805 odgovora na ovu temu

[pauza]

U međuvremenu

Istrajnost

Ranije nikada ne bih izdržala da sedim pet meseci u dobrovoljnoj izolaciji i svakodnevno pišem, po tri-četiri sata a nekada i po ceo dan. Osim jake volje, za tako nešto treba imati i veliko strpljenje. I dok mi prvo nikada nije bilo problem, istrajnost mi je vazda nedostajala. Započinjala sam ne samo romane, nego sam pravila i razne velike životne korake – poput građenja karijere, ozbiljne veze… – ali bih od svega veoma brzo odustala. Ili bih videla da nešto mogu i odmah gubila zanimanje, ili bi me nešto novo odvuklo na drugu stranu. Pa, kako sam onda ovo uspela?

Jednostavno – putovanje mi je pomoglo.

Do trenutka kada sam se u oktobru zaustavila u Pokhari i rešila da odatle neću otići bez završenog rukopisa, ne znam koliko sam puta prebrodila svoju slabost vozeći uz neku uzbrdicu naizged bez kraja, gurajući stazom kojom se i koze sapliću, kisnući i smrzavajući se u šatoru, ostajući na putu i kada sam bila bolesna, uplašena, bez para. Hiljadu puta ponovljeno: „Možeš ti to“ i „Samo polako, na kraju se uvek stigne, sve prođe i cilj se ukaže samo ako ne odustaneš“ – te toliko jednostavne i očigledne istine postale su deo mog svakodnevnog preživljavanja na ovom putovanju, koje je uistinu vezano za neprestane napore tela i čeličenje duha.

Roman koji sam napisala govori o prvih šest meseci moje ture, onih prvih pola godine dok sam imala saputnika i – kako sam verovala – svog princa iz bajke koja mi se dešavala. Iako je od događaja o kojima sam pisala prošlo između dve i dve i po godine, čitanje ličnog dnevnika i prisećanje svega ponekad je bilo toliko teško, da sam se gušila od bola i osećaja zarobljenosti u prošlosti koju sam iznova morala da proživljavam. Jer, bez toga, bez ponovo prizvanih emocija koje je trebalo preneti na papir, nema dobre priče. Nekada sam danima plakala i bila kao opsednuta povampirenim emocijama – ljubavlju, tugom, besom, razneženošću. Bolelo je vraški, kako bole sve neprežaljene ljubavi kada se, dan za danom, ponovo proživljavaju u sećanju. Ali, samo je tako moglo.

I da nije bilo one istrajnosti, one strpljivosti kojoj sam se u međuvremenu naučila, koja je postala sastavni deo mog života, nikada to ne bih izdržala. Digla bih ruke, potisnula sve u zaborav gde mu je i mesto i, bez knjige koju sam toliko želela da napišem nastavila bih dalje. A upravo taj roman, jedan od mnogih koji će – sad sam u to sigurna – uslediti, bio je najveći razlog da se i upustim u ceo poduhvat pedaliranja oko sveta. Krenula sam u njega da bih naterala svoju kreativnost da se oslobodi i sebe da od nje počnem i da živim. Koliko me je sve to zajedno stajalo, samo ja znam.

Strpljivost

Praznina koja je nastupila nakon što sam stavila poslednju tačku bila je očekivana. Iza sebe imam objavljene već dve knjige, pripovest i zbirku priča, i taj osećaj mi je bio već poznat, pa i očekivan. A i ono što je usledilo nakon ponovnog iščitavanja i redigovanja rukopisa – potraga za izdavačem.

Prvu njigu objavila sam sa dvadeset pet, kada sam pobedila na najuglednijem književnom konkursu za neobjavljeni rukopis – onom Matice srpske, nazavnom Prva knjiga. Pet tada najeminentnijih književnih kritičara odlučili su da moja priča bude objavljena u toj 1994. godini, kao predstavnik proznog žanra na anonimnom konkursu. Osim što je to značilo potvrdu da sam talentovana, tada mlada spisateljica, nije mi donelo bog zna šta. Objavljivanje je kasnilo godinu dana, a sem jedne zvanične promocije u prostorijama Matice srpske u Novom Sadu, knjiga nije imala svoj ‘dalji život’, kako se to obično kaže. Krivica je, svakako, bila i do mene, jer zapravo nakon objavljivanja počinje ono najvažnije – borba da se dođe do čitalaca i kritika.

Drugu knjigu objavila sam gotovo slučajno. Radeći u svetu novca i kapitala, pisala sam za sebe, više kao odbranu od svega što je činilo moju radnu, prilično sipraznu svakodnevicu. I kada sam skupila desetak priča, pokazala sam rukopis uredniku Narodne knjige, piscu i kritičaru kog veoma cenim. Vrlo brzo, sreli smo se na kafi, i urednik mi je rekao: „Dobro je. Možemo ovo da štampamo“. Tek tako. Bila je 2005. i kao i deset godina ranije, nisam mrdnula ni prstom da pomognem daljem životu moje knjige. Otuda se nisam ni pitala zašto je prošla gotovo nezapaženo.

Za razliku od prethodna dva puta, sada, ove 2014, jako mi je stalo da to objavim što pre. Zato sam pozvala prijatelje, ljude koji me prate, da mi pomognu. Tražila sam kontakte urednika koji bi prekoredno pročitali moj rukopis. Samo to – pročitali ga u dogledno vreme, pa ako nađu da je dobar, onda ga i štampali. Nisam tražila protekciju za objavljivanje nečeg što možda nije dobro.

U međuvremenu, napravila sam svoju publiku a verujem da će pomoći i sve veća zainteresovanost medija za sve što radim. Prvi put, ono što se zove ‘život knjige’ po njenom objavljivanju gotvo da mi je garantovano.

Ali ispostavilo se da je čekanje neminovno. Kao i da su vrata nekih izdavača poput Lagune za mene zatvorena i nepristupačna poput Kafkinog zamka. Zaveli su me lepo u arhivu i rekli da će mi odgovoriti za šest meseci. Šest meseci po preporuci? Koliko se čeka kada je autor nema?

Tu je i Samizdat, kao verovatno najlogičniji izbor, budući da me preko Bloga B92 ipak prati najveći broj čitalaca, a i više puta ih pominjem u samom romanu. Na moje prijateno iznenađenje, sam Veran Matić otpisao mi je na upit i obećao da će u relativno kratkom roku neko od urednika pročitati rukopis.

Naposletku, rukopis je otišao i u Deretu, a po preporuci jednog uticajnog prijatelja sa Fajsbuka. I odande su vrlo ljubazno odgovorili zamolivši me da budem strpljiva.

I ja sam strpljiva. Čekam. Dok bih ranije živela kao u groznici iščekujući da stigne nečiji odgovor, sada sam mirna. Znam da će jednom doći i to – odgovor, pa objavljena knjiga. Kao što dođe vrh nakon dugog uspona, kao što sunce grane nakon pljuska, kao što se uvek stigne do cilja samo ako se ne odustane.


U gostima kod Zoltana

A dok čekam, planiram dalje putovanje i najzad se malo odmaram.

Od ranije sam namerila da iz Nepala letim u Peking, kako bih izvadila novi pasoš. U starom nemam više praznih stranica, a jedina naša ambasada u Aziji koja je opremljena aparatom za biometrijske aplikacije, nalazi se u kineskoj prestonici. Radi toga, čim sam završila sa pisanjem, došla sam u Katmandu da bih podnela zahtev za kinesku vizu.

Smestila sam se kod Zoltana, do kog sam došla po preporuci jednog drugog Fejsbuk prijatelja. S njim sam se srela još kada sam u septembru prvi put bila u nepalskoj prestonici, ali se datumi njegovog odmora koji je proveo u Srbiji i mog boravka u Katmanduu nisu poklopili, tako da smo se videli samo na kratko. No sasvim dovoljno da prisustvujem mini-jugoslovenskoj sedeljci u kući gde Zoltan živi.

Dok je on u Nepalu nešto duže od godinu dana, radeći za NGO koja se bavi invaliditetom, dotle je njegov prijatelj Milun već šest godina u Katmanduu i ovdašnjeg života i ljudi mu je preko glave. Na ivici je snaga a tome najviše doprinosti to što mu je porodica u Srbiji. U trenutku našeg susreta, ja sam još uvek bila oduševljena Nepalom i Nepalcima, a Milun mi je na sve što bih primetila, jednako ponavljao: „Polako samo, videćeš“.

Tokom prethodnih godina putovanja, srećući se sa našim ekspatima, već sam primetila da mnogi imaju puno ozbiljnih zamerki na zemlju u kojoj žive i njen narod. A čini mi se da je to i normalno. Nakon početnog oduševljenja, neminovno dolazi razočarenje a tek potom može da usledi ili prihvatanje ili odbijanje. Oni zavise od mnogo čega, ali čini mi se da je opredeljujuća nečija želja da se saživi sa drugim narodom, kao i podudaranje temperamenta.

Stoga, nisam bila nimalo zabrinuta kada me je Milun upozoravao da budem oprezna sa Nepalcima.

Za razliku od mene, Azer koji je tek stigao u Nepal bio je gotovo prestrašen. Njegova supruga dobila je posao u gradu na indijskoj granici, dok je on ostao u Katmanduu sa ćerkom srednjoškolkom koja je upisala internacionalnu školu. Dobrim delom, njegov strah vezan je upravo za nju, za to kako će je odgajati i zaštititi u gradu gde na istom ćošku, jedan do drugoga stoje policajac, diler i podvodač, koji su često i dobri prijatelji i pomažu se uzajamno. U gradu gde nakon jedanaest sati niej uputno izlaziti na ulicu. Gde nošenje mini-suknje ili šortsa, sve i kad je nekome tek četrnaest godina – znači otvoren poziv za nasrtljivce. Gde na panoima ispred ambasada visi desetina objava sa fotografijama nestalih, mahom devojaka koje su došle ovde na treking.

Čak ni meni nije bilo prijatno da sve to slušam i knedla mi je bila u grlu kada sam prvi put naustila Katmadnu i krenula put Pokhare, a prethodno Himalaja.

Sada, nakon šest meseci u ovoj zemlji, neuporedivo bolje je poznajem. Početničko oduševljenje je splasnulo ali nije ustupilo mesto onom Milunovom mračnjaštvu. Jeste da su Neplaci naporni u mnogo čemu – bučni su, bez osnovnih manira, nepošteni su i uvek gledaju da belcu naplate duplo pa i više od toga, napadno su radoznali, detinjasto umišljeni da su najbolji i posebni jer jedini u svetu imaju zastavu u obliku dva trougla a ne pravougaonu, jer se u nihovoj zemlji nalaze Himalaji i jer… jer su oni naprosto u svemu „naj“. Ali ipak, ne mislim da su opasni ni da je zemlja nesigurna.

Mada, umorna sam od njih i jedva čekam da odem.

Slučajno ili ne, tek, mini-jugoslovenska žurka se neplanirano ponavlja i sada. Nakon večera u restoranu sa Milunom, dolazimo kod Zoltana, načinjemo vino, a uskoro stiže i domaćinova stara prijateljica – Bergen iz Sarajeva, koja već godinama radi u misiji u Avganistanu. Došla je na desetodnevni odmor, pa je Milun pošteđuje svih onih upozorenja koja je prošlog puta delio meni i Azeru.


Društvo u Pokhari

Uprkos samoizolaciji, moj boravak u Pokhari nije prošao bez društvenih aktivnosti. Dva para biciklista, od kojih je jedan već devet godina na putu (a još uvek su zajedno!) a drugi godinu i po, pravili su mi društvo prvih meseci, budući da su se i oni dugo zadržali, odmarajući se.

Negde oko Nove godine, stigla su tri mlada hrvatska putnika, koja su krenula od Kine na jug, do Indije. Jedan od njih nedavno je pobedio u rijaliti šou ‘master čif’, stekavši zvanje najboljeg kuvara-amatera, a njegovo putovanje zapravo je pokušaj upoznavanja sa kuhinjama istočnih zemalja. Sa svoja dva druga, želeo je da napravi planinarsku turu na Anapurni, pa smo se sreli kako bih im prenela moje iskustvo. A onda smo ponovili susret da bismo zajedno otišli u veliku nabavku namirnica. Pa da bismo proslavili na večeri, i uz jako „Nepal ice“ pivo. Iako upola mlađi od mene, ili možda baš zbog toga, momci su mi prirasli srcu za to kratko vreme i bilo mi je žao kada su otišli. Pomslila sam na to kako se u tuđini brzo i lako prihvataju oni koji dolaze iz tvoje, makar i bivše, zemlje.

Jedno vreme, nekako baš dok sma pisala najteži deo romana, nije bilo nikoga, i to mi je odgovaralo. A onda, kada sam to pregurala i približila se kraju priče, javila mi se Marija. Žena iz Srbije koja je godinama živela i radila u Holandiji i koja se i udala za Holanđanina. Krenuli su na putovanje pre nekoliko meseci, a u trenutku kada su mi se javili, bili su u Vijetnamu i planirali su da nastave u Kambodžu a potom da dođu u Nepal. Bart, njen suprug, prodao je sve u Holandiji i s tim novcem otisnuli su se na putovanje. Planirali su da s eposle Nepala vrate nakratko u Srbiju a potom dolaze opet u Kambodžu, gde će volontirati predajući engleski i još nekoliko predmeta u jednoj intrenacionalnoj školi.

Još pre susreta uživo, u jednom od mejlova, Marija mi je napisala kako i oni pokušavaju da budu izvan sistema, slobodni. To je i glavni razlog zašto su prodali sve u Holandiji.

„Holandija je zemlaj u kojoj se sve nadgleda“, tvrdio mi je Bart kada smo s enazad sreli po njihovom dolasku u Pokharu. „Sve je umreženo, sve ide prkeo kompjutera, ni za šta ne moraš da odlaziš uživo. Imaju tvoje brojeve osiguranja, socijalnog i zdravstevnog, snimaju te kamerama na ulici, u supermarketu, čak i hosting kompanije registruju kada pokušaš da pristupiš svom mejl nalogu izvan zemlje.“

Primetila sam da je to normalno svuda na zapadu, pa i u Srbiji.

„Da, ali to je kontrola. A mi ne želimo d abudemo kontrolisani. Želimo da živimo svoje male živote privatno, bez nekog oka ili uha koji nas posmatraju i prisluškuju“, otprilike mi je odgovorio.

I onda sam se setila članka koji sam nedavno čitala o jednom paru u Hrvatskoj, isto mešovitom (on je Hrvat a ona Holanđanka, čini mi se), koji ne zvanično ne postoji. Nemaju matične brojeve jer nisu prijavljeni u matični ured po rođenju, nemaju nijedan dokument te zvanično nisu živi. A žive u malom zemlajskom raju, baveći se organskom proizvodnjom i ne osećajući da im bilo šta nedostaje od tog sveta u kome smo svi zavedeni pod raznim brojevima. Iz tog članka se sećam da su pominjali kako zajednica sličnih ljudi, zvanično ‘nepostojećih’, broji dosta članova i da su posredstvom interneta u stalnom kontaktu. Scenario za novi Avatar ili nagoveštaj spasa za ljudski rod?

Marija i Bart nisu otišli tako daleko. Barem za sada. Sve što žele je da ne budu kontrolisani i da rade ono što vole. Ovo drugo je, između ostalog, značilo i da odlazimo zajedno na kafu, da se posećujemo u različitim krajevima grada gde smo odseli, da tražimo jeftine restorane za ručak.

U dva navrata, pridružio nam se i Dario, mladi dalmatinski putnik. Njegova priča je među luđima koje sam čula. Radio je kao policajac, uštedeo je malo novca, a onda je naprosto pobegao i autostopom stigao u ovaj deo sveta.

„Policajac koji pobegne da bi stopirao do Indije?!“, nisam mogla da se načudim. „Dobro je, ima nade za ovaj svet.“

Dario je planirao da nakon Nepala poseti Indiju a onda će morati da se vrati u Hrvatsku. Za njim je tamo izdata poternica i uhapsiće ga kada bude prešao granicu. Razlog je taj što je u obavezi da radi za policiju dok ne isplati školarinu koju su mu platili ili je ne refundira.

Na pitanje šta će da radi, Dario sleže ramenima. Platiće im. A u međuvremenu, od svog ‘bekstva’, otkrio je i šta bi zaista voleo u životu: kako je iz Ploča, gde dolazi dosta turista, organizovaće ture na magarcu do obližnjih znamenitosti, koje će mu obezbediti dovoljno novca da šest meseci godišnje može da putuje.

Moji prijatelji

U poslednje vreme, dobijam sve više poziva za intervjue. Jedan od njih, objavljen u Blic Ženi, izazavao je veliku pažnju i osim što je kopiran u Kuriru bez mog znanja – mada je za utehu to što sam jedna od retkih koja je u te novine dospela s pozitivnom pričom – doneo mi je obnovljeno poznanstvo sa bivšom koleginicom. Katja, kako se devojka zove, radila je kao veb-dizajner u časopisu gde sam ja bila zaposlena kao lektor, i obe smo u isto vreme dobile otkaz. Za priču je bitno to da Katja vozi motor i voli putovanja i da se, ne prepoznajući me u intervjuu, ponudila da mi donese iz Beograda ako mi je nešto potrebno jer je uskoro dolazila u Nepal, odakle je zapravo išla u Butan.

Upravo u to vreme ispostavilo se da imam problem na mom biciklu sa prednjom kasetom, koja je nakon 28,000 km bila sva istrošena i sa polomljenim zupcima. Budući da je reč o starom modelu, nisam uspela da nađem ovde odgovarajuću, pa sam zamolila mog prijatelja Dragana da pogleda u Beogradu. On me je odmah uputio na Aleksandra Erskog iz Šapca, čoveka koji mi je poklonio ovaj bicikl za putovanje, pošto nisam imala odgovarajući a ni novca d akupim novi. I, za nekoliko dana, Erski je našao dve prednje, dve zadnje kasete, par lanaca i kojekakve delove koje je hitno poslao u Beograd.

U međuvremenu, Dragan je uslišavao drugu moju veliku molbu – da mi iz opštine izvadi Izvod iz knjige rođenih a potom iz očevog rodnog mesta i Državljanstvo. Bez tih papira, ne bih mogla da apliciram za novi pasoš. Birokratija je naporna i kad se petljate s njom zbog sebe, a tek kad to radite za drugoga… Ali, moj prijatelj je uspeo da sve nabavi na vreme i da zajedno sa onim delovima preda Katji pre njenog poletanja za Katmandu.

Nekada mi se čini potpuno neverovatnim šta sve ljudi rade za mene. Ovome dodajem i avionsku kartu za Peking, kupljenu miljama moje onlajn-prijateljice, koju sam stekla putem mog bloga. To je ona prijateljica koja mi je pomogla kada sam pre više od godinu dana u Kini izgubila viza karticu, jedinu koju sam imala kod sebe, tako što mi je istog trenutka poslala novac preko Vestern Uniona. Ne, to sigurno ničim nisam zaslužila.

(Self)marketing aktivnosti

Najpre sam se našla kao primer u tri zadatka iz matematike, u zbirci za pripremu prijemnog ispita iz tog predmeta. U jednom treba izračunati koliko puta se točak mog bicikla okrene dok napravim razdaljinu od jednog kilometra, a u druga dva treba mi pomoći da pretvorim inče u centimetre i milje u kilometre. U vezi s ovim zadacima raduju me dve stvari: deca će saznati da se biciklom može putovati čak i oko sveta, pa iako će im ta informacija proći tek usput kroz uši, ipak će se s njom sresti prvi put sa svojih 14-15 godina; ja sam pak za to saznala tek u trideset i nekoj. Drugo što me raduje je činjenica da su tradicionalni primeri u kojima su zastupljeni avioni, kola i slična prevozna sredstva zamenjeni ekološkim biciklom. Sve u svemu, svaka čast Jasni Maričić-Marilović, priređivačici zbirke.

Nedugo nakon ovoga, dobila sam ponudu da se nađem u jednom reklamnom TV spotu. Producenti i advertajzing kuća, čija imena za sada ne mogu da navodim, smislili su da prikažu neke stvarne, prave ljude, koji svojim ličnim naporom pomeraju granice ili pomažu drugima. Šta sam mogla da kažem nego – da! Lepo je, podsticajno, zanimljivo a uz to i plaćaju!

Tako sam uz pomoć Marije i Bruna ceo dan snimala scene koje bi režiseri mogli da iskoriste. Majali smo se po Sarangkotu i oko Peva jezera – gde su najlepši pejzaži u Pokhari, ali se, nažalost, ispostavilo da skoro ništa od toga nije dobro. Pejzaži nisu dovoljno lepi, kazali su, između ostalog, reditelji. I nisu. Suprotno uvreženom mišljenju, Nepal je veoma ružna i prljava zemlja, prašnjava i zagađena dozlaboga, i a predeli od kojih zastaje dah nalaze se samo u sklopu Himalaja. A do njih je daleko i previše je naporno. Tako je ta ideja otpala. Dobila sam nove instrukcije, da pokušam sa nekom scenom u Katmanduu u koji sam se uputila uoči leta za Peking.

Nakon trodnevnog bicikliranja od Pokhare, sva prašnjava, umorna i gladna, uspela sam da napravim snimke kojima su režiseri zadovoljni. U tome mi je pomogao jedna nepalski vodič kome sam platila da drži kameru dok sam se ja vozala naokolo po Darbar trgu – simbolu Katmandua. I sada jedva čekam da vidim kako sve to izgleda u reklami.

