805 odgovora na ovu temu

[chamade]

Žena zmaj...živeli i srećno u daljem putu!!!

[srdjoni]

Ukrašćemo ti malo tog osmeha
Živeli!

[pauza]

Hvala, Alx, Chamade i Srdjoni

Već dosta dugo me prati osećaj da ovo niko i ne čita. Tekst o dvogodišnjici putovanja biciklom oko sveta najbolji je pokazatelj toga -- očekivala sam da će mi barem bajkeri koje znam (a njih je ovde najmanje desetina) čestitati. Čestitala sam ja njima i na neuopredivo manjim poduhvatima.

Nije nikakva ljutnja, samo konstatacija da ne postoji interesovanje za ove putopise/priče/reportaže među ljudima koji posećuju ovaj forum. Stoga, s ovim tekstom o jubileju prekidam da ovde kopiram moj blog.

Vas nekolicina koji me očito i dalje pratite, verujem da ćete svraćati na moj blog ili na portal B92 gde me prati nekoliko hiljada ljudi, mahom nebajkera, čija podrška nijednom do sada nije izostala.

Pozdrav svima

[zare81]

Čitamo svi, naravno.
Lično ne postujem na temi da je ne bih zatrpavao i učinio manje preglednom.
Čitam, balavim i zelenim od ljubomore kod svake epizode

[vladetaub]

Tema ima 49.strana, 722 odgovora i 67645 pregleda!

[homer]

Snezo ne 3puj !

=D> Cestitke se podrazumevaju. =D>

[durango]

Koliko se secam, negde na pocetku teme je bilo reci da se ne postuje nego da samo Sneza pise...
Ja bar zato ne pisem, inace te cita dosta ljudi... poz

[alx]

Hvala, Alx, Chamade i Srdjoni

Već dosta dugo me prati osećaj da ovo niko i ne čita. Tekst o dvogodišnjici putovanja biciklom oko sveta najbolji je pokazatelj toga -- očekivala sam da će mi barem bajkeri koje znam (a njih je ovde najmanje desetina) čestitati. Čestitala sam ja njima i na neuopredivo manjim poduhvatima.

Nije nikakva ljutnja, samo konstatacija da ne postoji interesovanje za ove putopise/priče/reportaže među ljudima koji posećuju ovaj forum. Stoga, s ovim tekstom o jubileju prekidam da ovde kopiram moj blog.

Vas nekolicina koji me očito i dalje pratite, verujem da ćete svraćati na moj blog ili na portal B92 gde me prati nekoliko hiljada ljudi, mahom nebajkera, čija podrška nijednom do sada nije izostala.

Pozdrav svima

Ajde, ajde, ne kriziraj
Ukoliko ti tehnicki nije problem, smatram da nema razloga da prekidas da objavljujes (postujes)
ovde. Licno ne komentarisem cesto, ali citam redovno i iscekujem svaku novu pricu, mislim da u tome ne da nisam usamljen, nego da je to generalni princip vecine forumasa.
Cak sam se nekoliko puta suzdrzao da ne napisem poneki vapaj kada je pauza preduga (po meni) ) posto te ipak ne poznajem licno.

Samo napred, nisi sama, svi smo tu
i jos jednom U zdravlje!

[chamade]

Već dosta dugo me prati osećaj da ovo niko i ne čita. Tekst o dvogodišnjici putovanja biciklom oko sveta najbolji je pokazatelj toga -- očekivala sam da će mi barem bajkeri koje znam (a njih je ovde najmanje desetina) čestitati. Čestitala sam ja njima i na neuopredivo manjim poduhvatima.

Ja uglavnom čitam...ne sve,ali dosta toga. I to ne ovde na CB već na http://gea-tour.com/ nekako mi na GeaTour lepše za čitanje. Čak štaviše jedan moj poznanik čita tvoje putopise a uopšte i ne vozi bicikl.

U svakom slučaju,neko čita ovde,neko ha GEA a mnogi te prate i na fejsbuku.
Većina nas neće nikada imati priliku da se otisne tvojim tragom te nam ovo dodje kao neka prilika da proživimo u mašti deo tvoga putešestvija.

Uživaj u svom putovanju, Pozdrav!!!

[Duborecko]

Čitamo svi, naravno.
Lično ne postujem na temi da je ne bih zatrpavao i učinio manje preglednom.
Čitam, balavim i zelenim od ljubomore kod svake epizode

Potpisujem =D>

[pufta]

Već dosta dugo me prati osećaj da ovo niko i ne čita.

...citamo i pazljivo pratimo...
jos nekolicini mojih prijatelja sam pricao o tebi, poceli su da citaju...

Čitamo svi, naravno.
Lično ne postujem na temi da je ne bih zatrpavao i učinio manje preglednom.
Čitam, balavim i zelenim od ljubomore kod svake epizode

potpisujem post...kao da sam ga ja sastavio

[Ivan_xcv]

Već dosta dugo me prati osećaj da ovo niko i ne čita.

Gresis, samo ljudi ne zele da prekidaju predivan putopis. Samo ti kopiraj i pastuj ovde, sta bih onda drugo radio u ovim dosadnim raspustskim danima nego da citam tvoje dogodovstine.

[lucky_13]

Navikao sam da ovde citam Snezin putopis i zao mi je sto cu morati da promenim naviku.
Nikada nisam komentarisao jer nisam imao sta poebno da kazem a pohvale su verovatno vec i Snezi dosadile

[igorsimo]

Eto! Jel ti jos podrske treba Snežo?A bice je jos verujem.

[pauza]

Hvala vam svima. Nije nikakvo nećkanje, stavrno me prati taj osećaj da ovde ljudi ne čitaju i da im nije zanimljivo jer nema čak ni fotki u tekstu kao na mom blogu ili na B92. U pravu ste za to da sam prva molila da se ne komentariše ali to je bilo u vezi sa komentarisanjem koje je krenulo nakon mog raskida sa dotadašnjim saputnikom, što je bila veoma osetljiva tema a neki su u komenarima bili krajnje bezosećajni pa sam čak tražila i brisanje. Takođe, moja je bila ideja da samo kačim tekstove, ali sam, eto, nekako očekivala da mi biciklisti čestitaju dvogodišnjicu na turi - mislim da je to ipak velika stvar, makar kvantitativna A kada je to izostalo, usledila je moja reakcija.
Naravno da nije problem da kopiram ovde i dalje. Ako posotji makar jedan zainteresovani čitalac, onda ima smisla A ima vas više i hvala vam na tome.
Tako da - nastavljamo

[Rade_NS]

Hvala tebi, a ne nama...
I svaka cast, prvo na voznji i svemu ostalom u vezi iste (hrabrosti, odlucnosti, izdrzljivosti...) ali posebno na samom pisanju, svaki put kad citam me odusevljava sa koliko paznje opisujes neke detalje, toliko nam priblizis sve sto si videla i dozivela, kao da smo i mi doziveli to isto posle citanja. =D>

[pauza]

Zbogom, Kambodžo

Kuda krenuti?

