805 odgovora na ovu temu

[pauza]

Haha, prevodilački centar, vlasnikov džip, traktorista... Sjajno!
Snežo, stvarno počinjem da brinem za tebe. Šta ćeš ti kad se jednog dana vratiš u ovaj potpuno ludi Beograd i da li ćeš više ikad moći da se skućiš u betonu grada? Btw, malo ti renoviraju park u delu pored pijace, ali su betonske ploče na trotoarima već prilično ispucale zbog vožnje i parkiranja automobila po njima. Teško je reći šta ćeš da zatekneš, ali osmehe nešto ne bih očekivao.

Nadam se da ćeš da ostaneš u Tajlandu dokle god ti bude prijalo. Ah, mora da je prelepo.

Ja se baš nadam da će se sve toliko promeniti nabolje, da će ljudi ponovo vratiti osmehe na svoja lica. ODrastala sam krajem osamdesetih u BGD-u kada su svi nosili osmehe na licima - tako da je moguće.
Na Tajlandu mogu da ostanem samo dva meseca, vizu je moguće produžiti za još mesec dan, ali ja nemam dovoljno praznih stranica za to. A imam i avionsku kartu za Katmandu 9. septembra. Moram da letim (ovo je za one koji nisu upućeni u glupave granične probleme), jer se preko Majnmara ne može kopnenim putem (može ali veoma skupo, samo sa vodičem i uz brojna ovlašćenja i samo određenim rutama).
Ali, nadam se da ću se na Tajland vrati naredne zime, po povratku iz Japana koji planiram za proleće 2014.

[Marezz]

Јој, једва чекам Јапан

[pauza]

I ja, ali i Nepal sledećeg meseca

[pauza]

U planine pa do Ajutaje

23-27. juli 2013, Tajland

Koliko mi nedostaju brda vidim tek kad skrenem na regionalni put za planinu Kao Jai. Puna četiri meseca gledala sam oko sebe ravničarske i mahom ogoljene pejzaže Kambodže, a ona retka brda, pa još obrasla džunglom koju nisu posekli ili spalili, ostala su mi nedostižna zbog straha od neeksplodiranih mina. Otuda je moja balkanska, brđanska duša toliko ushićena kao da krećem u kakvu ekspediciju na Himalajima. Zamišljala sam skoro prazan put kojim prolaze samo lokalci na traktorima, zaprežnim kolima i starim motorima, a od znakova civilizacije -- tradicionalne drvene kuće na visokim stubovima, koje su podignute na komadima zemlje otrgnutim od džungle. Kad ono...
Dobar asfaltni put ima samo dve trake, ali prometniji je od onog magistralnog sa po tri trake u svakom smeru. Kola samo zuje pa iako su vozači zaista oprezni, sve vreme se pribojavam da će me neko vozilo očešati, jer put je prilično uzak. Duž obe strane druma su kuće – u evropskom ili pak modernom etno-stilu, sa velikim baštama, visokim ogradama i kapijama sa kamerama ili unifromisanim čuvarima. Mnoge od tih kuća su hosteli, odmarališta, privatni pansioni, dok očito najviše ima vikendica. Uprkos velikoj gužvi na putu i tome što je nedelja, većina je zaključana.
Kod jedne prodavnice srećem Evropljanina, Islanđanina oženjenog Tajlanđankom, koji je ovde došao na odmor. Od njega saznajem da je danas neki budistički praznik – u čast Budinih usana ili tako nečega, kaže s lakim podsmehom -- i da je to razlog gužvi. Setim se da sam dan-dva ranije, u nekom gradu, naletela na 'procesiju' – pedesetak devojaka u tradicionalnim nošnjama plesalo je idući prema hramu. Devojke na čelu kolone imale su na glavama krune i bile su posebno ukrašene kao kraljice. Na začelju je bio omanji kamion, prekriven jarkim roze tkaninama i vencima od žutog cveća, a na njemu su se nalazili ogromni, jaki zvučnici, iz kojih je treštala tradicionalna muzika. Celu procesiju pratile su stotine građana koji su se priključivali koloni kako bi prošla pored njihovih kuća. Dok sam pokušavala da snimim video sa plesom Tajlanđanki, mnogi su istrčavali iz kolone i tražili da se fotografišu sa mnom.
Ne, toga neće biti ovde – tvrdi Islanđanin kada mu ispričam za procesiju. Samo posebna molitva u hramu. I upravo je tamo krenuo 'da vidi šta se dešava'. Ne razumem samo čemu ona njegova ironija prema 'Budinim usnama ili tako nečemu', jer ne vidim neku veliku razliku u odnosu na praznovanja u čast koječega u vezi sa hrišćanskim svecima.
Uprkos kolonama vozila, urbanizovanim naseljima skoro duž celog puta i tome što su drveće i džungla potisnuti na sam rub mog vidika, ovde mi se dopada. Ima nečeg veselog u tom krivudanju druma oko brda koja se nadovezuju jedno na drugo i goredoliranju sa blagim usponima i spustovima – kao da smo moj bicikl i ja jedna ogromna četkica (pomalo neobičnog oblika, doduše) kojom neko iscrtava jedan od onih dečijih akvarela sa zatalasanim zelenim planinama i obaveznim osmehnutim Suncem u gornjem uglu slike. A možda ta radost dolazi tek onako, od čista srca, bez posebnog razloga – jer razlog je zapravo sve to zajedno što gledam, doživljavam, osećam. Izgleda da sam ponovo prodisala.

Nisam očekivala, ali relativno lako pronalazim mesto za kamp. Na možda dvesta metara od glavnog puta otkrila sam veliku nadstrešnicu, zapravo krov buduće kuće. Za ovih nekoliko dana otkad sam na Tajlandu, primetila sam da se ovde kuće i hramovi podižu od krova, a ne od temelja. I to mi je sasvim razumljivo, s obzirom na količine padavina u tropima tokom godine. Ispod ovog koji će mi poslužiti kao zaštita za noćas nalazi se i razapeta mreža za spavanje, takozvani hamok, tako da veći deo večeri provodim ljuljajući se u njemu. Ipak, ne bih mogla da prespavam u tome, kao što čine mnogi Indokinjani posebno tokom letnjih meseci, kada temperature dostižu i do četrdeset stepeni a vlažnost vazduha se ne spušta ispod sedamdeset procenata ni tokom noći. Postoje dve vrste hamoka – sa mrežicom odozgo protiv komaraca i insekata, koja se zatvori te se unutra spava kao u visećem šatoru, i bez nje; prve sam prozvala noćnima, budući da su pravljeni za spavanje, a druge dnevnima, jer se u njima leškari, odmara, drema tokom (većeg dela) dana.
Hamok je veoma zgodan i zbog toga što je lagan i može se postaviti svugde gde postoje dva stuba, drveta, čvrsta oslonca. No, treba se navići na spavanje u polusedećem položaju. U ovim zemljama, u tome se spava od rođenja – u njima majke ljuljaju i uspavljuju bebe kao u kolevkama, a kad ove odrastu, i dalje najslađe spavaju u tome. U Laosu, Vijetnamu i Kambodži mnogo puta sam viđala kako čitave porodice spavaju u hamocima, u otvorenim prizemljima svojih kuća koje počivaju na visokim stubovima. Mreže su vezane za njih i cela porodica se blaženo ljuljuška. Kafići, pogotovu oni na plažama, imaju nadstrešnice sa visokim podovima – na kojima se obeduje sedeći u pozi lotosovog cveta – i po četiri mreže razapete između stubova.
Pošto se ne osećam najudobnije u hamoku, prelazim u moj šator na počinak. Ali ne mogu da zaspim. Iako je ovo parče zemlje preko celog dana u hladovini, odozdo isijava toplota. Obilno se znojim i neprestano nalivam vodom. No mnogo veći problem predstaljaju mi kučići. Čujem njihov lavež u blizini i živa nisam u strahu da me ne nanjuše i ne okruže.
Psi na Tajlandu su najgori na svetu – gori su od rumunskih, grčkih pa i turskih, koji su poznati po svojoj agresivnosti. Za dve godine na drumu nikada nisam doživela toliko napada iz čista mira. I to čak i od onih sasvim malih, smešnih psića. Kako me ugledaju na točkovima (ili osete?), tako se ustreme i jurnu na mene. Kao da su dresirani da kidišu na sve što se kotrlja i okreće. Najgore od svega je što ne pomaže ni kad stanem. Nastavljaju da laju, primičući mi se, a često pokušavaju i da ugrizu mene ili točak. Nema razlike između lutalica i dvorišnih pasa – čak bih rekla da je s potonjima gore, jer njihovi vlasnici uopšte ne nalaze za shodno da pokušaju da ih zadrže ili smire i dozovu nazad, već samo stoje, gledaju i – kao i uvek za sve – smeju se. Moram da viknem da preduzmu nešto da bi reagovali. Da li ne shvataju koliko su psi opasni kad tako kidišu ili veruju da zapravo neće ugristi onog na kog nasrću?
Jutros sam izračunala da je za sat vremena više od deset četvoronožaca kidisalo na mene iz dvorišta kuća uz put. I kao kroz maglu, setila sam se da su me drugi putnici upozoravali na to ali da im nisam verovala. Teško je poverovati da u zemlji gde su ljudi toliko ljubazni i pitomi najbolji čovekovi prijatelji imaju tako agresivnu prirodu. Nešto se tu ne slaže.
Kako god, nakon samo jednog dana pedalanja sporednim putem odlučila sam da se što pre vratim na onaj glavni, veliki, pošto duž njega nema toliko kuća a to znači ni kučića. A ako cikloputnik nešto voli, onda su to mali sporedni putevi bez mnogo vozila, koji uglavnom vode i kroz najlepše predele. Ali ovoliki nasrtaji ne daju se podneti.

Planina na kojoj sam očito je poznata ne samo po svojim vikend-naseljima i brojnim fensi hostelima, već i po zatvorenom mini-gradu za ekstremno bogate. Nisam znala o čemu je reč kad sam u Toskanskoj dolini, kako je romantično nazvan deo kroz koji sam sutradan vozila, na jednoj padini ugledala desetine zgrada nalik na srednjovekovne evropske građevine unutar gradskih zidina. Delovalo je kao da u njima niko ne živi – prozori i balkoni zatvoreni, zavese navučene, nikakav znak života na isečcima ulica koje sam mogla da sagledam s mesta gde sam stajala. Između puta i zidina je jezerce, a sam prilaz do naselja je u lejama cveća i drvoredu, dok je pred kapijom velika fotnana. Vozači zaustavljaju kola, izlaze napolje sa svojim saputnicima i fotografišu se sa ovim zidinama i zgradama u pozadini. Ljubazni čuvari na oba ulaza (otkrivam da su dva), ne govore engleski, ali sasvim jasno mi stavljaju do znanja da unutra ne mogu.
Pokušavam da doznam šta je to tamo i zašto je prolaz zabranjen. Kreljevska rezidencija? Ne, preveliko je, zašto bi kraljevska porodica imala čitav jedan kvart u tri-četiri nivoa na padini nekog brda – za namenu odmora na svežem planinskom vazduhu ogromna palata je neuporedivo funkcionalnija. Ni među brojnim 'posetiocima' ne uspevam da nađem nikoga ko govori engleski, tako da ostajem bez odgovora.
Kasnije na internetu nalazim da se u sklopu Eyrle Toscana naselja, kako mu je ime, (http://www.theeyrie-...ndex.php?menu=2) nalazi šezdeset rezidencijalnih zgrada, građenih od najkvalitetnijih i najskupljih materijala, sa ogromnim baštama koje zauzimaju najmanje polovinu kvadrature svake zgrade zasebno, sa tržnim centrima i svom neophodnom infrastrukturom za lagodan život. Dve trećine zgrada je već prodato a useljenje i otvaranje je planirano za predstojeću zimu.
Azijski bogataši, nasuprot azijske sirotinje -- kontrasti kakvi nigde drugde u svetu ne postoje. No znam da još ništa nisam videla. Tek me očekuju Indija, Singapur, Kuala Lumpur...

Pošto ne želim da dam deset evra za ulaznicu za nacionalni park Kao Jai, okrećem moj bicikl u pravcu Ajutaje, nekadašnje prestonice Sijamskog kraljevstva. Stari naziv Tajlanđana bio je Sijamci, a u ovaj deo jugoistočne Azije doselili su se iz južne Kine, iz provincije Junan, tokom razvijenog srednjeg veka. Ime „sijam“ (syam) doslovno znači „braon ljudi“ i u starim kineskim zapisima bio je upotrebljavan u pogrdnom značenju. Sve do trinaestog veka Sijamci su se nalazili u sklopu ogromnog Kmerskog kraljevstva, a kada su se osamostalili, prvu prestonicu nezavisnog Kraljevstva Sijama osnovali su u Sukhotaiju, duboko u kopnenom delu zemlje. Tamo ću dopedalati za dve nedelje otprilike a sada sam nadomak Ajutaje, gde su se kraljevi preslili u četrnaestom veku i tu stolovali sve do sredine devetnaestog, mada je veći deo grada bio uništen još vek ranije, u napadima burmanske vojske. Naziv grada potekao je iz epa Ramajana, u kome se kao rodno mesto kralja Rame navodi Ajodhja (Ayodhya).
Veče pre nego što se dokotrljam u grad, dok čekam povečerje u dva hotela između kojih sam razapela šator – iz jednog trešti tradicionalna muzika a iz drugog živa rok svirka sa odličnim ženskim vokalom – čitam o još jednom fascinantnom gradu hramova. Sudeći po informacijama u mom vodiču Usamljena Planeta, Ajutaja je tajlandska verzija Angkor Vata. Znatno manja i mlađa, ali i dalje vredna divljenja.
Najimpresivniji mi je podatak da je u sedamnaestom veku Ajutaja bila najveći grad na svetu po broju stanovnika – u njemu je živelo milion ljudi! Vek ranije slovila je za najrazvijeniji grad u istočnoj Aziji, uključujući i Kinu! U to vreme posebno je cvetala medicina, pa je period ajutajske kraljevine poznat kao 'zlatna era tajlandske medicine'.
Nakon svega što sam pročitala, jedva sam dočekala jutro i ulazak u grad. Prvo kupujem mapu i kada je otvorim – ostanem u neverici. Ako postoji dobro graditeljsko rešenje za neku prestonicu, onda je to upravo ovo po kojem je izgrađena Ajutaja. Središnji deo grada, gde se i nalaze skoro svi hramovi, okružen je trima rekama od kojih jedna, najveća -- Čao Praja -- pravi zavoj skoro pod pravim uglom, tako da se grad doslovno nalazi na ostrvu. Danas do njega vodi nekoliko mostova, a tu je i prevoz čamcima, dok je u stara vremena korišćen samo ovaj drugi.

Prati me sreća kad je reč o smeštaju na Tajlandu, pa odmah iza mosta ugledam znak za omladinski hostel. Mreža tih hostela razgranata je po celom svetu. Da bi se našli u njoj, a to po atuomatizmu znači i preporuka u najčitanijem svetskom turističkom vodiču – Usamljenoj Planeti, koja opet znači dupliranu, tripliranu, kvadriranu... posetu – ugostiteljski objekti moraju da ispune veoma stroge kriterijume. Među uslovima su i ti da budu čisti i održavani, da imaju WiFi konekciju, zajendičke sobe kao i privatne, tople tuševe (što je u jugoistočnoj Aziji redak slučaj osim u vrlo skupim hotelima), perionice i tome slično. Cene su prilagođene budžet putnicima i najbolji su pokazatelj prosečnih cena smeštaja u nekoj zemlji. Pre dolaska na Tajland, pogledala sam na internetu šta mogu da očekujem – i zaključila da ova zemlja ima najskuplje cene u okruženju (ako se izuzme Burma) – ispod deset dolara ne može se dobiti ni sobičak od šet metara kvadratnih, ili krevet u zajedničkoj sobi sa šesnaest ležajeva. Sa setom se pitam gde su one ogromne, skoro luksuzne sobe u Kambodži za koje treba platiti svega tri-četiri dolara. Jeftinije je čak i u Vijetnamu, gde su, tradicionalno, sobe skuplje nego u ostalim delovima ovog velikog poluostrva – Indokine.
No, u gradu ne mogu da kampujem (ili mogu teško), tako da odlazim u hostel. Ispostavlja se da nema slobodnih kreveta, ali mi menadžer odobrava da po ceni od pet dolara postavim šator ispod nadsteršnice u dvorištu. Sjajno! Više i ne tražim. I dalje mi je najudobnije da spavam na mojoj podlozi, a moj šator mi je sigurnija zaštita od komaraca od bilo koje nep-mreže nad krevetom. Imaću internet, tuš i moći ću da ostavim sve stvari dok budme obilazila znamenitosti Ajutaje.
I kad se obilno okoristim tim dostignućiam civilizacije – poput kupatila i interneta – krećem da zadovoljim svoje turističke porive.
Biti turista nije nimalo lak posao. Nad glavom uvek stoji ono pitanje: „Šta posetiti?“, koje se poput Damoklovog mača sve vreme njiše spremno da nas dokrajči, da nas raspoluti naočigled javnosti s kojom delimo fotografije i putopise, ako se ispostavi da smo – samo to ne! - propustili i prevideli nešto što je 'must see'. Kog smo đavola onda dolazili na to mesto?
No kako sam ja pre svega putnik i avanturista, a tek na drugom ili trećem mestu turista, to dajem sebi slobodu da po ličnom nahođenju biram ono što mi se čini vrednim pažnje. Mada, ponekad i ja pokleknem pod nevidljivim pritiskom pomenute 'publike', pa mi se tako dešava da najpre papreno platim ulazicu za grupu od pet ili šest najbitnijih hramova i stupa. Ulazim u prvi, obiđem ga, napravim desetine fotografija i onda otkrijem da se kroz jednu od bočnih kapija može ući potpuno besplatno i nesmetano, jer nema čuvara ni služenika koji prodaju ulacnice. Vraćam se nazad do onog pulta i izmišljam priču o tome kako sma primila hitan poziv i kako neću moći da ostanem u Ajutaji i obiđem svih šest hramova za koje sam platila. Dve zaposlene najpre neće ni da čuju, ali ja sam uporna. Objašnjavam, molim, a da bih bila sigurna kako su me razumele, pokazujem im i gestovima – vadim iz torbe moj mobilni (koji nema čak ni SIM karticu), imitiram primanje poziva, čuđenje i uznemirenost zbog razgovora, te im pod noseve podmećem onu ulaznicu i prekrštam ruke što u Aziji znači odricanje u najširem smislu. Žene na kraju shvataju da neću odustati, te odlučuju da mi vrate novac za ceo set ulaznica samo da me se ratosiljaju. No, pošteno im platim za hram koji sam posetila -- nisam naivni turista koji sve plaća, ali nisam ni prevarant.
Ajd sad u obilazak ostalih hramova.