U međuvremenu, stigli su mi upiti za još tri intervjua. Dok sam ranije, kad ne vozim, pisala blog ili tekstove za Q-sphere koji me je honorisao te sređivala i postavljala fotografije što u moju galeriju, što na društvene mreže radeći tako svesno na samo-promovisanju, te jedva nalazila malo vremena da se zaista odmorim, sada potonjeg više i nemam. Moje putovanje se već odavno pretvorilo u prilično ozbiljan posao koji zahteva moj svakodnevni, skoro celodnevni angažman. To što uživam radeći ga, jedina je ali presudna razlika u odnosu na brojne druge poslove iz mog ‘pređašnjeg života’.

Nalaženje

Uoči poletanja u Kinu, pokušavam da odgovorim na makar dva od ta tri intervjua i da dosnimim još jedan video za sajt advertajzing kuće koja radi reklamni TV spot a koji će pratiti reklamu, da kupim u Katmanduu fejk kampersku opremu i garderobu koja je ovde nekoliko puta jeftinija nego bilo gde u svetu, da prikupim informacije o turi u Unutrašnjoj Mongoliji koju nameravam da napravim dok budem čekala da mi stigne pasoš, kao i one o pustinji Gobi kroz koju želim da vozim kad napustim Kinu, da sredim notbuk i instaliram skretač adrese kako bih u Kini mogla da koristim Fejsbuk i Picasu, koji su tamo zabranjeni, da napišem novi tekst o svemu ovome što mi se dešavalo otkad sam se skrasila u Pokhari a posebno otkad sam završila rukopis, te da postavim na blog sve prevode na engleski.

Ovo potonje je jedna od onih neverovatnih stvari koje mi se stalno dešavaju. Zapravo je vezana za dva ‘čuda’: ponudu jednog Darka da bespatno predizajnira moj blog i potom ponudu jedne Vesne da, takođe besplatno, prevodi moje tekstove na engleski. Za sada, Darko je postavio osnove i blog živi u novom ruhu. Ima još dosta da se radi na njemu, a priprema se i posebna, engleska verzija. U međuvremenu, na ovoj srpskoj postavljam briljantne Vesnine prevode moje ‘Himalajske ture’. I privlačim sve više čitalaca, onih sa engleskog govornog područja. Dogovaramo se i o prevodu romana koji bih postavila na Amazon, za daunloadovanje za Kindle i elektronske čitače po ceni od nekoliko dolara, budući da se ne nadam nekoj zaradi od srpskog izdanja.

Ovaj prilično ambiciozni plan propraćen je i lepom pričom o nalaženju lične vokacije. Vesna, ugledna profesorka koja je godinama predavala u Americi, neočekivano je otkrila da uživa u prevođenju i da je to posao koji bi želela da radi. To me je obradovalo ne samo zbog nje već i zbog mene – izgleda da ipak nečim uzvraćam ponekim dobrim ljudima, makar to i ne radim svesno.

Još jedno piće

Veče uoči mog napuštanja Nepala, u Katmandu je doletela grupa samoorganizovanih putnika koje znam preko foruma Klub putnika: Aleksandar-Baki, Olja, Ljerka i Dragan. Već ranije, znajući da planiraju dolazak, zamolila sam Bakija da mi iz Srbije ponese paket koji je za mene spremila Fejsbuk prijateljica Mirjana – sa jednom knjigom, gomilom čokoladnih bananica, plazma keksom i domaćom kafom. U poslednjem trenutku, gotovo uoči samog poletanja iz Beograda, Petar Maksimović iz Infoteama koji je zastupnik Garmina u Srbiji, obezbedio mi je jedan GPS kako bi mi olakšao turu kroz pustinju Gobi, a i kasnije. Petar mi je još pre dve i po godine, na početku mog putovanja, dao jednu od tih spravica, ali je moj tadašnji saputnik i ja nismo mnogo koristili u Evropi, pa smo je vratili. No kako sam sada sama a i planiram vožnju kroz ne baš pitome predele Azije, to će mi satelitsko navođenje zaista mnogo značiti. Tako je Baki poneo u Katmandu i eTrex20. Ovim dvama paketima pridodao je i svoj dar – prepečenicu u originalnom (turističkom) pakovanju, u boci oblika čokanja, zatvorenoj klipom kukuruza. Treba misliti na hladne noći u pustinji i kasnije u Sibiru.

Verujem da je i Bakijev i plan ostalih iz došavše grupe bio sličan Zoltanovom i mom: da se sretnemo na kratko, popijemo piće, malo se ispričamo i da se raziđemo. Moj domaćin mi je čak i naglasio da ne namerava da se dugo zadržava iako se raduje susretu sa zemljacima. „Ni ja“, rekla sam složivši se. „Sutra imam let.“

Hm, da. Počelo je u pola sedam sa po jednim pivom, a završilo se oko ponoći kada su konobari otišli da spavaju prethodno nas zamolivši da platimo i raziđemo se. Malo je reći da sam uživala – ne pamtim kada sam se toliko opustila i kada mi je bilo tako prijatno. Stvarno volim putnike jer su otvoreni, zabavni, puni zanimljivih priča, znatiželjni, obrazovani, a još kad dolaze iz moje zemlje – ima li išta logičnije nego da se u susretu s njima napijem? Eto, i to mi se desilo, ali ni najmanje mi nije žao što sam sutradan sve vreme tokom leta za Peking provela napola mamurna, gutajući Brufen protiv glavobolje koja uporno nije popuštala. Ali nakon pola godine u Nepalu, nakon uspešno osvojenih Himalaja i romana koji sam napisala, to je sasvim dobar završetak jedne faze mog putovanja.

[homer]

„Policajac koji pobegne da bi stopirao do Indije?!“, nisam mogla da se načudim. „Dobro je, ima nade za ovaj svet.“

Sjajna konstatacija ! =D>

+1

Dogovaramo se i o prevodu romana koji bih postavila na Amazon, za daunloadovanje za Kindle i elektronske čitače po ceni od nekoliko dolara, budući da se ne nadam nekoj zaradi od srpskog izdanja.

Nadam se da ce zaziveti ideja sa Amazonom, zvuci dobro...

[pauza]

Pekinške avanture

15-31. mart 2014.

Bojala sam se leta jer se nekoliko dana ranije srušio avion na liniji kojom sam najpre mislila da dođem u Kinu. Taj strah je bio iracionalan i, kako je vreme odmicalo a avion China Air uspešno preletao poslednje kilometre Himalaja skoro bez turbulencija, tako mu je mesto ustupala mnogo realnija briga oko presedanja u Šengduu. Tamo me je čekalo ponovno čekiranje prtljaga, sa internacionalnog na domaći let. A teret koji sam nosila ne samo što je nepropisno bio upakovan u dve ogromne torbe umesto u jednu, već je prevazilazio i gornju dozvoljenu granicu od 45 kg – težio je dva više. Nepalski carinici zažmurili su na taj višak, ali oni a) govore engleski, i poznati su po fleksibilnosti. Kako ću se sporazumeti sa Kinezima, koji ne razumeju ni kad pokušam da nešto kažem na kineskom pa omašim ton, a hvata ih panika čim nešto i najmanje narušava strogo propisana pravila? Imaću sat vremena za podizanje prtljaga, prolazak kroz imigracionu kontrolu i ponovnu predaju tereta, a sve to na aerodromu u čijem opisu stoji da je najveći u centralnoj i zapadnoj Kini.

Za svaki slučaj, počinjem da dramim pre vremena, objašnjavajući službenicima da prtljaga još nema a ja moram da stignem na vezani let. Ništa me ne razumejući, što je bilo očekivano, pokušavaju da me smire, ali ja svesno ne želim da se utišam. Dokle god me neko čuje, postoji šansa i da mi pomogne. I, tako se i dešava – prilazi mi jedna devojka, takođe putnica, koja me na odličnom engleskom poziva da je pratim, usput me uveravajući da nemam razloga za brigu. „Hvala!“, ponavljam neprestano dok me ona sprovodi po šalterima hitro se provlačeći između gomila putnika.

Za nepun satuspevamo da podignemo moj prtljag, predamo ga na merenje i potom ga kolicima odvezemo na propisanu traku. Devojka, za koju saznajem da je ovdašnji turistički vodič,prati me još do mini-voza koji upravo kreće ka drugoj zgradi, za odlazne letove. Ali, još nije gotovo. Ostalo mi je još samo deset minuta do zatvaranja terminala na mom sledećem letu a do izlaza imam još sigurno kilometar kroz aerodromsku zgradu.

„Neću valjda zakasniti sada?!“, razmišljam, dok me obuzima zaista realan strah. Počinjem da trčim, ali sa dest kilograma u ruksaku na leđima (takođe premašena dozvoljena težina) nisam mnogo brza. Tada, kao spas, natrčim na aerodromskog taksistu u električnom automobilu. Na kolima piše da vožnja košta deset juana, a ja kod sebe nemam kineski novac.

No, kad moram nešto, onda moram – već sam toliko puta bila u sličnim situacijama. Tako i sada, sklapam ruke u molitveni gest i sa najumiljatijim izrazom na licu pitam ga da me poveze. Naizmenično, pokazujem mu da nemam novac.

‘Hajde’, kaže Kinez mimikom. I ja sedam, a on nagazi papučicu gasa. Vozimo se nekoliko minuta do mog terminala i najzad stižemo. Ukrcavam se među poslednjima – da sam pešačila, verovatno bih zakasnila, izgubivši let u poslednjim sekundama. Hvala nebesima, maloj Kineskinji, vozaču električnog automobila. Hvala Kini, što mi se sad prikazuje u mnogo lepšem svetlu od onog u kojem sam je zapamtila prilikom mog prvog, tromesečnog pedaliranja kroz nju, pre nešto više od godinu dana.

*

U Pekingu imam obezbeđen smeštaj kod Irene. Kao i obično, ne poznajem moju domaćicu, niti znam o njoj išta osim osnovnih podataka: da u kineskoj prestonici predaje engleski, i to legalno za razliku od mnogih drugih mladih ljudi iz Srbije, da ima dvadeset devet godina i da živi u malom stanu u kome ipak ima dovoljno mesta da se ne guramo. Irena me je kontaktirala još prošlog proleća, kada sam prvi put pisala o tome kako u bližoj budućnosti moram ponovo u Kinu, i to u Peking, da bih obnovila moj pasoš u kome se vrlo brzo smanjivao broj praznih stranica. Poslala mi je sasvim kratak mejl preko kontakt forme na mom blogu i pozvala me da budem njen gost. Zahvalila sam i otpisala da ću se javiti kad budem dolazila. I gotovo godinu dana kasnije, pitalansam je da li poziv i dalje važi. „Naravno“, otpisala je kratko, poslavši mi pozivno pismo i kopije svojih dokumenata kako bih mogla da apliciram za kinesku vizu.

Nakon bukiranja mog leta, prosledila sam joj informaciju o tačnom vremenu dolaska. Budući da sma sletala posle ponoći, predložila sam joj da ili ostanem na aerodromu sklapajući bicikl do jutra, ili da tako kasno dođem na adresu gde živi. „Svejedno, kako tebi odgovara. U vreme kad slećeš, ja otprilike izlazim u grad“, odgovarila mi je Irena.

Ups! Kod koga ja to idem?, pitam se, prihvatajući moj pregolemi prtljag sa trake. Poslednji dogovor je bio da se nađemo na aerodromskom izlazu oko pola jedan. Ali izlaza ima nekoliko i prilično su udaljeni jedan od drugog. Gde, do đavola, da je čekam? Menjam nešto dolara i prilazim pultu sa informacijama. Očekivano, nijedna službenica ne govori engleski. Ali opet me moja grlatost spasava jer mi prilazi jedan mladić koji mi na dobrom engleskom nudi pomoć.

Vrlo preduzimljivo, daje mi svoj mobilni da pozvem Irenu, s kojom se dogovaram da uzmem taksi i dođem do njene zgrade, pošto je tek krenula. Mladić mi piše njenu adresu na kineskom kako bi me taksista razumeo. Pa iako me ovaj doslovno opljačka naplativši mi trideset evra vožnju, zadovoljna sam što je sve proteklo mnogo bezbolnije nego što sam i mogla da zamislim. Ko bi rekao da će mi na svakom koraku neko od Kineza pomoći.

*

S mojim domaćinima iz Srbije je uvek tako: dopadnu mi se od prvog pogleda i odmah uspostavimo kontakt kao da se znamo celog života. Delom je to zato što oni mene zaista i poznaju, kroz moje pisanje, a što se mene tiče, čim nekoga zanima moja avantura i poziva me u goste, to mi već mnogo govori o njenim ili njegovim sklonostima i ljudskosti.

Tako je i sa Irenom. Osmehnuta devojka u kratkom crvenom kaputu, čije lice naprosto zrači pozitivnošću, dočekuje me na uglu svog bloka, uskače u taksi i objašnjava vozaču kuda da ide do njenog ulaza, a potom mu zapovednim iako ljubaznim glasom govori da nam pomogne s prtljagom do lifra. Kinez pokušava da iznudi više para od one ionako previsoke cene, ali Irena mu bespogovornim tonom kaže da sam ga već preplatila. Ne znam ni reč kineskog, ali njenu izražajnu mimiku i nedvosmislenu intonaciju neprogrešivo razumem.

„Ma pazi da ti ne da više. Ionako si je opljačkao“, kazala mu je.

Kakva devojka!, pomislim ulazeći za njom u lift.

Već je jedan iza ponoći i Irena treba da krene u grad, ali ne možemo da prestanemo da uskačemo jedna drugoj u reč, pričajući o – svemu. Prekoredno, kako nam padne na pamet i kako nas asocijacije povedu, dok ona stoji na vratima, pa se nakratko vraća u stan i seda za mali sto za kojim sam i ja, da bi nakon pet minuta opet krenula u ozbiljnoj nameri da ovog puta zaista i ode.

„Ajde, idi u život“, kažem joj po ko zna koji put, „pričaćemo sutra.“ I oko pola dva iza ponoći, najzad odlazi.

Sutradan je nedelja i ja se budim dosta kasno. Vidim da je Irena takođe u stanu, ali ne shvatam kako je nisam čula noćas kad je stigla. Spavala sam u dnevnoj sobi, kroz koju se ulazi u spavaću gde je njen krevet. Sigurno je bila veoma pažljiva.

U kući ima kafe a i frižider je pun, pa spremam sebi doručak. Potom, u hodnik ispred stana iznosim torbu s biciklom i krećem da ga sklapam. Otkrivam da su mi ulubili cev u koju se uvlači šipka sedišta, koje su takođe oštetili. Ne polazi mi za rukom ni da zategnem neke šrafove jer su se na njima polomili navoji. Ne znam kako je to moguće da svaki put kada pakujem bicikl radi transporta nekim prevoznim sredstvom, nešto na njemu otkaže. Znam da je prastar i da su mnogi delovi zarđali, što me ljuti kao i činjenica da nemam odgovarajući alat ili ne umem sve sama da sredim. Ipak, na kraju, nekako završavam iako ću što pre morati kod majstora, da dotegne i zameni ono što mora.

Oko ručka se bacam na raspakivanje i prepakivanje stvari. Irena je u međuvremenu ustala ali je odjurila da se nađe sa drugaricom. Vraća se uveče vesela i puna energije, kao da se od sinoć sve vreme samo odmarala. Seda za sto i počinjemo priču – ili je nastavljamo. U razgovoru koji na silu prekidamo oko jedan posle ponoći, saznajem mnogo toga o njoj.

Te činjenice samo daju okvir slici koju već imam: Valjevka rođenjem, studirala anglistiku u Beogradu, putovala po Portugalu i Španiji, kasnije i Engleskoj, zaljubila se u Britanca Roberta koji je putovao po Srbiji, ušla s njim u vezu, a dve godine kasnije su zajedno došli u Kinu, da predaju u istoj privatnoj školi. Pre samo nedelju-dve raskinula je sa njim, razdvojili su se zapravo i on se iselio iz stana.

„Treba nam oboma pauza“, kaže mi Irena, a ja pomislim kako sam došla kod devojke koja sasvim jasno zna šta neće, ako i ne zna za čim tačno traga. Dovoljno sam starija od nje i iskusnija da vidim kako joj se upravo dešava ono što bih nazvala ‘uzimanjem svog života u svoje ruke’. Ako je ikada i ispuštala njegove konce.

*

Još ranije najavila sam svoj dolazak srpskoj ambasadi u Pekingu, jedinoj u Aziji koja je opremljena uređajem za biometrijske aplikacije za pasoše. To je i razlog zašto sam potegla ponovo u Kinu, menjajući svoje okvirne planove u vezi s ovim delom sveta. Morala sam da zakažem tačno vreme kako bi u ambasadi organizovali da se fotografišem kao i slanje elektronske aplikacije. Pa iako su iz konzularnog, u prepisci mejlovima, bili veoma ljubazni i susretljivi, moj onlajn poznanik, takođe diplomata, konzul u Čikagu Milomir Ognjanović, obavestio je svoje pekinške kolege.

Ne znam da li zbog njegovog posredovanja ili što se vrlo brzo ispostavilo da i ovde prate moj blog, tek, dočekali su me bezmalo kao Andrića. Otpravnica poslova, prijatna žena mojih godina, odvojila je skoro sat za neobavezni razgovor sa mnom uz kafu. Konzul Biljana je pak bila odsutna tog dana, ali su je pozvali, pa je vrlo brzo došla kako bih podnela molbu za ubrzanu proceduru izdavanja pasoša u Beogradu.

Čudom se nisam mogla načuditi zbog svega lepog što mi se dešava otkako sam ušla u Kinu. Ili sam samo zaboravila kako izgleda biti na putovanju – jer, pauzirala sam predugo, gotovo šest meseci.

Računajući da ću sasvim sigurno već krajem nedelje imati novu putnu ispravu i da ću napustiti Peking, odmah po napuštanju ambasade krećem u obilazak grada. Za danas sam zapravo planirala posetu velikoj prodavnici sportske i kamperske opreme Dekatlon, kako bih kupila novu podlogu za spavanje. Stara, takođe kupljena u Kini pre više od godinu dana, odslužila je svoje i čekala sam da opet ovde dođem da bih kupila drugu, kvalitetnu.

Palo mi je na pamet koliko je ova ovde, stvarna Kina drugačija od predstave koju imamo o toj zemlji. Da je već jednom nisam posetila, i dalje bih mislila o njoj kao o sinonimu za sve nekvalitetno i lažno. A zapravo nije tako. Istina je da se može kupiti sve – od loših kopija do najkvalitetnijih ili najpoznatijih originala, zavisno od dubine novčanika. Sam Peking me pak iznenađuje ‘poznatim’ izgledom jer imam utisak kao da se vozim novobeogradskim blokovima koji su ovde u svemu ‘hiper’ – hiper-ravnog terena, hiper-širokih ulica i biciklističkih staza, hiper-velikih solitera, hiper-prostranih parkova i parkinga, ali i hiper-zagađenog vazduha.

Začudo, osećam se veoma prijatno i da nije toliko izduvnih gasova, uživala bih u nesmetanom okretanju pedala. Dopadljivom izgledu umnogome doprinose i začuđujuće čiste ulice, među najčistijima od svih gradova kroz koje sam prošla, kao i brojna jezerca i kanali oko kojih su lepo uređene staze, travnjaci, bašte, šetališta. Svaki neasfatirani komadić tla ovde je oplemenjen zelenilom, i zbog toga Peking ne deluje kao hiper-spavaonica, kao što bih očekivala, već mi sa svakim novim kilometrom postaje sve očiglednije da ovaj grad ima dušu. Pokušavam da se prisetim, ali od desetine kineskih gradova – a videla sam i Šangaj i Šijan i Kunming i Dali – ni u jednom se nisam osećala ovako.

Kao kod kuće, razmišljam, svaki čas očekujući da na stazi ugledam nekog od mojih drugara na biciklu, kako vozi prema savskom nasipu.

I ljudi koje srećem, deluju mi drugačije od Kineza kakve sam ranije upoznala. Ne samo što su ovde prilično visoki i krupni, sa prosečnom visinom preko sto osamdeset pet muškarci, a žene tek desetak centimetara nižom, nego su iznenađujuće ljubazni. Otvaraju mi ulazna i vrata lifta u Ireninoj zgradi, pridržavaju ih dok ne prođem sa mojim dvotočkašem, ako nešto ispustim, odmah se tu nađe neko ko se sagne i pomogne mi da dohvatim taj predmet. Nemaju problem ni sa asocijacijama kao ostali Kinezi, mada kao ni oni, uglavnom ne znaju engleski. No gotovo uvek pretpostave šta ih zapravo pitam, i ne zbune se niti se uplaše što im se stranac obratio. Ne bih to nikada očekivala, pogotovu ne nakon pređašnjeg iskustva, ali već posle prvog dana na pekinškim ulicama, pomišljam kako je ovo verovatno jedini kineski grad u kojem bih mogla da duže živim.

Posredstvom Irene, vest o mom dolasku i boravku u Pekingu stiže do naših novinara zaposlenih u radio stanici Čajna radio internešnal (CRI). Žele da sa mnom urade intervju, pa mi se javlja novinar Zoran i zakazujemo vreme i mesto. Iako je Peking građen u prstenovima i vrlo je teško izgubiti se u njemu, opet iscrtavam rutu za moj GPS. Najpre je unesem u interakivni ruter na internetu i onda je daunloadujem i ubacim u ovu igračku, koju mi je nedavno poklonio Infoteam, prvenstveno kako bih se snašla sama u Gobi pustinji – mojoj sledećoj odrednici. No, dok vozim prema Solani, jedinom kvartu u Pekingu sa evropskim šmekom, otkrivam da je zapravo odličan za korišćenje u gradu. Iako prstenovi i putevi između njih deluju jednostavno, nisam sigurna da bih se tako dobro snašla bez te spravice na volanu mog bicikla.