Došlo je vreme da polako napustim Kambodžu. Nigde nisam ostala toliko dugo – čak četiri meseca – manje biciklirajući a više se odmarajući. Pa iako sam se zasitila Kambodžana, njihove kulture, jezika, običaja, i toliko sam željna promene da ću 'baciti' sto dolara ne iskoristivši šestomesečno produženje vize, ipak mi nije lako da je napustim. Sada, kada sam posetila i poslednje što je trebalo videti, i kada me od granice s Tajlandom deli manje od dva dana pedalanja, meni se nešto ne žuri. Gledam puteve i granične prelaze na mapi, te odlučujem da ne idem glavnim, na istok zemlje, koji je ujedno i najkraći, već da produžim prema nekom od severnih prelaza. Pretražujući na internetu šta tamo mogu da očekujem, saznajem dosta zanimljivih informacija.
Najpre, da postoji još jedan kompleks hramova, koji je pre nepunih pet godina uvršćen na Uneskovu listu kulturne baštine. Nalazi se na samoj kambodžansko-tajlandskoj granici i svojevremeno je tu bilo moguće preći iz jedne u drugu zemlju. Međutim, oko te teritorije vodili su se vojni sukobi nedavno, tako da je prelaz sada zatvoren. Mnogo vojske koncentrisano je sa obe strane – povremeno, shodno trenutnim političkim odnosima između dva suseda, iza zidina hrama mogu se videti strojevi tajlandskih graničara. S ove, kambodžanske strane, i inače su naseljeni u ogromnom broju uz granicu.
Ovde se, naime, nalazilo poslednje uporište Crvenih Kmera, na čelu sa Polom Potom i svom petoricom njegove „čelične braće“.

Genocid kakav istorija ne pamti

Godina je 1970. i u Kraljevini Kambodži desničari su izvršili državni udar. Dotadašnji kralj podržao je Komunističku partiju koju je predvodio Pol Pot, do tada beznačajni politički lider. Komunisti koji su se prozvali Crvenim Kmerima, pet godina kasnije zauzeli su Pnom Pen i proglasili Demokratsku Kampučiju.
Želeći da ožive drevno kraljevstvo Angkora i njegove agrarne zajednice stvarajući čisto poljoprivredno socijalističko društvo, Crveni Kmeri su ispraznili tromilionsku prestonicu. Stanovništvo Pnom Pena su oterali na prisilni rad na pirinčana polja, koja su se za intelektualce ali i za svakoga koga bi smatrali nepodobnim, pretvorila u 'polja smrti': seljaci su morali da ih miniraju, a onda su 'disidenti' puštani na njih da ih 'preoravaju'.
Crveni Kemri su ukinuli novac, banke, privatno vlasništvo, zabranili ispovedanje religije, zatvorili su bolnice i škole, zabranili čitanje, pisanje, učenje stranih jezika i posedovanje knjiga. Intelektualci, zanatlije, privrednici i svi koji su smatrani opasnošću za sistem - zatvarani su, mučeni i ubijani. Monstruoznost je išla dotle da su čak ubijani i ljudi s naočarima zbog pretpostavke kako su visokoobrazovani.
Deca su odvajana od roditelja i angažovana u posebnim radnim grupama ili odgajana kao vojnici. Zatvorene su pošte, televizijske i novinske kuće, a televizijski i radioaparati konfiskovani. Zabranjena su neovlašćena okupljanja više od dve osobe na javnom mestu. U Kambodži je proglašena "nulta" godina, zemlja je izolovana od spošljašnjih uticaja, strani državljani su proterani a sve ambasade su zatvorene.
Najstrašniji genocid dogodio se 1978. godine na istoku zemlje, kada su Crveni Kmeri za samo nekoliko dana pobili više od 260.000 ljudi. Crveni Kmeri ubijali su zašiljenim bambusovim štapom, nabijali žrtve na kolac, a mnogi nesretnici u drvenim kavezima izgladnjivani su do smrti.
Omiljena parola Crvenih Kmera bila je: 'Nema koristi ako te zadržimo. Ako te uništimo, ništa ne gubimo'.
Godine 1978. Pol Pot je počeo da napada Vijetnam, što je dovelo do propasti njegove vladavine. Vijetnam je uzvratio invazijom i uskoro je okupirao Kambodžu. Bio je uspostavljen pro-sovjetski režim, a Pot i njegovi saradnici pobegli su na sever zemlje, uz tajlansku granicu. Odatle je vodio gerilski rat uz podršku Kineza i Amerikanaca, sve do 1989. Tada je izgubio podršku i objavio raspuštanje svoje organizacije.
Umro je navodno od srčanog udara, ali prava istina nikad nije otkrivena.
Trojici preživelih, najviših Potovih saradnika, koji se godinama nisu čak ni krili već su sasvim mirno živeli na severu zemlje, suđeno je za genocid tek pre četiri godine u Pnom Penu, pred tribunalom Ujedinjenih nacija. Optuženi su za ubistvo, smrt ili nestanak milion i sedam stotina Kambodžana, što je četvrtina ukupnog stanovništva te zemlje.
Nijedan nije priznao krivicu. Prema definiciji Ujedinjenih nacija, pokolji koje su izvršili ne mogu se smatrati genocidom jer je ovaj definisan kao namera "da se u potpunosti ili delomično uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili verska skupina".

Kako objasniti?

