805 odgovora na ovu temu

[pauza]

Jesi razmisljala dok si bila u kini da posetis Shaolin hram ?

Kina je ogromna a sve posete su jako skupe. Razmišljala sam o mnogo čemu, ali je nemoguće posetiti sve.

[pauza]

kad si napisala podzemlje posle ho ši min trejla ja reko da vas nisu vodali po onim tunelima vijetkonga jako lepo, baš ti zavidim na turi

Pa htela sam da vidim te tunele, ali evo, u novom tekstu ima zšto nisam.

[pauza]

Neplanirano

5-21. februar 2013.

Diž' se, vojsko!
Svakoga jutra budi me razglas. Tačno u pet, sa zvučnika koji su postavljeni na seoske bandere oglašava se glas nekog voditelja sa glavne državne radio-stanice. Prvih deset minuta priča nešto bez prekida a onda malo ućuti, koliko da se emituje jedna muzička numera. Uvek je reč o nekoj domaćoj pesmi, sa etno zvukom. Nakon nje, voditelj ponovo uzima mikrofon, da bi nakon šest-sedam minuta dozvolio emitovanje i druge numere. Narednih pola sata smenjuju se priča i muzika, tako što prva sve više prostora ustupa drugoj, da bi se oko pet i trideset, sa talasa čula samo muzika. A tačno u šest – kada su i spavači s najtvrđim snom nepovratno razbuđeni – javni radio se isključuje.

Kada me je neprijatni glas prvi put probudio, kampovala sam u šumarku nadomak jednog sela. Pomislila sam da je reč o izolovanom slučaju, o zaostatku iz prošlih vremena u kojem su komunistički oligarsi ustrojavali svoje podanike određujući im, između ostalog, i kad će se buditi i kad odlaziti na počinak. Sa istim običajem srela sam se prvi put u Kini, u nekim zabačenim selima, dok je oglašavanje kolektivnog povečerja dobilo svoj suptilniji vid u šangajskoj praksi gašenja osvetljenja na svim zgradama u deset uveče. No buđenje s radija je u Kini bio izdvojen slučaj, a u Vijetnamu je reč o ustaljenom običaju koji izostaje jedino u gradovima – verovatno zbog turista.

Pitala sam neke lokalce da li je moguće utišati radio ili ga isključiti.

„Ne!“, viknuli bi preneraženo, kao da sam izrekla najveće bogohuljenje.

„Ali u pet ujutru! Zašto moram da ustanem u pet?!“, očajno sam pokušavala da im objasnim koliko je to nehumano.

„Tako je u Vijetnamu“, odgovorili bi mirno, pomireni s tim kao da govore o nečemu što je viša sila i protiv čega se ništa ne može.

U nekadašnjoj prestonici
Od osamnaestog veka do sredine dvadesetog, glavni grad Vijetnama bio je Hue. U njemu su stolovali kraljevi koji su mahom vladali južnim delom zemlje, a onda ga je imperator Gia Long učvrstio kao prestonicu svekolikog vijetnamskog carstva. Po dolasku komunista na vlast, prestoni grad severnog Vijetnama postao je Hanoj, a Južnog Sajgon, ali je Hue i dalje igrao važnu ulogu budući da se nalazio skoro na samoj granici dve države. Taj položaj koštao ga je velikih razaranja istorijskih spomenika tokom američkog bombardovanja, a od „svojih“, komunističkih vlasti, doživeo je i užasan masakr, kada su Vijetkongovci i vojska Severnog Vijetnama izvršili masovnu odmazdu nad šest hiljada civila koji su se protivili ujedninjenju.

Ovdašnji stanovnici ne propuštaju priliku da i u najkraćem razgovoru istaknu kako je Hue bio mesto boravka poslednjih vijetnamskih careva. Paradoks je u tome što ujedno pokorno prihvataju komunističku vlast koja je upravo te careve proglasila reakcionarnim elementima i feudalnim tiranima, te uništila veliki deo materijalnih spomenika što su bili ostali za njima. Srećom, sačuvano je ili obnovljeno dovoljno toga da posetilac stekne utisak kolika je bila imepratorska moć i bogatstvo.

Za jednodnevni obilazak dela tih znamenitosti cena deluje više nego simbolično – pet dolara. U nju su uključeni vodič koji govori engleski, plovidba dragon-čamcem, ručak i povratak autobusom. Sasvim pristojna ponuda, rekla bih, tako da se prijavljujem za izlet.

Prvo sa čime se ujutru susrećem je (ponovo) loša organizacija – više od sata, autobus kruži ulicama grada skupljajući ispred hotelâ turiste za dve različite ture. Potom odvozi prvu grupu do dokova, a drugu prosleđuje negde dalje. Bespotrebno, dosadno i zamorno sedenje u neklimatizovanom autobusu, umesto jednostavnog okupljanja na doku u dogovoreno vreme. A u dragon-čamcu čekaju drugi turisti, ko zna koliko već dugo.

Iako tura zvanično počinje u osam, čamac isplovljava oko devet i po. Vodič koji solidno govori englski najavljuje nam šta ćemo sve videti, ističući dve veoma važne stavke: cena ulaznica nije uključena u cenu ture a ručak je vrlo simboličan – omanja ćasa pirinča sa povrćem – pa je za prvo potrebno da platimo, naravno, samo za ono što želimo da vidimo, a za drugo da doplatimo, shodno našem izboru sa papreno skupog menija. Kud svi, tu i ja, pa tako plaćam za sve obilaske i za kompletan ručak, te na kraju, cena ture vrtoglavo skače na dvadeset dolara.

Za te novce, dobijamo sporu, dugu i prilično dosadnu plovidbu Parfum rekom, posetu jednoj pagodi i grobnicama triju imperatora.

Znamenitosti Huae
Thien Mu pagoda je zaštitini znak Huea, nezvanični simbol nekadašnjeg carstva, ikona koja se nalazi u logotipima skoro svega u ovom gradu.

Oko ovog hrama i njegovog sedmospratnog tornja, isplelo se tokom istorije mnogo priča, poput one o livenju zvona teškog tri i po tone, čija se zvonjava mogla čuti u prečniku od čak deset kilometara, a za koje je zaslužan osnivač ovdašnjeg budističkog reda -- Ču (vijetnamski pandan Rubljovu?); ili priča o čoveku koji je osamdesetih godina prošlog veka ubijen ispred hrama, što je izazvalo velike antikomunističke proteste. Demonstracije su bile toliko masovne da je saobraćaj preko obližnjeg mosta danima bio blokiran, pa su komunistički vlastodršci pohapsili desetine monaha, tražeći od njih da utiču na građane da oslobode zatvorenu saobraćajnicu i prekinu protest.

Čini se da malo šta može biti impresivnije nakon ovog hrama, ali grobnice feudalnih careva pokazuju mi šta znači monumentalnost. Izgledaju grandioznije čak i od kineskih spomenika, a u umetničkom smislu su lepše, budući da nisu restauirane pa ne deluju kao da su juče sazidane, što je inače manir u Indokini.

Planom ture predviđene su posete grobnicama Tu Duc, Minh Mang i Khai Dinh – što su sve imena kraljeva koja meni, a verujem ni ostalim stranim turistima, ne znače ništa. Većina nas ima neki štampani vodič i ako ne pre, a ono je na čamcu pročitala nešto o vijetnamskoj istoriji, ali teško je upamtiti imena careva i shvatiti ko je kome bio otac ili sin ili rođak, pogotovu što su neki od njih imali i po nekoliko stotina (!) žena i i dece. A naš vodič priča kao da pred sobom ima lokalne školarce, koji su nakon lekcija iz istorije došli na ekskurziju da i uživo vide ono o čemu su učili, i ne pomišljajući da bi nam koristio kratak istorijski pregled i raščlanjivanje dinastijskih genealogija. Ne znam da li ne haje ili samo veruje da istorija njegovog naroda mora biti dobro poznata turistima čim su već tu došli.

No kako za dopadanje nije potrebno istorijsko predznanje, to prepuštam mojim impresijama da me vode, pa tako ostajem udivljena velelepnim vrtovima i širokim basenima počivališta Tu Duca, prilično ravnodušna piramidalnom arhitekturom Ming Mangove grobnice i na kraju potpuno oduševljena (i doslovno bez daha) zbog 137 strmoglavih stepenica koje kao da streme ka Božijem prestolu, dok zapravo vode do groba Khai Dinha, usečenog visoko u planini Čau Ču.

Nove godine, zašto dolaze?
Mislila sam da nema goreg pretprazničkog ludila od zapadnjačkog uoči Božića i Nove godine, ali uzbuđenje koje prati doček lunarne Nove godine, poznatije kao kineske, prevazilazi sve što sam videla bilo gde u Evropi.

Hue nije mnogo velik grad ali glavni putevi koji vode kroz njega su dosta široki – sa dve i tri kolovozne trake. Trotoari su takođe veoma široki – po dva metra ili više. No sada, uoči dočeka Nove godine, ne zna se šta je gore zakrčeno: hiljade a možda i desetine hiljada motora koji jure u oba pravca, zaobilazeći jedni druge sa svih strana, trubeći neprekidno, izgurujući spore turističke bicikle – sa sedištima za putnike ispred kormana, te gotovo preskačući preko hauba i krovova kola koja su blokirana u gužvi. Duž trotoara, trgovci svega i svačega tiskaju se sedeći bezmalo jedni drugima u krilima. Prodaje se sve – hrana, kozmetika upakovana u pakete sa obaveznim ukrasnim vrpcama u nekoj drečavoj boji, čestitke, figurice svega i svačega, ali ono što mi najviše privlači pažnju jeste cveće – saksije sa raznim vrstama drveća, žbunova i kaktusa, no ponajviše sa nekim žutim cvetovima. Pitam vlasnika hostela u kome sam odsela da li je možda reč o istočnjačkom pandanu zapadnjačkim jelkama, ali on negira. Neprosto, ukrasno cveće – kaže. A Vijetnamci ga nesumnjivo najviše vole, jer ukrašava gotovo svaki ulaz, a videla sam ga i u vrtovima oko carskih grobnica.

Vodič na čamcu tvrdio mi je da za lunarnu Novu godinu danima ništa neće raditi, dok me vlasnik mog hostela uverava da će megamarketi ostati otvoreni – možda ne prvog dana po prazniku, ali narednih svakako. Svi moji pokušaji da na internetu nađem zavničnu informaciju o neradnim danima, bilo kakvo saopštenje vlade ili nekog ministarstva o tome dokle će se praznovati, ostaju bez rezultata. Kao i zagledanje ulaznih vrata svih većih radnji, u potrazi za nekim obaveštenjem o radnom vremenu narednih dana.