U Ajutaji ima zaista mnogo toga što je vredno videti. Pa iako je moj generalni utisak da je kmerski uticaj toliko jak da mi se čini kako sam zapravo opet u kompleksu Angkora, neki hramovi svejedno izgledaju veličanstveno. Izdvajam tri a, sasvim slučajno, jedan čine stupe, drugi je poput mini-kopije Angkora dok je treći potpuno različit od svega što sam do sada videla u ovom delu sveta.
Prvi je hram pod nazivom Sri Samphet, a reč je upravo o prvom ajutajskom kompleksu koji sma posetila. Reč je o destinama budističkih stupa sagrađenim sredinom petnaestog stoleća, u sklopu tadašnje kraljevske palate. Videla sma mnoge stupe, ali i dalje ne shvatam zašto su zidane toliko u visinu, čak i preko sto metara, kaošto ne mogu da razumem, premda znam objašnjenje, zašto su stepenice do mesta gde se molilo toliko visoke, da čak ni ja, sa svoji skoro sto osamdeset centimetara visine i prilično dugim nogama, ne mogu da se lako uspenjem njima. Kako li je tek bilo ondašnim Sijamcima, prosečno niskim, sitnim ljudima, koji mora da su poput dece kad prohodaju puzali do ulaza u stupe i statua Bude ili Višnua ili Šive u njima. Pokornosti se uči na svakom koraku, dakako.
Građevina koja me podjednako ostavlja bez daha je Hram Čajivathanaram. Nalazi se izvan gradskog jezgra i ostrva, a već na prvi pogled jasno je da je reč o Angkor Vat hramu u malom iako je sazidan tek u sedamnaestom veku! Koliko je samo jak bio kmerski uticaj kad se četiri-pet stoleća nakon raspada Kraljevine Kmera i dalje gradilo u njihovom prepoznatljivom stilu! Ime hrama, u doslovnom prvodu, znači „hram duge vladavine i slavne ere“. Pošto sam izbegla da platim ulaznicu, fotografišem sa udaljenosti od nekoliko desetina metara, skoro sa reke Čao Praja na čijoj zapadnoj obali se nalazi ovaj kompleks. Nastojim da ne budem jedna od onih blaziranih svetskih putnika, koji je toliko zasićen svega što je video da samo dođe negde, fotografiše se kao dokaz da je tu bio i nakon deset minuta ode, ali budno oko prodavačice ulaznica na blagajni ne dopušta mi da uđem u kompleks. Ili ću platiiti pet dolara, ili... voo drugo ću – slikati s udaljenosti i onda otići. Ma koliko impresivna bilo ovo zdanje, ipak je ono samo mini.kopija Angkora koji sma temeljno obišla.
Poslednji objekat koji obilazim ostavlja na mene nesumnjivo najjači utisak. Reč je o hramu Jai Čai Mongol, iz četrnaestog veka. Nalazi se takođe izvan ostrva, na severoistočnoj strani grada. Samo sa velike daljine moguće je sagledati njegove stupe u punoj visini od šezdeset dva metra. Za njihovu gradnju upotrebljeno je preko dvadeset osam tona cigle! Pošto po svemu odudara od stila ostalih hramova u Autaji, naučnici smatraju da je podignut znatno pre zaltnog vremena prestonice Sijama, u čast sijamske pobede nad Burmancima.
Spolja, hram je opasan zidinama, a s unutrašnje strane duž zidova su statue stotine Buda u različitim položajima. Nijedna statua nema isti izraz lica ni isti položaj ruku i dlanova. Na sve četiri strane, pored same stupe, nalaze se orgomne figure Bude. Na jednom od ulaza grupisane su figure budista u molitvni, koje Buda blagoslovi.
Sa glavnog ulaza posetilac se suočava sa dvema ogromnim kipovima Bude u sedećem položaju.
Visokim, strmim stepenicama penjem se na stupu. Odozgo, pogled puca na ceo grad i džungle oko njega.
Vrtim glavom u neverici. Iako sam već mesecima u ovom delu sveta, nikako ne uspevam da se naviknem na to da su usred prebujne vegetacije koja sve guta, u kojoj žive i do danas neispitane životinjske i biljne vrste, pre više od deset ili petnaest vekova neki narodi imali kraljevstva veća od ijednog evropskog u istom tom vremenu, sa prestonicama od milion ili više stanovnika. A te narode i njihove zemlje mnogi od nas danas nazivaju 'banana' državama. Pa ne mogu da se ne upitam o našem (ne)znanju i predrasudama.

[homer]

U planine pa do Ajutaje

23-27. juli 2013, Tajland

Tek me očekuju Indija, Singapur, Kuala Lumpur...

.

Nemoj u Indiju, pls.


Sent from my iPhone using Tapatalk 2

[srdjoni]

Nemoj u Indiju, pls.

+1. I ja mislim da te Indija ne zaslužuje ...

[pauza]

Kroz Inidju necu putovati, vec cu volontirati na jednom mestu, u jednoj porodici. Ostanak i boravak na jednom mestu su podjedanko dobri nacini da se upozna jedna zemlja.

Inace, Indija je ogromna i u bilion i po ljudi mora da se nadje i ludaka. Ne volim generalizacije a i moje iskustavo pokazuje da nisu tacne. Znas, Simpsone, kao sto ti meni kazes Nemoj u Inidju, tako Amerima i onima u Zapadnoj Evropi govore: Nemoj u Srbiju. Kako se osecas kad cujes to i da li mislis da je Srbija opasna za turiste? Msm, ovde pretuku ni krivog ni duznog na splavu i ubiju ga od batina na smrt, u sred Krunske u kontejneru osvane iseckano telo coveka, nesrecni feminizirani Francuz izgubi nasred ulice zviot jer ne deluje muzevno... - da li verujes da sve to zvuci kao da je Srbija sigurna zemlja i dobra za turiste? A mi znamo da zapravo jeste. E pa, ista prica je i sa svim ostalim zemljama, ukljucujuci i Indiju. Jedino sto u ovoj poslednjoj treba biti oprezniji zbog velike bede i velikog broja ljudi.

[pauza]

Preko preče naokolo bliže (Tajland)

U zelji da u ovim blogovima napokon sustignem vreme sadasnje, ovaj i naredni tekst, koji cu postaviti vec za nekoliko dana, bice znatno duzi od dosadasnjih. Ali kako su iseckani na mnogo malih epizoda, nadam se da nece biti prevelik napor za citanje.

Smogovci
Ulazim biciklom u Bangkok što je savim drugačiji doživljaj nego kada sam ovde došla autobusom, u maju. Kao i prvog puta, i sad mi je glavni utisak da je grad ogroman. Pridružuje mu se i drugi – da je toliko zagađen da mi se na momente čini kako ću se bukvalno ugušiti. Već sam sličan problem imala vozeći po istoku Tajlanda, koji važi za nerazvijeni deo zemlje, pa sam se pitala šta li će biti kad dođem u razvijenija područja.
Razmišljam o enormnoj zagađnosti vazduha u zemljama jugoistočne Azije. Kambodža se guši od izduvnih gasova miliona motora i nekoliko hiljada džipova, a više od nje Vijetnam, dok Laos još pomalo i diše na severu zemlje. Kina je pak smogovska komora u kojoj je pitanje trenutka kada će ljudi početi da padaju po ulicama jer su ostali bez kiseonika a čađ im se uvukla u sve pore tela. Jugoistočnoj Aziji preti ekološka katastrofa, ako već nije na delu samo što se alarmantni podaci prećutkuju.
Ovde retko ko nosi one maske za nos i usta, kao u okolnim zemljama. Pitam se da li je reč o sujeti i modi, ili su toliko navikli da im ne smeta. Kupujem jednu u nadi da će mi pomoći ali ne umem da dišem kroz nju – čini mi se da se još više gušim kad mi se ono platno, pri udisaju, prilepi za nos. Tako odbacujem masku i žaleći što nemam škrge dišem 'sitno' kao na slamčicu. Ali tako se ne može voziti bicikl jer je za fizičku aktivnost potrebna velika količina kiseonika, te ubrzo odustajem. Nemam mi druge nego da gutam smog nadajući se da neću pasti u nesvest.

Neki novi Bangkok
Ponovo sam u smeštaju kod Supaporn. Ovog puta, nema nimalo vremena od obaveza u školi. A nemam ga mnogo ni ja, jer po ceo dan pajam po Bangkou. Biciklom, jer je tako najjeftinije, iako mi zagađenost toliko smeta.
Razlog što sam ponovo došla u tajalandsku prestonicu je kupovina avionske karte za Katmandu. Nepalska kompanija koja ima najjeftinije letove iz Bangkoka ne prodaje karte onlajn, već, kao u pre-internet vremenima, u kancelariji, gde na printeru pljuckavcu odštampaju kartu i na nju udare pečat.
Odlazim tamo sa spremljenim kešom – jer ne primaju ni kartice – ali mi menadžer savetuje da sačekam dva dana, do prvog avgusta, kada počinje promotivni period i na sve letove odobravaju deset posto popusta. Za dvadeset dolara mogu da čekam dva dana.
U međuvremenu, obilazim bangkoške šoping molove u okviru kojih se nalazi i nekoliko radnji outdoor opreme evropskih i američkih proizvođača. Tražm da kupim novi šator jer ovaj sadašnji prokišnjava a unutrašnji sloj, onaj od mrežice, pun je rupa, dok se pod moje pokretne kuće ponaša kao sunđer umesto da bude vodoodbojan. Kako je počela sezona monsuna i nameravam da tokom nje pedalam po Tajlandu i da – s obzirom na cene smeštaja – sve vreme kampujem, bilo bi dobro da imam nešto kvalitetnije. Ono što sam videla kad su se u nekoliko navrata stuštili monsuni dok sam, srećom, bila u hostelima ili pod privremenim krovom, moj šator ne bi izdržao ni odozgo ni odozdo.
Tako odlazim u novi deo grada koji bi se slobodno mogao izmestiti u bilo koju svetsku metropolu. Ovde je sve izgrađeno u visinu, od materijala dominira čelik-staklo, sa ogromnih bilborda na fasadama poslovnih zgrada i tržnih centara vise reklame koje se vide iz aviona, na video-bimovima koje može da gleda okolnih nekoliko kavrtova smenjuju se nasmejana (izbeljena) lica Azijata u poslovnim odelima i kompletima, kroz tunele od stakla užurbane reke ljudi izlaze iz metroa i ulaze direktno u megacentre, dok dole ispod njih teku kolone vozila u po četiri i pet traka u svakom smeru. Ova metropola ne diše, već brekće u onom smogu kao kakva ogromna zver boreći se za dah.

Cene
Takse na Tajlandu su više čak nego i u Kini, čini mi se. Tako ono što u Evropi košta sto evra, ovde košta trista. Iako istrajavam u naporu da obiđem sve prodavnice kamperske i planinarske opreme, skoro sasvim sam sigurna da ovde neću kupiti šator. Neću da dam toliko novca. Domaći pak proizvodi smešno su jeftini – šator se može kupiti za trideset evra. Ima čak i visoku vodonepropusnost, ali dizajnirani su kao za plaže na kojima nikad ne duva vetar a kiša pada strogo pod pravim uglom na krov. Pravljeni su kao visoke kućice, čije su bočne strane otvorene i izložene udarima vetra i kiše.
Svašta, ponavljam svaki put kad mi u nekoj radnji pokažu takav šator. One evropske od trista evra koji u Švajcarskoj koštaju sto, neću ni da gledam.
Ma neću ni da kupujem šator. Šta ako i pokisnem – barem je toplo i osušiću se.

Zlatna ribica
Sve sam se nekako nadala da me višečasovni monsunski pljuskovi neće stići baš kada noćim na otvorenom, bez krova od kakve poljske nadstrešnice, kolibe, napuštene kuće, benzinske stanice. No, budući da uglavnom kampujem na mestima gde me ljudi teško mogu primetiti – što znači, i podalje od takvih objekata, verovatnoća da me monsuni promaše bila je jednaka glavnom zgoditku na lotu.
Ogromna je sreća već i što sam za mesec dana na Tajlandu imala možda dve ili tri kišne noći, dok su glavni pljuskovi bili tokom dana i to obično u vreme kada sam se nalazila u kafeima na benzinskim stanicama, gde sam satima surfovala.
Ali noć nakon napuštanja Bangkoka monsunska kiša naplatila mi je za sve ovo vreme za koje sam se manje-više uspešno provlačila.
Zbog iskustva od pre nekoliko dana, kada sam kamp postavila na ispucaloj zemlji a nakon jednočasovnog pljuska gacala u blatu do gležnjeva, pažljivo sam izabarala mesto. Peščana staza između dve njive sa palmama banana, naizgled potpuno ravna, sa ostrvcima trave po sredini. Udaljila sam se od asfaltnog puta oko petsto metara, sve vreme proučavajući stazu i kako ću njome izaći ako budu pljuskovi. Činilo se da se voda ne zadržava na njoj, jer su bare i blatišta bili u kanalima koji su je odvajali od njiva.
Kada je počelao da seva i grmi nakon što sam postavila kamp i smestila se, ostala sam spokojna. Doduše, nije mi bilo najprijatnije što se nebo cepa u blizini, sudeći po svega nekoliko sekundi koliko je delilo munje od gromova, pa sam se preslišavala šta sve imam metalno u šatoru i koliko je moj bicikl, sa hromolibdenskim ramom, udaljen od kampa. No već je ozbiljno pljuštalo i neko pomeranje dvotočkaša nije dolazilo u obzir. Ko će sad izlaziti na ovaj pljusak.
Radila sam na fotografijama, kada primetih da mi je pod šatora mokar. Hm. Pošto nemam dupli pod a i ovaj jedan se nije proslavio po količini vode koju može da podnese, praktikujem da postavim tanku foliju odozdo. Poučena ranijim iskustvom, uvek je presavijem duplo, kako ne bi bila duža ni šira od šatorskog poda, jer bi se tada sva voda slivala u nju.
Možda se to ipak sad desilo? Nema mi druge, nego navučem kabanicu i kišne pantalone i izađem napolje. Izvučem foliju i stavim je na krov šatora, preko cerade koju koristim kao dodatnu zaštitu od jakih padavina. Naime, moj šator je loša, kineska kopija poznatog španskog proizvođača kamperske opreme, te ima mnogo mana – a jedna od najgorih je što prokišnjava.
Uđem unutra i posmatram razvoj situacije na podu. Ali suprotno mojim očekivanjima, unutra je sve više vode. Imam prave bare u šatoru.
Opsujem naglas i najpre sve vredne stvari uvijem u duple kese – već su zaštićene, ali kako je počelo, bolje da dodatno osiguram pasoš, novac i kartice. Na isti način zaštitim i notbuk, kablove i mini-čitač, fotoaparat, diktafon i baterije. Sve to spakujem u jednu bisagu, koja nije sasvim nepromočiva, ali bolje od toga nemam.
Potom ponovo izlazim napolje i imam šta i da vidim – moj šator se nalazi usred ogromne bare. Iako je deo staze gde sam ga postavila izgledao potpuno ravan, očito da je tu neko malo udubljenje ili je zemlja rastresitija ili... Nemam vremena za pretpostavke, već vadim kočiće da oslobodim spošljni sloj kojim je privezan za tlo, i vučem šator u šašu pored puta. Tada pod svetlom čeone lampe vidim da su i tamo lokve vode. Kakav baksuz! Ne mogu vući šator okolo dok ne nađem neko uzvišenje jer je pun stvari i iscepaće se. Tada se okliznem na onu plastičnu foliju koja je služila kao dodatni pod, pa kao krov, a koja je sad spala. I sine mi ideja da nju postavim na šašu, pa preko nje šator. Vučem ponovo i onda zabadam kočiće. Bolje ni više od ovoga ne mogu. Šta bude, biće.
U šatoru mi je kao u dečijem bazenu. Sve je puno vode. Mokra je penasta podloga za spavanje, mokra je podloga na naduvavanje, kao i sve stvari koje su ležale po podu. Imam dva peškira i koristim ih da pokupim vodu koliko mogu.
A napolju i dalje grmi, seva i pljušti. Ne smanjuje jačinu, ako je i ne pojačava. Pitam se koliko će ona cerada preko spoljašnjeg platna šatora držati. Ali od brige nemam ništa. Jedina dobra stvar je što je moj bicikl, na kome su ostale dve zadnje bisage sa garderobom i veoma toplom – i skupom - perjanom vrećom, dobro zaštićene kabanicom kojom sam ih prekrila. I očito na mnogo boljem mestu nego što je bio moj šator – jer se voda ne skuplja pod njima.
Pošto ništa više ne mogu da učinim, a kako teško da ću zaspati od sebe, to večeram po drugi put, popijem tabletu za spavanje i stavim čepiće u uši. Skupim se na vlažnoj podlozi (ionako sam u tropima navikla da stalno budem mokra od znoja) i zaspim.
Budim se nekoliko puta a kiša jednako pada mada, čini mi se, smanjenom jačinom. Svaki put se zapitam kako li ću sutra izaći odavde i našta li će ličiti staza, ali kako ništa ne zavisi od mene, najpametnije mi je da nastavim da spavam i barem se odmorim što bolje mogu. Ako krov mog šatora počne da propušta uprkos onoj ceradi i budem prinuđena da presedim kao pod tušem dok onaj gore ne odluči kako je vreme da ga zavrne, ipak ću biti koliko-toliko odmorna.
Ali ujutru me dočekuje izennađenje -- ono jezerce se skoro sasvim povuklo. Čak ni blato nije toliko veliko – tek na ponekim mestima ugacam u njega. Dok spremam doručak, opazim ribu kako se praćaka na suvoj stazi. Kako li je ona stigla dovde? Na otprilike sto pedeset metara u smeru u kojem se uputila nalazi se malo jezero, baruština zapravo, ali čini mi se nemogućim da je noćas isplivala odande i onda se nasukala. Gledam je nekoliko trenutaka, pa je podignem za rep i odnesem do one baruštine jezera.
A želja?, pomislim u sebi. Jeste da nisi zlatna ribica, no opet, spasavam te pa bi mogla da mi ispuniš neku želju. I zamislim se šta bih to zaista želela. A onda shvatim da svoje najveće želje već uveliko sama ispunjavam. Ne treba mi nikakva zlatna ribica.
Idi s mirom, kažem, i pustim je u ono jezerce.