Muka mi je. Želudac mi se grči. Pobegla bih što pre odavde. Ali gledam nasmejana lica dobroćudnih Kmera. Dobacuju mi „Hello“ i mašu mi. Smeju se šta god da ih pitam ili da im kažem. Za četiri meseca, nikada ni od koga nisam čula da s ežali. Ili da priča o mračnoj prošlosti.
Neki momci i devojke, njih četvoro, koji su rođeni otprilike kada je Pol Pot umro, voze svoje motore uporedo sa mnom kako bi mi pravili društvo dok prolazim kroz njihovo mesto. Ne govore dobro engleski, ali ipak možemo da pričamo. Veseli su i srdačni. Pričaju mi o svojim planovima da studiraju u Pnom Penu i postanu doktori i advokati. Sa kim god sam razgovarala od mladih ljudi u Kambodži, svakome je želja da studira i postane intelektualac.
Iako je namera Crvenih Kmera bial da pre svega ubiju duh svojih sunarodnika, očito u tome nisu uspeli. Roditelji ove dece pamte to vreme. Samo oni znaju šta su preživeli i kako su ostali živi, pogotovu ovde, na severu zemlje. Ali svoju decu, rođenu u slobodi, u obnovljenoj kraljevini, podstiču da se školuju. I ne boje se budućnosti, ni neke nove „čelične braće“, kako su visoki funkcioneri Crvenih Kmera sebe nazivali.
Neko ko ne zna šta se ovde dešavalo pre samo jednu generaciju, rekao bi da je došao u najsrećniju zemlju na svetu. A nakon svega, Kambodža je i zaslužila da to postane.


Kuća „gvozdenog brata“

Anlong Veng je pogranični grad koji je poznat po kući „brata broj dva“, Ta Moka, zvanog Kasapin. Nedaleko od nje nalazi se i pećina u kojoj se krio dok nije bio uhvaćen. Čekao je sedam godina na suđenje i u međuvremenu umro neosuđen, nekažnjen.
Da li želim da posetim mesto gde je živeo i kovao monstruozne planove?
Dvoumim se. Nisam htela da obiđem 'polja smrti' nedaleko od Pnom Pena. Niti da posetim bivši zatvor Tuol Sleng, poznatiji pod nazivom S-21, u kome je mučeno i ubijeno oko 20.000 ljudi. Sada je to muzej gde se mogu videti hiljade lobanja žrtava genocida.
Bila sam svojevremeno u Jasenovcu, na školskoj ekskurziji. Fotografije logoraša, dece kojima proviruju kosti kroz tanku kožu, proganjale su me godinama u snovima. I dan danas povremeno imam noćne more u kojima proživljavam apokaliptične ratove, logore i gibilišta. Proganja me ljudska sposobnost za najgora zverstva, dok na javi očito tragam za dobrotom u ljudima. I, hvala nebesima, nalazim je posvuda na mom Putu.
Ići ili ne? Pomaže mi internet i fotografije koje pronalazim – kuća ko kuća, ništa posebno u njoj ili oko nje. Tako da ipak odlazim.
Nikada ni po čemu ne bih rekla da je u ovim odajama, na čijim zidovima su oslikani hramovi kompleksa Angkor Vat, Kasapin smišljao najgnusnije zločine protiv svojih sunarodnika. Neki momci došli su i polegali po podu. Puše i smeju se. Malo dalje, na brdašcetu s kojeg se pruža lep pogled na jezero, nekoliko mladih sedi, priča i smeje se glasno, otvoreno. Po njihovoj odeći – belim košuljama i crnim suknjama i pantalonama - vidim da su školarci. Njihov smeh odzvanja celim platoom.
I ja osećam kako me u grudima steže dok mi na oči naviru suze. Simbolika je prejaka – simbolika pobede života.


Kampovanje zabranjeno

Do drugog hrama pod zaštitom Uneska vodi verovatno najbolji kambodžanski put. Asfaltiran je pre nekoliko godina i nije prometan. Najvećim delom prati graničnu liniju, pa s moje leve strane sve vreme vidim planinski masiv koji pripada Tajlandu. S ove strane su pak mahom ravnice i džungle. Za razliku od većeg dela Kambodže, ovde nisu posečene niti ih spaljuju. Uživanje je ovuda okretati pedale.
Pošto znam da se hram nalazi na vrhu brda koje se izdiže šesto metara iznad površine mora, te da će biti naporno voziti uzbrdo, odlučim da nadomak cilju negde kampujem pa sutradan, odmorna, po jutarnjoj hladovini zagrizem uspon. No, nije lako naći mesto za kamp. Velika je opasnost od neekspolodiranih mina, pa ne bih da silazim sa neke zemljane staze. Sve one pak vode do kuća u kojima žive mahom vojnici sa porodicama, među kojima ima i dosta bivših pripadnika Crvenih Kmera.
Zato sma veoma oprezna. Ali mrak polako pada, a ja nikako da nađem mesto. Kuće, kasarne, ili džungla – nigde slobodnog parčeta zemlje na koje bih se usudila da kročim. I kao po pravilu u sličnim situacijama, počinje i kiša.
Ma do đavola! Skrećem s puta na zemljanu stazu koja vodi ka džungli i na jednom proširenju podižem šator. Sudeći po neugaženoj travi, ovim putem se ne prolazi baš često. Ipak bih da se sklonim malo od njega, no s obe strane je visoka trava. Ne smem da rizikujem.
Ostajem na putu i postavljam kamp. Taman se smestim, kad, evo nekog na motoru. Sam muškarac. Smeje se i pokazuje mi palac kao da mi čestita. Srećom, staza je ovde dovoljno široka da može da se provuče ne silazeći s nje.
Kad zamakne iza drveća, više ne mogu da ga vidim, pa pomislim da možda staza vodi do njegove kuće. Dobro, barem zna da sam ovde i neće me oterati.
Počinjem da spremam večeru dok 'kupanje' ostavljam kad bude pao potpuni mrak jer ne znam da li može da me vidi odande gde je. Ali čovek se vraća. Pokazuje mi na veliki plastični kanister koji sad ima na motoru. Šta li je u njemu?
Zanimljivo mu je da stoji i posmatra me kako kuvam. A ja bih da ode i ostavi me nasamo. Nakon možda deset minuta, kada sam pripremila večeru, zamolim ga da ode jer bih da jedem. Samo klimne glavom i onda me zaista ostavi.
Huh. Završavam večeru i ulazim u šator. Još mi se ne reskira s kupanjem.
Čujem glasove. Muškarci, nekolicina njih. Provirujem. Ima ih trojica. Jedan natuca pomalo engleski. Priča mi da će me pojesti tigar iz džungle. Smejem se na to i objašnjavam da se ne bojim životinja. Čovek me poziva da kampujem ispred njegove kuće, nedaleko odatle.
Hm. Vrlo rado ali već sam postavila šator i raspremila se i sad mi se zaista ne seli. Pada i kišica a i mrak je, a kad god sam se pakovala noću, uvek sam nešto zaboravljala i gubila. Zato odlučno odbijam ponuđeno gostoprimstvo i ljudi na kraju odlaze.
Valjda smo sada završili s posetama radoznalaca.