Nova godina je najveći i najvažniji praznik u Indokini. I za razliku od zapadnih zemalja, gde je odavno postala samo simboličan praznik, ovde još uvek ima sakralno značenje i slavi se poput hrišćanskog Božića – uz sve prateće običajane radnje koje imaju dugu tradiciju i koje su vezane za stara verovanja.

Pa, jedva čekam da vidim kako to izgleda, kažem vlasniku hostela nakon što sam nakupovala zaliha hleba i hrane za tri dana (za svaki slučaj).

Izlazim na ulicu pola sata pre ponoći. Okrećem pedale lagano i gledam okolo. Ne primećujem bilo šta neobično. Ulični mini-restorani, sa onim smešnim dečijim plastičnim stolovima i stolicama, nisu ni puni ni prazni, saobraćaj je kao i svake noći, a isto je i kada je reč o broju ljudi napolju.

No u narednih petnaest minuta sve se menja: restorani se prazne, motori stižu sa svih strana i slivaju se ka mostovima što vode na drugu obalu, u centar grada, kuda hitaju i retki biciklisti i pešaci, među kojima je najviše turista.

Krenem za njima. Ah, kakva gužva! Motor do motora, stotine, hiljade ljudi na motorima tiska se u ulici ispred starog utvrđenja oko Purpurnog Zabranjenog grada. Smela bih se opkladiti da je sve u Hueu što diše i hoda na dve noge selo na svoja dva točka i došlo ovde da – gleda vatromet.

Besomučno škljocam fotoaparatom: srećna lica puna napretog iščekivanja, porodice stisnute na sedištima motorbicikala poput sardina – obično je za volanom otac, u krilu jedno dete, a drugo iza leđa, u krilu majke ako je i ona na sedištu, raspoloženi, nasmejani mladi ljudi koji su na vreme zauzeli mesta u nekoliko mini-restorana na travnjaku ispred utvrđenja.

Pod njihovim uticajem, i ja napeto očekujem najavljeni vatromet, nakon kojeg će, verujem, uslediti i neki novogodišnji program.

I najzad – Nova godina! Izostalo je odbrojavanje, ali tačno u ponoć počeo je vatromet. Dosta skroman, rekla bih, u svega dve ili tri boje. Ispaljene rakete opisuju krugove i vodoskoke – i to je sve. Razočarana sam. I iznenađena, jer Vijetnamci svaki hitac ispraćaju oduševljenim poklicima i aplauzima. Ma da li oni stvarno misle da je to toliko dobro? I zar nije ovaj deo sveta poznat upravo po velelepnim vatormetima. Možda treba da sačekam?

Ali ni nakon pola sata vatromet ne postaje ništa spektakularniji. A ljudi već polako odlaze i gužva se raščišćava. Znači li to da nema nikakvog drugog programa?

Neverica.

Ne, definitivno nema – objašnjava mi jedna grupa trusita koja se izmešala sa lokalcima i na vreme raspitala.

Aaah, pa stvarno sam razočarana. Čak i u najgorim danima krize, beogradski javni dočeci Novih godina bili su bolji.

Vraćam se nazad u moj hostel. Ispred mnogih kuća i radnji, ljudi pale vatre i na njima spaljuju (lažni) novac i papire, kako bi u novoj godini zaradili mnogo više. Na improvizovanim stolovima stoji posluženje, a komšije i rodbina dolaze, čestitaju jedni drugima praznik i onda ulaze kod domaćina na gošćenje.

Danas bi u svim kućama sve trebalo da je besplatno. Možete pokucati na bilo koja vrata i poželeti domaćima srećnu Novu godinu, a oni će vas pozvati unutra da se pogostite, tvrdio je vodič sa čamca. Ali nisam probala, ne želeći da doživim još jedno razočarenje.

Kad je praznik – praznik je
Bila sam planirala i poludnevni obilazak Demilitarizovane zone – tunela, objekata i vojnih rekvizita na granici nekadašnjeg Južnog i Severnog Vijetnama, ali zbog Nove godine broj tura je prepolovljen. Tako je otpala ona poludnevna, za koju sam bila zainteresovana, a namesto nje ponuđena mi je druga, po istoj ceni samo celodnevna. Odbila sam, budući da sam na mnogim putničkim forumima čitala o tome koliko je naporna jer se gubi nekoliko sati u okupljanju i čekanju zbog loše organizacije. Neka hvala, već sam se uverila kako to u praksi izgleda. Ionako ću u Sajgon, pa ću tamo postetiti tunele u kojima su se Vijetnamci krili i živeli godinama tokom rata, a koji me zapravo najviše i zanimaju.

No najpre treba da produžim moju vizu, pa zato, napustivši Hue, krenem ka Danangu, jednom od tri grada gde je to moguće uraditi.

Lepa vožnja duž obale, putem bez mnogo saobraćaja, daje mi lažni osećaj da sve ide kako se samo poželeti može. Ali kad stihnem u Danang, sve krene po lošem. Najpre, traženje jeftinog hostela. Zbog praznika i neradnih dana, sve gostionice su krcate a slobodnih soba ima još samo u hotelima gde cene kreću od petnaest evra. Dobro, kampovaću negde na plaži, to je samo dan ili dva, čak i da praznuju pet dana.

„Sedam do deset“, kaže službenica u jednom hostelu.

„Nemoguće?!“

„Da, spaja se sa vikendom.“

Oh! Ovo zvuči tako poznato. A šta je sa Ministarstvom za inostrane poslove, oni sigurno rade regularno?

Ljubazna devojka poziva neki broj i pokušava da sazna zvaničnu informaciju o neranim danima u državnim institucijama. Ali uzalud. Niko ne zna.

Šta sad? Da ostanem i čekam do ponedeljka? Moja viza ističe u sredu i teoretski imam dovoljno vremena da podnesem zahtev i da mi ga odobre, ali kako da budem sigurna u to? Moja sumnja je još veća kada na internetu, na nekom forumu, pronađem informaciju da se produženje vize mora tražiti sedam dana pre isteka prethodne. U redu. To je tačno danas. Ali da li će mi usvojiti kao opravdanje to što se taj termin nesrećno poklopio sa trećim ili četvrtim danom njihovog praznika? Možda je trebalo da predam deset dana pre predviđenog roka?

Nema nikog da mi odgovori na pitanja, a ako budem čekala do ponedeljka i odgovor bude negativan, neću imati dovoljno vremena da stignem do granice i pređem u Laos. Ne znam kolike su kazne za prekoračenje jer ni tu informaciju nije moguće naći na vladinom sajtu, ali na svim forumima tvrde da su visoke. Šta mi je činiti?

Dosetim se i pošaljem mejlove na adrese svih turističkih agencija u gradu koje uspem da pronađem. Sve one u ponudi imaju i uslugu produženja viza, pa se nadam da će mi odgovoriti iz neke. I odgovor zaista stiže iz jedne, i to istog dana:

Dear Snezana,

Visa extension on this occasion is very difficult. Perhaps you need to exit Vietnam to visit Laos or Cambodia then return with a new visa is the most simple way.

Ma da, očas ću da skoknem u Laos ili Kambodžu – to je tako jednostavno za putnika na biciklu.

Hojan
Jedno od pravila koja sam naučila tokom dosadašnjeg putovanja je da će retko biti druge prilike za bilo šta i da je zato uputno iskoristiti svaku šansu čim se ona ukaže. Shodno tome, odlučila sam da pre napuštnja Vijetnama obiđem još grad Hojan, koji se nalazi na listi Uneskove kulturne baštine. To znači malo odstupanje od rute ali ako ga sada ne budem posetila, ko zna da li ću ikada imati prilike da se ponovo nađem u ovom delu Vijetnama.

Dobra odluka, ako zanemarim osorne službenice hostela zbog kojih sam nakon četiri sata čekanja da se moj krevet u zajedničkoj sobi raspremi i namesti, na kraju odustala od ideje da noćim u Hojanu. Ta činjenica uticala je i na moj obilazak ovog grada, koji sam morala da ubrzam kako bih imala vremena da izađem iz naselja i nađem mesto za kamp.

Šteta, jer Hojan je među onim gradovima za koje se čini da ih istorija i vreme nisu ni okrznuli. Podignut je u petnaestom veku, iako se još od prvog veka tu nalazila važna luka, najveća u jugoistočnoj Aziji. Sve do devetanaestog stoleća bio je središte merkantilne trgovine, i kulturne razmene, a kroz njega je u Aziju došlo i hrišćanstvo. Zanimljivo je da je ostao u skoro izvornom stanju zahvaljujući tome što je u pretprošlom veku izgubio svoj trgovački značaj, koji su mu oteli severniji Danang i brojne nove luke.

Razmišljajući o primenjivosti uzrečice „ko zna zašto je to dobro“ na potpunu ekonomsku stagnaciju Hojana od devetnaestog sve do kraja dvadesetog veka, kada se našao na Uneskovoj listi, guram bicikl kroz njegove uske ulice. Krenula sam od one uz samu obalu reke Thu Bon, koja se ovde uliva u Južno Kinesko more. Sa čamaca me dozivaju kormirali, nudeći mi vožnju oko grada, obilazak znamenitosti s vode, prelazak na drugu obalu. „Ćip, madam!“, uveravaju me, smešno izgovarajući početni palatal pa u početku ne shvatam šta zapravo izvikuju. S njima se nadvikuju i nadglasavaju prodavci hrane i poslastica na kolicima, koja se nižu u dugačkom redu uz samu obalu.

S druge strane ulice su kuće, mahom drvene, iz prošlog i pretprošlog veka. Lako prepoznajem tipičan vijetnamski stil – sa uskim pročeljima a dubokim bočnim stranama – s kojim se mešaju prepoznatljvi kineski, japanski te francuski kolonijalni uticaj. Te kuće neodoljivo su šarmantne i one daju šmek Hojanu. Dobro su očuvane i skoro sve su vrlo uspešno adaptirane za turističku i modernu trgovačku namenu: porodične kuće pretvorene su u hostele i restorane, nekadašnje trgovine ostale su trgovine ili su postale specijalizirane radnje, komunalne zgrade preuređene su u muzeje i mauzoleje... Otkrivam da postoje kineski i japanski kvart, ali u potonji ne uspevam da se probijem kroz gomile turista željnih da se fotografišu na mostu Čua Čau koji vodi do njega.