Kod (još) jedne srećne porodice
U Kančanaburiju imam smeštaj kod Aleksandra, onlajn prijatelja koji me je pozvao još prošle godine da mu budem gost ukoliko budem prolazila tim delom Tajlanda. A prolaziću sigurno, pisao mi je, jer ne samo što je taj grad udaljen svega sto trideset kilometara od Bangkoka, već i što se u njemu nalazi čuveni most na reci Kvaj.
U međuvremenu, na Aleksandrovu adresu stigle su mi neke pošiljke - dve knjige iz Hrvatske, prečiščivač za vodu kao dar prijateljice iz Švajcarske i novo Brooks sedište – a i on je, kada je nedavno bio u Beogradu, od mojih prijatelja preuzeo neka moja dokumenta i lekove i poneo ih na Tajland. Tako sam kod njega krenula kao kod Deda-Mraza.
Aleksandar je donedavno radio za UNHCR kao vozač i prevodilac, no sada ne radi. Ima pedeset godina i petoro dece iz dva braka. Troje su već odrasli i žive u Srbiji: Aleksandra i Stefana studiraju u Beogradu a Luka ide u srednju školu u Kraljevu. Iz drugog braka sa Amerikankom Emili, koja takođe radi za UNHCR u Kančanaburiju, ima četvorogodišnjeg Kepu i trogodišnju Sofiju.
U trenutku kada me je pozvao da im budem gost, u njihovoj kući bilo ih je svega četvoro. No kako se moje pedalanje oteglo, u međuvremenu je počeo školski raspust i u posetu su mu došli Stefana i Luka. Puna kuća čeljadi, rekao bi naš narod.
Već sam primetila da me uvek ugošćavaju samo srećne porodice. Razmišljajući o tome, zaključila sam da je reč o jednostavnoj logici: kada me neko presretne na putu i pozove da zastanem i konačim u njegovoj kući, taj sigurno živi u skladu sa svojim ukućanima jer bi, u suprotnom, bio previše zaokupljen porodičnim problemima i nevoljama da bi ga zanimalo da pomaže drugima. Isti je slučaj i sa ljudima koji me pozivaju u goste preko interneta.
Acina porodica mi se čini kao ostvarenje sna o tome da sva čeljad iz svih brakova jednog čoveka žive skladno, bez obzira na sve razlike. A one su ovde ogromne: majka prvo troje dece je Srpkinja i Acinih godina; majka najmlađe dvoje je Amerikanka i prilično mlađa od Aleksandra. Razlika između njegove najstarije ćerke i najmlađe je osamnaest godina. No sve troje starijih naprosto obožavaju ovo dvoje najmlađih, kao i obrnuto – klinci gldaju u Luku i Stefanu (Aleksandra je bila u Beogradu pa ne znam) kao u bogove. Najosetljiviji deo cele priče – prihvatanje Emilie od strane Acine dece iz prvog braka – čini se kao najlakši jer njihova komunikacija teče sasvim glatko i prirodno. Očito su je ovi mladi ljudi prihvatili sasvim zrelo, kao suprugu njihovog oca, i njihov odnos ne mešaju sa njegovim razlazom od njihove majke. Ogromna, verovatno i presudna zasluga za to pripada Eleni, koja je žena-ortak: na prvim mestu je drugarčina, odana, topla i empatična, pa tek onda žena koja dobro izgleda i još uvek je atraktivna za mnoge muškarce. Samog Acu pak najbolje opisuje reč – laf. Prethodnih deset godina njegov život se odvijao u neprestanoj korodinaciji između Tajlanda i Srbije, a od rođenja dvoje malih, i Amerike. Svaki čas leti tamo i onamo, ostaje po nekoliko meseci u Kraljevu da bi bio uz Luku koji je sada u pubertetu, a istu priču je prošao i sa dvema starijim ćerkama. I rezultat je vidljiv.
Pred putnikom sa strane ne može se folirati. Putnik sve vidi i nepogrešivo oseti. I najmanja laž pred njim se očitava desetostrukom snagom. Kao i svaka iskrena emocija. Putnici su naučili da prepoznaju brzo i nepogrešivo, jer je to jedini način da prežve i ostanu bezbedni.
Tako ja u Acinoj porodici vidim sklad. I vidim nejgov uspeh u izvođenju dece na pravi put iako on mnogo čime nije zadovoljan. Razočaran je što Luka ne želi da pređe na Tajland i ovde uopiše gimnaziju, koliko da se malo izmesti iz kraljevačke sredine koja za dečaka njegovih godina, bez stalne kontrole oca, nije baš najsrećniji izbor. No, Luka se izgleda zaljubio u Srbiji i ne želi da se preseli. Slična priča pre nekoliko godina desila se i sa Stefanom, koja je zbog ljubavi propustila odličnu stipendiju u Americi; sada nema ni ljubav niti pohađa fakultet koji je želela, ali, to je nejna velika životna škola.
No Acina deca su lepo vaspitana, dobri su ljudi, nemaju poroke. A to je valjda i najveći uspeh u vaspitavanju potomaka. Zar ne, Aco?, pitam ga poslednje večeri pred odlazak. Svako od njih ima svoju sudbinu, ali zdrav temelj ste postavili ti, tvoja prva žena i potom Emili. Vi ste srećni.
Zna to i Aleksandar, ali kao i svaki roditelj, nikada ne može da prestane da brine.

Most na reci Kvaj
Turisti dolaze u Kančanaburi da bi videli most na reci Kvaj, čuvenu građevinu iz Drugog svetskog rata. Podignut je 1943. prilikom gradnje pruge koja je vodila od Bangkoka (Tajland) do Jangona (Burma). Pruga u dužini od 415 km, od kojih je 303 km na tajalndskoj teritoriji, trebalo je da olakša Japancima osvajnje Burme. Gradnja je trajala šest meseci a gradili su je ratni zarobljenici: oko sto hiljada prisilno dovedenih azijskih radnika i oko deset hiljada zarobljenika (Australijaca, Britanaca, Amerikanaca...) umrlo je zbog tropskih vrućina, malarije, dezinterije, u napadima divljih zveri u džungllama
Ova dešavanja poslužila su francuskom piscu Pjeru Bulu za okosnicu fabule romana Most na reci Kvaj, prema kojem je potom snimljen istoimeni film 1957.
Film je dobio dva Oskara, od kojih je jedan za muziku - melodiju koračnice koju drsko, marširajući, zvižduću britanski zarobljenici kada ih okupacijske vlasti sprovode u logor.
Kad sam ga gledala prvi put, a ponovo i sada, pred dolazak, u meni je izazvao pomešana osećanja. Zamislila sam se nad dilemom da li se bezizlaz i besmisao mogu prevazići izokretanjem ugla iz kojeg se na njih gleda, i da li je u borbi za očuvanje zrna nade i integriteta dopušteno postati i saveznik onih protiv kojih se boriš. Ne znam šta sam bila ranije zaključila, ali u ovom ponovnom preispitivanju prisetila sam se 1999. u Srbiji i bombardovanja beogradskih mostova. I činjenice da su nas sve prisilili da postanemo saveznici ljudi na vlasti koji su isterivali mase na te mostove da ih brane svojim telima, a protiv kojih smo se već godinama borili.
Most na reci Kvaj sada je turistička atrakcija. Oko njega i dole na reci niklo je na stotine kafea, restorana, hostela. Lokomotiva sa dva vagona ofarbana u jarke boje vozi turiste s jednog na drugi kraj za nekoliko dolara. Aca i ja ga prelazimo pešice i uprkos tome što su mi sasvim žive scene iz filma, nemam nikakav osećaj da sam na značajnom mestu. Možda upravo zato što je ovaj sadasnji most podignut s namerom da namami turiste, a po originalnom nacrtu koji su Tajlandjani otkupili od Britanaca nakon rata?

Hram tigrova
Nedaleko od Kančanaburija nalazi se Hram tigrova, mesto gde se monasi i volonteri iz celog sveta staraju o tigrovima koje su otkupili iz cirkusa ili našli ranjene u prirodi ili spasli od prodaje na crnoj berzi u Kini prvenstveno. Većina pripada vrsti indonežanskih a jedan je bengalski.
Hram postoji od 1994. godine i, osim stalno zaposlenih, u njemu radi veliki broj volontera iz svih zemalja sveta. Tigrovima se najpre pruža medicinska pomoć ukoliko im je potrebna a potom prolaze kroz razne obuke.
Trenutno ih ima 122, a među njima je najstariji i najveći jedan kome je 12 godina (prosečno žive do 15 godina u divljini, a oko 20 godina u ZOO vrtovima). Taj tigar je 'glumio' u mnogim holivudskim filmovima.
Svojevremeno su postojale sumnje da su tigrovi drogirani, međutim, ekipa ABC News je provela nekoliko meseci tamo i nakon toga podnela izveštaj u kome negira bilo šta nehumano i neprirodno u tretmanu ovih životinja.
A moj utisak?
Neobično i uzbudljivo iskustvo. Dotaći tigra, iako je sit i presit i otuda kao mala maca, prilično je napeto. U jednom navratu, jedan me je opaučio repinom po licu da sam umalo pala.
Ipak, sve vreme nešto mi je smetalo. Šou, sve je šou. Nije mi bilo toliko strašno što su vezani lancima osim kada ih volonteri šetaju, jer tigar je ipak divlja životinja i ma koliko dobro hranjen te stoga neagresivan, uvek može da iznenadi. Ali kada sam shvatila da se ceo 'program' sastoji u tome da svaki turista priđe tigru, pomazi ga i uhvati za rep dok ga volonter fotografiše, i tako na pet-šest mesta, u nekoliko različitih okruženja, osetila sam se kao deo velike prevare.
Znam da je nemoguće rehabilitovati ove životinje i pustiti ih nazad u divljinu jer su izgubile instikt za preživljavanjem. Svesna sam i da mesta ne bi bilo da nije smišljen način kako da se zaradi dovoljno novca da bi se održavalo i da turisti ne bi platili ulaznicu trideset dolara samo da bi sa sigurne udaljenosti posmatrali slobodne tigrove. Ipak, moralo bi da postoji neko drugo rešenje.

Azijski maniri
Krećem na sever, prema Čang Maiju, koji je i cilj mog pedalanja po Tajlandu. A putu do tamo, prolazim korz Sukhotai, prvu prestonicu Sijamskog kraljevstva. Živela je od početka 13. do početka 15. veka, kada se središte kraljevine preselilo u Ajutaju, koju sam takođe posetila pre dve nedelje otprilike. Pošto je pre osamostaljivanja teritorija današnjeg Tajlanda bila u sklopu Kmerskog kraljevstva, to je uticaj Angkora veoma jak. Čak toliko, da sam na momente imala osećaj kako sam još uvek u Kambodži -- Kmeri angkorškog doba nesumnjivo su za ovaj deo sveta predstavljali isto što i antički Grci za Evropu.
Odavde, biram da idem na zapad, do same granice sa Burmom, odakle bih potom nastavila na sever, uz granicu, i tako do Čang Maija.
Već drugu noć kampujem na istom mestu, u jednoj poljskoj otvorenoj kućici, nadstrešnici zapravo. Pod njom, zaštićena sam od kiše (koja, kao meni u inat, već drugu noć ne pada) a i od mrava koji su u tropima prava napast – ima ih svuda, u svim bojama i veličinama, a sve vrste nepogrešivo bolno ujedaju. Razlog što sam ovde ostala je pisanje novog bloga, koje mi je oduzelo dobar deo jučerašnjeg dana, pa sam kasno popodne odlučila da ne nastavljam put već da se odmorim do sutradan. Nadstrešnica se prošle noći pokazala kao dobar izbor iako je vrlo blizu puta. No, zaštićena je šibljem i rastinjem, pa sam ostala neprimećena.
Tako se ponovo skućim pod njom i uzmem da pripremam večeru. Moj gorionik je bučan pa nisam čula kada mi je iza leđa došla jedna starija žena. Osmotrila je šator i cerade koje sam okačila da bih bila što neprimetnija s puta (mnoge sitorinjske kuće imaju njih umesto zidova), a potom se dugo zagledala u mene. Uspela sam da joj objasnim da idem na sever, prema Čang Maiju, te sam ućutala i samo joj se široko osmehivala. Tajlanđani to uvek rade, pa je najbolje da ih podražavam. I starica je zaista otišla, rekla bih -- prilično uspokojena.
Pao je mrak, pa sam se uvukla u šator i počela da čitam Sedam godina na Tibetu na mom mini-čitaču. Uključila sam i čeonu lampu jer mi svetlost sa malog monitora smeta ako sam u potpunom mraku.
U neko doba, jaka svetlost spolja osvetlila je moj šator. Pridignem se da pogledam, i razazanam dve baterijske lampe. A onda začujem glasove. Približavaju se.
Kad sasvim priđu i kad svi pomerimo malo ustranu naša svetla kako bismo mogli da vidimo jedni druge, shvatim da su mi u posetu došla tri policajca. Ah!, uzdahnem u sebi, unapred umorna od onoga što mi predstoji. Nema zemlje počev od Gruzije u kojoj me policija nije posećivala noću i ubđivala da moram da odem u neki hostel jer kampovanje nije bezbedno.
I ovi to ponavljaju na tai jeziku od kojeg ni reč ne razumem. Ali razumem pokret dlanom preko vrata kao da će me neko skratiti za glavu i kada pokažu na svoje futrole sa oružjem. Ne, nemam oružje. Imam paprika sprej, ali im to ne prijavljujem. U nekim zemljama je zabranjen. Ubeđujem ih da ću biti okej – to 'okej' bi trebalo da razumeju. I zaista odlaze posle nekoliko minuta.
Pratim kako se udaljavaju, čujem zvuk zatvaranja vrata od kola ali nikako da startuju motor i odu. Opet uzdahnem. Nema greške da će se vratiti.
I vraćaju se. Jedan priča na mobilni s nekim ko, u to mogu da se opkladim, govori engleski. Dobila bih opkladu, jer mi policajac pruža parat. Javljam se. No glas s druge strane, ženski dakako (uvek pozivaju žene prevodilice), jedva natuca engleski. Uspem da razumem upozorenje da je opasno da tu spavam, ali važnije bi mi bilo da ona mene razume i da im prenese kako se ne bojim i kako ne želim da se selim po mraku i da, na kraju krajeva, ne mogu da platim hostel. No slaba vajda od nje – sasvim sam sigurna da ništa nije razumela osim mog više puta ponovljenog „no!“ Natezanje s policijom će po svoj prilici još dugo potrajati.
I zaista se nastavlja nakon što prevodilica prenese policajcu ko zna šta što je razumela. U ovakvim situacijama u drugim zemljama produžila bih da se ubeđujem i da ih razuveravam da je opasno sve dok ne bi odustali ili dok mi ne bi ponudili besplatan smeštaj negde 'na sigurnom' – u dvorištu policijske stanice, bungalovu, nekoj gostionici. Što smatram da je u redu, jer nijedan policija na svetu neće reći da je bezbedno da turista kampuje pod otvorenim nebom. Pa ako već toliko brinu, neka mi nađu gde jeste sigurno. I nema to veze s tim što sam žensko i što sam sama – isto sam doživela dva puta tokom dvonedeljnog zajedničkog pedalanja sa onim Francuzom, po gruzijskom Svanetiju na Kavkazu. Jednostavno, turisti u Aziji spavaju u hostelima, osim ako nije reč o organizovanim planinarskim ekspedicijama.
Sada nemam volje da se raspravljam. Ulazim u šator jer me komarci nemilice jedu. Neko vreme sedim okrenuta ka policajcima koji mi i dalje uporno pričaju o opasnostima i kako treba da odem odatle. Već sam odustala od toga da im odgovaram, pa samo ćutim i čekam. No kako ne pokazuju nameru da prekinu i odu, izvalim se na moju podlogu, uključim mini-čitač i nastavim sa čitanjem. U nekom drugom delu sveta moje ponašanje bilo bi nepristojno. No na istoku nije neobično da se usred neke rasprave, onaj ko želi da je prekine, naprosto okrene na svoju stranu i poptuno isključi iz sveta oko sebe. Oko sebe kao da podigne zidove i nema te sile koja će ga ponovo prizvati u stvarnost.
Upravo to sam sada uradila. I policajci su zaista shvatili – nije prošao ni minut a oni su otišli. I nisu se više vraćali.

Pod zaštitom budiste
Jedne večeri zaustavila sam se kod neke stupe na izlasku iz grada Tak. Učinilo mi se da bi iza nje mogla da nađem relativno skirveno mesto da postavim šator. Ali kada sam ušla u ograđani prostor oko stupe, odnekud se pojavio budistički monah. Bio je sa spoljašnje strane ograde, ali one udaljene od druma s kojeg sam došla, i pozvao me je da kroz uski prolaz dođem do njega. Tamo, skrivena u onom rastinju koje mi se učinilo obećavajućim, nalazila se njegova mala kuća.
Ispostavilo se da monah govori dobar engelski pa sam ga zamolila da negde u blizini postavim kamp. Spremno me je odveo do nezavršene pagode i rekao mi da se smestim unutra, ispod nadstrešnice. Da stvar bude još bolja, odmah pored njegove kuće nalazi se nešto kao javno kupatilo – toaleti sa tuševima, tako da sam mogla da se okupam.
– Kada se smestiš, doži da pričamo – zamolio me je monah koji mi se predstavio kao Prairam.
I došla sam, naravno.
Prairam živi izdvojeno od ostale bratije - četiri druga monaha žive u nekoliko kilometara udaljenom hramu. Pripada teravada budistikom redu, koji je na Tajalndu brojniji od mahajana, drugog ogranka istog religijskog učenja. I umnogome fleksibilniji. Teravada sveštenici mogu čak i da stvaraju porodice i da poseduju imovinu ukoliko pripadaju manje strogoj školi u ovkiru tog učenja. Prairam mi objašnjava neka od najbitnijih pravila po kojima žve i ponašaju se. Tokom dana ne smeju da dotaknu ženu, niti ona njih. Jedino ukoliko su bolesni. I na tom mestu, Prairam ustaje, ulazi u kućicu i iznosi neku bočicu koju mi pokazuje. Kaže da je to lek za njegov bolni želudac, te kako je on bolestan, ja bih smela da ga dotaknem.
Malo me zbunjuje time, no prihvatam da je njegov način razgovora verovatno uslovljen time što živi u izolaciji. Naime, četiri druga monaha istog reda žive u hramu udaljenom nekoliko kilometara odatle. No ne uspevam da shvatim zašto je Prairam ovde sam.
Čudno mi deluje i njegovo insistiranje da ostanemo neprimetni kada stupu poseti jedan policajac na motoru. Utišava me objasnivši mi da ne želi da me policajac vidi jer bi onda došao sa brojnim pitanjima. Mogu da verujem ili da sumnjam u Prairamova obrazloženja, ali odlučujem da mu verujem. Nisam u divljini, na dvesta metara odavde su kuće i autoput kojim samo tutnje vozila. Nema razloga da se osećam nesigurno.
Kada se policajac udalji, odem u pagodu i spremim večeru. Danas sam kupila pečurke i sad ih pržim s jajima. Pozvala sam Prairama da mi se pridruži, jer, koliko znam, monasi smeju da jedu uveče, oko šest, koliko je sad otprilike sati.
on sme i preko dana, kaže mi.
Čudno. Prvi budistički monah za kog znam da to ustvrdi. No potom nije hteo da mi se pridruži u večeri i jedva sam ga naterala. Bilo je smešno i simpatično njegovo uporno odbijanje kad sam ga nutkala da uzme više. Stalno je ponavljao kako sam ljubazna i raspitivao se da li su u Srbiji svi tako ljubazni.
Za Srbiju inače nije ranije čuo ali zna sve glavne gradove većine evropskih zemalja. Tražio je da mu ispišem našu azbuku (ćirilicom) i učila sam ga naša slova. PItao me je da ostanem da ga podučavam engleski i srpski
Nikada nigde nije putovao iako ima 54 godine (a već 30 je monah) pa je radoznao kao dete. Čudi se što jednom plastičnom karticom (to je čuo odranije) možeš da podižeš novac - juane u Kini, rile u Kambodži, bahte na Tajlandu... (zna nazive monete u barem desetak okolnih zemalja). Smešno mi je što tako uzbuđeno priča o tome.
No onda usred priče ubacuje to da niakda u životu nije bio sa ženom.
Ups! Oprez! Možda je samo zaista prostodušan pa tako priča sve i svašta, a možda se nečemu nada. Iako sam skoro godinu dana u jugoistočnoj Aziji, a godinu i po u Aziji, još uvek ne poznajem dobro Azijate. Verujem im jer uglavnom jer nisu agresivni i znam da im je nezamislivo da žensko bude samo. Prvo pitanje svih koje sretnem je – gde mi je saputnik. Sada odlučujem da Prairamovo priznanje prihvatim zdravo za gotovo, kao da je rečeo bez ikakve primisli. Kao što verovatno i jeste.
Na isti način prihvatam i objašnjenje da on pripada podgrupi teravada budista koji smeju da poseduju novac. Ne pitam se d ali možda očekuje da mu platim za ponuđeni smeštaj. Nameravam da mu ujutru ostavim prilog u vidu hrane, što je inače običaj ako se konakuje u nekom hramu.
Tokom večeri pomalo će me zbuniti njegove ponovne opomene da budem što tiša, jer pored pagode prolazi seoski put i neko bi mogao da nas čuje. Ali, ne brinem se, jer su me ljudi iz najbližih kuća već primetili, no sve mi je to pomalo čudno.
Sve više mi se čini da je ovaj monah iz nekog razloga 'proteran' iz hrama ali nije razmonašen. Verovatno bi mu priča o ugošćavanju same žene donela još više negativnih ocena kod starešine hrama kojem zvanično i dalje pripada. Ali, ko će ga znati.
Provodim spokojnu noć a ujutru se spakujem dok je Prairam bio u prikupljanju milostinje za taj dan. Sačekala sam ga da se vrati da bismo se pozdravili i da bih uzela njegovu adresu. Želim da mu pošaljem fotografije na kojima je on – mali znak pažnje kao uzdraje za njegovu gostoljubivost.