Nije mi bilo najjasnije Zoranovo objašnjenje, ali ispostavilo se da će me zapravo snimati kamerom. Pre početka intervjua skrenuo mi je pažnju na to da će razgovor biti preveden na kineski i da će se emitovati i na kineskim medijima, pa da ne budem previše kritički raspoložena kada budem govorila o svojim utiscima o toj zemlji i njenom narodu.

„Ne brini se“, kažem, „utisci su ovog puta mnogo, ali mnogo bolji. Kao da sam tek sad spremna za Kinu, a i ovaj deo, sever, neuporedivo mi se više sviđa od nekih drugih delova u kojima sam bila.“

Prethodna dva-tri dana razmišljala sam mnogo o tome. Kada sam se prvi put, u oktobru dve hiljade dvanaeste, dokotrljala u Kinu iz Kazahstana, to je praktično bio moj prvi susret sa jednom pravom azijskom zemljom. Jer ni Kazahstan ni Kirgistan, a posebno ne Rusija ili Gruzija, nisu tipična Azija. Ako ništa drugo, tamo nisam imala problem jezičke barijere, potpuno drugačijeg govora tela, načina razmišljanja, običaja koji su zapadnjacima ne samo neshvatljivi nego i veoma teško prihvatljivi. I onda, u susretu s Kinom, sa tom zemljom gde sam prvi put osetila da sam zaista daleko od kuće, na drugom kontinentu kao na drugoj planeti, doživela sam kulturološki šok. Tri meseca koliko sam tada provela vozeći od sverozapada do istočne obale a onda na jug prema Laosu bila su obeležena mojim svakodnevnim nerviranjem i ulaganjem velikih napora da razumem i nekako prihvatim tu potpuno različitu kulturu. Ali bilo je previše toga drugačijeg, i toliko novih, neshvatljivih stvari, naprosto me je odbilo.

Nakon toga, provela sam godinu dana u zemljama Indokine, među narodima koji nisu bili toliko teško prihvatljivi kao Kinezi, ali je svaki imao neke od osobina koje sam prepoznavala kao kineske. A zapravo su bile azijske: nedostatak bilo kakve diskrecije i privatnosti, degutantno loši maniri, prebučnost, spremnost da se svemu smeju (ili da sve ismeju?), nemogućnost i najjednostavnijeg asocijativnog povezivanja, izvrdavanje direktnog odgovora a pogotovu negativnog, manje-više neprikriveni strah od njima teško razumljivih stranaca. Sve to jeste Azija. I Kina. I tek kada sam to otkrila, mogla sam da uočim i mnoge pozitivne stvari u Kini. Organizovanost i strogi red koji me često nerviraju, čak me izluđuju, jer nema odstupanja ni za promil, ni za milimetar, ni za slovo od propisanog pravila, ali bez čega bi u toj ogromnoj zemlji vrlo brzo nastao opšti haos.

Jer izostanak haosa je ono što Kinu najviše razlikuje od ostalih zemalja ovog podneblja. Ovde se svemu zna red, što često ide do granica apsurda, ali je drugačije verovatno i nemoguće. No da bih to shvatila, verovatno sam morala da se zasitim ludnice Vijetnama, Kambodže, Nepala, sveopšteg nehaja i neorganizovanosti, sistema ‘lako ćemo’ koji mi je, po prirodi stvari, bliskiji od ovog strogog kineskog, ali koji takođe, doveden do krajnjih granica, do apsurda kao u Nepalu, pokazuje svoje najružnije naličje.

„Da, sada sam spremna za Kinu“, ponovih za sebe, smešeći se u kameru.

*

Irena i ja odlično se uklapamo. Iako delimo prilično mali prostor, nijedna ne smeta onoj drugoj. Irenin raspored je radnim danima istovetan: časovi od pet do osam uveče, a pre podne slobodno. Ustaje kasno, oko devet, delom i zbog toga što svake večeri ostanemo u razgovoru do iza ponoći. Nije što smo obe brbljive, nego što imamo toliko zanimljivih tema za razgovor. Dopadnje je uzajamno, a i divljenje. Iako sam imala najlepša iskustva sa svim mojim domaćinima, vrlo retko dešavalo mi se da sa nekim od njih uspostavim ovako blizak odnos.

Zanimljivo mi je kako me je Irena ‘našla’. Kao ljubitelj lepe književnosti, a posebno anglosaksonske, pratila je na B92 blog autora koji je često pisao upravo o njihovim piscima i tako je jednom slučajno pročitala i neki moj komentar na jedan od tih tekstova. Kliknula je na moj ime, otvorila moj blog i – počela da čita i moje pisanje. Meni su takve slučajnosti fascinantne.

Fascinantni su mi i ljudi koji se ne mire sa životom kojim nisu zadovoljni. Irena je jedna od njih. Po svim merilima, imala je savršen život. Diplomirala je ono što voli, putovala je volontirajući kao profesor engleskog, zaljubila se srećno, našla odlično plaćen posao u Kini… i sledeće što je trebalo da uradi bilo je da planira porodicu i decu. Ali, već izvesno vreme, osećala je da to nije to. Ono što je trebalo da je čini srećom i da joj donosi radost, izazivalo je upravo oprečna osećanja. „Sve je počelo da mi smeta u vezi i onda sam odlučila da se razdvojimo pre nego što počnemo da se mrzimo. Treba da se svako za sebe dobro preispitamo, da vidimo šta želimo, da se ‘izduvamo’ i ako i nakon toga budemo želeli vezu, onda će to biti ono pravo“, objasnila mi je.

Nisam mogla da joj se ne divim. U devedeset devet posto sličnih slučajeva, parovi iz takve faze ulazili su u brak i odlučivali se na potomstvo kako bi ‘spasli vezu’. A zapravo su se još dublje zakopavali u nešto što nisu želeli i što bi, nakon nekoliko godina, neminovno počelo da puca po svim šavovima.

Ne sećam se da me je neka osoba toliko zainteresovala kao Irena. Unosim se s punom pažnjom u naše razgovore i ponekad joj dajem neki savet ili, pre, moje mišljenje. Jer, njoj nisu potrebni saveti. Ona sluša samo sebe i odlučna je u tome da nađe svoj put. A ja mogu da joj ustvrdim svime što znam o životu da će ga i naći, tako iskrena, hrabra i odlučna kakva je.

*

Nekoliko puta izlazim na večeru sa novim prijateljima koje ovde upoznajem: sa Jelenom iz Srbije i Edijem iz Malezije, sa Tanjom i njenim suprugom Bojanom iz Beograda, sa Kineskinjom Ping. Potonju sam upoznala preko liste za smeštaj cikloturista – Topli tuš, još pre godinu dana ali tek sada se i srećemo uživo.

Ping radi u nekom kineskom ministarstvu i rođena je Pekinžanka. Već sam nedelju dana u tom gradu i od Irene i ostalih koje sam upoznala a koji ovde žive, čula sam dosta o ovdašnjim žiteljima. Zvučalo mi je kao stereotip kada su mi pričali da Pekinžani ne vole Šangajce i došljake iz unutrašnjosti, da mrze politiku gradskih vlasti koje ne čuvaju starine u Pekingu, da su, generalno, ljubazniji i prijatniji od Kineza iz drugih gradova i krajeva zemlje. Ali u susretu s Ping i tokom dva sata koliko smo provele zajedno na večeri, ponovila mi je upravo sve to, i to gotovo istim rečima kojim su mi moji prethodni sagovornici opisivali osobine ovdašnjih starosedelaca.

U toj priči štošta me je podsetilo na Beograđane i Srbe uopšte, i to nije bilo prvi put sada da, na moje veliko iznenađenje, primetim kako imamo izvesne sličnosti. Na sasvim sličan način Pekinžani su mi delovali i ljubazno i bezobrazno u isti mah – otvarali bi mi vrata i pridržavali ih dok unesem bicikl, ali su se zato uvek, obavezno umuvavali preko reda za kasom u prodavnici ili ispred šaltera na banci; kada bi ih opomenula, jedina razlika je bila što ne bi počeli da se prepiru, već bi se samo osmehnuli i vratili na svoje mesto. Mržnja prema ‘dođošima’ i isticanje starosedelačkog prvenstva bila mi je lako prepoznatljiva, kao i surevnjivost prema Šangaju, nalik na onu između Beograđana i Novosađana, iako u mnogo manjem obimu.

A tu je bio i ‘krug dvojke’, kako sam nazvala prvi prsten u Pekingu. Unutar njega nalaze se nasjtarije kuće u kojima žive stari Pekinžani. U mnogima od njih nema kupatila ni toaleta već se koriste javni, kojih ima na svakom ćošku. Ulice u ovom delu su veoma uske i krivudave, i zovu se hutonzi. Hutonzi su obeležje Pekinga, deo grada koji mu – iako meni prilično ružan – daje poseban šmek, prepoznatljiv u odnosu na ostale kineske gradove. Međutim, gradske vlasti ne pokazuju nameru da trajno zaštite taj deo. Naprotiv – dopuštaju i državnim firmama i privatnim licima da kupuju čitave kvartove kako bi porušili stare sive kuće i sazidali šoping molove. Zauzvrat, vlasnicima isplaćuju visoke nadoknade i oni od tog novca kupuju moderne, komforne stanove na petom prstenu, koji pripada obodu grada. Koga briga za kulturnu baštinu.

*

Između obilazaka grada, kupovine opreme koja mi nedostaje, izlazaka sa novim prijateljima, dobijam odgovor i od prvog od mojih potencijalnih izdavača. Negativan. Objavila sam dve knjige proze, jednom kao pobednik na najprestižnijem konkursu za prvu knjigu, pred žirijem od pet najpoznatijih književnih kritičara, drugi put u izdavačkoj kući urednika koji je predsedavajući Ninovog žirija.

Međutim, urednica ove kuće smatra da ne umem da pišem prozu. Kad je reč o putopisnim delovima u romanu, nalazi da su solidni a ponekad čak i dobri.

Osećam najpre gnev pa nevericu. Posebno me ljuti način na koji govori o meni ne kao o autoru, već me pominje kao ‘ovu ženu’. Dođe mi da joj napišem odgovor na primedbu da su ljubavni elementi u romanu dati iz uske lične perspektive, pitajući je a kako bi pa moglo drugačije u ljubavnom romanu. Iz širokog, opšteg i bezličnog ugla? I da je pitam šta ju je u mom pisanju toliko pogodilo kad mu je tako lično presudila.

A vlasnika iste bih pitala još ponešto. Kao recimo to da li je svestan da imam publiku, ljude koji očekuju moju knjigu. I to ne mali broj njih. Sve i da je urednica potpuno u pravu u svom sudu, da sam najgori pisac na svetu, gora i od vanabe pisaca koje ta izdavačka kuća bez problema objavljuje – sasvim je izvesno da ću prodati nekoliko hiljada primeraka knjige. U najgorem slučaju isplatiće im se cena štampanja. Kako je moguće da toga nisu svesni?

Za utehu, narednog dana na nekoliko portala zatičem tekstove o tome kako su svojevremeno bili odbijani ne samo danas slavni pisci već i mnogi drugi umetnici: Andrej Makin, Stig Larson, Džoan Roling, Tolkin, Madona, U2, Vorhol… spisak je dugačak. Da li je slučajnost to što je tekst o njima objavljen baš dan nakon što je moj rukopis odbijen? Kao da mi neko šalje poruku da se ne brinem previše i da nikako ne odustajem.

Na odustajanje i ne pomišljam. Umem da pišem i roman koji sam napisala je dobar, zanimljiv za čitanje i sa dinamičnom pričom. I neki izdavač će ga objaviti, u to sam sigurna.

Jedinu nedoumicu predstavlja mi pitanje da li da javno priznam moj početni neuspeh ili da ćutim i čekam ocenu još nekog izdavača. Ali lako se odlučujem: biću iskrena kao i uvek. U tome je moja snaga.

*

Zbog greške prilikom slanja aplikacije za moj pasoš, moram da ostanem duže u Pekingu, jer novi dokument može da mi stigne tek druge nedelje. Neprijatno mi je zbog Irene, a nisam u mogućnosti da platim sebi smeštaj u hostelu. Iako dosta jeftiniji od, recimo, Šangaja, Peking je i dalje skup za moj budžet. Zato nalazim mogući smeštaj preko Kauč surfinga, kod jednog Mađara za kog se ispostavlja da takođe radi za Čajna radio internešnal. Ali kada čuje da planiram selidbu, Irena se bezmalo uvredi.

“Ne shvataš još nešto“, kaže mi, završavajući uveravanje zašto treba da ostanem ne brinući se o tome da li joj smetam. „Ja sam navikla da živim s nekim, jer nikad nisma bila sama, i da ti nisi tu, ne znam kako bih prebrodila ovaj period nakon raskida. Možda bih čak podlegla i pozvala Roberta ponovo.“

Tako otkazujem Mađaru ponuđeno gostoprimstvo i ostajem u Ireninom stanu.

A za predstojeći vikend najavio nam se i Vlada, prijatelj kod kojeg sam prošle godine odsela prilikom posete Šangaju. Doći će da se vidimo a i da malo obiđe Peking, jer ga za šest godina koliko je proveo u Kini, nikad nije posetio. Za dva meseca se sa porodicom seli na Bruneje i ovo je poslednja prilika da vidi kinesku prestonicu. Irena ga, naravno, poziva da bude njen gost a kako bismo imali komforniji smeštaj, ona će spavati kod prijateljice.

U neverici sam. Napustiće sopstveni stan da bismo moj prijatelj i ja imali zasebne sobe i krevete?

I opet se pitam čime sam zaslužila takve prijatelje oko sebe – zašto to ljudi rade?

*

Vladu dočekujem na železničkoj stanici i najpre sedamo na kafu, da malo dođe sebi nakon pet sati putovanja vozom. „Hiljadu i po kilometara“, kaže, „to je kao od Beograda do Podgovrice i nazad, pa onda tako još jednom do primorja, i opet nazad – a za sve to vreme ničeg lepog da vidiš kroz prozor.“

Pošto se malo okrepio, krećemo u obilazak Nebeskog hrama. Ne znamo koja linija metroa vodi tamo, pa pitam jednog Kineza pokazujući mu naziv hrama na prospektu koji imam. Čovek klima glavom, kupuje nam karte za metro i pokazuje nam mimikom da ga sledimo jer i on ide u tom pravcu pa će nas povesti.“

Vlada je u teškoj neverici. „Ne, ovo nije moguće da je stvarno. Jesam li ja u Kini? Znaš kad bi se ovo desilo u Šangaju? Nikad, nema šanse. A da mi nisi rekla da su Pekinžani ljubazni, ja bih mislio da lik hoće nešto, da nas odvede negde bogu iza nogu i opljačka“, priča Vlada.

Smejem se. Drago mi je što i on menja mišljenje o Kinezima, a što se ovog drugog tiče…

„Ja sam naučila da verujem ljudima i zato mi se to uvek dešava. Ljudi su generalni dobri, Vlado, to je moje iskustvo. Skoro uvek hoće da pomognu, ali i ti moraš biti otvoren za to“, objašnjavam mu.

Nakon petnaest minuta i jednog presedanja, Kinez nam kaže da na sledećoj stanici treba da izađemo. „Čudo!“, ponavlja Vlada i dalje u neverici. Ovo prvo iznenađenje brzo zamenjuje drugo izazavano scenom u parku kompleksa Nebeskog hrama.

Na jednoj klupici sedi harmonikaš a ispred njega stoji čovek sa notnim arijama u rukama i peva. Kristalno čist tenor propinje se visoko u nekoj kineskoj pesmi i mi kao opčinjeni gledmao i snimamo video ovog amaterskog nastupa. Muškarcu se povremeno, u refrenu, pridružuje žena s druge klupe, ali prilično nesigurno iako je i njen glas veoma dobar. Već sam to viđala na jugu Kine, u Kunmingu. Ljudi se okupe u nekom parku, jedni ponesu instrumente, a drugi nastupaju na improvizovanoj bini pred publikom. Mahom su svi stariji, kao što uglavnom stariji Kinezi i vežbaju po parkovima.

Jednu takvu grupu srećemo nekoliko stotina metara dalje – žene koje plešu ispred Sedam svetih kamenva, u sklopu kompleksa Nebeskog hrama. Zastajemo da ih slikamo, a Vlada snima i video njihovog ‘vrckanja’, kako naziva ovaj javni ples.

*

Uz Zabranjeni grad, koji me nije nimalo fascinirao, Nebeski hram je sigurno najpoznatija građevina u Pekingu. Nalazi se na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine a u obrazloženju je navedeno da je reč o remek delu arhitekture tog dela sveta koje je pri tom u potpunosti oslikalo kosmogoniju kineske civilizacije. Nisam sasvim sigurna da razumem šta su mislili pod tim, ali ono što vidim zaista mi se dopada bez imalo zdrške. Vlada sve vreme ponavlja: „Šeststo godina, nije to mačiji kašelj“, misleći na veme građenja ovog kompleksa, koje je datirano na sam početak petnaestog veka, u godinu 1405. Nekoliko puta zaustim da mu kažem kako je većina naših manastira starija za vek ili dva od ovoga, te da to sigurno nije presudan razlog za divljenje koje kod oboje izazivaju građevine Hrama. Ali ne kažem ništa.

IU sebi se bavim poređenjem ovog zdanja sa Zabranjenim gradom koji sam takođe posetila pre nekoliko dana, ali koji me je ostavio prilično ravnodušnom. Možda zbog filma Poslednji kineski car, zbog scenografije u tom sjajnom ostvarenju (a uprkos mom neomiljenom glumcu), tamo je sve delovalo nekako romatnično, mistično, neobično. A uživo – puf! Sve se raspršilo kao mehur od sapunice. Kinezi su, kao i u slučaju većine svojih spomenika, većinu originalnih zgrada iz Zabranjenog grada sušili do temelja i izgradili isto to samo mnogo „lepše i starije“. Vlada i ja se pitamo da li je isti slučaj i sa Nebeskim hramom. Previše je dobro očuvan da bi bio originalan. Ali, možda je zaista samo restauiran – u našem, a ne azijskom značenju te reči koje podrazumeva rušenje do temelja i gradnju nove, identične kopije.

I ono što čitam vredno je divljenja. Iako se hram Tiantian, što je njegov kineski naziv, smatra taoističkim, način na koji je građen i ono što predstavlja zapravo odražava staro kinesko verovanje u nebesa. Tako je građen u skladu sa strogim filozofskim verovanjem prema kojem je krug simbol Nebesa, kvadrat odražava Zemlju a sve između, čitav monumentalni kompleks sa građevinama pokrivenim tamnim crepom koji simbolizuje noćno nebo i kvadratnim dvorištima, predstavlja vezu između Zemlje i Neba. Fotografišemo neštedimice, zavirujemo svuda gde je to dozvoljeno, divimo se. I usput pričamo o koječemu.

Dan je neobično vedar, gotovo nezamisliv za onaj super-zagađeni Peking, u kome se od soga ne vidi ni zgrada na udaljenosti od nekoliko desetina metara.

Po izlasku iz kompleksa, stiže mi Irenina poruka sa pitanjem šta planiramo dalje. Kratko se dogovaramo i Irena nam predlaže da se nađemo u jednom od njenih omiljenih hutonga, na ručku i pivu. Ta devojka je zaista neumorna.

Krećemo prema metrou, kupujemo karte i tada, vraćajući novčanik otkrivam da sam – o ne, nisam valjda opet! – izgubila drugi novčanik u kome sam imala šest stotina dolara i jedinu kreditnu karticu. Nisam pokradena, jer sve ostalo u torbici koju nosim uza se, oko vrata i preko ramena, i dalje je tu. Mora da mi je taj drugi, crni novčanik ispao dok sam negde vadila ovaj u kome držim lokalni novac. Ne mogu da verujem da mi se to zaista desilo. Nema dana a da nisam pomislila kako treba da ostavim taj drugi novčanik u stanu, jer nema potrebe da ga nosim sa sobom. Ili da ostavim makar karticu, ako već nosim tolike dolare. A oni su mi preostali od jedinog novčanog sponzorstva koje sam ikada dobila otkad sam na putovanju – onog koje mi je dao Milan, vlasnik portala za koji sam pisala godinu dana.

Potpuno neverovatno je i to što mi se gotovo identična stvar desila i prošlog puta u Kini, samo u južnoj provinciji Junan, dva dana pre napuštanja Kine i prelaska u Laos. Tada sam, takoe mojom nepažnjom i glupošću, izgubila novčanik sa karticom i nekoliko evra. I isto sam, kao i sada, danima pomišljala na to da će mi se to i desiti jer je džep u torbi u kome sma držala novčanik bio nepouzdan i svaki put kad sam iz nje vadila kameru da nešto fotografišem morala sam da kontrolišem da li je nešto ispalo iz njega.

“Vlado, nema mi novčanika sa parama i karticom!“, viknula sam u panici i krenula da ga tražim na ulazu u metro. Uzalud, naravno.

Pomisao na presporu proceduru u mojoj banci, na nekooperativne službenike koji na kraju ipak usvoje moje molbe, ali me prethodno dobro namuče sa upornim odbijanjem, a o pozivima preko Skajpa na kol centar i prebacivanje odande na broj filijale na koji niko ne odgovara, ostavljajući me na čekanju po pet do deset minuta – da ne govorim. Prošlog puta, potrošila sam nekoliko desetina evra samo zbog nemogućnosti da direktno pozovem ne svog ličnog bankara, već svoju ekspozituru. A onda mi, na kraju, kažu kako mi uvek izlaze u susret, a meni dođe da iskočim iz sopstvene kože.

Preplavio me je osećaj užasa zbog cele torture koja me očekuje. Ako u nečemu ličimo na Kineze, onda je to u bankarskom sistemu – nefleksibilnom, do zla boga birokratizovanom i sa nadasve neljubaznim osobljem.