Polažem bicikl na zemlju i prelazim nisku ogradu betonskog mostića novijeg datuma, s kojeg imam odličan ugao za fotografisanje Čua Čaua. Dok napravim nekoliko snimaka, a oko mog polegnutog dvotočkaša već se okupilo nekoliko turista. Dvojica starijih muškaraca raspravljaju o tome koliko moje bisage imaju kilograma, kao i odakle sam. Pre nego što sasvim priđem, čujem kako jedan kaže: „Serbia“, čitajući oznaku sa auto-nalepnice na zadnjoj torbi. I osetim kako mi se srce širi od sreće jer je neko prepoznao skraćenicu „SRB“ što očito znači da je čuo i za Srbiju. Ispostavlja se da je reč o Holanđanima, a sa onim što je pogodio skraćenicu, slatko se ispričam o mom putovanju, ruti i daljim planovima.

Praćena njegovim toplim rečima za srećan put, krenem da se probijam nazad, ka izlazu iz grada u kome sam provela možda svega dva sata. Ipak, ne žalim previše, svesna koliko sam uopšte privilegovana što sam i za toliko bila tu, kao i činjenice da me čekaju obilasci još ko zna koliko znamenitih mesta po svetu.

Planiranje
Provodim silne sate u pretraživanju informacija o graničnim prelazima, o putevima do njih, o viznim pravilima. Kada se putuje u sopstvenoj organizaciji pa još biciklom, prikupljanje tačnih informacija oduzima najviše vremena, jer stvari se veoma brzo menjaju, granični prelaz koji je juče bio otvoren, danas više ne postoji, put kojim se moglo proći sada se rekonstruiše i saobraćaj se usmerava u drugom, zaobilaznom pravcu, donedavno jednostavne procedure su postale složene i skupe, a treba čekirati i vremensku prognozu kao i topografske mape predstojećih deonica kako bi se približno tačno planiralo vreme putovanja... I svaki od podataka moram da proverim više puta, na nekoliko mesta – uglavnom foruma, što najčešće podrazumeva pažljivo iščitavanje stranica i stranica postova. Ponekad prekinem tek kad slova počnu da mi igraju pred očima a glava da mi puca od zračenja monitora.

Sada sam najviše zabrinuta zbog trke s vremenom, a i zato što mi se ne mili da se vraćam na isti granični prelaz na kojem sam ušla u Vijetnam. Na mojoj mapi, iz 2012. godine, on mi je i dalje najbliži, no na internetu otkrivam da postoji i jedan drugi, na krajnjem jugu laoško-vijetnamske granice. Bingo! I provera potvrđuje da je sigurno otvoren. A gde su dve dobre vesti, tu je i treća – do tamo imam mnogo manje kilometara nego što sam mislila. Jeste da me čeka jedan veoma naporan uspon na skoro dve hiljade metara, ali čak i ako budem prelazila svega pedeset kilometara dnevno (a prosek mi je 70-80), stići ću da na vreme pređem granicu.

Zaista jednostavno, kao što je i napisao onaj agent iz turističke agencije.

Dugoprugaš Adam
Pošto u pogranični gradić Đak Leng stižem brže nego što sam se nadala, odlučim da tu ostanem dan-dva, koliko mi obično treba da napišem novi tekst za blog i postavim novu galeriju fotografija. Moje putovanje sve više liči na ozbiljan posao, 'full time job': vozim, upoznajem ljude i obilazim znamenitosti, a onda sve slobodno vreme pišem o tome ili sređujem fotografije (plus, pretražujem informacije). I kao za svaki drugi posao, i ja sam za ovaj plaćena – brojem ljudi koji prate moje avanture, donacijama onih koji mi pomažu, a odnedavno i honorarima za tektove koje pišem za jedan portal.

Radi tog posla, sada krenem u traženje smeštaja po pristupačnoj ceni, kad na pešačkom prelazu ugledam zapadnjaka, mladog momka sa velikim ruksakom na leđima, torbom preko ramena i kutijom s violinom. Ne osvrće se ni levo ni desno prelazeći ulicu, pa ubrzam kao da ću ga udariti i povičem u šali:

“Watch out!“

„Hey!“ osmehne se i ja stanem.

Skoro istovremeno, u glas, primetimo da smo prvi belci koje srećemo u ovom gradu. A pošto ni on ni ja ne žurimo, krenemo na kafu.

Adam, kako je mladiću ime, dolazi iz Danske, a putuje već osamnaest meseci (kao i ja!) autostopom. Nema šator ni vreću za spavanje i nikada nije platio nijedan hostel. Spava i hrani se u kućama ljudi koji ga pozivaju u goste a koje upoznaje bilo tako što ih ustopira, ili tako što na javnim mestima svira violinu. Kada je krenuo na putovanje, zapravo je bio planirao da stigne samo do Egipta i da se potom vrati. No, u međuvremenu mu se dopalo da živi na taj način i jednostavno je odlučio da produži dalje, pa dokle stigne.

„Wow! Udivljena sam!“

A i on je mnome, mojom avanturom i načinom na koji putujem.

„Ti si prvi 'long term' putnik kog srećem!“, kaže Adam. I u to ime, otvara violinu – otkrivajući u kutiji nekoliko novčanica koje su mu ljudi udelili – i počinje da svira.

Snimam ga kamerom. Na licu mu je srećni izraz, osmeh koji sam viđala na nekim putnicima, takođe dugoprugašima, a koji, kako mi drugi kažu, i ja imam. Osmeh slobodnih ljudi koji žive punim plućima, dan za danom, bez dugoročnih planova i brige oko budućnosti.

I dolazi mi da ga zagrlim i izljubim kao brata ili sina (što bi mi mogao biti po godinama), kao pripadnika iste „sekte“, posvećenika u identičnu filozofiju življenja, nosioca retkog znanja do kojeg se stiže samo kada se pokidaju svi okovi i kada se slobodno poleti. I leti...

*

Fotografije su ovde i ovde.

[alx]

Pa izljubi li ga????

[pauza]

Izašao je moj prvi tekst za Kamperski priručnik -- o šatorima. Nadam se da će uskoro biti postavljena i srpska verzija. A takođe se nadam i da većina može da čita na engleskom, te da će naći bar poneki koristan savet.

Pozdrav svima iz pakleno vrućeg Pnom Pena

[Sci]

Snezo, ne znam da li si cula, ali u Indiji su cesti napadi i silovanja turistkinja u poslednje vreme. Pre neki dan su grupno silovali strankinju koja je bila sa muzem na proputovanju sa biciklima. Sad to vec poprima religijske razmere, sto se veca frka dize oko toga, oni cesce napadaju strankinje. Ti odlucujes o daljoj ruti, moja je duznost da te informisem o dogadjajima koja se desavaju na tvojoj planiranoj ruti. Bilo bi dobro kad bi vozila zajedno sa jos nekim, ako si bas resila u Indiju. Srecno ti bilo sta god da odlucis.

[pauza]

Snezo, ne znam da li si cula, ali u Indiji su cesti napadi i silovanja turistkinja u poslednje vreme. Pre neki dan su grupno silovali strankinju koja je bila sa muzem na proputovanju sa biciklima. Sad to vec poprima religijske razmere, sto se veca frka dize oko toga, oni cesce napadaju strankinje. Ti odlucujes o daljoj ruti, moja je duznost da te informisem o dogadjajima koja se desavaju na tvojoj planiranoj ruti. Bilo bi dobro kad bi vozila zajedno sa jos nekim, ako si bas resila u Indiju. Srecno ti bilo sta god da odlucis.

Hvala, Sci, znam za sve to kao i za još mnoge slučajeve, kao i za statistike po kojima u Inidiji siluju po jednu ženu na 20 minuta i o odnosu Indijaca prema ženama koje tretiraju (malo) gore od pasa... jer uvek nastojim da se dobro informišem o delu sveta u kojem sam. Ali, daleko je sad Indija od mojih planova, najpre Sihanoukvile u Kambodži i odmor za pisanje knjige, pa ću za 2-3 mesca da vidim kuda dalje.

[pauza]

Nove fotke iz Laosa (po drugi put ali sad jug zemlje)

[pauza]

Povratak u Laos
20-25. februar 2013.

Verovatno najbolji način za proveru koliko nam se neka zemlja dopala jeste kada moramo da se neplanirano vratimo u nju. Kada sam shvatila da ću morati nazad u Laos kako bih odatle ušla u Kambodžu, osetila sam radost kao pri povratku kući. Radovala sam se tihoći Laošana nakon prebučnih Vijetnamaca, njihovoj blagosti nasuprot srdačnoj napadnosti potonjih, sreći koju sam tamo osećala za razliku od svakodnevnog stresa kod njihovih suseda. Posebno me je veselilo što ću voziti južnim delom zemlje, jer sam to želela još prvog puta, ali mi se nije uklapalo u tadašnji plan. Ako sam negde već morala da se vratim, onda je Laos bio najbolji izbor.

Odmah nakon vijetnamsko-laoške granice, počinje nacionalno biodiverzitetno područje Dong Apham, za koje sam u vodiču pročitala da čuva neke od poslednjih netaknutih područja tropskih šuma u Jugoistočnoj Aziji. I zaista, kao da sam ušla u drugi svet u kojem džungla preti da proguta asfaltni put kojim niko ne prolazi. Saobraćaj skoro i da ne postoji, a nema ni ljudi. Vozim već dosta dugo, uzbrdo-nizbrdo, uzbrdo-nizbrdo, često gurajući zbog već poznatih mi, mrskih laoških strmina, ali nisam videla nijedno selo, nijednu kuću, nijednu nadstrešnicu za odmor. To je iznenađenje jer su na brdovitom severu sela raspoređena prilično ravnomerno duž asfaltnog puta i retko će se desiti na dvadeset-trideset kilometara nema naselja.

Napredujem veoma sporo, a pogled na mapu me obeshrabruje – prvo naselje mogu da očekujem tek za sedamdeset-osamdeset kilometara. Po ovakvom terenu, to znači dva dana vožnje. Vremena imam na pretek, samo, gde kampovati? Ne privlači me ideja da tek tako razapnem šator u oblasti koju naseljavaju velike mačke i slonovi, dok u njenim rekama žive Sijamski krokodili – kako kaže moj vodič. I bez njega, ono što vidim deluje mi previše divlje i nepoznato da bih se usudila da tu ostanem preko noći kao jedini humanoid. Uz to, moje zalihe vode su sve tanje zbog velike vrućine, i do večeras neću više imati ni kapi.