Monsun na otvorenom
Doživela sam višednevne neprekidne pljuskove još na početku mog putovanja, tamo negde u Slovačkoj, leta 2011. Doživela sam snežnu oluju na Retezatu u Rumuniji i na Encijanu u Truskoj, nekoliko meseci kasnije iste te godine. Bez većih posledica, osim polomljenih šipki šatora, preživela sam grad sa ledenicama veličine oraha u Gruziji. Ostala sam živa i zdrava i nakon što su mi se bicikl i šator zaledili na -12 C na Romaniji. Nedavno, dobar deo noći pokušavala sam da se spasim od monsunskog pljuska i da ostanem suva iako mi je šator prokišnjavao i odozgo i odozdo. A onda me je juče sačekala monsunska oluja na vrhu planine Takeo.
Još od Taka, grada u podnožju, počinje uspon na ovu planinu visoku 790 m, ali prvih 15 km je blag, da bi onda postajao sve strmiji. Kako to obično biva, poslednja 2-3 kilometra su pod nagibom koji bi više odgovarao skijaškoj stazi nego putničkom drumu.
Vrh je u potpunoj magli. Nema sumnje da tamo pada kiša. Još negde od polovine strmog uspona razmišljam o tome da bi bilo pametno da nađem neku nadstrešnicu i sačekam da se gore razvedri. Ali, svuda oko mene je samo džungla, bez ikakvog znaka civilizacije. Tako nastavljam da pedalam, nadajući se da ću nakon vrha, kada se budem spusutil na drugu stranu, ugledati neko seoce, a to znači krov.
Na otprilike dva kilometra pre prevoja, u koji gledam kao u cilj nakon kog me čeka odmor nizbrdo i verovatno spas, stiže me kiša. Tačinije bi bilo reći da ja stižem na njenu teritoriju, pod oblake iz kojih nemilice pljušti još od zore - što ću saznati nešto kasnije.
Putem se već spušta potočić vode i postaje klizavo. A kako je sad već veoma strmo i moja brzina je spala na svega 3,7 km/h, to silazim sa bicikla i počinjem da guram. Kiša lije sve jače. I sve je hladnije. Vetar se takođe pojačava kako se bližim prevoju. Na momente, udari su toliko jaki da me zanose iako nisam na točkovima. I zalivaju me obilno vodom. Za svega nekoliko minuta mokra sam do gole kože. Jedino su mi još cipele suve iznutra, ali ubrzo osetim kako su se i moje čarape natopile vodom, te kako gacam u njoj.
Imam drugu kabanicu i nepromočive pantalone (ne postoji ništa 100% nepromočivo, već sve vodootporne stvari mogu da podnesu samo određenu količinu padavina nakon koje počinju da prošpuštaju), ali ne mogu da stajem o otvaram bisage jer bi se za minut sve u njima natopilo vodom, a želim i da sačuvam nešto suvo kada budem našla neki zaklon. Jedino što mogu da uradim je da nastavim da se krećem, dok se voda sliva sa mene.
Pred sam vrh ugledam dve nadstrešnice - stolove za piknik sa klupama, koji su natkriveni slamnatim krovovima. Veoma su mali, možda metar kvadratni, ali su mi sad jedini spas. U želji da stignem što pre do njih, sedam na bicikl i nekako uspem da krenem uz strminu, ali mi točak sklizne zbog blata na putu ili ulja od nekog vozila i prostrem se koliko sam dugačka. Samo mi treba da se povredim! Dok ustajem, preseče me bol u butnom mišiću. Još pre nekoliko kilometara osetila sam da me boli jer sam ga verovatno istegla, a sada sam ga dodatno povredila. Opsujem samu sebe naglas zbog neopreznosti i gluposti, te polako odguram bicikl do nadstrešnica.
Biram jednu za koju mi se čini da joj krov manje propušta. Naslanjam bicikl na klupu i skidam bisagu sa garderobom sklanjajući je sa kiše.
Najpre - presvlačenje. Nalazim suve stvari i peškir, te se brzo presvlačim. Ne marim što sa puta mogu da me vide. Oblačim tople, zimske stvari, drugu nepromočivu jaknu, pantalone i tešku plastičnu kabanicu. Najveći problem su mi noge, jer su cipele pune vode. Imam jedne tople čarape ali ne želim da ih pokvasim, pa uvijam stopala u kese a onda obuvam tanke čarape i mokre cipele. Barem će mi biti toplo kad se potparim u kesama.
Pošto krov kisne, podvlačim jednu od dve cerade koliko imam, ispod metalne konstrukcije koja drži trsku. Sad barem imam 30 centimetara potpuno zaštićenog prostora. Na drugu ceradu sedam, pa sve bisage slažem na sto, ispod one prve, gde ne kisne.
Kako se čini da ću ovde presedeti satima, raspakujem moj mali gorionik i skuvam supu da bih se zagrejala. Kako samo prija! Nemam termometar, ali sigurna sam da je temperatura spala na 10 C ako nije i niža.
Nakon možda pola sata, krenem stazom koja vodi od klupa udaljavajući se od druma, da ispitam šta se tamo nalazi. Čini se da ću ovde morati da presedim ceo dan, možda i noć, pa želim da nađem nešto bolje od stola za piknik pod krovom koji prokišnjava.
Nkon trista metara otkrivam dve kuće. Okolo su uređene bašte kao u rasadniku, a vidim i koke. Znači, neko tu živi. Vraćam se do bicikla i stvari, pakujem sve na njega i doguram ga do kuća. Uspem da dozovem dve devojke, koje me pozivaju unutra.
Ne govore engleski, ja ne govorim tai, ali se nekako sporazumevamo. One su ovde zaposlene kao vrtlarke, a žive u selu koje je udaljeno svega kilometar nakon onog prevoja. Jedan od njih, po imenu Dara, poziva me da noćim u njenoj kući, što odmah prihvatam.
Informacije koje saznajem najpre od njih, a kasnije i od drugih ljudi u selu, nikako mi se ne dopadaju. Prva se odnosi na vremensku prognozu za taj rejon - najavljene su neprekidne kiše naredna tri dana. To me brine mnogo više od druge informacije - da je put od Mae Sota, koji vodi uz granicu sa Burmom, veoma opasan.
Šta znači opasan?, pitam devojke, a potom i ostale.
Nema kuća, nema vozila, put je loš, ima mnogo uspona i opasno je da samo žensko tuda prolazi. Skoro trista kilometara nema ničega.
Navikla sam već na to da me lokalci stalno upozoravaju kako je negde (zapravo svugde) opasno. Ljudi se jednostavno plaše nepoznatog, a kad ih pitam šta je opasno - obično ne umeju da mi odgovore. Žensko ne putuje samo - to je duboko usađeno u svest najvećeg dela čovečanstva.
Ne mogu ništa protiv toga, osim da teram po svome. No sada se premišljam. Onespokojava me pomisao da 5-6 dana vozim kroz predele gde nema nikakvog znaka civilizacije, u sezoni monsuna, pa još preko planina. Gde da se sakrijem kad počne da pljušti? Kako da se ugrejem kad mi se sve stvari natope vodom? Kako da se osušim?
Ipak, ne odustaje mi se.
Druga devojka poziva prijateljicu koja govori engleski i koja mi potvrđuje da skoro 300 kilometara od Mae Sota do odvajanja za Čang Mai nema nijedne jedine kuće. Tamo niko ne živi. A vozila retko prolaze jer je taj put duplo duži nego ovaj kojim sam došla i na kojem postoji skretanje za autoput do Čang Maija. Njime, duž burmansku granicu prolaze samo vojna i policijska vozila, jer je ta regija veoma blizu ozloglašenom Zlatnom trouglu - gde se uzgaja i odakle se ilegalno distribuira opijum po celom svetu.
Hm. Ne dopada mi se ni ideja o susretu sa 'organima' i objašnjavanju sa njima.
Možda bi ipak trebalo da odustanem od duže rute, za koju sam mislila da će biti lepša i izazovnija?
Pozivam Acu i Emili i pitam za mišljenje o tom putu. I dobijam savet da ne idem tuda osim ako me neka silna nužda ne goni da se uvaljujem u opasnost.
Ne, nimalo ne čeznem za rizičnim situacijama. Monsunski pljusak koji traje danima na planinama gde nema kuća ni skrovišta i gde temperature padaju na deset stepeni iako sam u tropima, čini mi se već dovoljno lošim.
Tako se ujutru spuštam nazad u Tak. Odavde ću glavnim putem, kroz civilizaciju do Čang Maija. Pa iako i ovde padaju monsunske kiše, koje nekad traju satima, uvek mogu da za kratko vreme stignem do nekog skrovišta, a pošto autput vodi kroz niziju, ni temperature ne padaju toliko nisko kao na planinama. Nekada treba biti pametan i odustati na vreme od prvobitne namere, te prihvatiti lakši put koji takođe vodi do istog cilja.
.

Fotografije:
Bangkok: https://picasaweb.go... ... PoDrugiPut
Kancanaburi, Most na reci Kvaj, Hram tigrova: https://picasaweb.go... ... uriTajland
Sukhotai: https://picasaweb.go... ... taiTajland
De-tour: https://picasaweb.go... ... ourTajland

[pauza]

Poslednji dani na Tajlandu

*
Čang Mai je verovatno jedini grad na Tajlandu za koji će svi posetioci – i mladi i stari, i oni željni provoda i oni što traže mir i oni koji predano obilaze istorijske znamenitosti – složno ustvrditi da im se dopada. Za same pak Tajlanđane, on je kulturni simbol nacije zbog velikog broja hramova u njemu – čak tri stotine, što je skoro jednako broju hramova u Bangkoku koji je nekoliko puta veći.

Čang Mai je podignut u trienaestom veku. U osnovi je oblika ravnokrakog pravougaonika, oko kojeg je opkopan kanal i podignuti su bedemi radi odbrane od napada Burmanaca. Danas, duž celog kanala postoje brojni vodoskoci, a kako je u vreme moje posete bila u toku internacionalna izložba papirnatih fenjera, to su mnogi eksponati postavljeni da plutaju na vodi. Ostaci nekadašnjih zidina nalaze se samo na uglovima grada i na dva prolaza u grad, preko nasipa. Ovih danas ima dosta, sa svake strane po tri-četiri a postoji i nekoliko drvenih mostova za pešake. Pošto je stari grad zapravo veoma mali (površina je nešto veća od četiri kilometra kvadratna), saobraćaj je regulisan tako da su sve ulice jednosmerne. Oko grada se kruži u jednom smeru, a unutar nekadašnjih zidina u drugom. Iako izgleda nemoguće izgubiti se, meni je to pošlo za rukom nekoliko puta.

*
Nakon dvodnevnog odmora, krenula sam u obilazak hramova.

Nisam njihov preveliki ljubitelj, mada ne mislim ni da si videvši jedan, video sve. U Indokini većina srednjovekovnih hramova izgleda kao da su juče sagrađeni. Prezlaćeni su i često restauirani iz temelja, što ovde nije metafora već zaista znači da su srušeni do temelja pa iznova građeni. Znam da po budističkom učenju stare stvari nose lošu karmu i da se ovde smatra da je nešto tim lepše što je šarenije i blještavije, ali ipak nikako ne uspevam da se na to i priviknem.
Uprkos tome, nastojim da obiđem barem one hramove i stupe koje preporučuju turistički vodiči. I dešava se da mi se poneki zaista i dopadne. U Čang Maiju su bila čak tri ili četiri takva koja sam poželela da ovekovečim na fotografijama, zato što i dalje izgledaju stari ili zbog nekog detalja na njima koji mi je privukao pažnju. Ispostavilo se da su to i hramovi koje preporučuju turistički vodiči kao 'must see'.

*
Skoro svakodnevno obilazim i markete u Čang Maiju.

U Indokini, reč "market" označava svaku malo veću skupinu tezgi na kojima se nešto prodaje. Tako u svakom gradu postoje mali dnevni marketi, koje bismo mi nazavali pijacama, gde se prevashodno prodaje voće, povrće i priprema se hrana, pošto u Aziji svi jedu na ulici, obično sedeći za malim plastičnim stolovima na plastičnim hoklicama ili plastičnim dečijim stolicama. Uporedo sa ovim malim marketima, koji postoje u svakom kvartu, svi iole veći gradovi imaju i velike markete, gde se prodaje doslovno sve, kao na našem buvljaku. Ovi veliki dnevni marketi nalaze se uvek u zatvorenom i rade svakog dana, najčešće od devet do šest. Osim njih, veliki gradovi imaju i subotnje ili nedeljne markete (ili i subotnje i nedeljne), sa još bogatijom ponudom budući da tada izlažu i prodavci koji dolaze iz okolnih mesta ili čak iz drugih gradova.
Osim malih i velikih dnevnih i vikend-marketa, za Indokinu su specifični noćni marketi. Opet je reč o tezgama na otvorenom, obično posred jedne dugačke ulice, a često se šire i po bočnima. U noćnim marketima uglavnom se prodaje hrana, ili je barem na prvom mestu i u prvom planu. Ali ne izostaje ni ponuda garderobe, suvenira, cveća, kozmetike, džindžuva, obuće, malih kućnih aparata... Druga, podejdnako važna namena noćnog marketa je da bude korzo, večernje šetalište, mesto za promenadu i turista i domaćih, pa su na trotoaru duž njega smešteni najbolji kafići i restorani u zapadnjačkom ili nekom egzotičnom etno-stilu.
Život se ovde odvija na ulicama, od marketa do marketa.

Pošto moram da obavim sve pripreme za let na Nepal, na uličnom marketu kupujem ogromnu ceradu, zipere dužine nekoliko metara i trake za ručke, te odlazim u deo gde su smeštene švalje. Jednoj od njih crtam kakvu torbu želim da mi sašije, da bih u nju mogla da spakujem moj bicikl i sve bisage.

Potom pronalazim biciklistički servis i menjam zadnji točak na mom biciklu. Nedavno sam otkrila da je razlog što mi se žice često lome taj što ih ima svega 32 dok je za putničke bicikle minimum 36. Dobro je što sam to shvatila nakon više od dve godine putovanja.

*
I Čang Mai ima svoju Avalu. Zove se Su Tep (Su Thep) i nalazi se u neposrednoj blizini ovog grada. Njen vrh je na 1669 mnv, što je trosturoko više od Avale, ali glavna atrakcija Su Tepa - hram That Doi Sutep, poznatiji kao 'zlatni hram' - nalazi se na tačno 1000 mnv (što je inače idelana visina za zdrav život na bilo kojoj paraleli zemljine kugle). Put do tamo je dug nešto više od petnaest kilometara, i po mnogo čemu me je podsetio na avalski uspon: najpre po nagibu koji nije prevelik ali je kostantan, po neverovatnom broju biciklista kojima je ova ruta očigledno kondicioni trening, po još većem broju izletnika i turista koji u svim mogućim prevoznim sredstvima (motorima, tuk-tukovima, autobusima, kolima, kamionima...) hrle gore, po pogledu na grad u podnožju koji uzalud puca jer se od smoga skoro ništa ne vidi jasno (iako je Čang Mai jedan od najmanje zagađenih tajlandskih gradova) i, na kraju, kad sam nakon više od sat i po pedalanja dopedalala do cilja - po vašaru nalik na one prvomajske u nas.
Hram That Doi Sutep poznat je i po tome što se nalazi na vrhu brda do kojeg se treba uspenjati uz 309 stepenika. Jeste da nisu visoki, kavi su obilno u ovom delu sveta, ali barem jednom će svako ostati bez daha do vrha.
A na vrhu iznenađenje - stranci, kaže natpis na tabli, moraju da skrenu desno gde će kupiti ulaznicu. Ulaznica za hram? Mislim, hram je jednako manastir jednako džamija jednako sinagoga - i ne mogu ni da zamislim da za ulazak u verski objekat moram da platim. Nije stvar u ulaznici koja košta simboličan jedan dolar, već u samoj koncepciji da stranac za ulazak u verski objekat treba da plati. Gunđam i pitam onog na šalteru da li zaista misli da je to okej, no njegovo znanje engleskog je taman dovoljno da prodaje ulaznice i uputi strance kuda dalje.
A to dalje vodi me još nekoliko stepenika uzbrdo do kapija kroz koje se ulazi u hram.
Kako promolim nos unutra. tako me zablesne neverovatna količina zlatne. Iako nema sunca, toliko se presijava da moram da stavim sunačane naočari. Pomislim kako su moje cimerke, jedna Maležanka i Španjolka, koje su juče posetile hram, zdušno izjavile kako nije vredno mučenja jer nije ništa posebno. A meni se opet na prvi pogled dopada. Nije da mi otima uzvik „Vau!“, ali ima u sebi neku snagu.
Moj štampani vodič kaže da je izgrađen krajem 15. veka i da pripada budističkom redu teravada. Za mnoge Tajlanđane, ovaj hram predstavlja sveto mesto.
Obilazim ga polako, upijajući atmosferu.
Nekoliko desetina Tajlanđana hoda u krug oko stupe čitajući molitve.
Jedan monah u pagodi daje blagoslove turistima.
Mnogi kleče ispred statua Bude. Pale sveće i mirišljave štapiće. Ostavljaju cveće nalik lalama.
Iako je unutra nekoliko stotina ljudi, vlada neverovatna tišina. Duž zidova je oblepljeno upozorenje: „Ne galamite“ i svi ga poštuju. To sam već primetila u Indokini – lokalci poštuju svoja sveta mesta barem onoliko koliko i turisti. Nezamislivo je videti nekoga da uđe unutra nepropisno odeven, ili da ne skine kapu s glave, ili da ne izvadi ruke iz džepova... što sma sve viđala po našim manastirima.
Iako ne volim gužve ni 'must see' turisitčke atrakcije, ovde se osećam sasvim prijatno. Kružim okolo, palim sveće za roditelje kojima je danas dvanaest godina kako su se upokojili, sedim ispred jednog Bude i sklopljenih ruku, shodno budističkim pravilima, izgovaram u sebi molitve za moje bližnje.
Potom se još malo muvam okolo, pravim footgrafije i onda odlazim. Uvek napuštam hramove, crkve, džamije, sinagoge – rečju, sva mesta koncentisane duhovnosti spokojnija nego što sam u njih ušla. Tako i sada.
Naravno da je vredelo truda.