Ne znam šta treba da naučim iz ovoga što mi se desilo? Da treba da slušam svoj instikt? Uvek ga slušam, osim… da, upravo to ‘osim’ je i dovelo do ovoga. Izgubila sam šest stotina dolara, ili budžet za dva meseca na putovanju. Izgubila sam karticu a po povratku u stan otkrila sam da nemam ni drugu, onu s kojom se novac može podizati u banci. Kako i gde sam nju zaturila, nemam pojma. Bezuspešno poukšavam da se setim.

Ljuta sam na sebe. Mnogo sam ljuta. Ne mogu da verujem da sam toliko – pa, nemam reči za neopreznost i nemar koji sam ispoljila. Shvatam ovo kao kaznu. Kao lekciju, bolnu i paprenu, koju prošlog puta nisam naučila. Jer, prošlog puta je bila prilično bezbolna. A opet sam, ili sam upravo zbog toga, napravila identičnu glupost. Nisam bila dovoljo oprezna i nisma slušala svoj unutrašnji glas. Sada će me taj luksuz papreno koštati – i vremena i nerava i para.

Ali Vlada i Irena ne daju mi da se prepustim takvom razmišljanju. Idemo u grad. Da se napijemo, kaže Irena. A Vlada potvrđuje. Htela bih da ostanem kod kuće. Nisam od osoba koje probleme rešavaju napijanjem i zaboravljanjem. Ako imam problem, onda moram da sednem i dobro razmislim kako da nađem izlaz iz njega. Za sve treba vremena, pa iz za nalaženje rešenja. Jeste da je subota i da ni u Srbiji već niko ne radi jer je prošlo radno vreme, ali najviše boh volela da ostanem nasamo sa sobom i da o svemu natenane razmislim.

„Ne i ne! Idemo u provod!“, insistriaju ovo dvoje. „Problem neće pobeći a ionako sad ne možeš ništa.“

I delom su u pravu. Pristajem, ali ne zbog toga. Pristajem jer me je sramota. Taj Vlada došao je u Peking zbog mene, a toj devojci zasela sam u stanu i nikako da izađem. Najmanje što mogu pa im uzvratim je da pristanem da jedno veče provedem sa njima prepuštajući se noćnom životu Pekinga.

Za početak, odlazimo kod Jelene. To je Irenina vršnjakinja, takođe profesorka engleskog, samo što za razliku od moje domaćice koja podučava decu, Jelna radi isključivo sa odrslima, kojima drži časove biznis engleskog. Jelena je udata za Malezijca Edija, koji je na mene, na večeri na koju su me pozvali, ostavio sjajan utisak. Iako me ne poznaje, odmah mi je ponudio da mi pošalje pozivno pismo za dobijanje (veoma komplikovano) malezijske vize, kao i smeštaj u Kuala Lumpuru kada tamo budem stigla. Edi je sad poslovno odsutan, pa i Jelena mnogo više izlazi.

Irena, Vlada i ja dolazimo u hotel pored kojeg žive. Na ovom mestu su pre nekoliko dana kukale žene i rodbina nesrećnih Kineza koji su poginuli u nesreći malezijskog aviona. Baš tada, nalazila sma se ovde sa Irenom i Jelenom da bismo pošle na doručak u obližni restoran u kome obično obeduju stranci. Kod Jelene su već Zoran, njegov cimer Raša takođe iz Srbije i Hrvat Franjo, koji svi rade na Čajna radio internešenal. Pije se rakija i žestoka pića a potom krećemo u neki kafe.

Od ulaska znam da ovo nije za moje godine a ni trenutno stanje. Bučni nočni kafe, u kome moraš da vičeš da bi te čuo onaj tik uz tebe. Preskupo piće. Fensi face. Muzika od koje imaš želju samo da uzmeš sintetičke droge kako bi mogao da nsatviš da je slušaš. Iza sanka, poslagane boce ubistveno jakih alkoholnih pića. Unutra mahom stranci i poneki Kinezi koji ne liče na Kineze. Sinovi i kćerke bogatih Pekinžana, nedodirljivi za slovo zakona, šta god da urade.

Jednom je, pirčala mi je Irena, Robert dobio batine od takve grupe, upravo ispred tog kafea. Izašao je iz taksija čiji je vozač, otvarajući vrata, okrznuo drugo vozilo. Krenula je rasprava i Rob je našao za potrebno da brani vozača taksija. Odjednput, na njega je nasrnulo dest Kineza, mladih ‘punušića’ izvan zakona, besnih i rasno isključivih, koji su se svi odnekud tu stvorili. Jedva se spasao, i to zahvaljujući Ireni koja je dojurila da ga brani.. inezi, opet poput Srba, uglavnom neće nasrnuti na ženu. Znajući za to, Irena je legla preko svog dečka kojeg su već oborili na tlo i šutirali nogama, ne bi li ga nekako odbranila svojim telom. I uspela je da ga zastiti.

Pošto mi se ništa ne sviđa, odlučujem da odem. Čvrsto sam rešena, samo čekam trenutak kada će ekipa krenuti na drugo mesto. „Odoh ja da spavam“, kažem, pozdravljajući se sa svima.

Po povratku u stan ponovo pregledam sve stvari u nadi da ću negde naći onu drugu karticu, ali bezuspešno. I opet se pitam koliko treba biti lud da se ne primeti da si to izgubo. Ali, nemam ništa od nerviranja i ne mogu ništa pre ponedeljka. Zato popijem tabletu za spavanje i bacim se u krevet.

Jedva sam odspavala tri sata. Bilo je tek pet kada sam se probudila ne mogući više da zaspim. Pogled u spavaću sobu uveri me u onome što sam i pretpostavljala – ni Irena ni Vlada nisu došli kući. Za Irenu skoro siguro znam da je spavala kod Jelene. Ali, šta se desilo sa Vladom? Šaljem mu poruku preko mobilnog i on odmah odgovara, pa ga pozivam. Ne mogu da kuckam.

Nema pojma gde je. Izašao je iz kafića i pokušao da nadje neki hotel ali ga nisu pustili da iznajmi sobu jer kod sebe nije imao nikakav dokument. Tako je šetao okolo, ne uspevajući da nađe ni kafe u kome su bili ostali. Sve mi je jasno.

Najrazložnije što mogu, dajem mu uputstva: „Poslaću ti adresu u poruci. Kad budeš stigao do tog mesta, samo me pozovi i ja ću doći po tebe“, kažem mu.

Iako zvuči kao da nema pojma šta radi, Vlada shvata. Kroz nepunih deset minuta poziva me i silazim po njega. Da me ne muči moj problem, počela bih da se smejem na sav glas, jer je mrtav pijan. Jedva hoda, a teško i da zna gda je. Odvodim ga u stan, a on potom odlazi pod hladan tuš.

U međuvremenu, spremam doručak i kuvam jaku crnu kafu. Pomaže samo delimično. Iako pokušavam da ga nagovorim da ostane i malo odspava, jer ima voz za Šangaj tek u pet, Vlada odlučno odbija. Traži da krenemo negde, u neki park, gde bi se izvalio na travi. Na Guglovoj mapi nalazim jedan u blizini železničke stanice, pa krećemo tamo. Imamo oko dvadeset stanica metroom.

Vladi je sve gore. Negde nakon pete, kaže da neće u park. Hoće kući. I predlaže da zameni voznu kartu makar morao i da diplati. Tako izlazimo na stanicu. Koristim priliku da proverim sva mesta gde sam juče nešto kupovala, pitajuči zaposlene da li su možda našli neku kreditnu karticu. Novac i ne pominjem, jer ko bi mi ga vratio? No, nemam sreće.

Vlada pak uspeva da zameni kartu za podne. I to bez doplate. Pošto sam ostala bez ikakvog novca, ostavlja mi oko sto dolara za prvu pomoć. Očekujem da u ponedeljak nakako stupim u kontakt sa mojim bankarom i da nađemo rešenje kako da dođem do para dok mi ne budu izradili novu karticu, za šta će biti potrebno vreme. Pratim Vladu na voz a potom se vraćam kući.

Upravo kad ulazim u san, stiže mi Irenina poruka da će ostati da spava kod Jelene i doći tek u pnedeljak. Nasmejem se i opet pomislim kako ta devojka zaista živi punim plućima.

Svaka čast, kažem za sebe i potom se srušim na moj ležaj, da prespavam do sutra, skupljajući snagu za sutrašnje suočavanje sa nefleskibilnim bankarskim službenicima. Pre nego što utonem u san, stignem još samo da se zapitam koju lekciju je trebalo da naučim a nisam, zbog čega mi se sve ovo i desilo.

[mixitron]

joooooj

[pauza]

Sve sam sredila, osim što sma ostala kratka za taj novac. Podigla novi pasoš i sutra ujutru (tj. noćas po vašem) krećem prema Mongoliji. Putovanje se nastavlja

[Janic]

Bravo Snezo! svaka cast, samo napred!
Budnim okom pratimo tvoje avanture iz Srbije!

[vladetaub]

Da,da pratimo.
Sve pročitali,malo se uživeli a neki i emotivno preživljavali nedaće koje su te snašle.
Pozdrav i do čitanja,
Vladeta od Tamnave Ravne

[pauza]

Na putu za Mongoliju

*
Ne volim velike gradove. Odvikla sam se od života u gužvi i buci, od udisanja smoga i zamagljnog pogleda na uske komadiće neba. Ali nije samo to ono što me odbija od gradova. Najveći problem nastaje kada treba izaći iz nekog od njih, dokopati se čistog vazduha, širokih vidika i one tišine u kojoj su zamrli svi zvukovi napredne civilizacije. Problem je posebno velik kada taj grad iz kog treba pobeći u slobodu ima nekoliko puta više stanovnika nego cela Srbija, a prostire se na površini koja bi obuhvatila Beograda i Novi Sad u nekom ogromnom prstenu, prečnika preko sto kilometara. Upavo takav je Peking iz kog pokušavam da se iskobeljam grabeći na sever, tamo prema granici i Mongoliji.
Pošla sam u najgore vreme, oko osam, zaboravivši da radni svet tada kreće na posao i da ću upasti u jutarnji špic. I evo me, na mom biciklu kao na kakvom neverovatno jakom kljusetu koje se jedva i nazire ispod svih tih bisaga i torbi koje sam nekako poskačila na njega, kako pokušavam da se probijem. Prsten po prsten, jer tlocrt Pekinga izgleda kao pet koncentričnih krugova, izvlačim se sa trećeg, odakle sam krenula i nekako se uključujem na četvrti. Koliko mi se prethodnih dana i nedelja činilo da je kineska prestonica, barem u radno vreme, neverovatno tiha i prazna, jer na ulicama gotovo da nije bilo ni vozila ni ljudi, toliko sad imam utisak da sam uletala pravo u košnicu.
Iako ne žurim kao svi ti ljudi i ne marim previše ako ne stignem dokle sam danas naumila, gotovo momentalno podležem stresu i počinjem da se nerviram. Kao da sam u nekom džinovskom bubnju nalik na one u kojima se mešaju kuglice sa brojevima na lotu, osećam silu centrifuge koja postaje sve brža i jača, i ja više ne mogu da se opirem već se prepuštam da me besomučno rotira i meša dok me na kraju negde ne izbaci, kao srećni broj koji se dokopao slobode.

*
Negde na obodu petog prstena, kada se soliteri prorede pa između blokova počne da se nazire da postoji i nešto iza, neka brda i ravnice, sačeka me čeoni vetar. Udari su mu toliko snažni da iako vozim po ravnom, tek sam neznatno brža od nekog brzohodajućeg pešaka. Dok se upinjem da ostanem u sedištu i održim ravnotežu, razmišljam o tome da će mi tako biti nadalje stalno – uskoro ulazim u Gobi pustinju, najpre u njen južni obod koji zahvata deo Kine nazvan Unutrašnja Mongolija, a potom me čeka predaliranje kroz njen najveći deo kroz samu Mongoliju. „Navikni se na vreme!“, ponavljam sebi. „Taman da odmeriš svoje snage do granice, jer kako ti bude ovde, tamo će biti još i gore.“
Vozila sam po kiši, i po toplim monsunima i po hladnim kontinentalnim pljuskovima, po snegu na planinama, po tropskim vrućinama i na deset stepeni ispod nule, ali ništa mi toliko ne smeta kao vetar – čeoni vetar. I kad god me prati – zapravo zaustavlja – uvek se setim jedne anegdote o Romima, u kojoj Ciga izjavljuje upravo to – da mu od svih vremenskih nepogoda vetar predstavlja najveći problem. A kako ti pripadnici manjinske grupe i ja živimo u sličnim okolnostima, napolju, pod smešno tankim, nestabilnim krovom, te zavisimo od Sunca i vremenskih prilika, to nam je i strah od vetra zajednički. I opravdan.
Jer kada uveče nađem mesto za kamp, sasvim zadovoljovajuće, na zemljištu udaljenom od glavog puta, ne previše izloženo znatiželjnim pogledima i koliko-toliko zaštićeno od direktnih udara vetra, te razapnem moj šator, shvatam da mi sve predstavlja neuporedivo veći napor nego inače. Iako sam čvrsto zategla sva krila, moja pokretna kuća jedva se odupire vetru, a platno se ponaša kao puna jedra. Moram da unesem sve stvari unutra kako bih ga dovoljno opteretila. Sasvim sigurno neće ga odneti, ali zato veoma lako može da ga iscepa. A da ne govorim o zvuku udara u šatorsko platno zbog kojeg teško da ću uspeti i oka da sklopim.

*
Od polaska iz Pekinga sam na nekoliko benzinskih pumpi pokušala da kupim gorivo za moj kamperski gorionik, ali ni na jednoj nisu hteli da mi ga prodaju. Nije pomagalo ni kad sam ih preklinjala, ni to što sam im pokazala za šta mi treba, ni kad sam počela da se prepirem sa službenicima na stanici.
Na trećoj se slučajno zatekla neka devojka koja govori engleski.
„Zabranjeno je točiti gorivo u bilo šta izvan rezervoara“, obajsnila mi je. „Ranije je bilo nekoliko slučajeva protesnog samospaljivanja, pa su vlasti donele taj zakon.“
Zinula sam u neverici.
„Ali ja sam pre godinu dana prošla pola Kine i svuda sam mogla da kupim benzin.“
Devojka na to sleže ramenima i smeje se. „Žao mi je, zaista, ali takvo je pravilo. Morate da odete u policiju i registrujete se, da dobijete ID karticu, i tada možete da kupite gorivo u bocu.“
Na sam pomen da imam bilo šta sa kineskom birokratijom, obuzima me užas. Ne, radije ću sve do Mongolije paliti logorsku vatru nego da prođem kroz svu papirologiju u mašineriji koja je smišljena da se i najjednostavnija radnja uspori i rastegne na nekoliko sati – koliko zbog treniranja građanske poslušnosti, toliko zbog upošljavanja miliona ljudi koji ne bi imali posla da nema svih tih bespotrebnih šrafčića u birokrtskoj mašineriji.“
„Ali ja sam stranac i neću da se zapalim sasvim sigurno“, kažem.
Devojka se smeje i odgovara da zna ali da ne može ništa protiv pravila. Ne može čak ni da umoli onog što toči gorivo da na njenu ID karticu meni sipa pola litre u bocu. Momak na licu ima izraz koji nedvosmisleno govori da ni pod pretnjom smrtne kazne neće pištolj za točenje goriva izvući iz rezervoara devojčinih kola i sipati i kap dragocene – i opasne – tečnosti u bilo šta drugo. Jeste da sam ja belac i da sam očigledno putnik i da mu pod nos poturam mongolsku vizu kao očiti dokaz da nameravam da preživim barem dok ne stignem do te zemlje – pravila su pravila, a u Kini niko ne želi da ih krši. Niti da preuzme odgovornost za odstupanje od njih. Tako ni menadžer, kog devojka poziva objašnjavajući mu moj slučaj, ne pristaje na predlog da mi se udeli malo benzina.
Predlažem devojci da kupim neko crevo i pretočim iz njenog rezervoara na taj način, iako to nikada nisam radila. Međutim, na pupmi ne prodaju ništa što bi moglo da posluži toj svrsi.
„A je l' može dizel?“, pita onaj menadžer shvativši valjda da mi gorivo zaista treba za kuvanje a ne da se polivam njime.
„Baš bih da vidim kako ćeš da zapališ dizel“, odgovaram na sprskom, i odbijam na engleskom.
Devojka mi se još jednom izvinjava zbog kineskih zakona, seda u svoj auto i odlazi.
A za njom, i ja – s praznom bocom.

*
Pola godine pauzirala sam od ture i ponovo se treba privići na sve: na trvdo sedište, na bol mišića u nogama, na brojne neprijatnosti povezane sa izloženošću velikom fizičkom naporu pod otvorenim nebom. I kao što po pravilu uvek biva, okolnosti se i sada udružuju tako da mi sve dodatno otežaju. Osim čeonog vetra koji i drugog dana duva nesmanjenom jačinom, počinju i uzbrdice. Na mapi sam videla da treba da pređem preko nekog masiva i sa šezdeset metara nadmorske visine, na koliko se nalazi Peking, uspenjem se na skoro hiljadu i po. Gobi pustinja se zapravo prostire na platou čija je prosečna visina između hiljadu i hiljadu i po metara, što i jeste jedan od razloga zbog kojeg se naziva hladnom pustinjom.
Okrećem pedale vrlo polako, a svaki okret postaje sve bolniji. Sedište me je opasno nažuljalo još prvog dana i ne mogu da sedim ni nekoliko minuta u istom položaju, već moram da ga promenim.
„Do đavola i Bruks“, razmišljam. „Poslali su mi muški model, koji anatomski ne odgovara ženama, i naravno da mi je pakleno neudobno da sedim na njemu. Ima da kupim ono tapacirano široko sedište nalik na fotelju, samo da nađem gde ga prodaju!“
Dotle, obmotavam ovo penastom podlogom za sedenje koja donekle ublažava bol i čini da mi bude malo komfornije.
Problem mi pravi i nos koji nemilice curi zbog suvog vazduha. Koža oko nosnica već mi se odrala i ličim na nekog sifilističara. Stavljam debeli sloj Nivea kreme, jedine koju imam kod sebe, ne hajući kako izgledam ljudima koji me vide izbliza. Ionako sam sva umotana kao mumija, sa dve kape, tamnim naočarima, kacigom, pa beli masni nanos ispod nosa ne menja mnogo na celoj toj čudonoj pojavi.
Negde krajem drugog dana dosetim se da probam da vozim sa maskom preko usta i nosa. Nikada to nisam mogla, ali sada se pokazuje kao odlično rešenje – spas od peska koji gutam zbog vetra a i kao zaštita za moj napaćeni nos.

*
Brine me da li ću stići do granice pre isteka moje kineske vize. Prespora sam zbog vetra i svih tegoba koje su me snašle, a i nikako ne volim da vozim pod takvim pritiskom, trkajući se sa vremenom. Pomisao da skratim deo rute stavljajući bicikl u voz ili autobus užasava me. Najpre, treba da kupim kartu. Da bih to uradila, moram da pokažem pasoš sa vizom, onaj probušeni, stari. A to znači da treba da objasnim i zašto je viza u starom a ja imam novi bez nje. Potom, treba da objasnim da moram da unesem bicikl ne sklapajući ga, i šest ogromnih torbi. Ne, previše je koplikovano i radije ću da vozim i noću ako treba, da bih stigla na vreme.
Ali lako je reći. Sedište žulja i bolovi postaju nepodnošljivi. Vetar ne prestaje. Danju sunce prži i temperatura se penje skoro do trideset stepeni a noću je ispod nule – jutros je u mom šatoru bilo skoro minus deset. Moj bicikl sa svim torbama sad teži preko šezdeset kilograma jer nosim i debelu zimsku odeću i hranu. Dugo nisam vozila i već nakon dva-tri dana moram da zatežem kaiš na pantalonama – kilogrami (ionako prkeomerno naslagani tokom pauze) naprosto se tope. Sve to me iscrpljuje. Nisam sigurna da ću imati snage do granice.
Stajem u malom gradu da nađem internet i ponovo preračunam razdaljine, te da vidim šta mi je činiti.
Za razliku od prošlog puta u Kini, kada sam tražila internet kafee i stalno se raspravljala oko toga što nemam ID karticu jer kao stranac i ne mogu da je imam, a bez nje je nemoguće koristiti javni računar, sada odnekud postupam mnogo pametnije. Odlazim u hostel gde imaju WiFi i pitam da koristim konekciju. Odobravaju mi bez ikakvih pitanja, a kako je signal veoma slab u parteru, žena sa recepcije odvodi me na prvi sprat, gde se nalazi ruter. Sedam na stepenice i pokušavam da otvorim Guglovu mapu.
Iz sobe do mene čuje se stenjanje – mladi par koji je stigao u hostel kad sam i ja ušla platio je sobu da bi vodili ljubav. Još od pre znam da je to praksa mladih u Kini. Sobe se mogu iznajmiti prema svačijem novčaniku, pa shodno svom materijalnom stanju, parovi neophodnu intimu nalaze u nekom od nebrojenih motela, hostela, hotela.
Na trenutak, dok čekam da mi kineski ometači zapadnih sajtova na sekundu odobre pristup Guglovom servisu, vidim scenu u kojoj se nalazim sa strane, kao okom filmske kamere, i počnem da se smejem naglas. Luda belkinja sa kacigom na glavi koju je zaboravila da skine, sa belim slojem kreme ispod nosa, sedi na podestu dva sprata u jeftinom hostelu, hvatajući signal rutera koji je postavljen visoko na zidu, dok iz sobe do stepenica dopiru sve ubrzaniji jecaji Kineskinje koja samo što nije doživela orgazam.
Ovaj svet je potpuno blesavo mesto.