Crveni Kmer

Ali nije prošlo ni pola sata, kad začujem motor džipa. Jaka svetla farova osvetle moj šator. Kakav baksuz! Ovaj očito hoće da prođe putem i moraću da se pomeram. Ne znam kako ni gde, ali po svoj prilici ću sve morati da spakujem da bih to izvela. Druga mogućnost je da zađem u polje dva metra – što mi se nikako ne dopada kao ideja.
Izlazim napolje da vidim šta mi je činiti. Kad tamo, jedan veoma krupan, ljutit Kmer, sa još trojicom sunarodnika. Počinje da viče na mene i maše rukama. Jedan mladić mi prevodi da moram da se selim odatle. To je zemljište ovog čoveka i on me ne želi tu.
Pokušavam da ga umolim da ostanem. Objašnjavam se. Nudim dokumenta na uvid.
Neće ni da čuje. Viče sve glasnije. Da nema ovih drugih ljudi, mislim da bi i fizički nasrnuo na mene. Ne sećam se da sam se do sada srela s nekim tako agresivnim Kmerom.
Nakon dugog natezanja, mladić mi nudi da me prebace do nekog hostela gde ću moći da postavim kamp u dvorištu.
Nemam mi druge nego se pakujem. Pod farovima, sve vreme slušajući galamu ljutitog Kmera.
Kada vide da sam natovarila stvari na moj bicikl, jednostavno se odvezu na glavni put.
„Hej! A gde ću aj sada?!“ viknem za njima.
Mladić koji samo što nije ušao u džip slegne ramenima.
Ne mogu da verujem! Ostaviće me ovako po mraku i kiši, nasred puta?
Da barem znam gde je onaj „komšija“, da odem kod njega.
„Zašto ste tako negostoljubivi? Kako možete da me oterate i onda ostavite ovako?!“, pitam gotovo plačevnim glasom.
Smeh velikog Kmera i sleganje ramenima mladića. Ulazi u džip i odvoze se u noć.


Spasioci

Psujem na sav glas dok vozim nazad, u pravcu omanjeg grada do kojeg ima nešto manje od deset kilometara. Već sam tamo pitala za cene smeštaja, ali u sve tri gostionice soba je koštala preko deset dolara. To je duplo više nego bilo gde u Kambodži i zato sam i produžila odlučivši da kampujem. No, sad nemam izbora. Traženje mesta za šator po mraku i kiši nije uputno ni u civilizaciji, gde nema džungla ili minskih polja.
Nailazi mi jedan pikap u susret. Usporava. Od farova ne vidim vozača, ali kad stane, ugledam uniformu. Na dobrom engleskom obrati mi se suvozač. On je vladin službenik a vozač je pripadnik turističke policije. O meni ih je obavestio onaj mladić, pa su krenuli da me presretnu i ponude mi pomoć. Odvešće me na sigurno, gde ću imati besplatan smeštaj, a ujutru mogu da nastavim dalje.
Utovarujemo moj bicikl u prtljažnik i onda me odvoze do objekta za koji sam danas mislila da je kasarna. I jeste i nije, objašnjava mi vladin službenik. Vlasnik objekta takođe priča engleski i usrdno mi se izvinjava zbog grubosti i ponašanja onog Kmera. „On je bivši vojnik“, kaže, a ja ništa više i ne pitam. To može da znači samo jedno – bivši pripadnik Crvenih Kmera.
Neću ni da mislim kako sam mogla da prođem.


Hram Phra Viham

Nisam dobra u matematici, ali ako se u sedam kilometara put penje sa sto na šesto metara nadmorske visine, to znači da je taj uspon prosečno strm. Toliko, da ne mogu da vozim moj pretovareni bicikl. Zato guram. I gunđam. I razmišljam da li da odustanem. Kao da moram i ovo da vidim. Koga briga, na kraju krajeva, da li sam to posetila ili ne?
No, nije štos u tome, već u treniranju volje. Ako nešto započneš, to treba i da završiš. Mala pobeda je mala samo u broju pobeda koje treba osvojiti da bi se stiglo do krajnjeg cilja, ali dok se osvaja, veća je i od njega. Jedno odustajanje neće promeniti mnogo, ali će olakšati da u budućnosti učinim isto – da kažem „teško je i ne mogu ja to“.
A nije istina da ne mogu. Mogu. Uvek se može napred. Samo treba stisnuti zube.
I, u ovom slučaju, gurati. Uporno. Korak po korak, lijući decilitre znoja.
Na kraju, pred poslednja dva kilometra, moram da ostavim bicikl. Toliko je strmo da se gore ne može ni kolima, samo džipovima ili motorima. Ja ću peške.
S obe strane puta su seoca. U njima žive vojnici sa svojim porodicama. Mnogi su aktivni i naoružani. Sede kraj puta ili leškare u mrežama razapetim između dva drveta. Pitaju me gde mi je motor i da li želim da mi pozovu nekoga da me izveze do vrha.
Odmahujem rukom. Idem u hram koji je vekovima bio mesto hodočašća. A hodočašće podrazumeva napor da se stigne do svetog mesta. Što je veća muka doći do njega, što mu je teže prići, to se hodočašće smatra svetijim, zbog veće žrtve, zbog podviga.
Je li bilo dosta, Budo, Višnu, Šivo, koji god da si?


Uneskovi kriterijumi

A na vrhu – razočarenje. Jedna kapija nekadašnjeg hrama koja se rekonstruiše, dugačak zid, zapravo kameni put do druge kapije, koja je u mnogo boljem stanju, i to je sve. Dobro, tu je i pogled na polovinu Kambodže, ali koliko znam, vidici nisu obuhvaćeni kriterijumima za svrstavanje nečega u svetsku kulturnu baštinu.
Turista nema. Ima nešto Kambodžana koji su došli ovde na piknik. „Ulaz“ je besplatan.
Kada u povratku budem ipak odsela u jednoj od gostionica u obližnjem gradiću, pročitaću Uneskovo obrazloženje o ovom hramu.
Već u prvoj rečenici ističe se jedinstvo arhitektonske strukture, građevinskih i dekorativnih elemenata i spektakularnog pejzaža. Znači, ipak se računaju vidici.
Dok pišem beleške za budući blog o ovoj poseti, pokušavam da se uzdržim od ironičnih komentara koji mi padaju na pamet zbog tog obrazloženja. Ko je, na kraju krajeva, kriv Đavoljoj varoši što nema spektakularni pogled.