„Hajde, pojavi se, sigurna sam da postoji neka kuća!“, govorim u sebi, gledajući sve vreme levo-desno. Tražim pogledom neku stazu ili čistinu koja bi mi ukazala na prisustvo ljudi, ali rastinje uz put deluje kao da nije krčeno godinama. Znam da je to varka, jer se vegetacija u tropskom pojasu obnavlja neverovatnom brzinom za predstave nas, kontinentalaca. Krajem zime, stanovnici u ovom pojasu pale sve što raste oko puteva i na poljima, da bi već na izmaku leta – za pet-šest meseci – sve ponovo bujalo kao i pre raskrčavanja.

Da nije bilo male reke i nekoliko dečaka koji su se kupali u njoj, ne bih primetila da se u njenoj neposrednoj blizini, skriveno iza drveća, palmi i visokog žbunja, nalazi seoce sa svega četiri kuće. „Ma dovoljna mi je i jedna!“, pomislih razdragano, skrećući s puta na krivudavu stazu koja vodi do njih. Ne želeći da opet imam noćnu posetu naoružanih seoskih čuvara, a poučena lošim iskustvom sa uplašenim odbijanjem lokalaca da kampujem na njihovom imanju, postavila sam šator na mesto za koje mi se učinilo da je prilično skriveno od pogleda i sa puta i iz malog naselja. Ali još nisam stigla ni da ga razapnem do kraja, a tu su se već stvorila dvojica seljana -- jedan sa prebačenom puškom preko ramena, drugi u pratnji psa koji je, za sada, samo prigušeno režao na mene. Unapred spremna na to da ću moljakati, objašnjavati a možda se čak i natezati sa njima, upitah ih da li mogu tu da kampujem.
– Da – odgovori mi čovek sa psom.
– Da – spremno potvrdi i onaj naoružani.
U trenutku nisam mogla da poverujem – ovo mi se desilo još samo jednom u Laosu! I kao i tada, na obali Mekonga, tako su me i sada pozvali da noćim u nekoj od kuća. Zahvalila sam najtopije i odbila. Iako tokom putovanja nastojim da prihvatam sve pozive od lokalnih stanovnika, u Jugoistočnoj Aziji sam vrlo brzo shvatila da je uputnije spavati u šatoru nego u nekoj od njihovih kuća. U svega petnaest-dvadeset kvadrata živi i spava i po desetoro ljudi, pa je unutra prilična dušegupka jer često nema ni prozora.

-- A da se makar premestiš tamo, u šumarak bliže kućama? -- pita me naoružani.
-- Hvala, ovde mi je savršeno dobro, a i tamo je tlo izbrazdano i neravno.
Odustaju od daljeg nagovaranja. Stoje po strani i gledaju kako dovršavam s postavljanjem šatora. Pa kako unosim stvari iz bisaga. I pripremam namirnice koje ću kuvati za večeru. Prošlo je sigurno pola sata otkako su me primetili i došli, a ne pokazuju nameru da odu. Ta azijska radoznalost i zaludnost -- jer većina nema nikakvog drugog posla -- postaje veoma naporna posle izvesnog vremena. Osećam se kao bačena u neki rijaliti program protiv svoje volje. Ali kako reći ljudima u njihovoj zemlji, u njihovom selu a možda i na njihovom imanju, da odu i ostave me samu? Zar to nije nepristojno?

Tada se setih saveta jednog cikloturiste, Austrijanca Bernharda, kog sam srela nedavno u Vijetnamu.
„Ti si stranac a stranci su uvek čudni, šta god da rade. Naš bonton ovde ne važi i ako nešto želiš, moraš to direktno da im kažeš“, objasnio mi je. Već skoro deceniju, on pravi ture po Indokini i nesumnjivo je da dobro poznaje ovdašnje običaje i mentalitet ljudi.
Sada sam ga poslušala i ovoj dvojici Laošana sam mimikom objasnila kako moram da se presvučem, istuširam i odem u ve-ce, te da bi bilo poželjno da me ostave nasamo.
– Okej – odgovorili su uglas i odmah se povukli. Ni traga od ljutnje ili uvređenosti na njihovim licima.

Izgleda da mi, Zapadnjaci, u Aziji uvek preterujemo, bilo zato što se ponašamo preterviše slobodno (poput mnogih veoma mladih bekpekera koje sam sretala), bilo što se trudimo da budemo diskretni prema našim merilima. A u stvari je jednostavno – samo treba prihvatiti njihov način.

*
Jedna od mana dugog putovanja je što putnik nema vremena da natenane gustira utiske, živeći od njih danima. Koliko god da je danas nešto impresivno, već koliko sutra ili najkasnije za nekoliko dana zaseniće ga nešto drugo, novi utisak potisnuće stari, gurajući ga u neku pregradu sećanja iz kojeg će možda isplivati tek tamo jednog dana, po završetku putovanja.

Već je prošlo godinu dana otkako se završila moja veza sa čovekom s kojim sam krenula na put oko sveta. Osam meseci zajedničkog putovanja, kojem su prethodila tri meseca priprema i deset meseci dopisivanja, bili su početak ostvarenja mog sna. Život mi je podario temu za neverovatnu priču o snovima, ljubavi, nesvakidašnjoj avanturi, samo je još trebalo da je ispričam. A za to mi je bilo neophodno da negde stanem, da se zaustavim na duže, na pet-šest meseci ili koliko treba, i da u miru pišem. Ukoliko to ne budem uskoro uradila, sećanja će sasvim izbledeti potisnuta snažnim novim utiscima i knjiga o početku moje životne avanture isprepletane sa ljubavnom bajkom verovatno nikada neće biti napisana.

Ali nije tako lako stati u bilo kojoj zemlji. Treba da se podudari mnogo okolnosti: da viza bude jeftina i da se može produžiti na duži period, da mi se zemlja i njeni ljudi dopadaju, da smeštaj i hrana nisu skupi, da je klima povoljna. Od ranije sam razmišljala o Indokini, ali Kinu sam odbacila jer nije ispunjavala skoro nijedan od uslova, Laos je bio preskup za moj budžet, a vijetnamska vizna pravila i cene smeštaja odvratili su me od ideje da tamo ostanem. Razmatrala sam mogućnost da stanem u Kambodži ili Tajlandu, ali sam najpre morala da posetim te zemlje i onda da odlučim.

Pritiskalo me je i vreme, jer temperature su već u februaru skakale do trideset stepeni Celzijusa, a vlaga je bila ogromna. To nikako nije pogodovalo putovnaju biciklom, i bilo je dodatni razlog da se što pre negde zaustavim. U rashlađenom stanu ili sobi, sa tušem koji je dostupan u svakom trenutku, vrućina će biti mnogo podnošljivija.

Kambodžanska vizna pravila su bolja od tajlandskih, a i život je jeftiniji. Može se ostati čak i do godinu dana, ukoliko se kupi biznis viza, koja se zove još i 'obična' (ordinary). Zbog toga sam prvenstvo davala Kambodži, uz malu zadršku dok se ne budem uverila kako to tamo zaista i izgleda.

Za početak, trebalo je da budem sigurna da ću u zemlju ući sa običnom vizom. Sve informacije s interneta potvrđivale su da se ona lako dobija, samo da je pet dolara skuplja od turističke. Moj plan je bio da odmah iz Atapoa, prvog laoškog grada u koji sam ušla nakon prelaska vijetnamske granice, krenem na jug, ka Kambodži i da na graničnom prelazu pazarim vizu.

A onda sam se, surfujući u Atapou, predomislila i odlučila da ću sigurnosti radi krenuti u laošku prestonicu Vientian, gde postoji kambo-džanska ambasada, i direktno u njoj podneti zahtev za vizu. Ukoliko bih do tamo vozila bicikl, trebalo bi mi više od dve nedelje a najvećim delom tog puta moraću da vozim ponovo, kada se budem vraćala na jug. Tako sam odlučila da u Vientian odem autobusom a onda da pedalam niz Mekong sve do najjužnije tačke u Laosu, gde je granica sa Kambodžom.

*

Pošto autobus od Atapoa do Vientiana putuje četrnaest sati, mislila sam da pribegnem staroj taktici i da se vozim u nekoliko navrata na kraćim deonicama, a između njih da se negde odmorim ili prespavam. Tako sam najpre kupila kartu do Paksea, do kojeg se stiže za pet-šest sati.

To je bio lokalni minibus sa tvrdim sedištima-klupama i prtljažnikom na krovu. Na njemu je bilo sigurno nekoliko stotina kilograma tereta, prekrivenog ceradom i učvršćenog kanapima – gledano sa zemlje, delovalo je kao da autobus ima dva sprata. Vozač i njegovi pomoćnici smestili su odozgo moj bicikl, pa sam platila dve karte – četiri i po evra za mene i pet za teret – i ušla unutra. Po podu između sedišta bile su poslagane vreće sa cementom, pa nije bilo tako lako ni ustati ni sesti. Na zadnji red sedišta vozač i njegovi pomoćnici poslagali su gomilu kutija do krova. Nisam mogla da razaznam šta je u njima, ali bile su teške, sudeći po njihovim grimasama dok su ih utovarivali kroz prozore, kako bi ubrzali celu akciju. Putnici, sve Laošani, sedeli su sasvim spokojno i čekali da se utovar završi. Po završetku utovara, čekali smo još skoro pola sata da se motor zagreje. A kada smo napokon pošli, autobus je doslovno milio.

Prišla sam iza vozačevih leđa i pogledala u komandnu tablu – manje od dvadeset kilometara na čas! Primetio me je i mimikom me upitao šta gledam. Nekako sam mu objasnila i onda ga upitala hoće li kasnije ići brže. Učinilo mi se da je razumeo, jer je više puta klimnuo glavom potvrdno. Vratila sam se na svoje mesto iščekujući.

Nakon pola sata i dalje smo išli sporije nego što bih ja pedalala. Niko od putnika nije pokazivao ni najmanju uznemirensot zbog toga, niti je izgledalo da je bilo kome čudno što se krećemo toliko sporo. Sačekala sam još deset minuta, pa dvadeset, a kada ni nakon punog sata kako smo napustili stanicu nismo izašli iz druge brzine, ponovo sam ustala da protestujem.
– Da li je ovaj autobus ispravan? – upitala sam iako je sasvim očito bilo da nije. Nijedan lokalni autobus u Laosu ne bi smeo da izađe na drum.
Vozač mi je pokazao rukom da se strpim, ali sam ga upitala – dokle? I kada ćemo stići u Pakse ako bude vozio tom brzinom?