*
Do petog dana shvatam da ću se bespotrebno iznuriti još pre ulaska u mongolski Gobi, gde će mi pak biti potrebna sva snaga. Još nisam odlučila šta da uradim i kako da rešim problem kratkog vremena, ali sam sve bliža ideji da u Ulan Kuabu, velikom gradu u koji bi trebalo da stignem sutra, pokušam da sednem na voz i prekratim rutu za jedan dan, tokom kojeg bih se odmorila i malo oporavila.
No pre ulaska u njega, zaustavim se u drugom gradu da potražim banku i razmenim dolare pošto kod sebe nemam dovoljno kineskih juana. Grad deluje dosta prostrano, kao i većina kineskih gradova, a duž glavne ulice vidim na desetine banaka. Uđem u prvu i pokažem novčanicu od sto dolara.
„Ne-ne!!!“, poviče Kineskinja iza pulta.
„Da li je ovo banka?“, pitam je.
„Da“, odgovara. Njen engleski je jedva dovoljan da me razume.
„Onda mi razmenite novac“, kažem.
No opet dobijam odgovor u vidu užurbanog, gotovo prestrašenog odbijanja. Ovoga puta, prati ga i neodređeno mahanje rukom dole niz ulicu. Očito, negde me šalje. Ali gde? I zašto ne mogu da razmenim pare u ovoj banci?
Umorna sam od kineskih apsurda, ili onoga što meni, kao zapadnjaku, izgleda apsurdno u ovoj zemlji gde sve uvek mora da bude po najstrožim pravilima. Shvatam da mi je upravo to smetalo u Kini prvog puta – ne ljudi, jer oni su i tada bili uglavnom ljubazni kao i ovi koje srećem sada, nego sudaranje sa zidovima brokratije, zakona, pravila koji te okružuju na svakom koraku. Gde god da kreneš, šta god da pokušaš da uradiš – od obične kupovine u supermarketu preko zamene novca u banci do dobijanja dozvole da izađeš iz zemlje – svuda oko tebe je kineski zid Sistema.
Umorna sam od toga već posle mesec dana.
Zato samo sedam u stolicu nasuprot one službenice i kažem: „Ja odavde ne mrdam dok mi ne razmenite novac.“
Ako neko razume tvrdoglavost, onda su to Azijati. Jer, njima je ona najsvojstvenija – kada Azijat odluči da je dosta, da ste prešli granicu njegovog strpljenja i njegovih snaga, nema te sile koja će ga pomeriti iz njegove odluke da više ni prstom ne mrdne. Okameniće se i stajaće tako na jednom mestu ćuteći i ne mićući se i neće ga biti briga ni ako se ceo svet bude srušio tu, pred njegovim očima. Upravo takvu tvrdoglavu odlučnost osetila sam u sebi kada sam, bez imalo drame, sela, preksrstila ruke i rekla da se neću pomeriti dok ne dobijem juane za svoje dolare.
Kineskinja ju je smesta prepoznala. Skočila je i prošla na ovu stranu pulta, te me pozvala da krenem za njom. Izašle smo napolje, ušle u taksi i odvezle se do Kineske banke. Tamo me je sprovela do šaltera gde mi je njen kolega, spetljan kao da nikada pre to nije radio, promenio novac. Potom me je smestila opet u taksi i vratila se sa mnom nazad u svoju banku.
Opraštajući se od nje, pogled mi slučajno pade na minibus iza zgrade u kojoj je radila. Mimikom, upitah je da li je to autobuska stanica, a kad mi potvrdi, iskoristih priliku da je pitam i da li bih mogla da stavim bicikl u autobus do sledećeg grada. Uz najbolnije grimase na licu, dočarah joj da me bole noge i zadnjica i da sam mrtva umorna.
Sada su i devojka i taksi-vozač, kao i čuvar banke te nekolicina prolaznika, udružili napore da mi organizuju otpremanje autobusom. Pozvali su telefonom stanicu, raspitali se da li može, a onda me poslali tamo. Taksi vozač je pošao sa mnom da mi pomogne oko kupovine karte, a u čekaonici se našla i jedna studentkinja koja priča engleski. Uz njenu pomoć, našli smo autobus sa dovoljno velikim prtljažnikom da smestim moj bicikl i kroz sat vremena vozila sam se ka Sonid Joukiu, poslednjem velikom gradu pre mongolske granice.

*
Dan i po pauze provodim u hostelu uglavnom spavajući. Nisam ni bila svesna koliko sam zapravo izmorena. U pauzama kada sam budna, perem stvari koje se ovde suše neverovatno brzo, zbog suvog vazduha i visokih dnevnih temperatura, odgovaram na mejlove, sređujem fotografije i spremam sve za novi blog koji ću postaviti kad budem napustila Kinu, a pre nego što se otisnem u monsolski Gobi.
Drugog dana osećam se odlično i krećem rano ujutru. Još je veoma hladno, pa sam umotana kao nindža. Vetar je sada bočni i neuporedivo mi je lakše. A i oni žuljevi su delom zacelili pa mi sedenje na neodovarajućem Bruksu nije toliki problem.
Oko mene – pustinja. Dokle god pogled dopire, svuda samo žuti pesak ili kržljavo stepsko rastinje. Teren nije sasvim ravan, već blago zatalasan, ali nema više onih brda sa visokim usponima koja sam ostavila iza sebe. Moj GPS pokazuje da sam na hiljadu i tri stotine metara nadmorske visine.
Put je odličan, širok asfaltni autoput, sa po tri trake u svakom smeru. Nije mnogo prometan – na pola sata prođe po jedno vozilo.
Širina. Sve je tako ogromno. Kraja nema. I pusto i tiho. U mongolskom Gobiju neće biti ni ovog puta, a ni kuća koje ulgedam tu i tamo, uglavnom na velikoj daljini. Vidljivost je neverovatna – opažam objekte čak i do petnast kilometara ispred mene. Ugledam tako skupinu od tri-četiri kuće i obradujem im se kao znaku civilizacije, orijentiru koji mi objektivno ništa ne znači, osim svesti da eto, tamo ima nekih ljudi. I učini mi se da su tu, nadomak ruke, čim ih tako jasno vidim. Onda pogledam na moj ciklokompjuter i zapamtim dotadašnju kilometražu. Nastvim da vozim mereći koliko ima do onih krovova, jer želim da steknem osećaj o razmerama u pustinji. I onda krene da se dešava uzmicanje. Kuće kao da postaju sve dalje ili se put udaljava od njih. Ali nemoguće je i jedno i drugo, jer nigde ne skrećem a linija autoputa je prava. Povremena niska brda – naizgled niska – sasvim ih zaklone na nekoliko minuta pa se već uplašim da to nije bila fatamorgana, ali onda se opet pojave, čim izbijem na vrh uzvišenja. Na kraju ipak stižem do skupine krovova. Više od deset kilometara okretala sam pedale od momenta kad sam ih prvi put ugledala. Kakav fenomen pustinjskog prostranstva!
Povremeno, tišina i praznina postaju nepodnošljivo teške. Pomišljam kako bi bilo dobro imati neku muziku, iako je skoro nikada nisam slušala na ovoj turi. Uvek mi se činilo da bi moj doživljaj stvarnosti, sveta oko mene, bio osiromašen kada bih isključila njegove stvarne zvukove i prepustila se muzici. No, ovo sada je potpuno drugačije. Kako li će tek biti tiho u mongolskom Gobiju, gde ne prolaze ni ovi retki automobili?
Pada mi na pamet ona rečenica iz Dostojevskog: „A možda smrt izgleda baš ovako?“ Ne kao karamazovska soba sa paukovima, već kao pustinja bez kraja. I ti sam u njoj.
Začudo, ta pomisao nije mi neprijatna. Kao ni osećaj koji imam u okruženju ovog ničega oko mene. Ispunjava me neki čudan mir dok ritmično okrećem pedale. I sasvim ludo, sve ovo oko mene mi se stvarno dopada.

*
Drugog dana nakon odmora ulazim u pogranično mesto Erenhot. Duž puta, desetine skulptura zelenih ogromnih dinosaurusa. Ovde, u okolini ovog grada, nađeni su skeleti mnogih od njih a sada su izloženi u muzeju koji nameravam da posetim. Kineski umetnik koji je ovo osmislio pustio je mašti na volju, pa se tako njegovi izvajani dinosaurusi jure po pustinji, zaskaču jedan drugog, igraju se, bore, a dva najveća, sa suprotnih strana puta, izvijaju se jedan prema drugom praveći luk, na čijem vrhu su njihove glave. Jezici zapravo, jer, ta dva sasvim simpatična dinosaurusa se – ljube. Ova preistorijska scenografija dopunjena je imitacijama starih izumrlih vrsta drveta, ali i solarnim panelima uz svaku lampu pored puta, kao i vetrenjačama oko kojih dinosaurusi trčkaraju.
Kineski osećaj za lepo!, pomislim smejući se u sebi.
Krenem najpre da nađem prevoz nekim motornim vozilom za sutradan, budući da je ovaj granični prelaz zatvoren za pešake, bicikle i motorcikle. Kod železničke stanice, gde bi, prema informaciji iz Vikipedije, trebalo da bude mnogo džipova i minibusa, nema nikoga.
„Hello!“, javlja mi se jedan momak.
Pomislivši da zna engleski, pitam ga za pomoć.
Mladić mi pokaže da sačekam, a onda pozove mobilnim svoju prijateljicu i da mi aparat da razgovaram s njom. S Kinezima, to sam već naučila, nije lako postići praktičan i konkretan dogovor. Oni pričaju mnogo i izokola, izbegavajući da kažu bilo šta direktno, čak i kada je to nešto afirmativno i kada je reč o pomoći. Tako sada naš razgovor traje više od pola sata, a sve što sam želela bilo je da mi mladić napiše na kineskom 'autobuska stanica' kako bih mogla da odem tamo i pokušam da kupim autobusku kartu. Umesto toga, nakon nebrojenog ponavljanja, pristala sam da me on odvede tamo jer je veoma blizu mestu na kome smo.
Ušao je u svoja kola a ja sam ga pratila na biciklu. Po dolasku na stanicu, opet je pozvao devojku i ovoga puta dogovarale smo se oko kupovine karte i dodatnog plaćanja prtljaga. Kada sam na kraju došla u posed dragocene karte, usledio je još jedan razgovor.
„Moj prijatelj će vam pokazati gde možete da ručate, ali vam savetuje da držite bicikl na oku. Potom, ako nemate ništa protiv, on bi otišao svojoj kući“, rekla je devojka.
A ja sam se, kao nedavno moj prijatelj Vlada u poseti Pekingu, zapitala da li sam zaista u Kini. Ovoliku ljubaznost ljudi i spremnost da pomognu doslovno me vodeći za ruku dok sve ne obavim, srela sam još samo u Tajlandu.
I tada sam shvatila: sigirno postoji razlika između Kineza na sveru i u drugim delovima zemlje koje sam posetila prošlog puta, ali razlika postoji i u mom ophođenju prema njima. Očito, ovi ljudi žele da pomognu i učiniće sve da olakšaju strancu boravak u njihovoj zemlji, ali... E, to 'ali' je presudno važno – ali stranac ne sme ničim ni da nagovesti da ga nervira što ovde vlada potpuno drugačija logika, što su pravila tako apsurdna, što je i najjednostavnija radnja maksimalno iskomlikovana Sistemom. Ukoliko to osete, Kinezi će momentalno promeniti ponašanje – ili će se uplašiti da neće moći da vam odgovore i pomognu, ili će se osetiti povređenim pa će ragovati grubo i nadmeno, ili, a što je najčešće, i jedno i drugo.
Zaista, za ovu zemlju treba imati mnogo, ali mnogo strpljenja i vremena.

*
Za razliku od pre nekoliko dana, sada treba da promenim višak juana u dolare ili mongolsku monetu – tenge. Potonje ne prodaju, kaže mi službenica u banci, dajući mi dva papira da ih popunim. Potom me šalje za šalter. Provlačim one papire, pasoš i novčanice kroz mali otvor za to namenjen, kad, sa druge strane čujem: „Ne može“.
„Molim?“
„Ne možete da kupite dolare“, odgovara službenica na lošem engleskom.
„Kako ne mogu? Imam višak juana, sutra napuštam Kinu i hoću da ih zamenim.“
„Stranci ne mogu da kupuju dolare“, čitam objašnjenje sa ekrana njenog smartfona. Morala je da uključi translator da bi mi objasnila.
U neverici sam. Opet kineski zid Sistema. Ali ne stižem da se pobunim, a iza mojih leđa se već stvorio čuvar banke koji spremno pruža svoju ID karticu službenici.
„Da li ste saglasni da on kupi za vas dolare?“, čitam sa ekrana.
„Naravno!“, uzvikujem, u još većoj neverici.
I za nekoliko minuta sve je gotovo. Čuvar odlazi i ne sačekavši da mu zahvalim. Kakvi ljudi!
Vrteći glavom u neverici, pođem u centar da u supermarketu potrošim preostelu sitninu.
Na ulazu, moju poveću ručnu torbu za bicikl stave u veliku platnenu kesu a ovu zapečate i vrate mi je. Ali nakon desetak koraka setim se da sam u torbi zaboravila svesku u kojoj imam upisane osnovne kineske reči, poput: 'slatko', 'slano' i tome slično, a koje su mi sada neophodne da bih znala šta od hrane kupujem. Vratim se nazad da mi samo otpečate torbu na deset sekundi i ponovo je zatvore, ali ne – ne može nazad. Jedna prodavačica me povlači za ruku dajući mi do znanja da treba da je pratim. Sprovodi me kroz ceo, orgoman supermarket do kasa na izlazu. Tu prijavim – ništa, i onda mi otvore torbu. Dograbim onu moju svesku i pitam ih da zatvore torbu i da se vratim nazad, ali, naravno, ne može. Tako napravim još jedan krug i ponovo uđem u market, gde mi ponovo zapečate torbu.
„Pravila, pravila, da bi me udavila ili kičmu savila, neka glupa pravila“, počnu da mi se vrte stihovi u glavi. S ironijom posmilim šta bi Bora pevao da je bio u Kini.

*
Dva dana pre isteka vize napuštam Kinu. Pribojavam se problema na granici zbog toga što mi je viza u starom pasošu koji je poništen. Ali, odlučna sam u nameri da izađem iz zemlje i da ne platim nikakve penale. Naposletku, više nemam ni para, ovih kineskih, a stranu valutu niko ni mrtav ne bi pomsilio da uzme. To bi bilo nezamislivo kršenje pravila.
Desetine Kineza i Mongola sa tovarima i duplo većim od mog čekaju da se ukrcaju u autobus. U jedna od nekoliko autobusa koji svakoga dana kreću u sito vreme. Ja sam već platila duplu cenu karte, a oni sada plaćaju na ulazu u peron. Tamo stoje dve uniformisane žene i orgoman razvodnik i naplaćuju prtljag te pokazuju ko će u koji autobus.
Mene ostave za kraj. Bisage popakujemo u prtljažnik, a bicikl dva razvodnika unesu unutra, između sedišta. Iznenađena sam ovom kineskom inventivnošću koja je sigurno protivna pravilima.
Nakon pet minuta vožnje, stižemo na prelaz. Nervozna sam. Niakda nisma bila ovoliko nervozna iako imam dobar predosećaj. Znam da se na kraju uvek sve reši, čak i u Kini, ali previše je komplikovano i košta premnogo vremena i nerava. Samo kad bih to mogla da nekako izbegnem.
Stojim u redu u imigracionom odelenju ponavljajući u sebi: „Biće sve okej, opusti se.“
Malo se pribojavam i zbog toga da li ću stići na vreme jer ne znam d ali će autobus čekati ako procedura overe mog pasoša bude potrajala. Ne znam kakva je kineska praksa.
I evo me, licem u lice sa uniformisanim službenikom koji treba da u moj pasoš stavi izlazni pečat kao oslobađajuću presudu. Upravo tako se osećam – nadomak slobodi od Sistema. Jedan mali, pravougaoni pečat crevene boje deli me od nje.
Predajem oba pasoša i objašnjavam mu. Razume engleski ali nije siguran šta treba da radi pa poziva nekog kolegu. Ovaj mi kaže da pođem sa njim.
Već me hvata panika ali nemam izbora nego krećem.
Ulazimo u neku sobu, gde ovaj drugi službenik objašnjava trećem Kinezu u unifromi moj slučaj. Ovaj klima glavom, uzima oba pasoša i pokazuje šta treba da urade.
Ne, ne smem još da verujem da je sve šprošlo tako lako i brzo.
Vraćamo se za šalter, drugi prenosi prvom šta je rekao treći, i prvi udara onaj oslobađajući pečat u moj novi pasoš.
„Yes!“, vrisnem kad izjurim iz zgrade imigracionog. „Bye, bye, China!“

[pauza]

P.s. nove foitke su ovde: https://picasaweb.go... ... redirect=1

[pauza]

Kroz pustinju Gobi (I deo)

mapa [/img]
Sredinom aprila ove godine prešla sam biciklom pustinju Gobi, vozeći od Zaum Uda, pograničnog mesta uz kinesku granicu, do mongolske prestonice Ulan Batora, u dužini od 765 kilometara. (Prethodno sam vozila od samog južnog oboda pustinje u oblasti Unutrašnja Mongolija u Kini, što je još oko 200 kilometara.) U ovom i narednom tekstu prenosim moje dnevničke beleške, sređene i priređene za blog, o desetodnevnom kotrljanju kroz najseverniju i najhladniju pustinju na svetu. Tokom tih deset dana doživela sam temperaturne raspone od plus trideset do minus deset, smrzla se kao nikada do sada, imala neke neobične susrete i našla se u čudnim situacijama, pomerajući opet granice svojih strahova kao i izdržljivosti. Nakon svega, mogu da kažem da je uz turu na Himalajima, prelazak Gobija bio najteži i ujedno najluđi poduhvat tokom mog skoro trogodišnjeg putovanja.

(Za one koji bi da preskoce citanje i samo da gledaju fotografije, album je ]ovde[/u].)

13. april, prvi dan u Gobiju

Krećem već oko šest ujutru da bih izbegla vožnju po najvećoj vrućini. Juče je ovde, u Zaum Udu, bilo skoro trideset stepeni. Brinem se da li će mi količine vode koje nosim biti dovoljne. Imam nešto manje od šesnaest litara, što bi trebalo da mi potraje tri do četiri dana, ukoliko se budem pridržavala saveta o racionalnoj upotrebi vode u pustinji. Nikada nisam bila ovoliko natovarena jer, osim zaliha dragocene tečnosti, u bisagama nosim hranu za gotovo nedelju dana, kao i zimske i letnje stvari. Sve to zajedno teži oko šezdeset kilograma i pitam se hoće li moj bicikl izdržati toliki teret.

Napuštam gradić, i asfaltni put koji se prekida kod poslednjih kuća ustupa mesto zemljanom. Gori je nego što sam očekivala. Sav je u talasima, kao da su njime prolazile tenkovske gusenice. Nakon samo nekoliko minuta truckanja po njemu bicikl počinje da cvili – to se razlabavio neki od zavrtanja pozadi, na nosaču bisaga. Svaki put kada bih sišla sa asfalta, nešto se na njemu kvarilo i lomilo. Naprosto, nije predviđen za džombaste zemljane puteve, a pogotovu ne sa tolikim teretom.

A onda, nakon pet-šest kilometara otkrivam da luk koji sam pravila udaljavajući se a potom se približavajući voznim šinama – jedinom pouzdanom pokazivaču pravca kroz pustinju – zapravo predstavlja zaobilaznicu oko poslednjeg parčeta netom asfaltiranog puta.

Ipak! Ipak su završili ceo put, stigao je do pred sam Zaumn Ud! Projektovali su ga Kinezi i finansirali njegovu gradnju koja je počela pre mnogo godina, ali na internetu nisam uspela da nađem pouzdanu informaciju o tome da li je najzad završen.

Aaah!, otima mi se uzdah olakšanja dok se priključujem na besprekorno glatki asflat. Poput hirurški preciznog poteza nožem, zasekao je pejzaž preda mnom, tu bespreglednu stepu koja se graniči sa nebom.

Ali uz olakšanje, osećam i blago razočarenje. Ni pustinja nije više što je bila. Sa ovim putem, veliki deo avanturizma koji je pratio prelazak Gobija sada izostaje. Više nije tako lako zalutati i izgubiti se zato što se putevi pomeraju. Jer oni ranije nisu bili statični, već su se premeštali, nekada i po nekoliko kilometara levo ili desno, zavisno od peščanih nanosa koji bi prekrili pređašnji put, a onda bi džipovi i kamioni probijali novi.

Beščujno klizim. Sama sam. Vetar je blag, leđni. Poslednje kuće i gerove ostavila sam pre desetak kilometara i sada oko mene nema apsolutno ničega. Dokle god mi pogled dopire, svuda je stepa. Pesak i kržljavo žuto rastinje.

Dosadno mi je. Okrećem pedale gotovo bez ikakvog napora jer je sve ravno a i ja sam odmorna. Jedini zvuk koji čujem je onaj od točkova na asfaltu. Zapravo su dva različita zvuka – kad vozim po crnoj podlozi i kad pređem na belu liniju kojom je obeležena uska zaustavna traka. Prvo je najviše nalik ujednačenom šuštanju a drugo me podseća na hvatanje zaleta pred poletanje. Pomišljam kako bih lepo mogla da otvorim neku knjigu, postavim je na volan i čitam kao na trenažnom biciklu. Ili da gledam neki film – kada bih imala smartfon ili ajpod.