Zbogom, Kambodžo!

Sutradan stižem nazad u Anlong Veng. Ujutru ću preći na Tajland. Radujem se, ali mi je i žao. Vezala sam se za ovu zemlju i ljude. Upoznala sam ih dovoljno da sam Kambodžu počela da osećam kao svoj drugi dom.
Mogu lako da zamislim da ovde živim. Čini mi se da Srbija i Kambodža imaju dosta sličnosti. Ljudi su podjednako lenji i voleli bi da im novac pada s neba. Druželjubivi su i srdačni. Vole da se šale, da se dobro provedu i dobro jedu, da popiju. Vole i da prevare, da zavrnu strance makar za pedeset centi. Mnogo praznuju i skoro svakog meseca imaju po nekoliko neradnih dana.
Administracija im je beskrajno komplikovana a sve državne službe korumpirane. Uz malo 'podmazivanje', moguće je završiti svaki posao. Lako i brzo, uz tapšanje po ramenu.
U svemu tome, neodoljivo me podsećaju na nas. Jedina razlika je u tome što se uvek smeju. Pozitivni su i nikada, ali nikada se ne žale. Ni zbog čega. Zbog siromaštva, zbog tropskih žega, monsunskih kiša i poplava, nemaštine, stradanja. Čak ni zbog pomora u vreme Crvenih Kmera. Tačno je da ih tome uči budizam, ali ima nešto i u ličnom izboru. Volela bih kada bismo ga i mi napravili i kada bi Srbija postala zemlja nasmejanih ljudi – bez obzira na sve okolnosti. Jer može se, očito se može i drugačije prihvatati stvarnost.


Za deo o Crvenim Kemrima korišćen je tekst Mladena Marića.

Fotografije su ovde

[pauza]

Najzad Tajland

15-20. juli 2013.

Okolo-naokolo

Oko Tajlanda sam kružila mesecima, još od januara, otkako sam se sa laoške strane spustila niz Mekong, te prirodne granice ove dve zemlje koju sam potom pratila. Tokom četvoromesečnog boravka u Kambodži, u jednom navaratu prešla sam u Tajland autobusom i stigla do Bangkoka, gde sma ostala tri dana, da bih se potom vratila avionom u Pnom Pen. Pred kraj mog boravka u Kambodži, desetak dana provela sam vozeći severnom granicom ove zemlje, opet s pogledom na Tajland. Sve to vreme imala sma osećaj kao da odlažem susret sa nesumnjivo najpopularnijom zemljom ovog dela sveta kod Zapadnjaka, što je – ta popularnost – sigurno doprinelo mom nesvesnom odugovlačenju da se i sama tamo uputim. Jer, ne volim popularna turistička odredišta, ne volim zemlje u kojima je uticaj belog čoveka jači od autentičnog nasleđa, ne volim da se osećam kao da sam u Evropi dok sam zapravo u Aziji.
Barem sam mislila da ne volim.


Azijska Švajcarska
Na Tajland sam se doslovno skotrljala s graničnog prelaza Čok Sa Ngam, koji se nalazi na nešto više od petsto metara nadmorske visine. Kako je Kambodža mahom ravničarska zemlja a i deo Tajlanda u koji sam se uputila pretežno se nalazi u ravni mora, uživala sam u pogledu na neku reku i omanje jezero koji su se prostrli preda mnom. Nedostaju mi planine i onaj osećaj pobedničke radosti kada se nakon silnih napora ispenjem na vrh, gde me sačeka nagrada – pogled koji oduzima dah, a potom i vratolomni spust. To je jedan od razloga zašto sam razmišljala i o ideji da preskočim Tajland i pravo iz Kambodže letim za Nepal. Srećom, od toga sam odustala.