Slegnuo je ramenima nezaonteresovano, a njegovi pomoćnici su počeli da se smeju. Meni nije bilo smešno. Užasavala me je pomisao da u toj skalameriji provedem narednih dvanaest sati, koliko će nam trebati do Paksea. Stajala sam tamo iza njegovih leđa, sa unezverenim izrazom na licu, ne znajući šta da uradim. Da ga pitam da izađem pa da nastavim biciklom? Ili da se vratim i ćuteći istrpim do sutra ujutru, ili do sutra u podne, ili čak do uveče?
Vozača je očito nerviralo moje prisustvo njemu iza leđa (zašto misle da je u redu kada oni satima stoje i posmatraju mene a nije kada ja posmatram njih?, upitala sam se osvetoljubivo), pa je u jednom trenutku samo zakočio i rekao mi da izađem i nastavim biciklom pošto mi se očito žuri. Mašio se za novčanik i vratio mi novac, a njegovi 'momci' istrčali su i hitro spustili moj bicikl sa krova.
– Hvala, majstore, pomogao si mi da se odlučim! – uzviknula sam, mašući mu dok je autobus kretao dalje.

Pričvrstia sam bisage na moj dvotočkaš, smejući se unepred zbog pomisli da ću uskoro stići i prestići onaj krš. Samo da vidim njihove grimase kad ih budem preticala! Ali kad sam sela na bicikl, shvatila sam da ova vožnja uopšte neće biti zabavna. Čeoni vetar je duvao toliko snažno, da sam vozila ispod deset kilometara na ravnom. U borbi s vetrom, zaboravila sam na autobus, pokušavajući da se odlučim šta da uradim: da nastavim iako će uskoro krenuti uspon na skoro dve hiljade metara, ili da se vratim i kupim kartu za drugi autobus, ovog puta 'VIP', što je zapravo značilo da ima klima uređaj i krevete – i da verovatno razvija veću brzinu od dvadeset na sat. Izgurala sam još malo, dok autobus nije zamakao, a onda sam okrenula natrag.

*

Spavaći VIP autobusi u Laosu ne bi se razlikovali ni po čemu od evropskih, kada vozači ne bi primali čak i tri puta više putnika od broja kreveta. Nisam mogla da utvrdim koliko košta karta za 'sednje' ali na svaki krevet smestilo se po četvoro do šestoro mahom mladih ljudi. Putnici sa kartama za spavanje, koje su nesumnjivo skuplje, nisu se bunili, niti je iko odbio da primi saputnike. Kao da je pitanje časti da niko i ne pokuša da se ispruži na svom krevetu dokle god ima onih koji bi zbog njegovog komfora morali da stoje. Lep primer solidarnosti koja nesumnjivo potiče iz kuće, gde desetina čeljadi deli veoma mali prostor.

Kod mene u 'gostima' bile su dve devojke, koje su izašle tek oko deset uveče. Jedva sam dočekala da se pružim i utonem u snove. Ali tada sam otkrila da je krevet veoma kratak, možda metar i sedamdeset. Mogla sam i da pretpostavim, jer većina ovdašnjih muškaraca meni je do ramena a od žena sam prosečno viša za dve glave. Ipak, uspela sam da se nekako skupim i da vozač nije trubio svaki put kada nekoga pretiče ili ulazi u krivinu, kao i da nije stalno pojačavao jednu te istu numeru (veoma lepu etno-pop pesmicu, ali napornu nakon bezbrojnih preslušavanja), uspela bih da se malo odmorim. Ovako, stigla sam u Vientian kao pregažena.

Odmah sam požurila u kambodžansku ambasadu, da već iskoristim to što sam u gradu rano ujutru. Kad tamo, iznenađenje – ambasada je zatvorena zbog nekog praznika. Mrzim to, ali ko me pita. Odlazim u isti hostel u kojem sam boravila poslednji put i odsedam u zajedničkoj sobi za tri evra. Ne mogu da spavam od prevelike vrućine, pa kako sam sama u sobi, uzimam da pišem – malo za blog, malo za Q-sphere od čijih honorara sad živim, a usput nabacim i poneku ideju za moj budući roman.

Sutradan ponovo odlazim u ambasadu i ponovo uzalud – običnu vizu koja se nekada zvala biznis ne mogu da dobijem zato što nemam nikakav dokument od mog poslodavca.
– Zar nije reč o vizi namenjenoj onima koji planiraju duži ostanak u Kambodži? – bunim se.
– Jeste, potvrđuje službenica, ali morate da imate neki dokument.
– Kakav dokument? To nije biznis viza -- uporna sam.
– Nije više ali bila je do nedano – odgovara službenica mrtva-hladna.
Ne mogu da verujem da ne shvata apsurdnost toga što mi je upravo rekla.
– Ja apliciram sada, a sada se to zove obična viza – je l' tako? – ne odustajem.
– Jeste, ali svejedno morate da imate prateće papire – odgovara mi i onda se okreće i odlazi. Tipično azijatsko ponašanje – kad oni odluče da je dosta, sasvim mirno će ustati i otići ne hajući za to što vam nisu odgovorili ili vas nisu uslužili. I sve vreme će ostati spokojni, sa osmehom na licu.
A ja? Mogu da gunđam, da se bunim, da pričam sama sa sobom – koga briga.

*

Pre odlaska iz Vientiana dobila sam poruku na Fejsbuku od drugara bicikliste.
„Snežo, molim te čuvaj se. Mnogo me je rastužila vest o ovo dvoje biciklista čije putovanje sam pratio“. I uz poruku, prikačen link za sajt britanskog Telegrafa. Nisam morala ni da otvorim stranicu, a već sam ih prepoznala – Meri i Pit, britanski par koji sam srela prošle godine u Turskoj, prilikom obilaska manastira Sumela.

Taj manastir nalazi se na planini Mela i pedalala sam do gore sa svim teretom u mojim bisagama, planirajući da negde kampujem i sutradan produžim u pravcu gruzijske granice, kuda sam se uputila. Bio je već kraj aprila i prilično toplo na obali Crnog mora, a uzbrdica konstantna, pa sam vozila veoma polako i povremeno zastajala da napravim pauzu i fotografišem predivne pejsaže oko mene. Nakon jedne od tih pauza zapedalala sam sa novom snagom, kada su me sustigla dvoja kola.
--Hej! Bravo! Samo napred! – povikali su iz njih neki momci i devojka, dok su me preticali. Iz drugih, neko je izbacio i palac, čestitajući mi.

Kada sam nakon više od sata stigla u podnožje manastira i sela na stepenice neke drvene kućice da se odmorim, preda mnom se stvorilo dvoje ozarenih stranaca.
– Zdravo ponovo! Mi smo ti svirali iz kola. Mi i naši prijatelji. I mi smo biciklisti, ali smo ovde došli na četiri točka – rekla je u dahu devojka.
Nisam odmah shvatila da su takođe cikloputnici, pa sam ostala pomalo uzdržana prvih nekoliko minuta. Sretala sam svakog dana mnogo stranaca kojima je bilo zanimljivo da popričaju sa putnicom na biciklu i malo sam bila umorna od uvek istih pitanja i sličnih razgovora. No ovo dvoje su prišli mom biciklu i pažljivo ga osmotrili, a onda je muškarac primetio:
– Dobar ram, najbolje gume i sedište na svetu – šta više treba cikloputniku.
– Hej, pa vi ste... isto putujete biciklima? – upitala sam ih.
Potvrdili su i na to umalo što ih nisam zagrlila. Prošlo je već dva meseca kako sam raskinula sa mojim partnerom i saputnikom, i sve vreme od tada vozila sam sama. Nisam srela nijednog biciklistu iako sam nedavno bila izbila na crnomorsku obalu, koja je jedna od prometnijih cikloturističkih ruta u Turskoj. Kako sam im se sada obradovala!

Ko sam – ko su, odakle sam – odakle su oni, kad sam krenula i kuda idem dalje – kad su se oni otisnuli put sveta i kuda dalje planiraju...? Mnogo pitanja a odgovori nas obostrano raduju. Jer toliko je sličnosti – svi smo krenuli u julu 2011, rute su nam bile prilično slične a i planovi.
Njih dvoje, Meri i Piter, kako su mi se predstavili, želeli bi da idu preko Irana, ali kao britanskim državljanima biće im teško da dobiju vize. Imala sam svežu, proverenu informaciju da se u Trabzonu viza dobija za dan, čak i ako ste nosilac britanskog pasoša, i to sam im rekla, nagovarajući ih da pokušaju – kad već toliko žele da posete nekadašnju Persiju.

Na temu želja, spontano se nadovezla i moja storija o odluci da nastavim putovanje oko sveta iako sam nedavno ostala sama. Slušali su me pomno, saučestvujući, a kada sam završila, Meri mi je čestitala na hrabrosti i odlučnosti. Piter je rekao da bi bilo malo šta god da kaže na to.
Popričali smo još o koječemu a onda su oni morali da pođu. Poželeli su mi da izdržim i ne odustanem, a ja njima da dobiju vizu za zemlju koju bi toliko voleli da posete.

Naš susret nije ni po čemu bio poseban – i pre i kasnije imala sam mnogo sličnih. Ali samo ponekad dešavalo mi se da cikloputnici ostave tako snažan utisak na mene zbog energije kojom zrače, zbog načina na koji žive svoju avanturu i na koji pričaju o njoj. Do sada je bilo svega nekoliko takvih parova: mladić i devojka iz Lozane koji sam srela negde na Dunavskoj magistrali, ovo dvoje Britanaca i holandski par s kojim sam kampovala nadomak Luang Prabanga prilikom prve posete Laosu. I zanimljivo je – a o tome razmišljam tek sada pišući ovaj tekst – svi su se bavili nekom umetnošću: švajcarski par činili su muškarac fotograf i devojka muzičar, Britanci su oboje bili multimedijalni umetnici u jednoj art školi, a Holanđani spoj muzičara i slikarke.
Sličan se sličnom raduje, kaže naš narod. I sličan sličnog oplakuje.

Ne znam zašto me je vest o pogibiji Meri i Pitera toliko potresla. Čak i ako otpišem veliki deo tih osećanja na sebičan -- a ljudski razumljiv – strah zbog toga što se to moglo i meni dogoditi, jedan manji deo na to da su bili prvi biciklisti koji su me iskreno podržali da istrajem nakon raskida – ipak mi ostaje nejasno zašto sam narednih dana intezivno razmišljala samo o njima.