Na svakih možda sat vremena prođe neki kamion, uglavnom iz suprotnog smera. Vozači mi ablenduju a onda kratko zatrube u znak pozdrava. Razumljivo, Mongoli vole putnike, te moderne nomade. Mahnem im otpozdravljajući.

Povremeno ugledam neko stado kraj puta i obradujem se neočekivanoj živosti koju ovce ili konji unose u tu statičnu, praznu sliku što me okružuje sa svih strana. Zastajem da fotografišem jednog čobana na kamili, koji priđe do samog puta kako bi me pozdravio i pozirao mi. Pitam se šta ta stada pasu kad nigde nema zelene trave.

Oko podneva vetar menja pravac i počinje da duva sve jače. Udara me bočno a njegovi naleti su nekada toliko jaki da gubim ravnotežu i nekontrolisano izlećem ka beloj traci na sredini. Stiskam čvršće volan jer i saobraćaj na putu je u međuvremenu oživeo pa kamioni prolaze na svakih deset-petnaest minuta. Iako se Mongoli čine kao mnogo pažljiviji za upravljačem od njihovih suseda Kineza, moram da budem oprezna. Vozačima koji mi dolaze u susret sunce bije u oči jer voze sa severa, a i njima i ovima što me zaobilaze s leđa horizont povremeno nestaje u izmaglici. Čitala sam da su poremećaji u opažanju tokom prolaska kroz pustinju veoma česti, iako nije uvek reč o pravim fatamorganama.

Da bi sprečili ono šetanje puteva, kineski projektanti su predvideli nasip duž kojeg vodi asfalt, a u njegovom podnožju, na svaki kilometar otprilike, nalaze se betonski prolazi s jedne na drugu stranu. Nekada su u njima cevi, sa otvorime prečnika oko metar, a nekada su ozidani kao podzemni prolazi, za stoku prvenstveno. Ulazi u te prolaze su takođe betonirani, tako da pružaju odličnu zaštitu od vetra. Silazim u jedan da bih ručala u zavetrini. Bicikl ostavljam gore, oslonjen na crveno-beli stub-graničnik puta. Ti stubići, koje sam uočila duž svih kineskih puteva na severu zemlje, jedini razbijaju monotoniju jednoobraznog kolorita oko mene.

Pravim sendviče. Ne pamtim kada sam poslednji put jela kačkavalj i kobasicu. Te proizvode je veoma teško naći u Aziji, a i kada ih ima da se kupe, prilično su skupi jer su uvozna roba a u azijskim zemljama takse su po pravilu visoke. I u Zaum Udu kačkavalj me je koštao papreno, ali salama je bila jeftina budući da je domaći proizvod i da se tradicionalna mongolska trpeza zasniva na mesu a, u moderno vreme, i na mesnim prerađevinama.

Popodne je vetar još jači a počinju i uzbrdice. To su oni usponi koji su gotovo neprimetni oku, pa svaki čas bacam pogled na zadnju gumu proveravajući se da nije bušna kad tako teško napredujem. Onda se dosetim da na GPS-u, kojim me je nedavno sponzorisao Infoteam upravo za prelazak preko Gobija, imam i kompjuter koji pokazuje na kojoj sam nadmorskoj visini. Uključujem tu opciju i pratim promene na ekranu. Već se nalazim na hiljadu i dvesta metara i polako se uspinjem. Suprotno široko rasprostranjenom laičkom poistovećivanju pustinje sa ravncom a ove sa nivoom mora, nadmorska visina Gobija je između hiljadu i hiljadu i po metara.

Iako mrak pada tek oko pola osam, prekidam s vožnjom u pet. Ne želim da se premorim već prvog dana, a i opazila sam jedan dosta prostrani podvožnjak nedaleko kojeg je i jedna kuća. Izgleda kao da je napuštena, ali mi svejedno uliva veće poverenje da postavim šator u blizini nekog znaka civilizacije. Silazim na suprotnu stranu podvožnjaka od one s koje duva vetar i nalazim pogodno mesto, zaštićeno i neprimetno s puta, te postavljam kamp.

Kasnije računam koliko sam prešla kilometara, koliko sati sam vozila i koliko mi je preostalo litara vode i zadovoljno zaključujem da su mi svi proseci bolji od planiranih. Uklanjam prašinu, pesak i znoj sa sebe pomoću vlažnih maramica koje sam ponela u ogromnim količinama, pa malo pišem dnevnik, te potom spokojno odlazim na počinak.



14. april, drugi dan u Gobiju

Iako je vetar prestao da duva tokom noći, spavala sam veoma loše. Saobraćaj je oživeo nakon ponoći, pa su kamioni samo tutnjili iznad moje glave sve do jutra. Ali više me je namučila neka ptica koja je sve vreme neumorno huktala. Oglašavala se zvukom sličnom sovinom, ali prodornijom i tužnijom melodijom – sovinski fado!, pomislila sam – bez prekida. Nekoliko puta pokušala sam da je oteram pljeskajući dlanovima iz šatora, ali nije se dala zbuniti. U dva navrata sam izašla u noć i locirajući je na ispustu s druge strane mosta, gađala je grumenovima zemlje – oba puta uspešno ali samo na kratko, jer se vraćala čim bih ponovo legla. Ni čepići za uši nisu mi pomogli, pa sam na kraju odustala od pokušaja da uprkos tom zvuku zaspim. Tako sam jutro dočekala prilično umorna.

Napolju je polumagla, sunce se ne vidi, i odmah je osetno hladnije. To me raduje jer ću piti manje vode a i biće lakše voziti u hladovini. No čim krenem, otkrivam koliko zapravo ne znam ništa o pustinji – vetar koji mi se činio neznatnim dok sam stajala, odjedanput postaje jak, a sveže jutro se pretvara u veoma hladan dan pa moram da obučem deblje rukavice, drugu kapu i topliju jaknu.

I dalje je uzbrdo, što sada i nije loše radi zagrevanja.

Nemam dvogled iako svi vodiči preporučuju da se ponese u pustinju. Kad hoću da jasnije sagledam nešto u daljini, koristim zum na fotoaparatu. Tako sam i sinoć, sa mosta pod kojim ću potom spavati, na nekoliko kilometara odatle uočila jednu malu oazu – neveliko jezero i desetinu gerova oko njega. Zato se sada ne začudim kada mi odozgo, s vrha puta, u susret naiđe grupa Mongola. Čine se kao bezbrižni prolaznici koji su, eto, krenuli malo da se prošetaju. Pomsilim kako bi to bila čudna slika usred nigdine, kada ne bih znala da su im kuće tu u blizini, samo neprimetne s ovog dela puta.

U grupi primećujem i nekoliko žena. Dve između sebe nose veliku kantu od možda trideset litara nečega, vode ili goriva. Upitam se zašto uvek, prema onome što već gotovo tri godine viđam, žene rade teške fizičke poslove dok muškarci sede besposleni ili, kao sada, koračaju pored njih sa rukama u džepovima.

Jave mi se svi ljubazno, a ja im mahnem.

Primetila sam još u Zaum Udu a i ova grupa mi to potvrđuje, da su Mongoli jedan od mnogih azijskih naroda koji fizičkim izgledom ruši moje stereotipe o 'malim žutim'. Nisu ni niski ni sitni a ni mnogo žuti. Naprotiv – većinom su visoki i krupni, čak često i gojazni, a ten im je kao da su malo više preplanuli (mada sam u vezi s potonjim možda izgubila pravi osećaj budući da sam dosta dugo u Aziji).

Najzad stižem do vrha i očekuje me dug spust. Letim. Moj GPS pokazuje da sam na stotom kilometru od početka vožnje kroz Gobi, a to potvrđuje i znak kraj puta – Kinezi su na svakom kilometru postavili znakove sa upisanim kilometražama iz oba smera. Stajem da se fotografišem kraj brojke 100 sa jedne i 565 sa druge strane, ali mi smeta jedna cisterna. Pomislim kakav treba biti baksuz ili srećnik da se usred pustinje, baš na mestu gde želim da nema ničega, nađe cisterna sa vodom, ali ne pijaćom već tehničkom, kojom se poliva tek završeno zemljano proširenje kraj puta.

Kolebam se da li da je uprkos tome natočim pa da je kasnije prečistim pomoću prečišćivaća, ali odustanem. Imam dovoljno za još dva i po dana, koliko mi u najgorem slučaju treba do najbliže civilizacije gde ću obnoviti zalihe. Ipak, pod psihološkim prisitkom straha da ću ostati žedna, smišljam pravilo da na uzbrdicama smem da popijem po jedan gutljaj na svakom kilometru, a na ravnom i na nizbrdicama na svakom trećem ili četvrtom.

To brojanje mi ujedno pomaže i protiv dosade, koja me danas još jače pritiska. Osećaj se pojačava kako vreme odmiče i kako sve dublje zalazim u pustinju. Dok sam juče još i videla poneko stado i tu i tamo gerove, sada nema nigde ničega. Sama sam, verovatno jedino ljudsko biće kilometrima ili možda i desetinama kilometara ukrug. Nema čak ni vozila.

Osećam blagu bojazan. Nije to strah od nečega konkretnog, od pomisli na neku neprijatnu situaciju ili opasnost, već pre neodređeni osećaj izgubljenosti u nečemu toliko velikom da se čini beskrajnim. Neminovno se prisećam Himalaja, kao potpunog kontrasta ovome u čemu se sada nalazim. I tamo sam bila sama, ali osećaj se činio potpuno drugačijim u okruženju svih onih vrhova, kanjona, šuma i goleti, te najrazličitijih geomorfoloških oblika. Tamo je sve bilo prepunjeno, naborano, zgusnuto, dok se ovde svaki oblik gubi, utapa se u beskrajno prostranstvo, postajući zanemarljivo mali ne zbog svojih stvarnih razmera, već zbog veličine te polupustinje, do čijih krajeva se jedva dopire i mišlju a pogledom tek kada se nađe na nekom od njenih oboda.

Već satima nema nikakvog nagoveštaja civilizacije – ne prolaze kamioni ni vozila, ne vidim nijedno stado, ne opažam izmet domaćih životinja oko puta. Na dva-tri mesta primetim skelete pa stajem i fotografišem. Pripremajući se za Gobi, čitala sam putopise mnogih putnika, i među njima sam našla i priču o dvojici mladih Amerikanaca koji su pre nekoliko godina krenuli biciklima kao i ja, iz Zaum Uda. Put još nije postojao, pa su dosta lutali, a jednog dana su ugledali kostur krave za koji su pomislili da je ljudski. Prepavši se na smrt, panično su počeli da beže a kada su se malo pribrali, odlučili su da prekinu putovanje. Ustopirali su prvi džip koji je hteo da ih primi i odvezli se u Ulan Bator. Smešno mi je kako su ogromna kravlja rebra mogli da zamene za ljudska, ali i razumljivo, jer zamišljam kakav bi na mene utisak ostavio skelet da nema ovog puta. Taj znak civilizacije, makar bio ovako pust, jedino je psihološko uporište za prevazilaženje straha od pregoleme pustinje i izgubljenosti u njoj.

Kada pred kraj dana, nakon ko zna kog po redu napornog uspona, najzad ugledam jedan ger na nekoliko kilometara udaljenosti od puta, odahnem s olakšanjem. Odmah ispitam da li bih mogla da se smestim kraj podvožnjaka, u dnu nasipa, ali vetar duva baš sa te strane pa nevoljko produžim putem, pomno osmatrajući okolinu.

Pustinja Gobi nastanjena je mnogim divljim životinjama i zato nastojim da spavam u blizini ljudi. Početak proleća je najrizičnije vreme za zveri, jer nakon duge zime i isrcpenosti od nje, mnogo teže dolaze do hrane, pa ne prezaju ni da napadnu stada prilazeći sasvim blizu ljudskim naseobinama. Zbog toga je i kamper tada najviše izložen. A između mogućnosti da budem napadnuta na spavanju usred ničega ili pak u blizini nomadskog gera, ovo drugo mi se čini izglednijim za preživljavanje.

Nepuna dva kilometra nakon podvožnjaka, s leve strane puta opazim usamljenu malu kuću. Ostavim bicikl na nasipu i pođem da proverim. Iako širok manje od dva metra i dužine šatora, njen zid koji je okrenut suprotno od puta pružio bi mi kakvu-takvu zavetrinu. Vratim se do bicikla u nameri da ga izguram do kuće, kada opazim motor koji u širokom luku počne da kruži oko nje. Stanem i gledam. Dve figure na sedištima. Ne znam zašto kruže. Da li su tu zbog mene? Jer stvorili su se odjedanput, dolazeći odnekud, a očito da nemaju nikakav cilj već da i oni osmatraju kuću.

Utom mi se približe, pokušavajući da preko kanala koji odvaja stepu od asfalta izađu na put. Muškarac i žena. Gledaju me, pa im se osmehnem i mahnem im. Kada izguraju motor, zaustave se pored mene.

Pomislivši da je kućica njihova i da su me nekako videli, te su zato došli da provere ko se to muva oko nje, gestovima ih upitam da li bih mogla da tamo postavim šator kako bih se sakrila od vetra.

Klimaju glavom, a potom polaze za mnom. Prate šta radim i čitaju moje namere, jer mi spremno pomažu da očistim tlo od srče, a kada uz njihovu pomoć podignem šator, da zategnem krila koristeći velike kamenove i betonske tučeve, koje dovlače odnekud, iza kuće. Žena me povremeno upita za neki predmet koji izvdaim iz bisaga i unesem u šator, pa joj objasnim čemu služi. Pošto sve postavimo i raspremim stvari, zamolim ih da ih fotografišem a potom pokažem da ću se uvući u moju 'kućicu'. I na moje iznenađenje, suprotno uobičajenoj azijskoj indiskretnosti, ovo dvoje ljudi se spremno povuče, sedajući na motor i odlazeći.

Kroz nepunih sat vremena začujem zvuk automobilskih guma koji se približava, a čim se kola zaustave, prodornu sirenu na koju je neko nalegao.

Hej, polako! Evo, izlazim!, viknem i provirim iz šatora.

Napolju dva muškarca. Jedan mojih godina, onižeg rasta, stamen, sa stomakom kao fudbalskom loptom koja se napinje ispod uske majice, a drugi visok i dosta stariji, sa nečim na glavi što liči na čiroki. Ovaj mali govori nešto i maše rukama prema mom šatoru. Razumem da mi kaže da treba da idem odatle. I da je kućica njegova. I da je bolje da pređem u njegov ger, hotel zapravo, gde se nalazi tuš. Onaj matori je izgleda pijan jer pokuša da nasrne na šator, ali ga mlađi odbije vrlo grubim pokretom.

Nema mi druge nego da izađem napolje. Kad stanem ispred ovog prvog, više sam od njega za dve glave. Ali on je jak kao bik, što otkrijem kada mi protrese ruku. A to radi svaki čas, kako šta kaže. Uz to, upola je manji od onog starijeg, koji uporno nasrće, no sad na mene, a ovaj ga odbija jednom rukom kao u crtanom filmu. Za drugog nema sumnje da je dibidus pijan, a jasno osećam i alkoholisani dah nižeg Mongola.

Nekako im objašnjavam da ne mogu sad da se selim i molim ih da ostanem tu. Mali zdepasti mi na kraju odobrava, tresući mi ruku ko zna koji put, pa odgurne druga – i to po ko zna koji put – te uđu u kola i odvezu se.

Ni časa se ne dvoumim. Iako je već uveliko pao mrak, počinjem da se hitro pakujem. Ne znam ništa o Mongolima, ali mi se ne dopada ideja o mogućem ponovnom susretu sa njima u zlo doba noći, kada budu još pijaniji. Znam da je rukovanje znak prijateljstva, ali, smem li verovati pijanim nomadima za koje ne znam ni odakle su došli?

Besna sam dok guram bicikl uzbrdo, nazad do onog podvožnjaka. Trebalo je da se držim tog gera, za koji sam razumela da pripada onom paru. Ali, šta ako u njemu žive ova dvojica? U mraku, uspevam da nazrem još nekoliko slabašnih svetala od sijalica ispred drugih gerova u blizini, pa odahnem. Da, ostaću pored podvožnjaka iako neću biti zaštićena od vetra jer duva baš sa strane s koje je otvoren prema stepi.

Počinjem da dižem šator, kad me osvetli far motora. Ne stignem ni da opsujem, a prepoznam onaj par. Staju i pitaju me zašto sam se preselila, a ja im pantomimom objašnjavam šta se desilo.

Nije ti tu dobro, prolaze kola, neko nešto može da baci odozgo na tebe, kažu. I pozivaju me da se smestim pored njihovog gera. Po drugi put te večeri sklapam šator i pratim ih. Nude me da se smestim unutra, ali ma koliko me privlačila ideja da spavam u toplom, zaštićena od sve jačeg vetra, odbija me pomisao o deljenju iste prostorije sa mojim domaćinima. Kad god bih to radila, lošije bih se odmorila nego da nisam ni oka sklopila u mom šatoru. Obično bi krevet bio prekratak i provaljen, unutra puno dima od cigareta i mirisa koji mi nadražuju stomak, a domaćini bi hrkali ili često ustajali noću. Zato sada odbijam, pokazujući rukom da ću se smestiti u zavetrini iza njihove jurte.

Na to me povedu prema toru sa ovcama, koje sve isteraju napolje te me pozovu unutra da vidim da li mi tu odgovara. Nešto u načinu na koji mi nude da tu ostanem kazuje mi da mi čine veliku čast, kao da mi ustupaju kraljevsku odaju. Zbog toga, s udivljenim izrazom lica, odgovaram da ću rado tu ostati. I njih dvoje se smesta prihvataju unošenja mojih stvari i pomažu mi da postavim šator unutra. A potom, kao i prvog puta, uviđajno odlaze.

Tek što sam zaspala, kad evo njih na vratima tora a zatim i mog šatora. Žena mi pruža neku sveščicu sa ispisanom adresom. Treba mi malo vremena da shvatim o čemu se radi. Kada sam ih fotografisala, pitala sam ih za adresu kako bih im poslala sliku. Nisu je znali ali su se u međuvremenu očito raspitali i sad su mi doneli da je prepišem. U tom trenutku, učiniše mi se poput velike dece – dobri, dragi ljudi. U sebi se zarekoh da ću im neizostavno poslati fotografije čim budem stigla u Ulan Bator.



15. april, treći dan u Gobi pustinji

Cele noći budio me je vetar, i svaki put pimislila bih kako sam srećna što sam unutra, makar i u toru kroz koji duva na sve strane i na čija vrata bezuspešno nasrće ovan. Taj predvodnik stada od sigurno dvesta ovaca, sa jednim plavim a drugim normalnim rogom, uporno je želeo da uđe u svoj tor, a odustajao je tek kada bih ustala i izašla napolje. Uplašeno bi odskočio unazad, metar-dva, i odande me gledao ispod oka, podmuklo, čekajući da uđem i legnem kako bi ponovo nasrnuo. U toj nepravičnoj borbi, njegova pobeda bila bi nesumnjiva da se u jednom momentu nisam dosetila šta da uradim. Podesila sam moju čeonu lampu da se naizmenično pali i gasi i onda je okačila na ulaz, kako bi držala na sigurnoj udaljenosti onog alfa mužjaka. I zaista je pomoglo. A sutradan, kako sam izašla iz tora, tako je jurnuo unutra. Nasmejala sam se naglas, odlazeći u ledeno-hladno jutro. Prva noć pod mostom, druga u toru... početak ovog putovanja kroz Gobi nije baš obećavao udobnost.

Oko popodneva stižem u Sajinšan, prvi grad s ove, južne strane pustinje, koji je ujedno i središte provincije. Mnogo više nego Zaum Ud, ovo mesto je mešavina tradicionalnog stila mongolskog života u gerovima i, ređe, drvenim kućama, socijal-realističkih betonskih vušesratnica sa ravnim krovom i davno oljuštenom fasadom, te novim zapadnjačkim poslovnim zgradama od čelika i stakla. Staro jezgro čine brojne parcele ograđene visokim drvenim ogradama. Prilično su prostrane, i na njima se nalaze gerovi – uglavnom po dva-tri. Nekad su u dvorištu drvene kuće, prepoznatljivog stila, sa začeljem nalik na bagažar minubusa, a do njih je ger koji se sad koristi kao ostava za sve i svašta. Osim glavne ulice koja vodi u krug oko centra grada i koja je asfaltirana, ostale su zemljane, prašnjave i glavnom idu u cik-cak, provlačeći se između ograda. Na više mesta vidim kako je neki ger iznikao nasred puta, presekavši tako dalji prolaz.

Zadržavam se skoro dva sata da bih podigla novac koji mi je preko Western Uniona poslao Q-sphere. Moj pređašnji poslodvac a potom i prvi i jedini sponzor koji mi je omogućio da bezbrižno pišem knjigu na Nepalu, odlučio je da me 'časti' sa šeststo dolara, koliko sam izgubila u Pekingu od njihovog sponzorstva. Tek tako, da me časti. Već mi je jednom dao poklon a sada mi nadoknađuje gotovo trećinu tog novca, koju sam nepažnjom izgubila.

Ali, u Mongoliji nije tako lako doći do svog novca. Već sam pokušala u Zaum Udu, ali bila je subota a subotom se Mongolima baš i ne radi. Danas je utorak i hteli-ne hteli, radni je dan, ali nema internet konekcije, pa ne mogu da uđu u Western Union sistem. Tako čekam. Sedim u banci, trećoj po redu koju sam posetila, i čekam. I nakon gotovo sata, pojavljuje se bankarka i s njom, čudo jedno, stiže i konekcija. No barem procedura nije kopmlikovana kao u Kini, pa već za deset minuta imam svoj novac u džepu. Zapravo novac Q-spherea.

Thake the money and run, pevušim u sebi, napuštajući grad. Vraćam se istim putem, do isključenja, pošto nisam uspela da pronađem drugi za izlazak iz grada.