Deo Tajlanda u koji sam ušla ni po čemu nije turistički zanimljiv a i ekonomski se smatra prilično nerazvijenim. Tako su mi rekli svi koji su već upoznali ovu zemlju, a tako piše i na internet forumima i vodičima.
Ali ja vidim nešto sasvim drugačije.
Najpre mi upada u oči količina zelenila. Nigde u okolnim zemljama – Laosu, Kambodži, Vijetnamu – nema toliko rastinja. Stanovnici pomenutih zemalja ili spaljuju i krče svoje džungle ili ih seku raščičavajući tlo za gradnju puteva i ugostiteljskih objekata. Posebno je to slučaj u Kambodži, gde predeli oko puteva izgledaju tužno ogoljeni ili spaljeni.
Ovde je sasvim drugačije. Džungla je ostala džungla tamo negde daleko od puta. Od neke granice koja se odavde, s asfalta ne vidi najjasnije, proređena je planski, tako da su ostale palme, plodonosno drveće i žbunje. Na zamljištu koje je raskrčeno zasađeni su drvoredi pa su čitavi pojasevi pod šumama.
Tamo gde prestaju šume, prostiru se njive. Čitavi hektari su obrađeni pa imam utisak kao da sam negde usred 'bogate' Evrope. Kakva razlika u odnosu na Kambodžu i Laos, gde je tek poneko parčence zemljišta kultivisano.
U ovom delu sveta vlada mišljenje da su Laošani i Kambodžani lenji narodi, dok su Tajlanđani vredni. Smatrala sam to generalizacijom i predsrasudom, pogotovu što sam se naslušala besmislenih objašnjenja tog stava. Jedno, čini mi se najapsurdnije od svih, kaže da su Laošani lenji jer jedu lepljivi pirinač. Tumančenje je, naravno, poteklo od Tajlanđana.
Međutim, već od prvog pogleda, a nakon meseci provedenih u susednim zemljama, nedvosmisleno je jasno da su ovi ljudi ovde veoma radeni.
O tome govori i izgled njihovih okućnica: oko svih su uređene bašte sa mnogo cveća i ukrasnog rastinja. Ako je kuća izgrađena od tvrdog materijala, što znači i da je porodica solidnijeg materijalnog stanja, do nje će od glavnog, asfaltnog puta obavezno voditi betonska staza. U susednim zemljama nije bio redak slučaj da se čak i do višespratnica u gradovima stiže zemljanim putićima s kojih se u suvoj sezoni diže zagušujuća prašina dok se tokom monsuna pretvaraju u kaljuge.
Utsiku Evrope u Aziji doprinose i odlični drumovi. Iako sam izabrala jedan koji je na mojoj mapi označen kao mali regionalni, asfalt je besprekoran. A ono što me kao putnika na drumu najviše oduševljava je kultura vozača. Iako ću kasnije mnogo puta čuti pritužbe samih Tajlanđana o 'ludačkom saobraćaju' u njihovoj sopstvenoj zemlji, moj utisak ostaće nepromenjen – Tajlanđani su, u odnosu na okolne zemlje, visokosvesni i savesni vozači: sirene skoro da uopšte i ne koriste, što je blagosloveni odmor za moje napaćane uši, zaobilaze me u širokom luku ako se nađemo u istoj traci, usporavaju na odvajanjima ulevo (jer ovde se vozi levom stranom) dok ne vide kuda nameravam i niko me ne pretiče dok bezbedno ne pređem u 'moju' traku.
Kad je o zvukovima reč, neopisivo prija i to što skoro niko ne viče za mnom ono preglasno i prenapadno: „Hello!“ od kog već gotov strepim. U Vijetnamu, južnom Laosu i posvuda u Kambodži iznenađivalo me je, zaskakalo, presretalo iza svakog grma, iza ograda, sa motora i iz kola, iz kuća... Znam da je reč o srdačnosti, ali za nekoga ko je mesecima, svakog dana, po ceo dan na drumu, srdačni povik dvesta do petsto puta dnevno postaje naporan, pa čak i frustrirajući.
Ovde ga retko čujem. Ljudi su veoma tihi i diskretni. Dosta vozača pozdravi me sasvim kratkim zvukom sirene ili beščujnim izbacivanjem palca dok me zaobilaze; deca ne kmeče razmaženo da ih primetim i ne skaču kada me ugledaju, već se samo zagledaju u mene sa širokim osmesima na licima ili mi bezglasno mašu; odrasli mi najčešće samo dobace šrioki srdačni osmeh ne nalazeći za shodno da poviču bilo šta za mnom ako ih ne primetim i ne uzvratim im. Kakvo olakšanje.
Uz sve te razlike primećujem i da su male seoske prodavnice neuporedivo bolje opremljene nego u susednim zemljama. Kako je sredina jula pa mi je na pameti najpre kako se rashladiti, prvo što primećujem je da u svakoj prodavnici psotoji veliki frižider koji radi – Tajland je, uz Vijetnam, jedina zemlja u okruženju koja proizvodi sopstvenu struju, pa iako nije jeftina, nije ni papreno skupa kao u Laosu i Kambodži koji je uvoze ili odavde ili iz Vijetnama.
Tako već u prvih nekoliko sati pedalanja po najnezanimljivijem i prilično nerazvijenom delu Tajlanda, stičem utisak da sam ušla u azijsku Švajcarsku. Uticaj, sad već vekovni, belog čoveka sasvim je očigledan a čini mi se i da je prevashodno pozitivan – da je ova zemlja postala idealni miks istoka i zapada.