*
*

Kako sutra napuštam Čang Mai i idem na sever Tajlanda, otišla sam u najveći ovdašnji market - Tesco, da se opskribim svim što će mi trebati. Mislila sam da po povrtaku postavim fotografije najlepših hramova u Čang Maiju koje sam obišla, ali...
Poznato je da na Tajlandu vladaju velike seksualne slobode iako nikada na ulici nećete videti par koji se drži za ruke, grli ili, ne daj bože, ljubi. Javno ispoljavanje emocija je tabu, ali zato možete slobodno da ličite na šta želite, u pozitivnom, negativnoom, u svakom smislu - i niko vas neće čak ni čudno pogledati.
Jedna od specifičnosti Tajlanda su lejdi bojsi (lady boys). Reč je zapravo o mahom mladim muškarcima koji se oblače kao žene, šminkaju se kao žene i ponašaju kao žene. Dakle, o travestitima. Među njima ima i onih koji su izvršili operaciju promene pola (koja je ovde neuporedivo jeftinija nego bilo gde u svetu), a koji se zovu katheji (kathoey). Međutim, taj izraz retko ko od turista koristi, pogotovu što je skoro nemoguće razlikovati ko je lejdi boj, ko je katheji a ko pravo žensko.
Ovdašnji ljudi su sitne građe, uskih ramena i bokova, posebno muškarci, dok se žene obično veoma raskrupnjaju čim pređu dvadeset petu. Pošto nisu skoro uopšte maljavi i kako imaju bejbi-fejs i male noseve, muškarci uglavnom deluju nemuževno, barem po našim zapadnjačkim standardima. Vrlo su retki slučajevi da su zapadne žene poludele za nekim Indokinjaninom, dok su mnogim zapadnim muškarcima Indokinjanke i uopšte Azijatkinje veoma atraktivne. Sve to pogoduje lejdi bojsima.
Prvog sam videla na jednoj pumpi negde ispred Bangkoka. Bio je veoma vitak i delovao krhko, kao što mnogi dečaci (kao uostalom i devojčice) ovde deluju. Nije se maskirao u ženu niti imao žensku odeću. Tek diskretna šminka i ženstveno ponašanje. Kada sam ga nešto upitala, ženskim glasom mi je odgovorio na savršenom engleskom. Sa mojih skoro 180 cm visine i atletskom građom, osetila sam se kao razbijač(ica) pored njega. Ali, bio mi je lep. Zaista jeste.
Nisam videla više nijednog - zapravo više nijednog nisam prepoznala - do večeras. Ovaj radi na odeljenju peciva u Tesco marketu. Veoma je debeo i napadno našminkan. Trudi se da imitira ženski glas, ali sam ga po njemu najpre i prepoznala. Nije mi se dopao, najviše zbog toga što je bio tiliko prenaglašen u svemu.
No, zbog njega sam promenila nameru da okačim nekoliko fotki hramova, i umesto toga pišem ovaj tekst.
Moj prijatelj Aca, kod kog sam odsela u Kančanaburiju, živi već skoro deset godina na Tajalnadu. U nekom razgovoru, pomenuli smo i lejdi bojse. Rekao mi je da ih nepogrešivo prepoznaje. I ispričao mi je priču o majci jednog lejdi bojsa.
Dečak je od malena pokazivao da želi da liči na devojčicu. Tako se oblačio, a kada je ušao u pubertet, počeo je da uzima hormone i da se šminka. Sada ima 17 godina.
Acu je zanimalo kako su ga prihvatali u školi pa je to pitao njegovu majku.
Nije razumela šta je pita, pa je promenio pitanje.
- Da li je imao nekih problema u školi zato što je ličio na devojicu? - bilo je novo Acino pitanje.
Majka se začudila.
- Ne. Zašto bi imao problema?
- Zato što je drugačiji, što liči na devojčicu, što... - nije znao ni on tačno zašto bi takav dečak imao problema.
No majka je najzad razumela šta ga interesuje.
- Sve je to Božije delo a sve što je Bog stvorio je podjednako lepo - odgovorila mu je.
I to je to. Razlog zašto sam toliko zavolela ovaj deo sveta. Zašto volim ove ljude. I zašto su uvek osmehnuti i pozitivni - jer razumeju da je sve oko nas Božije delo i da je otuda sve podjednako lepo. Koliko god bilo različito.

*
Za Pai sma prvi put čula od mojih cimerki, mladih bekpekerki s kojima sam bila smeštena u zajedničkoj sobi u Čang Maiju.

- Svi su nam preporučili da obavezno posetimo taj grad – rekle su mi.

- Što? Šta tamo ima? - moje pitanje je bilo logično.

- Ne znamo. I mi smo isto to pitale i svi su nam odgovorili: „Nema ništa, ali morate tamo da odete“.

Pomislila sam: kakva smešna i ujedno intrigantna preporuka – nemoj da propustiš da vidiš mesto u kome nema ništa. Potražila sam Pai na mapi, misleći da napravim turu do tamo pa da nastavim ka Čang Raiju na severu, što je bio moj prvobitni plan. Ali karta mi je otkrila da između ta dva grada ne postoji veza, pa kako mi se ne mili da istim putem vozim i u odlasku i u povratku, odbacila sam ideju o poseti Paiju-u-kome-nema-ništa. Krenula sam na sever, s planom da najpre posetim selo Karen ili Pendung, burmanskog plemena u kojem žene nose zlatne okove oko vratova pošto 'žirafa vratove' smatraju idealom ženske lepote. Pogrešna informacija sa interneta odvela me je do pred ulaz u neku pećinu, pored koje je trebalo da se nalazi Pandung selo. No sela nigde, a razgovor sa jednim lokalcem kog sam zaustavila potvrdio mi je da sam na pogrešnom putu. Postoje tri Karen sela, i sva tri se nalaze uz tajlandsko-burmansku granicu, u oblasti do koje se stiže preko Paija.

Ljuta na sebe zbog ovog promašaja – i to sada kad mi je vreme ograničeno jer za nedelju dana moram da se vratim zbog leta za Nepal – nisam htela ni da uđem u pećinu, već sam krenula nazad, do skretanja za Pai, udaljenog četrdeset pet kilometara. U međuvremenu sam promenila plan – napraviću turu do granice i tih sela, a onda se vratiti zaobilaznim putem koji se spušta južno – ukoliko budem imala dovoljno vremena. Ukoliko ga ne bude bilo, spakovaću bicikl na autobus i tako se vratiti u Čang Mai.
Pogled na profil visina prilično me je obeshrabrio – očekivalo me je oko sedamdeset kilometara konstantnog uspona, a trećina od toga, i to pred kraj, vrlo strmog puta. Već sam se uverila da i na Tajlandu, kao i u mnogim azijskim zemljama, putevi preko planina retko kada imaju one dobro projektvane sepertnine koje pod skoro neosetnim nagibom od pet procenata lagano vode do vrha. Mnogo češće, građeni su gotovo direktno preko vrha, najkračom i najstrmijom rutom.

Napredujem veoma sporo. Zahladnelo je, nebo je muljavo i sve vreme vozim kroz maglu. Za sada ne pada kiša, ali sitne kapi od prevelike vlage bockaju me po licu i golim rukama. Majica na meni je mokra kao da sam je potopila u vodu. Ne vredi da se presvlačim, jer će se za pola sata desiti isto i sa drugom.

Ušla sam u oblast u kojoj nema naselja, samo džungla s obe strane puta. I opet sam zaboravila da se snabdem dovoljnim količinama vode – imam tek oko pola litre u bidonu. Zato parkiram bicikl i zaustavljam retka vozila pitajući vozače da mi dospu malo ako imaju viška. U sebi se smejem razmišljajući o tome kako bih mogla da patentiram ovaj svoj izum – žickanje vode. Nisam čula da je iko to radio. No stvar dobro funkcioniše i ovde kao i u Laosu gde sam, koliko se sećam, to prvi put primenila u nuždi, te nakon kratkog vremena imam skoro dve litre dragocene tečnosti. Sad mogu mirno dalje.

Uskoro se ispostavlja da to nije bilo neophodno, jer nailazim na selo. Kuće su drvene i građene su u tradicionalnom stilu, a većina deluje bogato. Pažljivije zagledam i otkrivam da su mnoge zapravo gostionice koje nude smeštaj. Zastajem ispred jedne u čijem lepo uređenom dvorištu se nalazi tabla sa natpisom WiFi.
Gostionica je zatvorena van sezone, kaže mi vlasnik koji govori engleski, ali mi dopušta da koristim internet. Već izvesno vreme primećujem da mi kontakt sa ljudima koji me prate sve više znači, da sam se vezala za 'publiku', kako je to definisao jedan moj prijatelj. Pa dobro, razumljivo je – ipak sam stalno sama na ovom putovanju. Lakše je izdržati kad si u društvu, makar i virtuelnom.

Tako sad postavljam novi status na Fajsbuk, odgovaram na neke komentare na mom blogu i otpisujem na mejlove. Kad završim, osećam se kao da sam se sita ispričala sa prijateljima i poznanicima. Uz njihovu podršku i želje za srećan put, krećem dalje.

U nekoliko navrata moram da prekinem sa vožnjom i potražim zaklon jer počinje kiša. Srećom, svaki put traje kratko. No pred sam početak najtežeg dela uspona, onog od dvadeset pet najstrmijih kilometara puta, stušti se monsunska provala. Srećom, bila sam se zaustavila u jednom kafeu nekoliko minuta ranije. Uspela sam samo da istrčim napolje i prekrijem bicikl i bisage ceradom. A onda sam se spremila na dugo čekanje.

Nakon dva sata, kiša nije smanjivala jačinu. Upitah gazdaricu da ostanem tu i postavim šator između apartmana u zasebnim kućicama, koje izdaje po ceni od dvadeset dolara. Iako mi nije delovala previše predusretljivo, iznenadio me je njen spremni pristanak. Još mi je ponudila i da koristim kupatilo u jednoj od praznih soba. I sve to besplatno.

*
Ujutru sam bila spremna da zagrizem najteži deo puta. Malo sam vozila a mnogo više gurala. Mnogo puta sam pomislila da neću uspeti i da ću morati da se vratim. Na pojedinim deonicama bilo je toliko strmo da sam gurajući bicikl, gotovo doticala tlo kolenima. Morala sam da stajem na manje od sto metara da bih došla do daha. Verujem da upravo tako izgledaju usponi alpinista na vrhove preko pet hiljada metara. Korak po korak, u najdoslovnijem značenju te reči. Pomaci u dužini stope. Deset stopa pa pauza da se dođe do daha. Pluća gladna kiseonika. I uvek iznova pitanje: „Čemu sve ovo?“ I opet isti odgovor: To je samo izazov. Na kraju se uvek stigne. I zaborave se muke i bol, a ostane slatki ukus pobede – nad samim sobom. Nad slabošću tela i duha.

Na samom vrhu je ček point i policija koja legitimiše putnike u vozilima. Dele mi osmehe i dobacuju čestitanja. Tu su i toaleti, pa se presvlačim i oblačim suvu i toplu odeću. Spust će biti strmoglav, jer je s te strane brdo strmije od ove s koje sam došla. Skoro i da ne uživam u njemu, koliko je naporno stiskati kočnice sve vreme i balansirati kao na toboganu.

Naposletku, skotrljavam se u kotlinu, okruženu visokim planinama. Iako sam mrtva-umorna, prilično nervozna da što pre stignem i smestim se negde, da se okupam, jedem i odmorim se, otimaju mi se oduševljeni uzvici. Kakve su to samo panorame!
S obe strane puta nanizani su restorani, kafei i hosteli u etno stilu, sa prostranim krovnim terasama, s kojih nesumnjivo puca još neverovatniji pogled nego odavde, s puta. Mrzi me da stajem i fotografišem – biće vremena sutra za to.

Poslednji skoro neznatni uspon pred ulazak u grad umalo me nije dokrajčio. Došlo mi je da bacim bickl, ustopiram taksi i smestim se u najskuplji hotel, pa makar posle danima gladovala. Nekad mi stvarno bude previše mučenja. No već znam šta pomaže u takvim mometima. Zato silazm s bicikla, smeštam se na zgodno mesto pored puta i pravim sebi užinu. Pun stomak provereno smiruje nervozu, a uz to daje i novu energiju. Nakon pola sata, s novim entuzijazmom nastavljam ka Paiju.
Kad – već sam u gradu. Zaista se ni po čemu ne izdvaja od ostalih tajlandskih varošica, osim po tome što na koju god stranu da se pogleda, svuda okolo su planine. Veoma su visoke, jer se jasno vidi da su na vrhu četinarske šume.

Nalazim smeštaj u bungalovima od bambusa na padini s druge strane reke Pai. Deluju neodoljivo šarmantno u celom tom okruženju i od prvog pogleda imam utisak da bih ovde mogla ostati veoma dugo. I ne raditi ništa: samo se izležavati u hamoku na terasi bungalova, slušati tišinu i odsutno gledati u planinske vrhove u daljini. Ponekad malo pešačiti, malo voziti zemljanim putevima po okolini grada i – uživati.
Tačno je da u Paiju nema ništa. Osim još uvek živog duha nekadašnjih hipi zajednica iz sedamdesetih, kada je ovo mesto, poput Katmandua i Kabula, bilo kontrakulturna kolonija. Veliki broj rege klubova u gradu, stranaca sa dredovima u kosi, a uveče miris marihuane i hašiša koji me u prolazu zapahnjuju iz skoro svakog kafića. Opušteno mesto iz kojeg mi se ne ide nikuda dalje. Tako odbacujem plan da posetim Karen sela. Nemam vremena da do tamo stignem biciklom, budući da su usponi još strmiji od ovih do Paija. Razlozi protiv su sasvim ubedljivi: transport autobusom je preskup i samoorganizacija takve ture zahtevala bi mnogo napora za koji sad jednosavno nemam snage.

Ostajem pet dana u bungalovu, u društvu sa podjednako lenjim turistima koji se izležavaju po ceo dan u ljuljaškama, slušajući muziku, čitajući knjige ili naprosto dremuckajući. Atmosfera Paija čini mi se idealnom pripremom za taj grad o kome maštam već decenijama, još od srednjoškolskih dana kada sam prvi put pročitala Katmandu Stevana Pešića, verovatno najbolji putopisni roman ikada napisan na srpskom.
*

Tako dočekujem i poslednji dan boravka u Paiju -- danasnji. Sutra se vraćam autobusom u Čang Mai, a prekosutra vozom u Bangkok. Dan kasnije, letim na Nepal.

U sebi, već sam se oprostila s Tajlandom. S jedne strane, žao mi je što ga napuštam. Provela sam svega dva meseca vozeći po ovoj zemlji, što ni izdaleka nije dovoljno za utisak da sam je upoznala. Ponekad mi se čini da sam postala 'razmažena' na sasvim osoben način – mesec-dva čine mi se prekratkim za boravak u bilo kojoj zemlji. No s druge strane, još od Kambodže osećam svojevrsnu zasićenost od ovog dela sveta. Iako su zemlje jugoistočne Azije koje sam posetila – Laos, Vijetnam, Kambodža i Tajland – po mnogo čemu različite, ipak ih povezuje dosta sličnosti. Sličan im je kulturološki obrazac, istorije su im usko isprepletene, uzajamni uticaji su vidljivi na svakom koraku i, ono što putnik koji živi na drumu primećuje mnogo više od turista, u istom su klimatskom pojasu i na približno istim geografskim paralelama, pa svuda vladaju skoro potpuna ravnodnevica, velika vlaga, tropske jare i/li monsuni. Nakon punih deset meseci otkako sam došla u ovaj deo sveta, treba mi promena od svega toga.
.
Fotografije Čang Maija su ovde: https://picasaweb.go... ... redirect=1
Fotografije Paija su ovde: https://picasaweb.go... ... PaiTajland
.
.

[lucky_13]

Potom pronalazim biciklistički servis i menjam zadnji točak na mom biciklu. Nedavno sam otkrila da je razlog što mi se žice često lome taj što ih ima svega 32 dok je za putničke bicikle minimum 36. Dobro je što sam to shvatila nakon više od dve godine putovanja.

Setih se da sam te na FB pitao na kojim felnama vozis, posto uskoro treba da menjam felne pa verujem da su te tvoje sigurno izdrzljive. Uzgred sam napomenuo da tvoje felne verovatno imaju 36 rupa.
Nisam dobio odgovor od tebe ali mi je odgovorio jedan "advokat" :

"Za sve ciklo-putnike je preporucljivo da felne imaju 36 zbica, radi tereta kao i puteva kojima se vozi.Zna to sve vrlo dobro nasa Sneza"

Pozdrav i srecan put!

[pauza]

Potom pronalazim biciklistički servis i menjam zadnji točak na mom biciklu. Nedavno sam otkrila da je razlog što mi se žice često lome taj što ih ima svega 32 dok je za putničke bicikle minimum 36. Dobro je što sam to shvatila nakon više od dve godine putovanja.

Setih se da sam te na FB pitao na kojim felnama vozis, posto uskoro treba da menjam felne pa verujem da su te tvoje sigurno izdrzljive. Uzgred sam napomenuo da tvoje felne verovatno imaju 36 rupa.
Nisam dobio odgovor od tebe ali mi je odgovorio jedan "advokat" :

"Za sve ciklo-putnike je preporucljivo da felne imaju 36 zbica, radi tereta kao i puteva kojima se vozi.Zna to sve vrlo dobro nasa Sneza"

Pozdrav i srecan put!

Pa pazi kad sam ja bila ubeđena da imam felne sa duplim zidom i 36 žica! Jer znam da sam jedan točak baš zbog toga menjala negde u Rusiji, A u stvari sam menjala prednji. No pošto sam rasteretila zadnje bisage kako mi se žice više ne bi lomile, a opet se desilo da se brzo polome i to dve istovremno, jednog dana uhvatim i izbrojim i otkrijem da imam samo 32!

BTW, sećam se tog pitanja na FB-u i odgovora, kao i ko ga je dao. Mislim, znam ja da treba da ima najmanje 36, samo nisam brojala kad mi je Sale Točak poklonio bajs. Poklonu se u zube ne gleda

[homer]

Kroz Inidju necu putovati, vec cu volontirati na jednom mestu, u jednoj porodici. Ostanak i boravak na jednom mestu su podjedanko dobri nacini da se upozna jedna zemlja.