Pokušavam da vozim, ali vetar je čeoni i toliko jak da sam na ravnom sporija nego da hodam. Izguram nekako uzbrdo a onda potražim mesto za kamp jer nema smisla da se borim sa vetrom. Po već gotovo nepogrešivom osećaju, skrenem u stepu na vrhu brda, te se spustim se na padinu s druge strane, u uvalu zaklonjenu od vetra i od pogleda. U protekla tri dana, ovo je najbolje mesto za kamp koje sam imala.

Probudila sam se samo jednom, usred noći, osetivši da je moja podloga ispustila vazduh. Opet sam je negde probušila. Otvorila sam vrata šatora da osmotrim okolinu, i pred sobom ugledala potpuno nestvaran prizor – tri konja na ispaši, na sto metara od mog kampa. Posmatrala sam ih neko vreme odupirući se želji da izađem u toalet da ih ne bih uplašila i oterala, a onda sam ponovo zaspala.





16. april, četvrti dan u Gobiju

Preda mnom se pružio ravan put, najdosadnije parče do sada. Jedinu zabavu predstavlja mi pokušaj da ostanem na beloj liniji slušajući onaj zvuk kao pri poletanju aviona. Ravno i dosadno, dosadno i ravno. Nigde ničega, samo kržljavo rastinje u potpuno identičnom poretku s obe strane puta, kao na nekom ogromnom tepihu sa istim dezenom koji se ponavlja u beskraj. Besmisleno okretanje pedala jer uprkos kompjuteru na kome se menjaju brojke, subjektivni utisak je da se nisam ni pomakla s mesta.

Dinamiku unose rojevi muva koje doleću odnekud iako nigde na vidiku nema ni naselja ni stada. Kako stanem, tako me salete. Dosadne su i agresivne, uvlače se u bisage, pod moju jaku, a počinju i da me prate dok vozim. Pošto mi se spava, sasvim sam sigurna da se sprema kiša, a pred nju muve uvek lete nisko. Ali ovih je svejedno premnogo i previše su nasrtljive. Pokušavam da se setim da li sam negde čitala nešto o pustinjskim muvama. Možda sam ušla u oblast gde vlada muvlja pošast? Ne mogu da se setim da je iko njih pominjao pa se tim više čudim što me napadaju u tolikom broju.

Moj pokušaj da pripremim sendviče za ručak završava se tako što se u namazu senfa dave čete muva, kao na nekom ratnom poprištu. Odustajem od jela, užurbano pakujem stvari i bežim od rojeva. Dok okrećem pedale usput stresajući muve sa rukava, razmišljam kako da ih oteram kada postavim kamp. Dosetim se da na parče hleba namažem med i to ostavim kao mamac nedaleko od mesta gde budem pripremala večeru. Nadam se da će patent raditi.

Ali ne stižem do mesta za kamp jer počne da seva.

Aha, to je to. Sprema se pustinjska oluja. Progutam knedlu i žustro nagazim pedale.

Pre godinu i po, u severozapadnoj Kini kod Dunhuana, gde se nalazi zapadni obod Gobija, doživela sam peščanu oluju. Imala sam sreće da sam bila blizu grada pa sam se vratila na vreme, videvši šta se sprema. Letelo je sve što nije bilo čvrsto vezano, smeće, kape, piljarske gajbice, a potom i delovi krovova, crep, grane koje je vetar savijao do zemlje a onda lomio i nosio. Uspela sam da se sakrijem u jednu zemljanu kuću, čobansku postaju bez prozora i vrata. Postavila sam šator i zatvorila se unutra. Dva sata oluja je divljala. Kada je utihnula, jedva sam otvorila ziper od naslaga peska. Ne samo što je na njemu bilo pola centimetra prašine, nego se uvukla i unutra. Bisage i moj bicikl bili su kao otkopani ispod peska.

Sećajući se sada toga, žurno tražim bilo kakav zaklon, ali kao za inat, kilometrima nema onih podvožnjaka već samo betonske cevi. Na kraju, nemajući više izbora, uđem u jednu da u njoj sačekam dok nevreme prođe. Ako je i neudobno, barem više neema onih dosadnih muva.

Srećom, oluja sada izostaje, ustupajući mesto kiši i vetru koji duva snažno, iz različitih pravaca. Izlazim, oblačim kabanicu i nastavljam da vozim pomno osmatrajući okolinu. Za noć mi treba nešto bolje od cevi u koju ne može da se ugura šator. Ali oko mene se pružaju samo beskrajne ravnice bez ičega drugog na vidiku. U sumrak, najzad opazim prolaz ispod železničkih šina koje su se približile putu – ili put njima – na svega nekoliko stotina metara. S druge strane je takođe čistina, ali barem neću biti tako lako uočljiva kao kada bih se smestila na vetrometini pored puta. A i zemlja je omekšala pa ću moći da dobro učvrstim šator. Samo se nadam da će izdržati sve nalete ovog vetra.



17. april, peti dan u Gobiju

Pred zoru, u ono doba uoči svitanja kada naglo zahladni, počinjem da se tresem od studeni pa moram da ustanem i obučem perjanu jaknu. Pre nego što se ponovo umotam u moju debelu vreću kao mumija, pogledam na mali termometar – u šatoru je minus deset. Neki glas u meni zavapi, cvileći zbog tolike hladnoće, ali ga drugi zaguši. Nemaš sad izbora, kaže ovaj, to ti je što ti je.

Znala sam da sredinom aprila gotovo niko ne ide u Gobi. Iako su dani već dosta topli, noću su prosečne temperature još uvek niske, oko nule, a česte su i pustinjske oluje. Pa, kad sam sve to znala, zašto onda nisam još malo sačekala u Nepalu ili u Kini?

Plan koji sam napravila obuhvata nakon Mongolije Rusiju, deo oko Bajkalskog jezera a potom, ako uspem da dobijem vizu na tri meseca, i vožnju transsibirskom rutom do Vladivostoka. Nakon toga, prešla bih u Japan i zadržala se najmanje dva a po mogućnosti i sva tri meseca koliko mogu da ostanem bez vize, a volela bih da pređem i u Južnu Koreju, makar na nedelju-dve, pre nego što se iz tog dela sveta, brzom brzinom bežeći od nastupajuće zime, stuštim na jug, ka Singapuru. U toj nekoliko hiljada kilometara dugoj ruti koju sam nazvala 'severnom', negde moram da zahvatim lošije vreme i nepovoljnije doba godine.

Odlično, što si tražila, to si i dobila, i to odmah na početku, da ne moraš da čekaš, kaže mi irnično onaj prvi glas. Ali ne dam se pomesti. Razmišljam da je možda i bolje tako, jer sada, nakon one duge pauze u Nepalu, imam najviše snage i lakše ću podneti nedaće nego kroz pet-šest meseci, posle neprekidne vožnje 'severnom' rutom. A i nije sve toliko loše u Gobiju u ovo doba godine. Jedna od velikih prednosti je što je ta takozvana polupustinja u aprilu zapravo četvrt-pustinja, jer je zemlja još uvek tvrda i nema mnogo peska, pa je samim tim lakše voziti kroz nju.

Tako se tešim do jutra, kada mi se neodoljivo prispava. Sunce greje moj šator i temperatura u njemu raste, pa me ta toplota omamljuje. Ne žurim nigde i mogla bih da ostanem i ugrejem se, ali se bojim promena vremena. Već sam naučila kakav je ritam pustinje: do jedanaest a najkasnije do podneva nema vetra i mirno je, a onda počinje da duva umereno sat-dva, da bi se vetar potom pojačavao i oko četiri udarao takvom silinom da me je izbacivao iz sedla. Uveče nije bilo pravila: ili bi sasvim prestao oko šest i tokom noći bi bilo tiho, ili bi nastavio da neumorno kida sve do jutra a onda bi produžavao, možda samo menjajući pravac. Ne, nisam u žurbi da bilo gde stignem, osim što se bojim kakvo me vreme čeka za nekoliko sati. Zato sada sebe teram da ipak ustanem i što pre krenem.

Pre one prve promene vremena uspevam da stignem u malu varoš u kojoj imaju bežični internet. Proveravam poštu i sa strepnjom otvorim mejl od drugog izdavača, kome sam takođe poslala rukopis mog romana.

„...tvoj predivni i uzbudljiv rukopis "Zakotrljaj me oko sveta"...koji me je odmah oberučke

ščepao i nije ispuštao do samog kraja... Čestitam od srca... Danas sam na redakcijskom rekao (...) šta o tebi mislim kao o piscu i prezentovao (...) tvoj rukopis... i zauzeo se da (...) je uguramo za ovu godinu i da ti za ovu treću (sreću) knjigu ja budem urednik...“ piše. Umalo što ne vrisnem u neverici. Ima li pisca koji ne sanja da mu urednik izdavačke kuće odobri rukopis upravo takvim pohvalama?!

Uprkos sreći – i olakšanju nakon prve negativne kritike od pređašnjeg izdavača – ne popuštam želji da sebe možda častim odmorom i komforom, odsedajući u nekom hostelu. Cene smeštaja u Zaum Udu, a iz znatiželje sam pitala i u Sajinšanu, neopravdano su visoke. Za sobičak bez kupatila sumnjive čistoće i rugobnog izgleda, sa provaljenim krevetom na kome nema čak ni posteljine, treba platiti najmanje dvanaest dolara a najčešće dvadeset. U zemlji u kojoj postoje dva ili tri asfaltna puta i u kojoj je prosečna zarada ispod sto dolara mesečno? Ne, ne želim da im platim iz principa jer bih se osećala kao magarac zato što sam turista i što je ta cena namenjena samo strancima.

Tako napuštam tu varoš i boreći se s vetrom nastavljam dalje. Iako su me one pohvale obodrile i dale mi snagu, svaki kilometar pada mi teško i osvajam ih sa ogromnim naporom. Vetar se pojačao, duva mi čeono, a i vozim uzbrdo. Znam da imam dvadeset kilometara do narednog mesta, ali čini mi se da nikada neću stići u njega. Jedva sedim i boli me svaki mišić. To što ipak ostajem na točkovima zasluga je jedino mog straha da ću morati da kampujem na čistini, dok mi vetar bude kidao krila šatora stvarajui pri tom neopisivu buku u kojoj ni oka neću moći da sklopim, čak i ako budem uspela da se ugrejem u mojoj vreći. Naposletku, posle čitave večnosti borbe sa nevidljivim neprijateljem koji me je nemilice šibao, nekako stižem do onog sela. Uspevam da pronađem jednu nedovršenu kuću i smestim se u ugao tako da budem u zaklonu od vetra. Samo da se ne probudim noću od hladnoće, molim se u sebi, dok tonem u san, uvijena u obe vreće koje imam.

[pauza]

P.s. Ako bi moderator mogao da sredi ovaj haos gore od linkova koji nisu linkovi, bila bih zahvalna Kasno sam bvidela pa nemam mogucnost da editujem sama.

[pauza]

Kroz pustinju Gobi, II deo

18. april, šesti dan u Gobiju

Mongoli se kasno bude i kasno otvaraju svoje radnje. To sigurno ima veze sa klimom u ovom podneblju, jer u pola sedam kada ja ustanem toliko je hladno da mi na oči krenu suze.

Miriše na sneg. Ne mogu da se setim koliko dana sam već u pustinji, ali sigurna sam da nije mnogo iako mi se čini kao da sam u nju ušla pre nekoliko godina. I svakog dana sve mi je teže i uslovi su sve gori, a nemam osećaj da se bližim onoj prelomnoj tački nakon koje će se sve promenuti i krenuti nabolje – vreme se prolepšati, noći postati tople, a vetar, ako nikada i ne bude stao, barem promeniti pravac i duvati ka severu, u pravcu u kojem se i ja kotrljam.

Dok se spremim da krenem, sneg zaista i počne da provejava. Pred očima mi iskrsne vizija zavejane pustinje a u grlu zastane ogromna knedla koju potom dugo ne mogu da progutam.

Oblačim drugi par pantalona jer mi se pozadina ledi od vetra koji se umilostivio u zlo doba i počeo da me gura sleđa. No neka ga, samo da me ne zaustavlja, a sa hladnoćom ću se nakako izboriti.

Aha, sa tvojom slabom cirkulacijom u stopalima, rođena si za zimske uslove, a pogotovu za bicikliranje tokom kojeg ti prsti miruju – i lede se. Proći ćeš kao Igmanci!, podsmehne mi se neki unturašnji glasić.

Njega lako ignorišem, ali ne i utrnule prste koje više uopšte ne osećam uprkos vunenim čarapama. U jednom trenutku moram da stanem i nešto preduzmem u vezi sa njima da ne bih zaista i prošla kao oni mučenici u ratu. Ispred mene se kao poručena stvorila prilično strma uzbrdica, uz koju bih ionako veoma teško uspela da izađem na točkovima, sa svim tim teretom koji kotrljam sa sobom. Zato silazim sa bicikla i guram. Koračam žustro, kako bih ugrejala stopala. I zaista, do vrha uspevam da se ugrejem.

Aaah!, kakvo olakšanje! Kako samo prija toplina od krvi koja ponovo kola mojim venama!

Smejem se od srećne što sam živa, što mrdam svim udovima, što osećam svaki delić svog tela i to do doslovno do nožnih palčeva. Razmišljam kako je sreća relativan pojam jer se, gledano sa strane, ja sada opasno mučim, toliko se mučim da bi me svako upitao – a zašto ne odustaneš i ne uzmeš neki prevoz ili se ne smestiš negde dok ne otopli? – dok se meni čini da mi ništa više i nije potrebno da se osetim tako dobro i zadovoljno do da me prođe ukočenost od hladnoće.

Oko dva stižem u grad Čajir, koji se nalazi gotovo na samoj polovini puta od granice do Ulan Batora. Izgleda dosta nedopadljivo sa nizovima prizemnih kuća – radnji, prodavnica, servisa, hostela – koje sve deluju nahereno i oronulo spolja, a ogromne table sa ćiriličnim natpisima delatnosti što vise iznad njihovih pročelja izgledaju kao da će svakog časa pasti. Za razliku od prethodne dve mongolske varoši u kojima sam bila, ovde je asfaltirano više od jedne ulice, ali prolazi između kuća, prostor oko njih, sve je prekriveno peskom.

Kako nameravam samo da potražim internet, to uđem u kuću iznad koje visi prepoznatljivo malo 'e' – simbol najstarijeg brouzera. Unutra, petnaestak stolova sa kompjuterima i buljuk dece. Svi igraju igrice, po četa ispred svakog monitora, navijajući i dernjajući se iz petinih žila.

Vlasnik nemoćno sleže ramenima i širi ruke.

Zar ne možete da oslobodite jedan ni na petnaest minuta?, pitam ga mimikom. Stvarno mi treba samo da proverim poštu. Poslala sam mejl uredniku izdavačke kuće kome se moja knjiga onoliko dopala i očekujem njegov odgovor.

Ne, odbija čovek.

Je l' ima negde drugde internet?, pitam.

Odmahne rukom neodređeno. U Aziji uvek pokazuju pravac kao da vam mašu. Toliko su široki pokreti i ruke i dlana koje prave, da mogu da se odnose na potez od meste gde stojite do kraja nebeskog svoda ili sveta – jer taj gest podjednako upućuje i u visinu i u daljinu.

Ponavljam pitanje i pratim pogledom njegov dlan.

Opet neodređeno mahanje.

No, znam za caku i ne odustajem. Imitiram njegov pokret a onda zaustavim ruku u vazduhu i uperim prst u pravcu za koji verujem da je pravi. Mašem prstom ka tamo negde gde bi trebalo da je internet kafe.

Čovek odmahne glavom i pokaže mi svojom rukom više ulevo. Sad je pokret znatno određeniji pa uspevam da shvatim u kom pravcu treba da krenem.

Ali ne nalazim traženi net-kafe. Počinjem da se nerviram. Nije to zbog interneta, već mi je pomalo dosta svega. Znam da je to zbog preduge pauze koju sam napravila prethodnih meseci tokom kojih sam se ponovo navikla na kućni komfor – na prijatnu sobu, topli tuš u svako doba, udoban krevet. Biće potrebno izvesno vreme da se ponovo prekalim.

Zastanem pred nekom novijom zgradom u kojoj bi se moglo nalaziti bilo šta. Natpsi na njoj potpuno mi je nerazumljiv.

Internet?, pitam ženu koja je izašla da popuši cigaretu. Da li u blizini postoji internet ili vaj-faj?

Ne shvata me, ali ulazi unutra i vraća se u društvu sa drugom ženom.

May I help you?, pita me ona na dobrom engleskom.

I za dva minuta, daje mi šifru za bežičnu internet konekciju u osnovnoj školi gde predaje engleski.

Dok ona seda u taksi, ja joj zahvaljujem i krećem prema zgradi koju mi je pokazala. Ulazim unutra, klimam glavom domaru i tetkicama, te sedam na klupu u holu. Kroz tri munuta već proveravam svoje elektronsko sanduče.

Pokušavam da se ne čudim tome što mi se niko ne čudi. Pravim se kao da je normalno da stranci tako uđu u školu i koriste internet. Još ih i pitam da sednem u malu prostoriju – kao kabinu za dežurnog učenika – u kojoj se nalazi stolica i radni sto. Domar klima glavom i ja smesta prelazim. Ostajem dok mi baterija na notbuku ne iscuri, ne toliko što mi treba internet dva i po sata, već što grejanje u školi radi punom parom. Otišavši u toalet, videla sam sebe u ogledalu i vrisnula u neverici – brada i nos crveni od sunca, a obrazi gore od toplote. Nasmejala sam s enaglas toj Snežani u koju sam se pretvorila za samo nekoliko dana surovih pustinjskih uslova.

U neko doba ipak moram da krenem. Popodne je već odmaklo da bih sad nastavila sa vožnjom a i ne mili mi se da se smrzavam kada sam se tako lepo raskravila. Zato, napuštajući gradić, pomno osmatram gde bih mogla da postavim šator.

Ispod benzinske pumpe na prilazu varoši ugledam nedovršenu zgradu, sa zidovima visine oko dva metra, koji će mi pružiti dobru zaštitu i od vetra i od radoznalih pogleda. Postavljam tamo šator i spremam večeru. Iako sam zaštićena čak s atri strane – jer sam se smestila u nišu iza reda cigli – vetar me udara iz onog jedinog otvorenog pravca.

A onda, u neko doba, naprasno stane. Nastupi tišina koja mi se nimalo ne dopada. Kao da se nešto sprema, kiša ili... – sneg! Počinje da veje. U grlu me opet grebe ona knedla.

Za nepunih pola sata na mom šatoru je sloj od nekoliko centimetara snega. Pošto ne izgleda kao da će u skorije vreme stati, moram nešto da preduzmem. Navlačim kese preko cipela jer ne znam koliko su zaista vodonepropusne, a u jednoj od prednjih bisaga u kojima nosim 'kuhinju' pronađem dva zaboravljena poveća plehana tanjira koji će mi poslužiti kao lopate. Izvučem se napolje i krenem da čistim sa šatora i oko njega. Ali sneg pada sve jače.

Vratim se unutra da razmislim šta da radim. Nekoliko puta bila sam u šatoru kada je padao sneg, ali tada sam vozila ka toplijim krejevima i oblastima na nižim nadmorskim visinama. A sada idem na sever i predstoji mi uspinjanje na dvesta-trista metara veću nadmorsku visinu. Tamo teško da može da bude bolje. Ali ne supevam da smislim ništa pametno. Jedino što za sada mogu da uradim jeste da na svaka dva sata ustajem i čistim sneg sa šatora, kako me ne bi zavejao. A ujutru ću videti za dalje.



19. april, sedmi dan u Gobiju

Tokom noći, sneg je prestao da pada a smenila ga je sitna kiša, ali je i ona stala pred zoru. Još sam topla od sna, a kako se krećem pripremajući doručak a potom pakujući stvari, ne osećam mnogo hladnoću. Međutim, kad krenem da okrećem pedale, boreći se sa ledenim vetrom koji mi opet duva čeono, dođe mi da zaplačem koliko je hladno. Minus osam, pokazuje moj termometar. Pri pomisli da ću i narednu noć provesti napolju, na ovoj ciči, stresam se od jeze. Pokušavam da ne paničim, ali nisam pmatena šta da uradim. Svaki pokret pričinjava mi ogroman napor i ovom brzinom, u ovim uslovima, neću daleko stići. Samo ću se namučiti, izmoriti i možda razboleti. Da me tamo, u Ulan Batoru do kojeg imam još cela tri dana, čeka smeštaj u nekoj toploj sobi, onda bi imalo smisla hitati kako bih je se domogla što pre. Ali sve što sam uspela da nađem jeste kamp mesto u dvorištu jednog Holanđanina koji je oženjen Mongolkom. A to znači da će mi i tamo biti hladno kao i ovde. Pa gde onda jurim?

Nakon petnaest kilometara – za koje mi je trebalo sat i po – okrećem bicikl i vraćam se nazad u Čojir. Još nemam ideju šta ću tačno da uradim, ali za početak nameravam da se ogrejem u onoj školi. I tako i uradim. U međuvremenu, ogrejalo je sunce i sneg je stao da se brzo otapa. Krenem po varoši raspitujući se za cene smeštaja. Iste su kao i u prethodna dva mesta – neshvatljivo visoke u tako siromašnoj zemlji, a pogotovu u odnosu na to šta se za njih nudi. Ni u jednoj ne postoji tuš, a kad pronađem jednu sa kupatilom, ispostavi se da bojler ne radi.