Zamišljala sam kako voze autoputem nadomak Bangkoka, verujući da je zaustavna traka sigurnija od vožnje običnim putem s kojeg te vozila izguruju ili te pretiču na nekoliko centimetara udaljenosti. Već su skoro pune dve godine na putu, na putu svojih života, prošli su kroz više od dvadeset zemalja i imaju u nogama dvadeset i više hiljada kilometara. Rade veliku stvar, hrabru stvar, nešto zbog čega su srećni i ponosni na sebe i zbog čega se njihovi roditelji ponose. Imaju živote na kojima im mnogi zavide i koji ljude inspirišu da i sami učine nešto veliko za sebe i pokrenu se iz svoje letargije.

I onda, sasvim glupo i nerazumljivo, jedan sekund tuđe nepažnje – piće u ruci i kapa koja pada na pod auta a vozač se saginje da je podigne – i Meri i Pitera više nema. Da li su na mestu ostali mrtvi? Da li su patili? Šta su poslednje pomislili? Da li su...?

Nema smisla. Nijedna prerana smrt nema smisla, ali ova je potpuno neshvatljiva. Zašto su krenuli na toliki put da bi tako skončali? Šta je bila njihova misija i zašto je tako prekinuta? Da li su bežali od usuda koji ih je pratio ili su mu požurili u susret?

Danima sam mislila o tome i uvek bih završila sa suzama u očima. A onda sam na njihovom sajtu, čitajući arhivu, pronašla da su poslušali moj savet i aplicirali u Trabzonu. Dobili su vizu i posetili su Tabriz, Isfahan, Širaz... gradove koje su toliko želeli da vide. Naš susret imao je smisla. Čudno, ali nakon tog otkrića osetila sam se bolje, kao da sam i nehotice učinila nešto dobro za to dvoje tridesetčetvorogodišnjaka kojima nije bilo suđeno da požive duže.


.
Video Pitara Ruta koji je pobedio na festivalu "Snimljeno sa bicikla" 2012. godine
.
.

[5ar]

Снежана, желимо ти свако добро на сваком месту овога земаљског шара. Радујемо се свакој твојој радости и иако телом одсутни духом смо уз тебе свагда присутни.
ХРИСТОС ВАСКРСЕ.

[Sci]

Hristos voskrese, sve najbolje do novog Vaskrsa, pa ponovo... =D>

[pauza]

Vaistinu vaskrse! Hvala vam!
Tek sam sad videla ovu stranicu, pa zato kasnim sa odgovorom.

[pauza]

Južno, još južnije

28. februar - 17. mart 2013.

*

Od Vientiana na jug Laosa, putem niz Mekong, sve je ravno. Februar je na izmaku, a sa njim i zima, pa seljaci pale polja i rastinje pored puta. Njive su prekrivene gareži, ostaci visokog žbunja, palmi i drveća koji nisu izgoreli izgledaju kao jadno pramenje kose nad oćelavelim površinama. Sve deluje prilično tužno, pogotovu kada se prisetim slika severnog Laosa – i nepreglednih planinskih predela obraslih u džungle.

Već su počele velike vrućine i između podneva i tri sata veoma mi je teško da vozim. Problem je što se približavam Ekvatoru pa dan traje tek malo duže od dvanaest sati. Sviće oko šest a već u pola sedam popodne potpuni je mrak. Ako hoću da pauziram kako bih se sklonila sa nepodnošljivih vrućina usred dana, za aktivnu vožnju ostaje mi svega pet-šest sati. A žuri mi se. Jeste da imam sve vreme ovoga sveta za moju turu, ali volela bih da što pre stignem u Kambodžu i nađem mesto gde ću napraviti dužu pauzu radi odmora, a najviše radi pisanja knjige. Želim da se što pre uvučem u neku rashlađenu prostoriju i da mi pravi tuš bude dostupan koliko god puta mi treba tokom dana.

Zato počinjem da navijam alarm na mobilnom na četiri i trideset i na drumu sam najkasnije u šest. Ali i tako rano vazduh je natopljen vlagom i ponekad imam osećaj da ću se ugušiti jer nemam daha.

Od podneva pa sve do večeri teško je videti ijednog lokalca na nogama. Svi spavaju, dremaju, odmaraju u ležaljkama ili na podovima svojih kuća i radnji bez zidova. Česta je slika parkiranih motorcikala ispred nadstrešnica na poljima, gde je vozač prilegao da odspava.

Noću je, čini mi se, još i gore – kada spustim šator na vrelu zemlju, kao da sam legla na uključenu ringlu. Sve isijava a ja se okrećem i vrtim kao na ražnju. Popijem i po dve litre vode do ujutru i obavezno se probudim mokra kao ispod tuša.

Primećujem da se ovde svi kupaju najmanje dva puta dnevno. Često se u natpisima o ugošćavanju stranaca može pročitati napomena došljacima da povedu računa o ličnoj higijeni. Izgleda da je beli čovek ovde poznat po ne tako ugodnim mirisima.

Zapažam takođe da se Laošani uopšte ne znoje, šta god da rade. Tako mogu da na trideset stepeni, ujutru, nose džempere i tanke vunene kape, dok se mi, Indoevropljani, kupamo u znoju tela svog.

Ljudi ovde veoma mnogo vode računa i o čistoći u kućama, pa je česta slika žena, muškaraca kao i dece koji metu sobe i peru podove mokrom krpom, više puta dnevno.

Zanimljiv je paradoks između te brige o svom telu i svom domu nasuprot potpunom izostanku svesti o zagađivanju okruženja. Čisti Laošani izaći će iz čistih kuća i izručiti sve smeće doslovno pred svoja vrata. I onda će ga preskakati danima, deca će se igrati u dubretu a vetar i životinje će ga razvlačiti okolo, a tek ponekad će ga sakupiti i spaliti. Pravo je čudo da ovde i dalje ne haraju smrtonosne epidemije.

*

U žurbi zbog nepodnošljivih vrućina dnevno prelazim i po sto pedeset kilometara. Nigde se ne zaustavljam, ni sa kim ne započinjem priču u strahu da će me pozvati da stanem i ostanem, već samo grabim dalje. Na momente, sama sebi ličim na one bicikliste opsednute ciljem, brzinom, brojkama, koji prepedalaju svet za pola godine, saznavši o njemu isto koliko bi otkrili i da su sve vreme sedeli na trenažeru.

Kada zastanem negde na pola sata da proverim svoj imejl, uvek pogledam i vremesnku prognozu. Temperatura se ne spušta ispod 35 C preko dana i 30 C noću, a zbog vlažnosti od preko 60% osećaj je da je 10 do 15 stepeni toplije.

Koža mi se osipa sitnim crvenim plikovima od znoja i sparine i strašno mi je i da se pogledam uveče, kada se 'kupam' pod improvizovanim tušem. Iako postavljam samo unutrašnji sloj šatora, koji je zapravo razapeta mrežica sa čvrstim podom, čini mi se da ću se ugušiti unutra. Ali ne smem da otvorim vrata niti da spavam napolju jer insekti i gmizavci jedva čekaju da se uvuku gde je još toplije.

Voda u mom bidonu postaje vrela nakon deset minuta, pa kupujem dva mala termosa. Ali na ovoj vrućini potrebni su mi galoni tečnosti. U sveščici u koju beležim sve izdatke, najčešća stavka je: „voda“, „pivo“, „sok“. Dnevno mi treba i po sedam-osam evra samo za hladne napitke. Iako se nalivam sa pet-šest litara tokom vožnje, često imam osećaj da ću pasti sa bicikla zbog vrtoglavice ili bola u grudima.

Moram da smanjim brzinu kojom vozim jer ako počnem da osećam i najmanji napor, srce krene da mi preskače, a daha nema. Dobro je samo što sve vreme imam čeoni vetar, koji dolazi s mora. Koliko god da me dodatno nervira zbog toga što me usporava, da njega nema, ne znam kako bih disala. Kada sam u nekoliko navrata vozila u istom smeru u kojem duva, mislila sam da ću doživeti toplotni udar.

Moja vožnja postala je borba da preživim dok ne stignem na privremeni cilj. Toliko je teško da više ne reagujem ni na dečake i muškarce koji po svaku cenu žele da me prestignu na svojim krševima od bicikala. Ranije sam se uvek trkala sa takvima, a sada i ne pomišljam da napravim napor i sustignem ih kada me preteknu.

U pojedinim trenucima obuzima me pravi očaj. Pitam se kako ću izdržati i kad se budem dokopala Kambodže i našla mesto gde ću duže ostati. Moj budžet neće mi dozvoliti da plaćam za sobu sa klimom, a ideja da ću se rashladiti uz pomoć ventilatora jednako je iluzorna kao i pomisao da ću žeđ ugasiti vrelom vodom.

Pomišljam da promenim planove ali gde god da krenem na sever, moram da letim avionom. A to je i skupo i komplikovano zbog bicikla i težine mojih bisaga. Prekrajam planove, prešpartavam azijskim kontinentom na mojoj mapi i na kraju se uvek vratim na prvobitni plan – idem u Kambodžu, na obalu. Valjda ću preživeti.

*

Na ulasku u jedno poveće selo primetim skupinu od možda pedeset ljudi. Sa njima je nekoliko budističkih monaha i čini se kao da se pripremaju za kolektivnu molitvu. Ne mogu a da ne zastanem, bez obzira na žurbu.

U dvorištu je postavljena nadstrešnica ispod koje su spojena tri-četiri stola. Na njima se nalazi nekoliko velikih mesinganih pehara, u koje se obično stavlja milostinaj za monahe. No ovi su prazni. Dublje u dvorištu, u otvorenom parteru kuće, više desetina ljudi kleči i očekuje da počne ono zbog čega su tu došli. Iako se čini da već duže tako sede, svi su spokojni, sa osmesima na licima.

Spustim bicikl na zemlju, spremim fotoaparat i krenem prema grupi od četiri-pet muškaraca koji sede blizu puta. Preko jednog ramena, svi imaju prebačene molitvene ešarpe. Mimikom ih pitam za dozvolu da napravim nekoliko footgrafija, i oni mi odobre.

U međuvremenu, monasi stanu ukrug oko jednog izdvojenog stola sa posudama punim hrane i počnu sa molitvom. Prisutni su se sasvim utišali. Svi su sastavili šake u molitveni položaj, pa i ja činim isto odloživši fotoaparat. Žene u prvom redu u kući osmehuju mi se sa odobravanjem, a jedna mi pokaže da skinem kapu. Ups, sasvim sam zaboravila da je imam na glavi.