Inace, Indija je ogromna i u bilion i po ljudi mora da se nadje i ludaka. Ne volim generalizacije a i moje iskustavo pokazuje da nisu tacne. Znas, Simpsone, kao sto ti meni kazes Nemoj u Inidju, tako Amerima i onima u Zapadnoj Evropi govore: Nemoj u Srbiju. Kako se osecas kad cujes to i da li mislis da je Srbija opasna za turiste? Msm, ovde pretuku ni krivog ni duznog na splavu i ubiju ga od batina na smrt, u sred Krunske u kontejneru osvane iseckano telo coveka, nesrecni feminizirani Francuz izgubi nasred ulice zviot jer ne deluje muzevno... - da li verujes da sve to zvuci kao da je Srbija sigurna zemlja i dobra za turiste? A mi znamo da zapravo jeste. E pa, ista prica je i sa svim ostalim zemljama, ukljucujuci i Indiju. Jedino sto u ovoj poslednjoj treba biti oprezniji zbog velike bede i velikog broja ljudi.

Sirbistan vs Indija

Necu dalje da polemisem, ali me i dalje ne napusta utisak da su gore vesti bile silovanje novinarke u centru Mumbaija, kao i silovanje cikloputnice iz Svajcarske dok je njen muz bio pretucen i vezan.
To su vesti na kojima se bazirao moj komentar.

Bez generalizacije.

Samo oprezno. Srecan put

[pauza]

Skok u neizvesnost

7-8. septembar 2013.

Čang Mai po drugi put. Ovog puta samo na jednu noć.
Susret sa Džimom iz Novog Meksika, s kojim sam pre devet meseci u Luang Prabangu u Laosu planirala zajedničku vožnju po zemljama jugositočne Azije. To je onaj momak sa lošim smislom za humor, koji je imao par glupih viceva na račun Srba (kao i Rusa), te nisam skoro uopšte žalila kad smo se mimoišli na dan ugovorenog početka zajedničke ture.
U međuvremenu, Džim je bio na Nepalu i Indiji, opet su mu ukrali bicikl a imao je i saobraćajku, no srećom, ništa ozbiljno. Izgubio je deset kila a sa njima, čini se, i loš smisao za humor. Sinoć je čak uspeo i da me zasmeje nekoliko puta.
Ostavila sam mu sve stvari koje meni ne trebaju na Nepalu i u Indiji, a njemu će u tropima dobro doći. Zauzvrat, dao mi je pregršt saveta u vezi sa tim zemljama.
U toj priči, pojavio se i novi problem za mene koji je opet u vezi sa nedovoljnim brojem stranica u mom pasošu: indijska viza zauzima dve stranice a ne jednu, kako sam računala.
Oblio me je hladan znoj kad mi je Džim pokazao kako izgleda njihova viza preko cele stranice i pečat preko polovine druge stranice. Uz to, kazao je, Indijci te ne slušaju i nema šanse da ih zamoliš i da im objasniš da nemaš dovoljno mesta u pasošu, te da ti izađu u susret i sve to stave na jednu stranicu.
Šta sad?
U sred noći budim se i od zabrinutosti ne mogu ponovo da zaspim. Pretražujem po internetu. Problem je za mene još veći jer sva dostupna rešenja podrazumevaju dosta novca koji ja nemam. Da ga imam, lepo bih obletela pola zemaljske kugle, birajući za presedanje zemlje za koje nam ne treba viza, i negde u rano proleće stigla bih u Peking, gde se nalazi jedina naša ambasada u celoj Aziji sa famoznim uređajem za apliciranje za biometrijski pasoš.
Sa mojim mesečnim budžetom, ta mogućnost otpada. Kao što će verovatno otpasti i odlazak u Indiju jer ako mi njihova viza zauzme dve stranice, neću imati mesta za kinesku vizu. A u Kinu moram da stignem kako znam i umem.
Za sada mi se čini da ću ostati na Nepalu, produžiti vizu na tri meseca (3+3), što je do početka februara. Za više produžetaka nemam praznih stranica, a kako u Pekingu ne želim da budem pre sredine ili kraja marta (zbog zime), moraću da prekoračim trajanje vize. To je takozvani overstaying, prekršaj koji se plaća i zbog kojeg vam obično zabrane povratak u tu zemlju u trajanju od godinu dna ili više. No utešno je to što pečat sa natpisom "OVERSTAY" udaraju preko vize.
Na dosadašnjem dvogodišnjem putovanju ovo je verovatno najveći moj skok (let zapravo) u neizvesnost. Nemam pojma kako ću rešiti problem.

[alx]

Pokusaj da im objasnis situaciju kao sto si objasnila nama.
Pozivanje na empatiju je legitiman pravni akt (priznavanje krivice, kajanje..)
Nisi ti kriva sto dolazis iz zemlje koja ima jedno sokocalo u celu Asiu.
Neka ti kaznu za "overstay" naplate, ali, kad vec nije obavezno, neka ti bar ne lupe to u pasos.
I svi zadovoljni

[mixitron]

Ne postoji mogućnost da u ovakvim (retkim i vrrrlo dobro dokumentovanim) slučajevima ovi naši međedi ovde izdaju novi pasoš i pošalju ga kurirskom službom od poverenja?

Ili da ti iz belog sveta ovlastiš nekog (advokata...) da to uradi?

[pauza]

Sve varijante sam već razmotrila, imam i ovlašćenika a neki uticaji ljudi su obećali da će kao pomoći, ali za sada ništa od toga.
No, ispostavilo se da mogu da produžim nepalsku vizu a da mi ne zauzima nove tsranice, već da su ovljni da je stave preko ispečatiranih. Tako bih mogla da ostanem ovde do proleća i onda direktno letim u Kinu. Upravo danas idem d aproverim kakve su mi šanse za dobijanje kineske vize odavde. Ako je to moguće, ondasam našla rešenje. Ako ne, moraću da pišem dopise i moljakam razne ljude.

[pauza]

Nisam ažurirala ovde postove, pa sad slede svi koje sam zaboravila da postavim od dolaska na Nepal.



Prva šetnja po Tamelu

Prva šetnja ulicom Thamel, u kojoj su smešteni svi hosteli za strance.
Ulica je uska i jednosmerna, ali motoristi voze kao na reli trkama. Svi trube, neprestano. Zaobilaze me u poslednjem momentu, kad već pomislim da će me oboriti.
Lepe Nepalke u tradicionalnim saronzima prolaze visoko uzdignutih glava. Neke na čelu, između obrva, imaju utisnut znak kaste kojoj pripadaju, ili dugu crvenu liniju ka temenu kao oznaku da su udate.
Nepalci u svetlim uštirkanim košuljama sede na stepenicama svojih radnji i dobacuju za mnom:
- Namaste! Good morning! How are you?
Ako im odgovorim, u dva koraka stvore se do mene da mi ponude treking turu, kampersku opremu, suvenire ili vožnju taksijem ili biciklom. Kada im zahvalnim odbivši ih, čini mi se da se osmehnu još srdačnije.
Neki uporno ne odustaju već pođu sa mnom ukorak i pokušavaju da mi usput prodaju svoju uslugu. Nastojim da se priviknem na njihov engleski sa čudnim akcentom. Nekad ni iz trećeg ponavljanja ne razumem šta me zapravo pitaju.
Saleću me prosjaci. I oni su uporni,ali se, takođe, nimalo ne ljute ako im ništa ne udelim. Udele oni meni – osmeh.
Čini se da ovde sve može. Ne znam adresu hostela koju treba da upišem u formular za podizanje novca preko Western Uniona. No problem, madame. Ne razumem kad me službenik peti put pita za “date of birth”, što zvuči kao “dejt ov vort” (!) – nema veze, može i bez toga. Sve može u Katmanduu. Uz široki osmeh, još širi nego tamo dole južnije, na Tajlandu.



Od Triglava do Katmandua

Skoro je ponoć a iz susednog hostela pevaju na sav glas. Veselo neko društvo, pripito sudeći po glasovima. Nemam ništa protiv, samo bih da ipak malo dremnem. Taman se mašim za one čepiće za uši, kad začujem: “Živi sretna u slobodi… Jugoslavijo, Jugoslavijo!”
Ustajem kao zombi, oblačim se, izlazim iz sobe i pokušavam da izađem napolje. Vrata hostela su zabravljena a onaj što dežura verovatno spava. Budim ga. Na pitanje zašto želim na ulicu u ponoć, odgovaram mu da sam gladna. Gde da mu objašnjavam da sam pošla za pesmom o zemlji koje nema, da nađem ljude koji je pevaju.
Ne verujem da su Srbi, znala bih da je neka naša ekipa laninara ili putnika došla u isto vreme u Katmandu. Hrvati ne bi pevali o Jugoslaviji. Mora da su Slovenci.
Kad me momak pusti napolje, pesma je već utihnulae. Gledam preko kapije u dvorište susednog hostela. Očekivala bih da tamo sede oni zbog kojih sam ustala, ali nema nikoga. Tad začujem galamu iz sobe na prvom spratu. Istovremeno, iz zgrade izlazi Nepalac i kad me opazi kako se propinjem na prste sa čeonom lampom na glavi da bih videla šta je u njihovom dvorištu, obazrivo mi priđe.
Moje pitanje: Da li je pesma od maločas došla odavde?, zvuči mu sumanuto, sudeći po njegovom izrazu lica. Nema mi druge nego da mu otpevam refren koji je maločas i on slušao. Nepoverenje nestaje s njegovog lica.
- Oni i ja smo iz iste zemlje – brže-bolje dodajem.
- Slovenija? – pita me Nepalac.
Znala sam!
- Ne, Srbija, ali mi smo bili jedna zemlja.
Nepalac se osmehuje s razumevanjem ali ne pokazuje nameru da mi otvori kapiju. A i šta bih u ponoć? Pokucala na vrata pijanih Slovenaca da se izljubimo i nazdravimo? Da pljunemo i zapevamo?
- Da li su i sutra tu? – pitam ga.
Nepalac potvrdno klima glavom.
- Okej, doći ću ujutru. Recite im da ih je pozdravila jedna biciklistkinja iz Srbije i da ću navratiti sutra.
Nepalac se osmehuje kao da je sve razumeo. A ja se vraćam nazad, smejući se. Onaj iz mog hostela sad me gleda još čudnije. Mora da misli da nisam sva svoja jer je sve vreme presedeo napolju, čekajući da se vratim, i video je da sam otišla samo do susedne kapije, popričala s nekim pet minuta i zatim se vratila.

*

Ujutru, pre nego što krenem u obilazak prvog znamenitog mesta u Katmanduu, svratim do recepcije susednog hotela.

- Da li su vaši gosti Slovenci još uvek tu? – upitam recepcionera.

- Da, odlaze sutra – odgovori mi.

- Pretpostvaljam da spavaju?

Nepalac se smeje i klima glavom potvrdno.

Ne želim da ih budim. Po mojoj proceni, taman će se razbuditi dok se ja vratim iz obilaska grada, negde oko ručka.

I tako i bude.

Zatičem ih bunovne i mamurne oko jedan poslepodne. Izašli su napolje, u dvorište, i posedali oko stola. Ima ih šestoro i svi su vrlo mladi osim jednog koji je mojih godina. Na licima im je onaj prepoznatljiv izraz ‘ne-znam-gde-sam’.

- Pa dobro, bre, ljudi, baš ga preteraste noćas! – kažem u šali prilazeći im.

Neverica na njihovim licima.

- Pa zdravo, Slovenci! – pozdravim ih kad sasvim priđem.

Otpozdrave klimanjem glave, očigledno još u čudu.

- E tako sam i ja sinoć bila iznenađena kada sam čula kako iz vašeg hostela neko peva “Od Vardara pa do Triglava” – kažem imitirajući njihove izraze, i onda im se predstavim.

Iz meni nejasnog razloga, i dalje deluju kao da im nije najprijatnije zbog ovog susreta. No, nude me da sednem. U početku nisu previše razgovorljivi, pa mahom ja pričam, odgovarajući na njihova pitanja o mom putovanju, broju pređenih kilometara, tehničkim detlajima u vezi s orpemom.

Nakon deset minuta pokušam da prebacim lopticu njima. I mic po mic, iz njihovih najpre šturih a onda sve iscrpnijih odgovora, složim celu priču.

Oni su planinari koji se spremaju za uspon na Tibet, na vrh Phola Gangčen, visok 7.661 metar. Od oktorba prošle godine jure sve papire neophodne za odlazak na Tibet i pokušavaju da organizuju sve za četrdeset pet dana, koliko će trajati cela njihova tura. Ukupno ih je osmorica, svi su iz različitih mesta, ali su svi članovi Planinarske Zveze Slovenije. Iza sebe imaju po nekoliko ozbiljnih uspona na najviše vrhove po celom svetu i uspon koji im predstoji smatraju tek prosečno teškom ekspedicijom. No zbog skoro godinu dana priprema, koje su im uzele mnogo nerava i novca, sinoć su, po sletanju, osetili potrebu da sebi daju malo oduška.

- Pa tako i treba – odgovorim.

- Nije dobro, svi gosti hostela su jutros otkazali zbog nas. Otišli su neki Nemci koji su se i sinoć žalili. Ali znaš kad je žurka i mnogo piva – tu se ne uvažavaju žalbe – odgovara mi najstariji u grupi.

Meni je smešno. Tek sad shvatam zašto im je bilo toliko neprijatno zbog mojih šaljivih opaski na početku.

- Ma dajte, ljudi, opustite se. Meni je bilo krivo što me nisu pustili da vam se pridružim!

Tu prsnu u smeh. Vidim da im je malo laknulo.

- Članovi našeg planinarskog društva ovde odsedaju tradicionalno već trideset godina, kad god idu na Nepal ili na Tibet. Zato nas je sramota, ali ne možemo stalno da se izvinjavamo. Bilo pa prošlo. Nama je trebao taj ventil – objašnjava mi mladić bez majice dok mu jedan Nepalac donosi doručak.

- Sad će da skinu i onaj transparent – dodaje najstariji član ekspedicije pokazujući mi na tablu iznad ulaznih vrata. Na njoj su reči dobrodošlice slovenačkoj ekspediciji.

Krivo mi je što se osećaju krivima, pa im priznajem da sam napisala priču o njima i postavila je noćas na Fejsbuk. I da se mnogima dopala a neki su čak prokomentarisali da je to najbolji tekst koji sam napisala od početka mog putovanja.

- Eto, meni ste pomogli da napišem dobru priču – izjavim vrlo ozbiljno.

Odjedanput se svi ozare.

- Stvarno? – čujem od nekolicine. I onda mi zatraže kontakt informacije kako bi me našli na internetu.

- Naravno, ali moram najpre da vas fotografišem, jer ljudi očekuju neki dokaz da ste stvarni, kao i da čuju završetak priče.

Nisu sva osmorica tu, pa slikam samo prisutne. Potom još malo pričamo i onda ih ostavim da na miru doručkuju i razbistre glave. Sutra rano ujutru, u pet, kreću džipom put Tibeta. Dva dana vožnje na visinama od preko 5.000 metara do baznog kampa. A onda uspon. Po snegu i ledu. Sa cepinima i derezama, gde i najmanja greška može da ih košta života. Vrh na koji se penju nije prezahtevan u alpinističkom smislu, ali svejedno treba biti u odličnoj kondiciji, psihički stabilan i mentalno jak da bi se izdržalo. Ako je cena toga jedna noćna žurka zbog koje par turista i jedna biciklistkinja ne mogu da spavaju – jaka stvar.

To im i kažem. I obećam da ću pratiti izveštaj na sajtu njihovog planinarskog društva.

Na rastanku, pozovu me da večeras svratim na pivo (oni će apstinirati ali ja mogu da pijem) ako budem tu. Biću, ali najverovatnije neću prihvatiti poziv. Uoči polaska na tako ozbiljan uspon poslednje što im treba su gosti. Zato im sada poželim sreću. A onda se povučem u moj hostel u susedstvu, da završim priču o ovom neočekivnom susretu.


Biti zaljublje u Nepal(ce)

*

Zaljubljujem se u Katmandu i Nepalce na prvi pogled. Čini mi se da ovde i nije moguće drugačije – ili se sve zavoli od prvog sekunda ili nikada. Vidim da i moji sustanari u omladinskom hostelu osećaju isto. Kada se sretnemo uveče na zajedničkoj terasi — gde neki večeraju, drugi pokušavaju da surfuju uprkos sporom internetu, treći puše i piju, a poneki i motaju marihuanu ili hašiš — upadamo jedni drugima u reč potvrđujući izjavu onog drugog pre nego što govornik stigne da je izrekne do kraja.

- Taj njihov način kad ti kažu „Namaste“…

- …skoro nečujno, je l’ da? Ali ti baš zato privuku pažnju i onda…

- …ako odgovoriš, gotov si.

- Haha, odmah kreće priča…

- I ne možeš da ih se otreseš…

- Ali svi su tako ljubazni, pitomi, umiljati…

- Imaju šarma. I imaš osećaj da zaista veruju to što ti kažu: da će nešto učiniti samo za tebe, da su upravo tebe čekali…

- Da, neverovatno. Ne možeš da ih odbiješ…

- …Ja ne umem ni da se cenkam s njima. Bude me sramota…

- …I mene! Nekako uvek učine da se ti osetiš krivim ako im spustiš cenu…

- …ili ako pokušaš da ignorišeš sve te ulične prodavce i prosjake.

- Meni je najveći problem što nikad ne znam gde je granica između tih pokušaja da ti nešto prodaju ili da isprose od tebe, i njihove neverovatne ljubaznosti i želje da ti pomognu bez ikakve nadoknade.

- Tačno! To najviše zbunjuje!

- Ne smem da tvrdim, ali čini mi se da ti pokušaji da dođu do tvog novca prestaju onog trenutka kad ih upitaš za pomoć.

- Jeste! Njima je poziv da ti pomognu svetinja.

- Ovde je kredo da smo na Zemlji da bismo pomagali jedni drugima i jedni druge činili srećnima. Ne znam koliko njih me je do sada već pitalo: „Da li ste srećni?“

- I mene!

- I mene!

- …

Pa ajd sad ne zaljubi se u takve ljude.

*

Za dve godine na putovanju, nijednom nisam angažovala vodiča. Nisam nameravala da to uradim ni sada, prilikom posete Durbar trgu. To je jedno od sedam mesta u Katmandu koja se nalaze na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Dan ranije, već sam ga posetila, ali sam se danas ponovo vratila da bih napravila još fotografija.

Krećem od palate boginje Kali. U mom štampanom vodiču pročitala sam da je reč o živoj boginji, zapravo o njenoj reinkarnaciji, koja ovde dolazi kao devojčica a kada postane žena, s prvom menstruacijom, mora da ode, jer se tad boginja inkernira u neku drugu devojčicu. Juče sam ušla u dvorište palate i odstojala u njemu izvesno vreme, nadajući se da ću u izrezbarenom tikovom okviru prozora ugledati lice žive boginje. Od drugih turista čula sam da se pojavljuje otprilike dva puta dnevno. Međutim, izričito je zabranjeno njeno fotografisanje.