Ljudi
Veoma prijatno otkriće predstavljaju benzinske pumpe. Reč je mahom o pravim odmorištima, sa svim pratećim objektima: prodavnicama prehrambene robe (najčešće iz najpoznatijeg lanca „7-11“), prodavnicama odeće, kafeima sa besplatnom bežičnom konekcijom, restoranima i štandovima brze hrane i, za mene najbitnije, ogromnim i besprekorno čistim toaletima u kojima obično postoji kabina sa tušem; čak i kada je nema, veoma je lako okupati se u nekom – bilo onom specijalizovanom za invalide, a koji postoji na svakoj stanici, bilo u onim 'azijskog' tipa, koji nemaju vodokotlić već malu kadu iz koje se plastičnom posudom zahvata voda i sipa u ve-ce šolju.
Niko me ne gleda čudno niti sa posebnom zantiželjom kada iz mojih bisaga izvadim čistu odeću za preobuku, peškir i sapun, te sazuvši cipele koje sotavbim pored bicikla, krenem da se okupam. Vrlo brzo, shvatiću da su Tajlanđani izuzetmo tolerantni ljudi, da se ne člude skoro ni nad čijim ponašanjem već sve prihvataju kao 'normalno' – jer normalno je samim tim što postoji -- te da poštuju svačiju privatnost, uključujući i nečiji 'privatni prostor', što je u ostalim zemljama Azije nepostojeći pojam. Vrhunac njihove znatiželje ne ide dalje od pogleda koji zadržavaju na meni nekoliko sekudni, a kada im uzvratim, obavezno mi se osmehnu šrioko, srdačno, s odobravanjem.
Na prvoj pumi zaustavila sam se najviše zbog 'kupanja', a onda sam ušla u prodavnicu i upitala za internet. Devojke su mi dale šifru ne tražeći od mene da prethodno nešto kupim, a kako je trebalo da napunim i bateriju notbuka, namestile su mi stolicu i stočić unutar radnje, gde se nalazi strujni priključak.
Kada sma završila surfovanje, poželela sam da im se ne neki način odužim i ostavim barem malo novca u njihovoj prodavnici. No, kod sebe sam imala samo dolare. Uptiah ih da mi zamene novčanicu od deset.
– Ne! ne! Ne! – odlučno stade da maše rukama jedna od njih.
Pokazah joj moj novčanik u kome su bili smao dolari.
– Surin – reče ime grada koji se nalazi na otprilike pedeset kilometara odatle.
- Znam, ali ja bih sad da kupim nešto, neki slatkiš, a sutra ću stići u Surin i zameniti novac. Zar ne možete da mi promenite ni deset dolara?
Devojka odmahuje glavom, a rukom mi pokazuje na svoj motor. Shvatam da mi nudi da me poveze do tog Surina. Ali ne, to nema nikakvog smisla da idem tamo pa da se vraćam nazad po bicikl. Imam dovoljno hrane za danas i realno mi novac nije potreban do sutra.
Zato zahvaljujem i izlazim napolje. Krećem opet kao toaletu, ovog puta da bih oprala prljave stvari koje sam danas nosila.
No, devojka istrčava za mnom i pruža mi svoj mobilni pokazujući mi mimikom da se javim.
- Da?
- Ovde prevodilački centar. Madam, devojka čiji telefon koristite kaže da bi želel da vas njenim motorom odveze u prvi grad d apromenite novac.
- Oh, hvala, ali zaista nema potrebe. Ja ionako idem u tom pravcu i stići u tamo sutra ujutru.
- Ali, madam, ona kaže da nemate bahte. Da li imate novca kod sebe?
- Ne, imam samo dolare.
- Ne možete biti bez novca na Tajlandu.Molim vas, dajte mi ponovo devojku da pričam s njom.
Ustupam telefon Tajlanđanki no ona mi ga vraća posle nekoliko trenutaka tokom kojih je nešto objašnjavala prevodilici s druge strane.
- Halo, madam, ako vam ne odgovara da idete motorom, može da vas poveze vlansikovim džipom i da vas onda vrati nazad. Da li vam to odgovara?
U neverici sam. Tokom ona tri kratka dana u Bangkoku, u nekoliko navrata mi se desilo da su ljudi ostavljali sve što su radili samo da bi meni pokazali pravac ili me odvezli do glavnog puta i mesta koje sam tražila ili su pozivali nekoga bilo telefonom bilo uživo ko govori engleski kako bi mogao da me razume i da mi onda svi zajedno pomognu. I evo, to se opet dešava.
- Hvala vam najlepše, ali zaista ne treba. Imam sve do sutra kada ću i sama stići u Surin. Zahvalite devojci u moje ime. I hvala i vama na pomoći.
– U redu, madam. Vi odlučujete.
Prepuštam telefon devojci, a kada završi razgovor, sklapam ruke na način kako ti istočnjaci rade, u znak zahvalnosti. Devojka mi uzvraća istovremeno se i lako naklonivši, te se vraća unutra sa – ne mogu a da ne primetim – pomalo razočaranim izrazom lica.
Neverovatno! Došla sam u zemlju u kojoj je ljudima krivo kada ne prihvatiš njihovu pomoć!
A već koliko sutradan, doživljavam još upečatljivije iskustvo koje ne mogu da uporedim ni sa čim sličim što mi se desilo tokom dosadašnjeg putovanja.
Padalo je veče i nebo se oblačilo, pa sam samo gledala gde da nađem mesto za kamp. Vozila sam autoputem, a uz njih je obično veoma teško naći neko isključenje koje bi putnika poput mene odvelo do kakvog skrovitog i ne tako bučnog mesta, pogodnog za prenoćište pod otvorenim nebom. Svuda duž puta nizale su se njive, pirinčane plantaže ili šume, i uglavnom je svuda bilo blatnjavo i mokro.
No pre ili kasnije, uvek se pojavi neko mesto, pa tako i sada. Već na samom izmaku dana, ugledah zemljište od možda dvadeset ari koje je dopola preorano. U dnu dela koji je jš uvek ledina nalazilo se neko šipražje, do kojeg odšetah da proverim da li bih se mogla sakriti iza njega, jer bih tako bila sasvim neprimetna s puta.
Mesta je bilo taman dovoljno za moj šator, a iza šipražja počinjalo je pirinčano polje, pa je otuda bila isključena mogućnost da neko prolazi ledinom u tom pravcu. A kako mrak samo što nije pao a kiša je već počela, teško da će vlasnik ove njive doći da završi započeto oranje.
Tako se smestih iza grmlja. Pripremih večeru i zavukoh se u svoju kućicu.
Kad, u neko doba, začujem brundanje traktorskog motora. Nemoguće! Napolju pljušti, neće valjda sad da ore?
Izađem da pogledam. Virim kroz granje. I jasno vidim – čovek na traktoru ore. Još uvek nij stigao u deo placa s kojeg može da me vidi, ali ako nastavi da radi, ubrzo eto njega meni pred 'vratima'.
Tek mi je druga noć kampovanja na Tajlandu i nemam nikakvu ideju o tome kako ovde gledaju na nas nomade. Prethodne noći niko me nije primetio, no sad mi predstoji susret i to sa vlasnikom zemljišta na kojem sam se smestila.
Kad po zvuku motora ocenim da je već blizu i da me je posigurno primetio, izlazim ponovo napolje. Traktorista vozi u mom smeru, pa ga gestovima pitam da li je u redu da ostanem tu gde sam. Pokazujem obema rukama na šator i da ću tu da spavam.
Kad, čovek skače s traktora i kreće žurno prema meni.
- Help? - čujem kako mi dobacuje gazeći po blatu.
- O! Ne, ne treba mi pomoć! Sve je okej! Samo bih da spavam ovde!
Shvativši da sam u redu, vraća se na traktor i nastavlja da ore.
Pre nego što zaspim, razmišljam o tome kako mu je prva pomisao bila da mi treba pomoć i kako je sve ostavio da bi mi je ponudio. Nameće mi se poređenje sa Turcima i njihovom neverovatnom gostoljubivošću. Sasvim je drugačija od ove tajlanđanske, ali i tamo je prva pomisao ljudi kada vide putnika – da ga pozovu na čaj, a potom i obed, i da ga ugoste. Dve kulture, dve religije, na dva kraja jednog kontinenta, a obe naglašeno velikodušne, ljudske, plemenite. Volim što sam ovde.
Doduše, ne znam kako ću ujutru da se izvućem preko preoranog, blatnjavog zemljišta do asfalta, ali misliću o tome sutra...
A sutradan, kad onako bunovna izađem iz šatora, prvo što primetim je uska staza nepreorane zemlje koja vodi od šipražja do asfaltnog puta – bez ikakve sumnje, svesno ostavljena za mene.