Kroz nekoliko minuta, monasi odlaze na sprat kuće. Zauzimaju mesta na ogromnoj terasi, posedavši na jastuke na podu oko niskih stolova. Tek sad zapravo počinje prava molitva, koja se dole čuje preko razglasa. Dok se ljudi u kući mole, muškarci koji su ostali u dvorištu počinju da pune darovima one pehare.

Pomislim da bih mogla i ja da priložim neku milostinju, te odem do bisaga i izvadim kifle koje sam nakupovala za dva dana unapred, pošto se u Laosu hleb može naći samo u gradovima. Malo se dvoumim, jer bez njih mi obrok nije potpun i ne osećam se sitom, ali nemam ništa drugo od hrane što bih mogla da ostavim. Buda će valjda umeti da ceni moje odricanje, pomislim napola u šali.

Ako ništa drugo, pobiram simpatije prisutnih. Nekoliko žena iz prednjih redova prekida molitvu i prilazi mi. U mojim rukama odjedanput se nađe gomila hrane a neko mi dodaje i jedan pehar da sve to spustim u njega. Kako još nije trenutak za deljenje milostinje, pridružujem se ženama u molitvi.

Dok pokušavam da zauzmem koliko-toliko udoban položaj na beonu, do mene seda momak koji pomalo govori engleski. Reč po reč, i uspevam da saznam da prisustvujem dvogodišnjem pomenu za čoveka u čijoj kući se nalazimo. To je običaj u Laosu – pomen za mrtve pravi se nakon 24 meseca, i to je jedini datum koji se obeležava. Zanimalo bi me da saznam zašto baš na dve godine, ali mladić ne razume moje pitanje pa odustajem.

Po završetku molitve, stajem u jedan od dva dugačka reda koja su se formirala ispred stolova. Muškarci su napred a žene pozadi. Kolone se kreću pored stolova i svako iz svog pehara ili sa svog poslužavnika spušta milostinju u monaške posude. Potom prisutni sedaju da doručkuju a monasi silaze i skupljaju darove u svoje platnene torbe.

Jedna žena poziva me da i ja ostanem na doručku, što prihvatam. Dok čekam, pričam sa onim momkom za kog se ispostavlja da je učitelj u seoskoj školi. Premda ga ne razumem najbolje, uspevam da shvatim objašnjenje jednog običaja koji me je odavno zanimao. Reč je o zalogajima lepljivog pirinča u obliku malih piramida, koji se poređaju duž kapije, na stubove, duž ograde – bilo gde izvan kuće ili hrama. Moja pretpostavka da je to milostinja za siromašne bila je pogrešna, što sam i sumnjala budući da za mesec dana otkako sam u Laosu nisam videla da se neko time poslužio. Kroz dobroćudni smeh, momak mi je sad objasnio da je reč o verovanju po kome se kroz te zalogaje simbolično izbacuje iz kuće i od ukućana svaka bolest i tegoba.

A kada je o reč o običajima, dve žene do kojih sam sela poželele su da mi obavezno daju amajlije za srećno putovanje. Kada sam klimnula potvrdno glavom, obe su otrčale u kuću i brzo se vratile, svaka noseći u ruci po parče belog kanapa. Izgovarajući u sebi molitve, vezale su mi obe amajlije oko zgloba, prešle dlanovima preko njih – i poslale me dalje u svet. Da bi amajlija 'proradila', treba samo da kod prvog hrama zastanem, sklopim ruke kao za molitvu i lako se naklonim tri puta.

*

Projurila sam kroz Savanakhet, zadržavši se samo na noćenju, a u Pakseu se nisam čak ni zaustavila. Planirala sam da se dokopam krajnjeg juga Laosa i Četiri hiljade ostrva – kako se naziva skupina ostrva i sprudova u Mekongu, na samoj laoško-kambodžanskoj granici. Tamo ću se odmoriti nekoliko dana pre nego što konačno napustim ovu zemlju u kojoj sam se osećala najsrećnije tokom cele dosadašnje ture.

Retko kada sam naziv neke oblasti može da me toliko privuče da stvorim predubeđenje kako tamo mora biti nešto sasvim posebno, drugačije od svega što sam do tada videla. To mi se zapravo do sada nije nijednom desilo – sve do naziva Četiri hiljade ostrva. U najmanju ruku, očekivala sam da je reč o mestu koje bi se moglo opisati kao zemaljski Raj. Iako nisam htela da gledam fotografije na Internetu, komentari drugih putnika po forumima dodatno su me utvrđivali u tom uverenju.

Moj plan je bio da posetim tri najveća ostrva, koja i jesu turistički najatraktivnija. Pošto sam dolazila sa severa, najbliže mi je bilo najveće od njih – Don Kong. Sa njega bih prešla da na Don Det – najmanje od ova tri, a sa ovoga na Don Kon – srednje po veličini, odakle bih se vratila na obalu.

Čamdžije su ovde razvile odličan biznis. Ako hoćeš na ostrvo, moraš da platiš koliko traže. Mogu da se bunim koliko hoću zbog cene od pet evra za mene i tri za bicikl – ne postoji drugi način da tamo stignem. Ipak, uspevam da se iscenkam za dva manje.

Ukrcavam se na skelu i pripremam fotoaparat. Plovimo možda šest-sedam minuta, ali gledano sa ove strane, sa kopna, ostrvo Don Kong ne deluje posebno zanimljivo za fotografisanje. Na samoj obali nalazi se nekoliko objekata, verovatno hostela, koji su građeni u evropskom stilu, pa me ostavljaju ravnodušnom. Pitam se da li možda dolazim uzalud, jer ovde neću videti ništa novo što već nisam videla u drugim delovima Laosa.

Po iskrcavanju, izguram bicikl na put i nasumice krenem na severnu stranu. U potrazi sam za mestom gde bih ručala, a pomišljam i da već sada, iako je tek podne, nađem gde ću noćas kampovati. Ne znam kolike su cene smeštaja, ali pretpostavljam da sigurno nisu niže nego na kopnu, gde soba prosečno košta šest-sedam evra.

Skrenem sa asfaltnog puta na zemljani, koji vodi prema obali. Nađem se uz sam Mekong, s pogledom na desetine zelenih ostrva i sprudova. Imam osećaj odvojenosti, odsečenosti od poznatog mi sveta i izmeštenosti u jedan koji je nestvarno lep. Levo i desno od mene su zemljane staze koje vode kroz debelu hladovinu od bambusovih stabala i krošnja palami. Drvene kuće na stubovima, golišava bosonoga deca, osmehnuti Laošani koji mi na svom pevajućem jeziku žele dobar dan – slike koje već znam od ranije, ali koje su ovde nekako zgusnute, kao esencija samog Laosa. U ovoj zemlji, vreme svugde sporo protiče, ali na Don Kongu je stalo pre nekoliko hiljada godina i od tada odbija da krene napred. Ovo ostrvo neće da ima ništa sa civilizacijskim tekovinama, sa brzinom i komfornim životom.

Zavlačim se dalje od staze kojom povremeno prođe neki lokalac ili turista na biciklu i postavljam šator. Šteta što je Mekong toliko prljav, pa neću moći da se okupam u njemu – što bi bio kompletan doživljaj.

*

Sutradan iznajmljujem sobu u hostelu za svega pet evra. Ostavljam stvari i rasterećenim biciklom krećem da izvozim krug oko ostrva. Mapa koju sam nabavila na recepciji pokazuje da je ruta oko Don Konga duga četrdeset šest kilometara. Na dva mesta moguće je preseći posred kopna i tako skratiti rutu, ili je pak produžiti ukoliko se točkovima ispiše osmica. Pošto je jutro i imam vremena, odlučujem se za potonje.

Put nažalost ne vodi uz reku, ali pri pogledu nadesno, vidi se kraj kopna i to doprinosi da stalno imam onaj isti osećaj odsečenosti od ostalog sveta. Sve je ravno i svugde su njive.

Na ostrvu postoji nekoliko sela, koja se gotovo ravnomerno nižu na svaka tri-četiri kilometra. Nekad su sastavljena od deset-petnaest kuća, a nekad od svega dve-tri. Kao i svuda u Laosu, i na Don Kongu ima mnogo dece. Istračavaju na drum da mi kažu „Sabajdi“ ili me dozivaju sa terasa svojih visokih sojenica. S čuđenjem primećujem da mi mnoga od njih traže olovku. Ako prođem pored njih ili se zaustavim nakratko da ih fotografišem, ispruže ruke i zagraje: „Pen! Pen!“

Pitam se šta im to znači.

Na drugoj strani ostrva, tačno nasuprot mesta gde sam odsela, nalazi se donkongovski market. Ova reč – market -- u Laosu (a uveriću se da je isto i u drugim zemljama jugositočne Azije), označava pijacu na otvorenom, na kojoj se prodaje sve i svašta.

Naumila sam da kupim novi lepak za krpljenje unutrašnje gume, a ako uspem da nađem odgovarajuće dimenzije, i samu gumu. Poslednja dva dana, po četiri-pet puta pucala mi je prednja guma. Ali nije se bušila spolja, nego su se od velikih vrućina i usijanog asflata zakrpe na na njoj odlepljivale čim bih je napumpala malo više. Na one tropske vrućine, to je bio šlag na tortu – koliko neću puta dnevno. A kao za inat, usput niej bilo nijednog većeg mesta, gde bi postojao market.

Sada ovde kupujem gumu „Made in Thailand“ za koju se ispostavlja da je teška kilogram i neodgovarajućeg ventila. Pokušavam da nađem kineski proizvod, ali nema šanse. Ovo je prvo mesto tokom moje dosadašnje ture – a možda i na svetu – gde nemaju kineske gume za bicikle.

Pošto na marketu postoji i vulkanizer, domislim se kako da rešim problem. Uz mnogo mahanja rukama a potom i crtanja, uspem da objasnim dvojici momaka da želim da skinu sve zakrpe sa moje gume i da preko rupa zalepe komade druge gume i pritisnu ih presom. To je jedini način da se zakrpe ne odlepe na 60-70 C koliko sigurno ima usijani asfalt.

Nakon krpljenja, setim se da potražim olovke za decu s ostrva. Htela sam da kupim one obične, plastične, koje se prodaju budzašto, i da im to sutradan razdelim. Ali nigde ih nisam našla. Bilo je samo onih fensi, što koštaju više od evra komad. Kakvo apsurdno uskraćivanje ovdašnjoj deci!