Sada ne nameravam da uđem ponovo, već samo da napravim nove fotografije spoljašnjosti palate, jer jučerašnjim nisam najzadovoljnija. No, pred ulazom se nešto dešava. Dvadesetak ljudi izvlači iz haustora pored palate ogromnu drvenu nosiljku i podiže je na visoka kolica. Ova imaju četiri velika drvena točka, na kojima su oslikane Budine oči – jedan od čestih motiva koji se može videti svugde, od budističkih stupa do amajlija.

Pitam jednog turistu o čemu je reč i saznajem da su počele pripreme za Indra Džatra (Indra Jatra) festival, povodom završetka kišne sezone. Kako to nisam povezala! Zbog tog festivala sam odlučila da ostanem čak deset dana u Katmanduu da bih mu prisustvovala. Znam da je Indra bog kiše, a znam i da je Kali…

- U ovoj nosiljci sedeće živa boginja Kali – čujem kako neko kaže prekinuvši me u razmišljanju. Okrenem se i vidim Nepalca koji stoji do mene. Poput svojih sunarodnika, onižeg je rasta i izrazito crne kose vezane u rep.

- Zaista? Izaći će iz palate? – upitam ga.

- Da, tokom festivala, ona će blagosloviti sve koji budu tražili blagoslov. Ponekad i kralj dolazi da bude blagosloven. Po završetku, otići će kući na sedam dana. Biće to prvi put za četiri godine otkada je u palati da ode kući – kaže Nepalac.

Sudeći po informacijama koje mi iznosi i po njegovom veoma dobrom engleskom, ovaj momak je vodič. Juče su me nekolicina njegovih kolega saletela da ih unajmim za obilazak Durbar skvera. Svaki je imao drugačiji pristup, a najupečatljiviji mi je bio jedan koji me je najpre pitao odakle sam, a potom je u svojoj sveščici pronašao preporuku za njegove usluge koju su ispisali neki Hrvati. U toj svesci bilo je preporuka na svim jezicima. Odala sam mu priznanje za dovitljivost i profesionalnost, i odbila ga kao i ostale.

No ovaj momak do mene ne pominje svoje usluge, ali mi već uveliko priča priču o boginji Kali.

Boginja se bira iz visoke kaste Sakija, među devojčicama uzrasta četiri do sedam godina. Najpre se vrši selekcija prema horoskopu, a potom se traže trideset dve telesne i karakterne odlike, koje svedoče o njenom božanskom savršenstvu. Ide se do takvih detalja kao što su boja očiju, oblik zuba pa čak i boja i visina glasa. Potom izabrane devojčice odvode u mračnu sobu, gde prisustvuju prilično zastrađujućem tantričkom plesu sveštenika. Inkarnacija boginje je ona devojčica koja ostane smirena i pribrana. Moraće da prođe još neke budističko-hinudističke rituale nakon kojih će neosporno biti uvtrđeno da je reinkarnacija Kali.

- A zašto mora da napusti palatu kada uđe u pubertet? – čujem sebe kako ga pitam.

- Nepalci veruju da se sa prvom menstruacijom živa boginja pretvara u ženu, da gubi svoja božanska obeležja. Čak bilo koja bezazlena povreda tokom njenog života u palati, rana iz koje potoče krv, znači da je izgubila božanska obeležje i tad počinje potraga za novom boginjom.

- O! – uskliknem. I zaustim da ga upitam još nešto o Kali, ali se prisetn da ja ne želim vodiča. Ne mogu da ga platim.

- Hvala na priči. Ali zaista ne mogu sebi da priuštim vodiča – izvinim mu se u nameri da se udaljim.

Pogrešno! Najpogrešnije moguće za Nepalce. Nikad im ne treba pokazati da vam je žao, jer to znači da su vas emotivno dotakli – i više vas neće pustiti.

- Madam, ne morate da mi platite punu cenu. Sami ćete na kraju odlučiti koliko ćete mi dati. Važno je da budete zadovoljni i srećni.

- Ne, zaista vam hvala, ali…

- Sigurno ne možete da pročitate u štampanom vodiču sve priče koje ja znam. Recimo, o tome šta biva sa devojčicom koju je napustilo božanstvo.

- Šta? – pitam mahinalno. Slaba sam na legende, mitove, bajke, i to mu je očigledno jasno.

Mladić duboko uzdahne.

- Ranije bi je samo izbacili napolje i nikoga više nije bilo briga šta će se desiti sa njom. Iako je iz visoke kaste, to ne znači da je njena porodica imućna. Neke od njih su završavale čak i kao prosjakinje. Mnoge bi poludele jer su, navodno, u palati bile svakodnevno drogirane. No poslednjih godina vlada je počela da se stara o tim devojčicama. Tako sadašnja Kali, kojoj je osam godina, ima privatne učitelje a obučava se i u nekim ženskim veštinama. Kad bude napustila palatu, biće spremna da zarađuje za život ili da nastavi školovanje – šta god da izabere.

Nakon kratke pauze koju mi ostavlja da prihvatim sve te informacije, mladić kaže:

- Da li ste zadovoljni ovom pričom?

Nasmejem se i klimnem glavom potvrdno.

- Onda da krenemo do onog hrama da vam ispričam podjednako zanimljive priče i o njemu. Prethodno ćemo samo da ostavimo vaš bicikl na sigurno mesto…

I krećem za njim poslušno, nemoćna da mu se oduprem, preslaba da ga odbijem kad je tako… ne znam pravu reč za to. Leporek?

*

Nekada davno, kada sam bila u uzrastu u kome boginja Kali gubi svoju božansku prirodu, dopala mi je ruku knjiga „Katmandu“ Stevana Pešića. U to vreme nisam maštala o putovanjima po drugim zemljama, jer su me mnogo više zanimala ona druga putovanja – duhovna – i saznanja do kojih se dolazi čitanjem psiholoških, filozofskih i književnih dela. „Katmandu“ se nije previše uklapao u žanrove koji me zanimaju, ali nisam mogla da ga ispustim iz ruku dok nisam stigla do kraja knjige. Magija Pešićevih slika nastalih pod dejstvom marihuane i hašiša, egzotika tog Katmandua tamo negde u podnožju Krova sveta, deca cveća, osmesi, ljubav… – sve me je to toliko ponelo da sam koliko sutradan obukla najiscepanije farmerke koje sam imala a koje su do tada služile samo za nošenje po kući, iz ormana sam iskopala neku staru sestrinu košulju od indijskog platna i okitila se svim ogrlicama od školjki i perlica koje smo godinama donosili kao bespotrebne suvenire s mora. Zbog Pešićeve knjige, odlučila sam da postanem hipik i da jednog dana odem u Katmandu – da hodočastim zapravo, jer je od tog momenta nepalska prestonica za mene postala simbol svetog mesta jednog supkulturnog pokreta koji je na zapadu počeo da se gasi otprilike u vreme mog rođenja, no koji je na istoku našao svoju večitu Meku.

I skoro tri decenije kasnije, evo me najzad na tom trgu, na kome je kanabisom omamljeni Pešić gledao hipije sa baštama u kosama, slavuje koji izleću iz čaša vina i pastrmke koje pričaju nemački, te srkao supu od perja iz anđeoskih krila.

Pre dolaska u Katmandu, zaslugom mog onlajn prijatelja Miće, knjiga „Katmandu“ je u elektronskoj kopiji ponovo došla do mene. No, kada sam počela da je čitam, ni približno nije imala slično dejstvo kao nekada. Nestalo je njene magije. No zato sam pronašla mnogo korisnih informacija o znamenitostima grada. I kada me je Bikas poveo do hrama Kastamandap, več sam znala da je reč o najstarijem svetištu u gradu, koje potiče iz dvanaestog veka.

Od Bikasa saznajem da Nepalci veruju kako je cela građevina – a ona je ogromna, na tri sprata – napravljena od jednog jedinog tikovog drveta. U neverici, obilazim hram spolja, pa iznutra, zagledam, i nikako da se dosetim da je reč samo o legendi. Ili je ovo mesto gde pravila formalne logike i zaključivanja nemaju konekciju sa sivim ćelijama posetioca, pa mitovi postaju istinite priče u koje se veruje bez racionalne zdrške.

Šezdesetih godina, priča dalje Bikas, prvi turisti, hipiji, počeli su da dolaze u Katmandu. Tada u gradu još uvek nije bilo jeftinih hostela, pa su spavali u ovom hramu i u kući preko puta – takođe drvenoj građevini, samo profanoj i na jedan sprat. Sedamdesetih ih je bilo toliko da su noću ličili na poslagane sardine u konzervi. Ali nikada nije zabeležena nijedna zađevica, niti krađa ili prestup.

- Ovo je moćan hram. Usotalom, po njemu je grad dobio ime – kaže mi Bikas.

Da, toga se takođe sećam, ali iz mog vodiča. Reč Kastamandap je došla iz sanskrta: “Kasta” znači “drvo”, a “mandhpa” – “pokriveno sklonište”, tako da Katmandu u doslovnom prevodu znači: “drveno pokirveno sklonište”. Lep naziv za jedan grad.

*

Najdominantija građevina na Trgu Durbar je hinudistički hram Maju Dega. Sagrađen je krajem 17. veka i ima devet visokih stepenika. Od sedamdesetih godina zaposeli su ga hipici, pa je tada nazvan i Hipi hram. Živeli su na tim stepenicama, pušili hašiš i marihuanu, pevali, tu su spavali. Krajem devedesetih su počeli da koriste jake droge – poput heroina – i da se fiksaju nasred trga, pa je vlada rešila da ih protera. Danas se samo turisti penju na ovaj hram a lokalni beskućnici tu dremaju i noću spavaju.

Penjemo se stpenicama. Na ulazu na drvenu terasu, preskačemo jednog dečaka, beskućnika, koji čvrsto spava. Dosta je strmo pa se pridržavamo za vertikalne grede.

Odozgo se pruža pogled na ceo trg. Sedamo i posmataramo ljude koji zaobilaze rikše i automobile, ili odskaču u stranu praveći im prolaz, hiljade golubova ispred Jaganat hrama, zvanog još i Hram seksa jer su u drvenim gredama koje nose krov izrezbarene scene iz Kamasutre; na ogromni reljef Kal Bairaba, jedne od Šivinih pojavnosti, koji oličava destrukciju i zlo, pred koji vlasti dovode prekršioci zakona kao i osumnjičeni za prestupe da se zakunu kako će govoriti samo istinu, dok mu se obični ljudi klanjaju kako bi se zaštitili od laži i zla; na Nepalce koji kreče stepenice ovog i ostalih hramova kako bi sve izgledalo novo i čisto na dan početka festivala, na prosjake i svete ljude sadije (sadhi) u jarko-žutim ili oranž tunikama, oslikanih lica, koji poziraju turistima za novac, na jednog lažnog budističkog monaha koji stoji sa činijom na istom uglu po ceo dan, a što znam jer sam ga videla i juče i kao da se nije ni pomerio sa svog mesta; na statuu Hanumana na visokom pijedestalu, jer ovaj bog u obličju majmuna ne želi da se prikaže licem ljudima, pa je zato uvek postavljen visoko a ima i maramu preko očiju, na ogromnu belu građevinu u engleskom stilu koja je sagrađena u devetnaestom veku, po povratku tadašnjeg kralja iz Britanije, u koju se zaljubio… Bikas mi priča, a ja pokušavam da sve upamtim.

Potom se spuštamo dole, šetamo još malo, ali više ne mogu da primam nove informacije. Na tako malom prostoru, sabralo se toliko toga, sa pričama koje su započete još u antička vremena a koje do danas nisu dobile konačne završetke, jer ovde se čuda i dalje dešavaju a bogovi su živi i, uz malo sreće, mogu se videti.

*

- Da li ste zadovoljni, madam? – pita me Bikas na kraju obilaska, kada odemo u unutrašnje dvorište zgrada pored Kumali palate boginje Kali, u kome smo ostavili moj bicikl.

- Jesam, zaista je bilo korisno – odgovaram.

Vadim hiljadu i po nepalskih rupija, što odgovara protivvrednosti od petnaest američkih dolara. Za manje od jednog sata, to je orgomna zarada. U ovoj zemlji, prosečna dnevna zarada po glavi stanovnika iznosi oko pet dolara.

- Madam, vi niste srećni – kaže Bikas.

- Zašto to mislite?

- Moja puna cena je dve hiljade i petsto, ali rekao sam vam da ćete sami odlučiti da li ste zadovoljni i koliko ćete mi platiti. Ako ste srećni posle našeg obilaska, verujem da ćete mi dati najmanje još petso rupija. Smatrao bih da je to u redu iako nije puna cena.

Osećam se neprijatno iako nema nimalo agresivnosti ili osude u tonu njegovog glasa ili u držanju tela. Priča sasvim mirno, kao neku od onih legendi maločas.

- Ali Bikas, nismo imali pun sat obilazaka. Preskočili smo Kraljevski muzej u kojem sam juče bila, što je našu turu skratilo za dvadeset minuta. Mislim da je hiljadu i petsto korektno. Na kraju krajeva, zaista ne mogu da vam dam više.

Nepalčev izraz lica nimalo se ne menja. Ne mogu ni da naslutim da li je razočaran, uvređen, ljut, ili pak nije ništa od toga. Ne sumnjam da mu je pogađanje oko cene svakodnevna rutina i da je u tome izvežban do savršenstva, ali nikada mi kao sada nije bilo neprijatno što se cenkam. Iako znam da sam u pravu, osećam se krivom, kao da sam ga zaista zakinula i uskratila mu nešto što mu neosporno pripada.

No jednostavno — nemam toliko novca. Da imam, sigurna sam da bih mu dala. Ovako, odlazim od njega pognute glave kao krivac.

Na putu do hostela, prisećam se razmene utisaka sa drugim turistima o ovdašnjim ljudima. I zaključujem kako bi za mene, a verujem i većinu prosečnih zapadnjaka, bilo pogubno imati ljubavnu relaciju sa nekim Nepalcem — u njih treba ostati zaljubljen samo sa sigurne udaljenosti.

[pauza]

Hinduizam vs. budizam

Hram majmuna

Na terasi omladinskog hostela u kojem sam odsela, uveče upoznajem Ana-Mariju, mladu Austrijanku koja je ovde došla na treking. Razmenjujemo iskustva o znamenitostima nepalske prestonice koje smo posetile. U dolini Katmandua nalazi se čak sedam različitih mesta koje je Unesko uvrstio u svetsku kulturnu baštinu. Na Uneskovoj listi, svih sedam objedinjeni su u jednu celinu – pod nazivom Dolina Katmandua -- što lokalci koriste kao argument za turiste koji su neodlučni šta da posete.

- Sve! - reći će svaki vodič, zaposleni u hostelu, trgovac što ceo dan presedi na stepenicama svoje radnje mameći turiste da uđu.

Cene ulaznica za većinu tih mesta nimalo nisu simbolične – koštaju deset američkih dolara ili više. Ni Katmandu nije jeftin grad, barem ne za turiste, pa budžet putnici, poput Ana-Marije i mene, ipak moraju da naprave neki izbor. Zbog toga nam je ovaj susret ne samo prijatan -- jer veče lepše prođe u društvu sa nekim -- nego i koristan zbog priče o mestima koje smo već obišle.

Pošto je upola mlađa od mene, Austrijka mi daje prvenstvo, pa joj pričam o Darbar skveru i svemu što sam o tom mestu saznala od mog vodiča. Dajem joj i uputstvo kako da zaobiđe kapije i ne plati ulaznicu od sedam i po dolara, što sam ja kasno otkrila. Iako sam puna priča i podataka iz prošlosti tamošnjih hramova, o Kumari palati i živoj boginji Kali, čini se da Ana-Mariju mnogo više zanima moja današnja poseta Hramu majmuna.

Potvrđujem joj da može da ode tamo i peške, jer je od Tamela, glavne turističke ulice u gradu u kojoj se nalazi i naš hostel, udaljen tri-četiri kilometara. Ulice Katmandua sigurno nisu dobar izbor za šetnju, jer su prebučne i toliko prašnjave da sam ovde počela da kašljem. No ako nemaš bicikl i ne želiš da ga iznajmiš, niti da platiš vožnju u neudobnoj rikši ili taksiju koji po džombastim uskim putevima vozi kao na reli-trkama, ostaje ti samo da pešačiš. Ana-Marija kaže da to voli a ima i masku koju ovde mnogi nose preko nosa i usta kako ne bi direktno udisali prašinu i smog.

- Kakvo je mesto? Da li je vredno truda? - pita me.

Da bih nešto preporučila, moram da budem sigurna da mi se zaista dopada i da je na mene ostavilo snažan utisak. Zato mi ovo Austrijankino pitanje dobro dođe da proverim šta zaista mislim o onome što sam videla. Pisanje je takođe dobar način za takvo preispitivanje, ali uvek je bolje kada možemo da nešto kažemo naglas. (I kada me pitaju da li sam usamljena na ovom putovanju, uvek odgovaram odrično, uz ogradu da su jedini trenuci kada mi neko nedostaje upravo oni u kojima poželim da podelim svoj utisak sa nekim.)

Razmišljam neko vreme pre nego što joj odgovorim. Neću da joj opisujem uspinjanje uz 365 stepenika koji su sve uži kako uspon postaje strmiji i što se više bližiš vrhu brda. Ni desetine, ako ne i stotine, prosjaka koji vise po njima, sede ili stoje naslonjeni uz ogradu po sredini stepeništa, koja bi trebalo da odvaja stranu kojom se penje i onu kojom se silazi, što niko ne poštuje. Zbog toga, kao i zbog majmuna koji istrčavaju iz parka s obe strane, trčakaraju po stepenicama, zastaju kod turista koji ih hrane, a neretko i obaraju robu sa tezgi prodavaca suvenira, pića, poslastica, koje su poređane na odmorištima -- zbog svega toga, penjanje je pomalo opasno. Treba biti oprezan i zbog drugih turista koji ne vode računa da li se neko nalazi iza njih kada naglo zastanu kako bi nešto fotografisali ili zauzeli pozu da ih njihovi saputnici fotografišu. Potonje sam već odavno primetila u azijskim zemljama, kao i činjenicu da zapadnjaci vode računa o tome da ne prođu ispred vas baš u trenutku kada klikćete fotoaparatom, da se osvrnu kako ne bi ugrozili bilo koga zbog svog naglog menjanja pravca ili brzine kretanja, da ne galame kako ne bi smetali drugima. Azijati, a posebno Kinezi, nimalo ne mare ni za koga i ni za šta. Zato treba biti veoma oprezan kada se uspinje do Hrama majmuna.

Reč je o budističkoj stupi koja se nalazi na vrhu jednog brda i koja je mesto hodočašća mnogih Nepalaca. Stanovnici Katmandua, budističke veroispovesti, posećuju je i po nekoliko puta nedeljno, pa su gužve stalne.