'Pusto kmersko'
U dvanaestom stoleću Kmersko kraljevstvo zahvatalo je veliki deo današnjeg Tajlanda, a kraljevi Angkora podizali su svoje hramove i na toj teritoriji. U pokrajini Buriram kroz koju vozim nalazi se jedan od njih - Pharom Rung, što u doslovnom prevodu znači 'kameni zamak'. Podignut je na vrhu nekadašnjeg vulkana, na četirsto metara iznad nivoa mora, i posvećen je Šivi. Hram je građen od desetog do trinaestog veka, ali ono što me najviše fascinira i pre nego što ga posetim je podatak da je njegova restauracija trajala čak sedamnaest godina! Neminovno mi se nameće poređenje sa našim odnosom prema 'tuđoj' kulturnoj baštini u Srbiji – ovo što su Tajlanđani radili isto je kao kada bismo mi tokom sedamnaest godina pažljivo rekonstruisali neki turski spomenik. I na sve to, predložili ga Unesku za njegovu listu svetske kulturne baštine – gde se Pharom Rung nalazi na razmatranju od 2005. Nema šta - što više saznajem o Tajlanđanima, sve više im se divim.
Put do vrha očekivano je strm. U svega šest osam kilometara izdiže se iz nivoa mora na onih četiristo metara. Kao i obično, u nekom trenutku pomislim da odustanem a onda, kao i uvek, odustanem od odustajanja. Kad sam mogla sve što sam izgurala do sada, moći ću i ovo.
Kakva razlika u odnosu na kambodžanske hramove Angkor Vat kompleksa! S glavnog puta postoje dva ulaza u hram – drugi koji vodi do vrha hrama i prvi, do njegovog podnožja. Spuštam se do potonjeg, da bih obišla sve redom.
A dole – ogroman parking, popločane staze zbog kojih drveće što im se našlo na putu nije bilo posečeno kao u Kambodži, već je ostavljeno usred njih i zaštićeno, korpe za smeće na svakom koraku, trava negovana i podšišana kao na terenima za golf, gomila radnika koja skuplja lišće što opada i retke otpatke duž staza (Tajland je i inače neuporedivo čistiji od zemalja u okruženju kad je reč o smeću). Dosta je rano, pa posetilaca skoro i da nema.
Ulaznica košta simbolična tri dolara. Ulaz koji sam odabrala je istočni i počinje nizom stepenika koji vode do rpvog platoa. Sve je od crvenkastog peščanika, a rekonstruisano je tako da imam sasvim uverljiv osećaj autentičnosti.
S moje desne strane nalazi se Paviljnon Belog Slona, objekat koji je namerno samo dopola rekonstruisan. Pretpostavlja se da su se ovde članovi kraljevske porodice presvlačili u ceremonijalnu odeću pre početka rutiala.
Sa platoa silazim niz stepenice na glavnu stazu koja je veoma dugačka i vodi do novih stepenica, mnogo viših od prvih. Nakon nekoliko platoa-terasa, stižem do ulaza u hram. Ispred njega su četiri mala bazena, ispunjena lokvanjima i lotosovim cvetovima. U hinduizmu, lotos označava čistoću i božanske atribute, a raste iz pupka Šive. Označava čistu lepotu koja niče iz blata, a otvaranje njegovih latica simbolizuje rast i napredak duše. Snaga ovog simbola toliko je jaka, da mnoge građevine u svojoj osnovi prate ili lotosov pupoljak ili latice. Tako se zidine Paviljona Belog Slona završavaju simboličnim lotosovim pupoljcima, a u most centralnog platoa pred ulazom u hram urezani su motivi osam latica lotosovog cveta.
Centralna građevina hinduističkih hramova naziva se 'glavnom kulom'. Ova je izgrađena od roze krečnjaka, u obliku krsta – kako su i najčešće građene. Prolazi se kroz nekoliko hodnika odvojenih visokim kapijama, a u samom centru krsta postavljena je orgomna lingua – falusi simbol Šive. Duž spoljašnjih zidova kule izrezbareni su brojni motivi iz hinudističkih mitova, ili iz Ramajane, Narendraditijinog života, ili života pustinjaka.
Svuda su postavljene table sa kratkim i jasnim objašnjenjima o tome šta je šta, odakle je uzeto, koga ili šta označava... Tako saznajem i jednu priču koja mi je ranije bila nepoznata a koja mi se sada mnogo dopala. Priča govori o Vamanavatari, jednom od Višninih avatara – obličja koja je uzimao svaki put kada bi Postojanju zapretilo uništenje. Ovog puta pretio mu je Asura Bali, demon velikih moći, koji je pokušao – i uspeo – da od vrhovnog boga Indre oduzme tri sveta: zemlju, raj i podzemlje. Višnu je tad uzeo oblik patuljka Vamane i pridružio se sakralnom ritualu Asura Balija, te pomoću čarolija uspeo da od demona dobije obećanje o miru na prostoru koji mogne da obuhvati u tri koraka. Kako mu je demon to obećao, tako se Vamana pretvorio u džina i u tri koraka obuhvatio je sva tri željena sveta, te uspeo da vrati Univerzum bogovima.
Lepa priča.
Po odlasku iz hrama Pharom Rung, naći ću na internetu i ostale priče o Šivinim reinkarnacijama – avatarima: džinovskoj ribi koja je spasla poslednjeg čoveka od potopa, džinovskoj kornjači koja je iz praokeana iznela biljku zahvaljujući kojoj su bogovi postali bemsrtni... i što više budem čitala, sve više ću otkrivati povezanost sa mitovima i legendama drugih starih civilizacija, posebno antičke Grčke, o kojoj, po prirodi stvari najviše i znam. Svesna da ne otkrivam toplu vodu, ipak ću s čuđenjem i ushićenjem zaključiti koliko je sve to isprepleteno i koliko zapravo malo znamo – ili ne znamo nimalo – o svetu kakav je nekad postojao. Ali šta pričam – pa mi skoro ništa ne znamo ni o svetu u kome danas živimo.


.
Fotografije su ovde: https://picasaweb.go... ... redirect=1

[alx]

Konacno!
Posle Kine i onih Vijetbodzlaosa ovo zvuci kao osvezenje,
siri pluca Snezo )

[caneee]

Haha, prevodilački centar, vlasnikov džip, traktorista... Sjajno!
Snežo, stvarno počinjem da brinem za tebe. Šta ćeš ti kad se jednog dana vratiš u ovaj potpuno ludi Beograd i da li ćeš više ikad moći da se skućiš u betonu grada? Btw, malo ti renoviraju park u delu pored pijace, ali su betonske ploče na trotoarima već prilično ispucale zbog vožnje i parkiranja automobila po njima. Teško je reći šta ćeš da zatekneš, ali osmehe nešto ne bih očekivao.

Nadam se da ćeš da ostaneš u Tajlandu dokle god ti bude prijalo. Ah, mora da je prelepo.