*

Na Don Kongu bih mogla ostati mesecima – u to sam bila sasvim sigurna. Ali za moj budžet, Laos je bio preskup da bih ovde napravila dužu pauzu. A sve topliji dani terali su me dalje.

Nakon tri dana, sedam u čamac i sa desetak drugih turista dva časa plovim do Don Deta. Prolazimo pored nekoliko većih ostrva koja su takođe nastanjena. Uz obalu se nižu drvene sojenice, a gde god ih ima dovoljno za selo, u blizini se nalazi i budistički hram sa prepoznatljivim krovom a često i pagoda. Nekada samo nazirem šta se nalazi iza plaminih listova i drveća, pa mi deluje kao da se uživo igram pogađanja „skrivenih“ objekata.

Don Det je među turistima poznat kao – novi – bekpekerski raj. Iz Van Vienga, grada na pola puta između Vientiana i Luang Prabanga, mladi putnici željni pre svega dobre zabave i nezaboravnog provoda, pre dve godine počeli su da se preseljavaju na Don Det. Do ove masovne 'migracije' došlo je nakon što su 2011. laoške vlasti zabranile tubing – ekstremni vid rekreacije u vodi, kada se plivač nalazi u unutrašnjoj kamionskoj gumi koju vuče gliser ili čamac, ili se u njoj se spušta niz brzake planinskih reka. Razlog za zabranu bila je pogibija čak dvadeset dvoje mladih bekpekera na reci Nam Song kod Van Vienga, tokom samo tog leta. Ostavši bez injekcije adrenalina, bekpekeri su spontano (ili demonstrativno?) počeli da prelaze na Don Det, gde tubing nije zabranjen, mada je moguć samo u vidu plutanja u gumi.

Sve to nije baš mnogo obećavalo.

Kao ni prvi pogled na ostrvo, kada je čamac pristao. Kafić, kafić, kafić – i u svakom gomila vrlo mladih stranaca. Bilo je skoro podne kad smo stigli, a ova omladina je očigledno tek nedavno poustajala. Izbauljavši iz bungalova i soba napola otvorenih kapaka, dotapkali bi u filp-flopericama do najbliže stolice i srušili se u nju kao da nemaju snage da stoje i sekund duže na nogama. Naručili bi velike šolje kafe i dok bi čekali da dođu k svesti, uključili bi svoje aj-pode, tač-skrine i notbukove i uronili glave u monitore. Gotovo da se nisu razlikovali jedni od drugih, osim po tetovažama. Tatui preko celih ruku, ramena, nogu – za momke, i ramena, vratova i donjeg dela leđa – za devojke, apsolutni su modni hit među stranim bekpekerima u zemljama Jugoistočne Azije. Prosto se iznenadim kad sretnem nekog dvadesetogodišnjaka bez ilustracija i stripova na svom telu.

*

Don Det je sasvim malo ostrvo, sa jednim jedinim asaltnim putem u dužini od sedam kilometara. Zapadnom obalom uz reku vodi zemljana staza, a s obe strane su bungalovi i zemunice uglavnom za izdavanje, mada ima i domova lokalnih stanovnika. Na moje veliko iznenađenje, čim se kilometar-dva odmakne od špica ostrva, gde su grupisani bekpekerski hosteli i restorani, Don Det počinje da opravdava epitet najopuštenijeg mesta na planeti. Šarm ovog ostrva sasvim je drugačiji od Don Konga. Ovde je nekako veselije i romantičnije, prvenstveno zbog toga što se sve nalazi uza sam Mekong. Nema otvorenog pogleda preko reke u daljinu prema kopnu, već je odmah tu, na deset metara razdaljine, drugo ostrvo, a i tamo su neke kuće. Ono je još manje od Don Deta, ali oba zajedno, tako blizu jedno drugome, deluju pomalo nestvarno, pa imam osećaj kao da sam se našla u oživljenoj ilustraciji neke bajke koja se dešava u egzotičnoj zemlji, preko sedam gora i sedam mora – gde sam stigla na svoja dva točka.

Plan mi je bio da se provozam ostrvom i pređem na Don Kon, sa kojim je Don Det povezan mostom. Tamo sam nameravala da se zadržim dan ili dva, da napravim turu do drugog kraja ostrva gde se mogu posmatrati slatkovodni delfini, a onda da se vratim na kopno i vozim do granice.

Međutim, Don Kon mi se nimalo nije dopao. Delovao je preozbiljno sa svojim evropskim restoranima i cenama, pa sam samo odjurila na drugu stranu, do špica, odsedela tri sata čekajući da ugledam delfine, a onda sam odustala od daljeg posmatranja vode i vratila se na Don Det. Iznajmila sam bungalov za pet evra, i dva dana se budila sa pogledom na Mekong i preko njega na malo ostrvo. Možda i nisam bila u bajci, ali svakako sam živela u priči neverovatno maštovitog tvorca.

[RadaC]

Има један добар, проверен рецепт за гашење жеђи на дуже стазе. Када читаве дане радимо на терену чврљећи се на сунцу без икаквог заклона, пијемо врућ чај.

[pauza]

Има један добар, проверен рецепт за гашење жеђи на дуже стазе. Када читаве дане радимо на терену чврљећи се на сунцу без икаквог заклона, пијемо врућ чај.

Da, čula sam za to ali nisam probala.
Sećam se u Turskoj, gde svi piju po ceo dan čaj-čaj-čaj. Bila je zima kad sam tamo pedalala i okej, pozivali su me na čaj. No pitala sam više njih a šta piju kad je leto i velike vrućine (na Mediteranu). A oni su svi odgovarali: čaj. Kako? I zimi i leti?, čudila bih se. Na šta bi usledio odgovor: Zimi da se ugrejemo, leti da se rashladimo

Čula sam i za jednu drugu metodu koja se, navodno, praktikuje u arapskim zemljama: veče, pred spavanje, popije se tečnosti koliko možeš, ali ne smeš da ideš u ve-ce dok se malne ne upiškiš. I sutradan kao uopšte više nisi žedan.

Mislim da ću ipak probati ovu tvoju metodu kada uskoro budem krenula na 2-nedeljnu turicu do Angkor Vata. Pa ću da javim je l' mi delovalo

[pauza]

Fotografije sa ture po 4000 ostrva su ovde: https://picasaweb.go... ... OstrvaLaos

[Allex]

E jedva sam docekao da ostavim komentar ovde..
Procitah svih 47 strana i to preko mobilnog,citao sam po nekoliko sati dnevno, poslednjih nedelju dana..
(Snežo zbog tebe cu popadati ispite )
i blago receno ja sam impresioniran
od svih tih opisa prirode i tvojih osecanja koja tako iskreno delis sa nama,pa sve do susreta sa raznim ljudima,opisa dogadjaja,i mnogih iskustava,uspomena mnogo lepih,a i ponekih ruznih,pa ti si Snežo bogata zena
ugledao sam svoj komentar na prvim stranama,i to je bilo odprilike poslednji put kada sam imao neku stalnu internet konekciju,i vidim da sam mnogo propustio
Jako mi je krivo sto nisam bio kod Vuka kada si kretala,ili kada si prolazila kroz Pancevo...Boze sta bih dao za pola kilometra tvog drustva na bajsu
Moja devojka i ja smo tvoji veliki fanovi,ona zaljubljena u putovanja,a ja pored nade da cu bar mali deo Evrope proci bajsem,gajim i jednu da cu napisati knjigu jednog dana,pokusao sam dva puta,ali odustao sam brzo tako da na neki nacin ti zivis ostvarenje mog a mogu i da se opkladim sna mnogih mnogih ljudi.
Takodje,a nadam se što pre,meni i mojoj devojci ce biti veliko zadovoljstvo da "kupimo" par simbolicnih kilometara i da nastavimo da pratimo tvoje price sa Puta..
Puno srece i vetar u ledja =D>

[RadaC]

Mislim da ću ipak probati ovu tvoju metodu kada uskoro budem krenula na 2-nedeljnu turicu do Angkor Vata. Pa ću da javim je l' mi delovalo

Док смо били на студентској пракси на Винчи, читав дан наизменично смо копали, лопатали, возили колица, уз ситан вез са шпахтлама, метлицама и пуно прашине, а звезда упекла, нигде хлада. На паузи, уз ручак нам сервирају чај који се пуши. Ми у неверици, са благом мучнином од саме замисли да онако изгорели и ужарени принесемо устима нешто тако врело. Нас неколико ентузијаста се савлада и сунемо у грло, па шта буде. Невероватно олакшање, мирно и лако смо подносили све, док су остали сваки час трчкарали до чесме. Скоро да смо могли да чујемо како им вода бућка у наливеним стомачићима. Од тада практикујем врућ чај када је велика фрка.

Него, да ти уживање у Путовању не ремете овако приземне и непријатне ствари и мој муж ти препоручује његов, опробани рецепт - увече попити три пива - пре, током и после вечере. Он каже да после овог третмана, следећи дан не осећа жеђ.
Свако добро ти желим!

[pauza]

@Allex, hvala tebi na čitanju, to treba izdržati tako u celini
Ne znam šta da ti kažem za tvoje snove što već ne znaš i sam -- pokušavaj dok ne uspeš. Naučila sam da je istrajnost presudno važna za uspeh u bilo čemu. Nema brzog cilja, čak ni na trkama (jer i za njih se mnogo i ustrajno priprema). Biciklizam uči tome - kad je teško, a ti i dalje pedalaš, i osvajaš kilometar po kilometar. Vidiš planinu i misliš da nema šanse da se ti poneš gore, ali onda kreneš polako, pa mic po mic, 5 km/h, ali na kraju ipak stigneš. Ako odustaneš i okreneš se nazad -- to nije zato što nisi mogao već što nisi bio uporan: mogao si da malo voziš, malo guraš pa malo pauziraš i tako u krug do vrha.
Ali, da ne pametujem mnogo, svi to znamo, samo što u životu ne radimo svi tako; nisam ni ja ranije

@ RadaC, probala sam s dva piva, i biće da je tu greška - moraću da počnem da dokupljujem i treće

[homer]

Mislim da ću ipak probati ovu tvoju metodu kada uskoro budem krenula na 2-nedeljnu turicu do Angkor Vata. Pa ću da javim je l' mi delovalo

Wow Angkor! =D>
Uz Machu Picchu, to je druga lokacija na listi mojih zelja - "mesta za posetiti u toku zivota".