Slika sa stepenica ne menja se ni na platou gde se nalazi ogromna budistička stupa. U njenom središtu je stub koji se završava špicom na vrhu, sa oslikanim Budinim očima na svakoj strani -- po par zlatnih, mi bismo rekli 'svevidećih', očiju gleda na po jednu stranu sveta. Taj motiv je i jedan od najčešćih na suvenirima. Temelj stupe je kružnog oblika i obično je ogromnog prečnika – po nekoliko desetina metara. Donji deo stupe je u obliku polulopte i ona je uvek bela, dok je stub sa Budinim očima zlatan. Zastavice u raznim bojama, na kojima su ispisane molitve, vijore se sa kanapa što su razapeti od zlatnog stuba do nekih metalnih šipki oko stupe. A po obodu polulopte, celim obimom, postavljeni su valjci koji proizvode specifičan metalni zvuk. Budisti se kreću ukrug oko stupe, obično je obilazeći tri puta, i sve vreme rukom pokreću valjke. „Prizivaju Boga da obrati pažnju i da ih čuje“, obajsnio mi je vodič Bikas, prilikom obilaska Darbar skvera. Istu namenu imaju i zvona u koja ponekad neko udari, te bubnjevi.

Za većinu turista koji se uspenju do Hrama majmuna verovatno je najjači utisak panorama doline Katmandua koja je sa svih strana okružena zelenim brdima. Grad se zaista pruža kao na dlanu a kako gotovo i da nema visokih zgrada, slika deluje pomalo anahrono, kao da se posmatra neki grad s kraja devetnaestog veka, kada su tek počele da se grade prve višespratnice, od tri-četiri sprata. Uz sve te zastavice, zvuke bubnjeva iz pozadine, mirisa i dima štapića koje vernici pale po celom platou, mešavine raznih jezika osećala sam se pomalo omamljeno, kao da sam zaista izmeštena iz vremena a i prostora.

Pričam sada o tome Ana-Mariji, zaključujući da taj pogled vredi truda i dvesta pedeset rupija (oko dva i po dolara), koliko plaćaju samo belci. (Iz nekog razloga, a rekla bih da je na delu prikriveni rasizam, ovo je jedno od mnogih mesta u Aziji gde beli turisti plaćaju punu cenu, dok Azijati ulaze besplatno ili plaćaju upola; ne mogu ni da zamislim kako bi to izgledalo da u Evropi, za posetu bilo kojoj znamenitosti, ulaznice kupuju samo Azijati i crnci, dok beli ljudi prolaze besplatno.)

No ono što je na mene ostavilo najjači utisak jeste kratka poseta hramu tamošnjih tibetskih budista i prisustvovanje njihovoj molitvi.

Nikada ranije nisam čula budističko pojanje (chant). To je ono kada grupa monaha ritmički izgovara ili peva reči, što najviše liči na melodično recitovanje. Ono nikada ne preraste u pravo pevanje, iako ponekad postaje muzički veoma složeno jer se izgovara u nekoliko glasova, prateći različite ritmove, pa se melodije prepliću ili slivaju u jednu, iz koje se opet izdvaja nekoliko uporednih.

DSCF3272.JPG

Bila sam došla do vrata prostorije u kojoj su budisti u purpurnim togama sedeli u dva reda, licem okrenuti jedni prema drugima. Na klupicama ispred sobe držali su otorene molitvene knjige, a kraj svakoga se nalazio i neki instrument – cimbalo, udaraljke, bubnjevi, trube.

- Dum! Dum! Dum!

Dubok i potmuo, ritmičan zvuk koji me je naterao da stanem kao ukopana. Prožela me je blaga jeza. Taj zvuk kao da je dolazio iz podzemlja ili iz nekih velikih dubina. Ali za njim, počelo je pojanje nalik tihom melodičnom šapatu. Svako od možda petnaest monaha koliko ih je bilo izgovarao je svoju molitvu, usredsređen samo na nju, i povremeno bi reči propratio zvukom svog instrumenta ili pucketanjem prstima. Toliko muških glasova koji šapuću svaki za sebe, a svi zajedno ipak daju milozvučnu melodiju, toliko prijatnu i hipnotišuću da sam neplanirano izula cipele, ušla u prostoriju i prošavši iza leđa monaha, sela do jedne belkinje koja je takođe opčinjeno sedela, slušala i posmatrala. Bilo je nečeg tako smirujućeg i opuštajućeg u tom pojanju. „Kako mi ovo treba!“, pomislila sam. I osetila sam da bih tako mogla satima sedeti i slušati tibetsku molitvu.

- Fenomenalno! - klikće Ana-Marija, a ja odlazim po moj fotoaparat i puštam joj video klip koji sam tamo snimila.

Pašupati

Austrijka mi uzvraća pričom o svojoj poseti nejvećem hinduističkom svetištu na Nepalu – hramu Pašupati. Za razliku od moje, njena storija je veoma uznemirujuća. Hram je posvećen samom bogu Šivi, trećem u svetom trojstvu hinduističkih bogova.

Zahvaljujući mom vodiču Bikasu, shvatila sam da ne treba ni da pokušavam da razumem veoma komplikovani hinduistički panteon, već da je dovoljno da znam tri glavna boga: Bramu, Višnu i Šivu. Dok je prvi vrhovni bog, stvoritelj svega, drugi je njegovo otelotvorenje na Zemlji, koje se javlja u različitim obličjima – avatarima, u trenucima kada svetu preti neka velika opasnost i uništenje. Jedan od najvažnijih Višninih avatara bio je Buda. Treće božanstvo – Šiva, predstavlja uništavanje i novo rađanje i obnavljanje, a on je zadužen i za buđenje kosmičke snage u ljudima, koja se zove kundalini.

U njegovom ovdašnjem hramu, odvijaju se kremacije na otvorenom.

- Svuda su lomače, i možeš da gledaš kako tela gore – priča mi Ana-Marija. Veoma je uzbuđena, sudeći po grimasi blagog užasa na njenom licu.

Osmehnem se sa razumevanjem, no onda pomenem da je spaljivanje hinduistički obred i kako verujem da nije baš prijatno za gledati, ali da ipak ne shvatam zašto je toliko potresena.

- Spaljivanje se odvija na reci – objašnjava mi – i pepeo bacaju u nju, a onda dečaci skaču u vodu i rone tražeći novčiće, zalato, neku dragocenost od pokojnika koja nije izgorela.
Ne znam da li je do njenog prenošenja utiska, ali to što mi je ispričala ne zvuči mi previše strašno. Već sam dovoljno dugo na Istoku da sam se navikla na razne, za nas strane i neshvatljice običaje i načine ponašanja: javne toalete u kojima nema pregrada već svi kolektivno obavljaju nuždu, život bez ikakve privatnosti, uvek pred očima drugih, pljuvanje, puštanje gasova, podrigivanje i bučno iskašljavanje šlajma na svim javnim mestima, uključujući i fensi restorane... pa ne verujem da će mi ronjenje za vrednim ostacima spaljenih leševa, razasutim u prah, podići želudac. Osim što je nehigijenski, ali prljavština i đubre su ionako sastavni deo svakodnevnog života u Aziji.

Tako sam sutradan, kada i sama krećem u posetu Pašupatiju, sasvim mirna. Osećam samo beskrajnu radoznalost, no uprkos njoj, nevoljno plaćam čak deset dolara za ulazak u prostor hrama.

- Zašto je toliko skupo? - pitam čoveka u biletarnici.

- Možete da gledate kremaciju na otvorenom i da vidite još dosta toga u hramu.

Spaljivanje – svi samo o tome pričaju kao da je to nešto toliko posebno. Sećam se da sam u nekom filmu gledala kako to izgleda, samo što su telo spaljivali na izdignutom psotolju pa se nie mnogo toga videlo, a sigurna sam i da sam o tome čitala u nekoj knjizi. Upamtila sam opis kada se telo na trenutak izdiglo iz vatre i kad je 'pobegla' noga mrtvaca, pa su oni što su ga spaljivali morali da je guraju nekim štapom nazad u plamen.

Zato sada prilično samouvereno krećem da 'vidim-i-to-svojim-očima'. U susret mi nailazi neka spodoba, sva išarana bojama, u jarkoj odeći i sa vencima oko vrata i glave. Nije sadi, sveti čovek, već prosjak. Njih ovde, pored reke Bagmati, gde je ulaz u sveti kompleks, ima u tolikom broju kao da im je ovo zborno mesto. Vidim neke niše u zgradama i hramovima i ljude koji spavaju na iscepanim, vašljivim madracima. Još je veoma rano, pa se nisu svi probudili i krenuli na posao – u prosjačenje.

Krenem prema mostu ali nakon nekoliko koraka stanem. S moje desne strane vidim...

...Uh, moram da dubokom udahnem. Ali umesto vazduha, gutam pepeo i toliko se zacenim od kašlja da u momentu pomsilim kako ću se ugušiti. Cinik u meni odmah to dočeka autoironičnim komentarom: „Taman na pravom mestu – samo da me proslede dole na neku lomaču“.

Jer dole, s moje desne strane, gori nekoliko lomača. Obala reke je popločana i do vode se silazi stepenicama. Iznad reke, na udaljenosti od približno deset metara izgrađena su pravougaona proširenja – mesta za spaljivanje.

Sve izgleda tako prljavo, jadno, ogoljeno, da mi se želudac u sekundi popne do grla. Ipak, ne mogu da odvojim pogled od tog prizora. Kao hipnotiana, prelazim preko mosta na suprotnu obalu, gde se nalaze slična proširenja, ali kružnog oblika. Na njima sede ljudi dok im sveštenici čitaju molitve. Rasprostrli su svoje prostirke i ponjave, poređavši po nima hranu i darove za sveštenike. Nisam platila vodiča, ali Ana-Marija je od svog saznala da su to mahom rođaci pokojnika koji su spaljeni pre godinu dana ili nekoliko godina. Sinoć mi je pričala kako je hinudistički običaj da svake godine na dan kremacije dolaze na to mesto i mole se za njih.

Sedam na stepenik i gledam. Ovi se mole i pri tom svaki čas nešto prezalogaje. Preko puta, muški srodnici novopreminulog posluju oko lomača. Dugim bambusovim štapovima razgorevaju vatru i staraju se da negde ne proviri neko stopalo ili šaka. Potpuno je neprimereno, ali neodoljivo mi se nameće poređenje sa roštiljanjem u nekoj bašti. Jer sve podseća na to. Nedostaje samo pivo i smeh ili muzika u pozadini.

Rođaci preminulog stoje, osim onih koji se ritualno briju do glave, ostavljajući na sredini lobanje tanki čuperak kose. Oni sede ili kleče dok ih sveštenik brije. Potom silaze do reke, peru glavu i umivaju se.

Mislim na Ana-Marijinu zgroženost zbog dečaka koji skaču u vodu. Nisam joj verovala da je utisak toliko šokantan. Još nisam staigla do tog dela u ritualu, a već sam potresena ovim što vidim.

Ne znam šta me više uznemiruje. Ogoljenost svega? Sama smrt? Izostanak svakog dostojanstva? Pokušavam da analiziram moja osećanja. Sa smrću sam se već srela mnogo neposrednije i šokantnije, kada su mi roditelji umirali. Ne verujem da me susret sa njom toliko pogađa. Čini mi se da je ono što me doslovno ostavlja bez reči, zbog čega mi je ozbiljno muka ali sam istovremeno i kao hipnotisana, to što je sve tako ogoljeno. U hrišćanstvu, smrt je uzdigunuta na pijedestal. Život se odvija u iščekivanju smrti i sopstvenog sudnjeg dana kada će se odlučiti o tome kako ćemo provesti večnost – krčkajući se u paklu ili uživajući u raju. Hrišćani se boje smrti, u najboljem slučaju osećaju neizvesnost u odnosu na ono što ih čeka nakon nje. Da bi se nečega plašili i od nečega se pribojavali, to mora zadržati dostojanstvenost i veo tajanstvenosti. Smrt je u hrišanstvu obavijena neznanjem.

U hinduizmu pak, smrt je samo deo beskrajnog procesa ponovnih rađanja i umiranja. Nema ničeg velikog ni dostojanstvenog u njoj, a nema ni zagrobnog života. Pojednostavljeno, duša će se ponovo roditi, a jedino je važno njeno karmičko zaduženje iz prethodnog života. Ako smo činili dobro, naša sledeća reinkarnacija izdićiće nas na viši karmički nivo, sve dok se potpuno ne oslobodimo mržnje, pohlepe i neznanja. Tako se najgrešniji rađaju ponovo kao životinje, gladni duhovi ili stanovnici pakla, oni koji su živeli dobrim životom vratiće se na zemlju kao muškarci i žene, dok će izuzetno čestiti ljudi biti ponovo rođeni kao bogovi. U hinudizmu, a preko njega i u budizmu, vernici se ne boje smrti – jer ona nije završetak, več deo procesa.

Smrt je samo smrt – govore one lomače. To što se meni, Ana-Mariji, zapadnjacima i hrišćanima ritual spaljivanja na otvorenom čini nedostojanstvenim i što na nas deluje toliko potresno, stvar je razlika između drugačijih kultura i religija. Mogu da pretpostavim da bi mnogim hinudsima naše pokopavanje pokojnika, sa svim onim pratećim ceremonijama, delovalo neobično, možda čak i smešno, a najverovatnije kao bespotrebni teatar.

O svemu tome razmišljam dok sedim skoro pola sata i posmatram tri lomače preko puta reke. Ne znam koliko telu treba da sasvim dogori, ali procenjujem da će prva, koja gori najbliže mostu i koja je očito najranije jutros zapaljena, za otprilike sat vremena da se ugasi. A i ne mogu više da trpim smrad tela koja gore. Tako da ustajem i krećem uzbrdo stepenicama, da obiđem ostale delove u sklopu ovog hrama.

No ništa što vidim – a vidim desetine sadija ispred hrama u kome se nalazi zlatni bik, jedna od pojavnosti Šive, no turistima je zabranjeno da tamo uđu; vidim ritualne vatre koje vernici pale ispred hrama; ljude koji se mole gde se zateknu; čopore majmuna koji jure za onima koji ih hrane; dve porodice koje održavaju ličnu higijenu i peru stvari nešto uzvodnije na Bagmatiju; … - ništa od toga ne ostavlja ni približno jak utisak na mene kao ono dole. Skoro da jedva dočekam da se ponovo vratim, zauzmem mesto s druge strane mosta i ispratim pripremu novog tela za kremiranje. Srećom, u torbi imam kinesku mast, pa je otvaram posudicu i prinosim je nosu. Ovako će biti mnogo podnošljivije izdržati smrad kao iz krematorijuma.

Od Ana-Marije sam saznala da se tela spaljuju istog dana kada se upokoje. Jedino ukoliko je reč o roditeljima dece koja su trenutno izvan zemlje ili o nekoj veoma važnoj ličnosti pa treba vremena da svi zainteresovani dođu na kremaciju, ova se odlaže za dan-dva.

Telo donose na nosilima i polažu na kosinu uz samu reku. Već je odeveno u belo i prekriveno oranž pokrivačem. Sada ga rođaci umotavaju u još nekoliko takvih čaršava, vezujući ih kod stopala u čvor. Pre nego što isti takav čvor naprave i iznad glave pokojnika, pospu je laticama i nekim uljima. Pripremljeno telo ponovo se stavlja na nosila i odnosi do nove lomače. Ona je napravljena od drvenih oblica koje su poređane u obliku pravougaonika, a okolo je nabacana trava.

U međuvremenu, ona prva lomača je dogorela. Prelazim ponovo na tu stranu mosta jer me zanima šta će uraditi sa pepelom. Očekujem da ga sakupe u neku posudu i onda sve zajedno bace u reku ili pak prospu. Umesto toga, rođaci uzimaju bambusove motke koje na vrhu imaju prikovanu letvicu u obliku velikog slova T i njome guraju one nedogorele cepanice sa sve pepelom počivšeg u reku. Pljušti i cvrči kada padne u vodu. Momci to rade temeljno, pedalj po pedalj čisteći plato. Na kraju zahvataju vodu u kofu i u nekoliko navrata isperu ceo plato. Sada je spreman za novu lomaču i spaljivanje.

Još kad krenu da guraju ostatke u vodu, dečaci a i mnogi odrasli pohrle u reku. Rone ili pretražuju mulj, ne bi li našli neku dragocenost. Ana-Marija je u jednom imala pravo -- jeste šokantno, jer je vrhunac celog rituala. Ogoljenije i manje dostojanstveno ne može da bude.

Budanah

- I kako si prevladala šok? - pita me Austrijka te večeri kada se ponovo nađemo na terasi.

- Huh, teško. Imala sam neodoljivu potrebu da popijem nešto žestoko, ali nisam znala šta ni gde. Prvo sam htela da se vratim u hostel, sednem u restoran i popijem makar pivo, no onda sam odlučila da posetim Budhana, jer je sasvim blizu. I ta stupa delovala je na mene kao melem.

- Jao! Isto kao i na mene! - usklikne Ana-Marija. – I ja sam otišla tamo posle Pašupatija i sasvim sam se smirila.

Smejemo se zbog ovolikih podudarnosti. Putnik koji putuje sam nekad se neminovno pita o svojim utiscima, koliko su objektivni, iako objektivno zapravo ne postoji. Impresije su uvek lične, no neke, posebno one jake kao ove iz Pašupatija, kao da traže da budu potvrđene i od drugih koji su doživeli i videli isti prizor. Treba im potvrda verodostojnosti ali i neke vrste 'tačnosti'. Potvrda da šok nije naša lična 'krivica', jer to bi značilo da se nismo dovoljno otvorili za drugu kulturu i različitosti, već da ipak prevazilazi našu sposobnost blagonaklonog prihvatanja.

- Ne znam mnogo ni o hinduizmu ni o budizmu – počnem sasvim neočekivano jer o tome nisma uopšte razmišljala dok nisam progovorila – ali hinduizam je nekako mnogo mračan i zastaršujući, toliko je nekih čudnih bogova i božijih pojavnosti, rituali su neobičnbi i teško shvatljivi. Dok je budizam nekako blag i vedar i šaren, a Buda je osmehnuti debeljuca, ili žena, ili spokojni mladić koji meditira. Nema čudnih stvari, sve je ljubav i razumevanje i smeh.

Ana-Marija ponovo usklikne potvrđujući moje reči. - Moj vodič pričao mi je upravo o tome. Kao da slušam njega!

I ja sam sad ushićena. Sve vreme putovanja pokušavam da razumem i prihvatim različitosti. I kada o nečemu imam loš sud ili utisak, to me proganja kao griža savesti. Prekorevam sebe da nisam uložila dovoljno napora i da sam uzalud boravila u toj kulturi. Zato mi sada ova potvrda od jednog hindusa, Ana-Marijinog vodiča, toliko znači. Očito nije jednostavno prihvatiti i pomiriti tolike suprotnosti – hidnuizam i budizam. Možda je upravo zbog njih sve u ovom kutku sveta -- podno Himalaja na kojima sedi Šiva odeven u belo i posut pepelom – toliko tajanstveno, zanimljivo i neodoljivo privlačno. Čak i kada je šokantno.

[pauza]

Nastavak priče je ovde.

A ova stranica - Biciklom oko sveta - nastaviće se za nekoliko meseci...

[vladetaub]

Znači ...pauza! Eto prilike da se opravda nick. Mislim da sam pitao jednom prilikom šta znači ali sam zaboravio odgovor.
Sve najbolje... zaslužila si odmor.
Sve u svemu...ćeraće se još !?!