Kako se ovi ljudi kupaju?, pitam se u sebi. Znam da je voda dragocena u pustinji, ali opet, moraju valjda da vode računa i o higijeni. Nisma primetila da neprijatno mirišu, ali to ne mora da znači da se kupaju redovno. Već sam otkrila da neki azijski narodi imaju drugačiji miris od belaca, gotovo neosetan, a i znoje se neuporedivo manje.

U hostelu sa kupatilom i hladnim tušem pokušavam da umolim vlasnike da mi naprosto zageju vodu u ketleru a onda ću je pomešati sa hladnom i tako se okupati. Da bismo se razumeli, muškarac je pozvao prijateljicu koja govori engleski. No kao i u Kini, i ovde otkrivam da Mongoli mogu da pričaju pola sata o nečemu – i da ne kažu ništa. Žena s druge strane slušalice mi najmanje deset puta postavlja isto pitanje, i to nije zbog znanja jezika, već da bi bila sto posto sigurna da želim upravo to što tražim. Onda pregovara sa vlasnikom hostela, pa opet priča sa mnom. Sve vreme, ponavljam da mi treba samo topla voda iz ketlera pošto topli tuš ne radi, ne uspevajući da shvatim zašto je toliko komplikovano to preneti njenom sunarodniku na mongolskom.

Znači, vi hoćete da vam zagreju vodu i onda ćete se kupati tom vodom u njihovom kupatilu?, pita me.

Da, želim samo zagrejanu vodu kojom ću se oprati u njihovom kupatilu, ponavljam.

Ne želite sobu?

Ne, ne želim sobu.

Želite da ovo što ste mi sada rekli prenesem vlasnicima?

Da, molim vas.

I tako pola sata, ista pitanja u krug.

Na kraju, ne daju mi ketler sa vrelom vodom nego se kupam onom poluhladnom, pošto bojler delimično radi. Tri evra za taj luksuz, a nakon cenjkanja, spuštaju na evro i po, što i jeste realna cena koju sma plaćala još u hostelu u zaum Udu.

Odlazim prilično ljuta zbog toliko izgubljnog vremena, zbog poluhladne vode, cenjkanja. I u prvom sledećem hostelu uzimam sobu, bez kupatila, koju plaćam papreno – dvadeset pet evra. Ali jeftinije nema, barem ne za strance.

20. april, osmi dan u Gobiju

Jeste da je cena koju sam platila ozbiljni atak na moj budžet i da sam za te pare morala da spavam na dušeku na podu, jer je krevet toliko provaljen da se u njemu leži kao u ležaljci, ali barem je bilo toplo. Ako nešto dobro radi u Mongoliji, onda je to centrlano grejanje. Toliko je jako da unutra svi idu u kratkim rukavima.

Tokom noći, sneg je sasvim okopnio, a sunce je zasjalo još od sedam. Napuštam grad a onih petnaest privh kilometara koje sam juče jednom već izvozila (Hm, čudno, trek-log pokazuje kao da si istu deonicu vozila tri puta a jednom u suprotnom smeru, kazaće kroz nekoliko dana Petar, iz Infotima koji me je sponzorisao Garminovim GPS-om), čine mi se sad neverovatno lakim za vožnju. Ali sada mi ne duva čeoni vetar i nije onako hladno. Ipak, zar je moguće da su mahom nizbrdo a ne uzbrdo kako mi se juče učinilo?

Pimećujem neke razlike u odnosu na prvi deo puta kroz Gobi. Ovaj deo je asfaltiran pre nekoliko godina i već je prilično propao zbog velikih temperaturnih oscilacija. Ono što mi se dopada jesu mala sela na svakih dvadeset pet kilometara. Obično je reč o tri-četiri prizmene kuće i jednoj stambenoj zgradi na dva-tri sprata. Ne znam ko tu živi ali zastajem kod naselja na pedesetom kilometru od Čojira. Nošen vetrom koji je u međuvremenu počeo da jako duva, u susret mi dolazi jedan ogroman crni oblak. Nimalo mi se ne dopada kako izgleda, pa zato odlučujem da sačekam dok ne vidim hoće li ponovo početi kiša ili sneg.

Prođem mini-šetalištem ispred stambene zgrade javljajući se mladoj ženi sa detetom koja je izašla napolje. Zaobiđem zgradu s druge strane, tražeći neki kutak gde bih se mogla smestiti ukoliko počnu padavine.

Tražite prodavnicu?, začujem na ruskom a kada se okrenem, ugledam visokog pedesetogodišnjaka koji nešto radi oko parkiranog kamiona.

Zapravo gledam gde da se sakrijem ako počne nevreme, odgovorim, pokazujući mu onaj oblak.

Možete kod mene, ja tu živim, pozove me muškarac pokazavši na zgradu.

Tek tako?

Hoćete da vidite? Tu mi je žena i unuka, ja ujutru moram da radim, a vi možete da noćite u sobi ako vam odgovara.

Kratko se kolebam dok ga pratim prema zgradi a potom i kroz hodnik u stan. Jeste čudno, ali na ovom putovanju su mi se već dešavala tolika čuda ljudske dobrote, da nemam razloga da ne verujem u još jedno.

Unutra je njegova supruga, koja upravo izlazi iz toaleta. Znam da Azijati nemaju zapadnjačke manire, no ipak mi bude malo neprijatno što zakopčavanje pantalona završava u predsoblju, preda mnom. Potom požuri u kuhinju da me ponudi čajem, koji ispijam u toploj trpezariji, ujedno i dnevnom boravku u koji me je domaćin smestio. Žena i njena unuka, koja proviri samo na trenutak, uskoro odlaze, a čovek me ostavlja samu unutra, jer odlazi da završi posao oko kamiona.

Ako vam odgovara ovde, ostanite noćas, ponovi s vrata.

Tek tako? Pustio me je u stan i sada me ostavlja u njemu. Zar se ne boji da ću ih opljačkati ili im napraviti neku štetu? Ako nije uvrnut, onda su Mongoli gostoljubivi poput Turaka, kojima ne stigneš ni da uzvratiš na pozdrav u prolazu, a oni te već pozovu na čaj, pa za trpezu i onda na noćenje.

Još dok su oboje bili unutra, ona mlada žena sa deteom ušla je i izašla nekoliko puta, a sada, kada ostanem sama, otkrijem da živi u stanu preko puta ovog. Kao i da je u Mongoliji komšiluk poput proširene porodice, jer svi slobodno šetaju iz jednog stana u drugi, otvaraju frižider svog suseda, koriste njegov toalet. Razumljivo, razmišljam ispijajući čaj. Od pamtiveka žive svi zajedno u geru i naučili su na kolektivizam.

Kroz neko vreme, moj domaćin se vraća. Seda za sto preko puta mene i uzima da glođe jednu poveću kosku za koju shvatim da je od jarca. Nudi i mene, ali odbijam. No zato rado prihvatam šolju toplog mleka.

Pričamo na lošem ruskom, ali se uglavnom razumemo. Već sam primetila da su Mongoli veoma bistri, barem kada je reč o asocijacijama. Ono dvoje ljudi u čijem toru sam spavala nepogrešivo su pogađali šta sam im objašnjavala mimikom i u letu shvatali kako mogu da mi pomognu. Sad i ovaj čovek.

Najpre mislim da ostanem da tu noćim i lepo se odmorim, a i istuširam, pošto je zgrada novijeg datuma i u stanu postoji zapadnjačko kupatilo i tuš sa toplom vodom. A i Uskrs je i bilo bi lepo da ga proslavim pod krovom, među nekim prijatnim ljudima. Ali nakon dva sata, kada vidim kako je sunce granulo a onaj oblak otplovio nekuda, uzvrpoljim se na mojoj stolici. Ne znam šta mi je i kud žurim, ali nekako mi se ne ostaje tu. Iako nikada nisam imala neprijatno iskustvo a nemam ni razloga da posumnjam u namere mog domaćina, pitam se da li sam tu zaista bezbedna. Nisam sigurna da sam ga razumela dobro u vezi sa tim da li mu se supruga vraća tog dana ili će noćiti na nekom drugom mestu. I znam da je potpuno pogrešno, ali pomislim – a šta ako ovi ljudi smatraju da je normalno da nepoznata gošća završi sa domaćinom u istoj postelji?

Nikada mi ranije takva pretpostavka nije pala na pamet iako sam mnogo puta noćivala u istim prostorijama sa samim muškarcima. Grdim sebe zbog tog neosnovanog straha.

Postaješ ksenofobična kao da nisi proputovala pola sveta, Snežana! Pauziraš nekoliko meseci i odmah potpadaš pod uticaj iracionalnih strahova, svojstvenih onima koji nikuda ne mrdaju iz svog dvorišta ili svoje sobe.

Ipak, odlazim.

A gde ćeš da spavaš?, pita me.

Ne znam, negde, odgovorim lakonski, rukujući se s njim.

Imam dvadeset pet kilometara do sledećeg sličnog naselja uz železničke šine. U njima žive ljudi koji održavaju prugu i to je projekat vlade za smanjenje broja nezaposlenih u nepalskim gradovima – koliko sam razumela mog nesuđenog domaćina. No ti kilometri otegnu mi se do večeri, što zbog vetra, što zbog uzbrdica.

Ovo selo malo je veće od prethodnog, sa više prizemnih kuća dok ona stambena ima čak četiri sprata. Obilazeći oko prvih, shvatim da su napuštene pa zaustavim bicikl u nameri da se smestim uz jednu od njih. No nisam stigla ni da skinem šator sa njega, kad me iz zgrade opaziše tri muškarca i krenuše ka meni.

Mladi momci od najviše dvadeset pet godina.

Pitam ih mimikom d ali mogu tu da kampujem a jedan me – ne baš neočekivano – odmah pozove da se smestim kod njega. Povede me do zgrade i u svoj stan, u kome su dve mlade žene sa bebama a tu je i dvogodišnja devojčica. Smesti me za trpezu i preda me hitro iznese sve što ima iz frižidera. Za razliku od mog pređašnjeg domaćina, ne govori ni reč ruskog, pa ne razumem kud mora da ode. Ali i ne pitam se mnogo. Večeram a onda ostanem da sedim za stolom ispijajuć toplo mleko i posmatrajući šta se dešava.

A dešava se da komšije ulaze i izlaze kao da nije reč o stanu već o nekom prometnom šalteru. Svi su mladi, a gotovo sve devojke nose u naručju bebe. Jedna od njih, ona koju sam prvu zatekla, dojilja je većini njihovih beba, jer ih samo prinose i odnose, kao na traci. Da nisam u blagom šoku, mogla bih da se smejem toj sceni kao u nekom crtaću.

Kroz izvesno vreme mo domaćin se vraća. Muva se po kuhinji, puši, traži nešto po ormarićima, a onda me pita da li bih pila votku. Sa dva prsta udara se po žili na vratu, što je u Aziji znak za pijančenje i pijanstvo. Odbijam, pomislivši kako imam sreće što nisam muško jer ne bi bilo načina da izbegnem da nazdravimo. Jer komšije-drugari naizmenično ulaze, pričaju nešto s nim pa izlaze, odlazeći negde – odjedanput shvatam – da piju.

S jednim od suseda, moj domaćin sedne na patos, kratko vreme pričaju, no onda počnu da se gurkaju ramenima. Najpre mislim da je reč o prijateljskom koškanju, ali brzo otkrivam da grešim. Moj domaćin već nimalo prijateljski šutira onog drugog momka izgurujući ga napolje. Kada u tome i uspe, vrati se da mi obajsni kako je onaj pijan.

Kiselo se smešim ne znajući šta da mislim. Sasvim je sigurno da nisu baš nežni.

U jednoj od navala suseda, u stan bane žena mojih godina ili nešto starija. Krupna i vosoka, sa mužem. Na ruskom mi objasni kako oni večeras slave odlazak koleginice u penziju i da su zato malo pijani. Moj domaćin će otići sa njima, a njegova supruga, njeno dvoje dece i ja treba da se zaključamo u stanu i da nikoga ne puštamo. Kad se bude vratio, momak će da kuca na vrata pa će mu neka od nas dve otvoriti.

Da se zaključamo i ne puštamo nikoga?, ponovim.

Da, ne brini se, bezbedna si ovde, potvrdi mi žena.

Nije me ubedila, ali ipak ostajem. Kada svi kolektivno odu, uradim po njenom savetu.

Ali samo što je domaćinova supruga ušla sa decom u spavaću sobu a ja postavila moju podlogu na pod u dnevnoj i otvorila vreću za spavanje, a neko počne da lupa na vratima.

Otvorim i pustim domaćina unutra. Zaključam ponovo.

Dum-dum-dum!, neko pokuša da razvali vrata.

Domaćin pojuri i otvori ih, a preko njega, odgurnuvši ga, u sobu nahrupe onaj pijani sused sa još dvojicom. Usledi koškanje, pa guranje, pa udarci šakama i pesnicama, dok ga na kraju njih trojica nekako ne izvuku napolje. Domaćin se vrati u stan i zaključa vrata. Ali njemu se još ne spava. To što sam ja legla, njega ne zanima. Sedi pored moje galve na podu, obujmio je stopala rukama i trešten-pijan ponavlja:

Ja gavarim pa ruski harašo! Mongolija krasivaja!

Ljubazno mu se osmehujem čekajući da prekine i ostavi me da spavam. Ali on na to i ne pomišlja. Poput nekog govornog automata, identičnim tonom u pravilnim razmacima na po petnaest sekundi otprilike, ponavlja te dve rečenice. Sedi na pola metra naspram moje glave i dere se:

Ja gavarim pa ruski harašo! Mongolija krasivaja!

Njegova žena pokušava da ga uvuče u sobu, ali uspeva tek kada ja odustanem od pretvorne ljubaznosti i prekrijem se vrećom preko glave jasno mu stavivši do znanja kako ne želim da ga više slušam.

Ostavljaju otvorena vrata od spavaće sobe pa čujem kako pokušava da ga nagovori da se svuče i legne. On dugo glasno ponavlja one dve rečenice a onda se napola utiša. Ustanem da zatvorim vrata i vidim kako je žena počela da ga ubeđuje koristeći poljupce i telesne nežnosti kao argumente.

Tek što se uvučem ponovo u moju vreću, kada počne:

Dum-dum-dum! Neko pokušava da razvali vrata.

Domaćin igrnoriše.

Udarci se ponavljaju a onda naprasno prestanu. Ali drugovi nisu odustali. Izlaze ispred zgrade i počinju da dozivaju svog komšiju kroz prozor.

Ovaj i dalje odoleva, skirven u spavaćoj sobi, u zagrljaju svoje žene.

Dum-dum-dum!, ponovo su pred vratima.

Domaćin više ne može da izdrži već skače i otvara im. Trojica hrupe u stan, a među njima opet onaj pijani nesrećnik. I opet ga isteruju napolje, ovog puta ga čak i šutirajući. Jedan drug se vrati tamo negde gde slave, a drugi ostane sa domaćinom u spavaćoj sobi. Upale televizor i pojačaju ton iako dve bebe već spavaju. Da barem gledaju program, nego se nadglasavaju sa voditeljem emisije.

A na ulaznim vratima opet udaranje pesnicama...

Ustajem besna kao furija. Pakujem vreću i podlogu, skupljam stvari i iznosim ih napolje. Moj domaćin, videvši šta radim, izađe u dnevnu sobu i tupavo me gledajući počne ponovo da ponavlja ono svoje: Ja govorim pa ruski hatrašo. Mongolija krasivaja.

Jebala te i ruskava jazika i krasivaja Mongolija! Ovo nije gostoljubivost, ovo je iživljavanje! Ako pozoveš nekog u goste, to znači neko poštovanje. A ovo pijano bulažnjenje i maltretiranje je nepoštovanje!, grdim ga dok izguravam bicikl napolje.

Sory, čujem ga kako ponavlja, no odmah dodajući i ono o ruskom jeziku i Mongoliji.

Napolju je mrkli mrak i nemam pojma gde da krenem. Ne uključujem čeonu lampu jer se bojim da će me neko od te pijane omladine videti i pratiti, ne što želi da me povredi, već iz zabave – onoga što pod zabavom podrazumeva alkoholisani um. Nigde nisam videla toliko pijanaca kao u Aziji i nigde toliko obeznanjivanje od piča kao u centralnoazijskim zemljama – Kazahstanu, Kirgiziji, Rusiji i sad Mongoliji. I skoro svake noći tokom ture u tim zemljama brinula sam se kako da nađem sigurno mesto za kamp. Ostajući u blizini sela, gde sam se osećala sigurnijom, rizikovala sam da me u zlo doba noći pijanci otkriju, natrapavši na mene.

Nakon skoro sata traženja, smestim se pored razvodničke kućice uz prugu, u senci lampe. Nisam vidljiva ni sa jedne strane puta koji vodi do nje, a svetlost sijalice pruža mi izvesnu sigurnost. Jedino što nije sasvim najprijatnije kadana deset metara od mene protutnji voz. Ali ko mi je kriv kad nisam htela da ostanem u onom prvom seocetu.

21. april, deveti dan u Gobiju

Najhladnija noć do sada. Ni termo pantalone i perjana jakna nisu mi pomogli da se ugrejem ispod dve vreće. Krećem napola smrznuta a nakon sat vremena vožnje više ne osećam nožne prste. Oči su mi pune suza dok se izuvam i uvijam stopala u aluminijumske folije, koje nosim u prvoj pomoći za slučaj hoper ili hipotermije. Nikada ih nisam upotrebila. Sada bih, čini mi se, bila u stanju da hodam i po kaktusima, ako bi mi to povratilo krv u zaleđene prste. Stiskam zube i nastavljam. Folija šušti, peckajući me, ali brzo počinje da deluje i ako mi nije toplo, barem osećam da su noge moje.

Uprkos boli, ne mogu a da ne primetim kako je danas nebo nad Gobijem prozračno, sa krupnim belim oblacima koji se čine nadohvat ruke. Zbog pustinjskog prostranstva, nebo ovde uvek izgleda sasvim nisko, toliko blizu Zemlje, da se jedva otimam utisku kako će je spljoštiti ako ga neko nekako ne pridigne. Osmehujem se zbog slike koju zamišljam – ljudi pomoću poluga pokušavaju da dignu svod i vrate ga tamo gde mu je mesto, a on naleže još više.

Već od jedanaest počinje da duva. Čeono, naravno. Borim se sa vetrom, ne želeći da se zaustavim tako rano, nakon svega pedeset pređenih kilometara. Ako sada prekinem, do Ulan Batora mi ostaje još celih sto, a čisto sumnjam da to mogu da pređem za jedna dan, u ovakvim uslovima. Više nije stvar u tome da li me u Ulan Batoru očekuje samo mesto za šator ili možda topla soba – sada jedino želim da se što pre iskobeljam iz ove pustinje. Ali ona ne da. Neće da me pusti. Kao da mi čita lekciju, učeći me poštovanju tako moćnog protivnika. Gotovo da je čujem kako mi govori:

Ako ne poštuješ vreme kada si bezbedna da ovuda prođeš, onda ću ti umesto prijatelja biti neprijatelj. Ne možeš da da tako uđeš kad se tebi prohte, zanemarujući cikluse prirode. Da li misliš da su karavani sa svilom ikada išli ovuda pre kasnog proleća? Ako se neki i upustio u takvu ludost, ona mu je bila poslednja. Sve ima svoje vreme i čudi me kako to do sada nisi naučila.

Jesam, kako nisam. Znam to odlično. Ali morala sam jer me čeka dug put na severu koji treba da pređem do početka zime. Azija je tako velika a ja sam tako spora – pravdam se, ali ne znam koliko mi veruje.

Tek što prođem jednu poveću varoš, a vetar stane da nasrće takvom jačinom, da me u nekoliko navrata odguurne do sredine puta. Srećom, pa iza mene nema vozila.

Ne, ne vredi. Ovo ničemu ne vodi. Samo ću se bespotrebno umoriti u pokušajima da osvojim par kilometara više. Pametnije je da za danas prekinem sa vožnjom pa da ujutru nastavim što ranije budem mogla.

Vraćam se do prilaza varoši i skrećem u stepu, iza jedne napuštene kuće. Ako ne bude previše hladno, moći ću da se dobro oporavim i da sutradan odmorna zagrizem taj poslednji deo puta te možda i stignem u Ulan Bator.



22. april, deseti dan u Gobiju

Promakla mi je granica gde se pustinja završava. Da sam na samom obodu Gobija, postajem svesna po tome što zastajem svaki čas da bih fotografisala planine koje se pružaju dokle mi pogled doseže. Bezbrojni zaobljeni vrhovi brda i blagi prevoji prostranih dolina, linije nalik onim dečijim iz mašte, čine da ne mogu da se otmem utisku da sam na površini neke druge planete ili u nekoj kompjuterskoj igrici koja simulira druge svetove. Zbog tih prizora gotovo da zaboravljam dojučerašnje napore i sve nedaće koje su me pratile. Nalazim se na četrdeset kilometara od Ulan Batora, ali znam da su poslednjih trideset nizbrdo. Još samo deset kilometara uspona – i zapravo sam stigla.

Prelepo!, klikćem ushićena, zastajući po ko zna koji put. Kako nisam više u žurbi, jedva se odupirem želji da krenem nekom od zemljanih staza kojih ima posvuda, prema tim magično privlačnim oblicima. Da krenem samo tako bez ideje o tome kuda idem, za tom lepotom koja je toliko nesvrhovita za naše ljudsko poimanje. Čemu služe i kome su potrebni ti zadivljujući pejzaži na obodu ničega? Zašto su tu? Da čine kontrast onoj pustinjkoj praznini u kojoj manjkaju oblici? Da nadoknade njihov izostanak i tako uspostave ravnotežu?

Ili su tu samo radi sebe samih, slučajno iznikle baš na ovom mestu planete, skrajnutom a opet važnom na mapi svetskih puteva?

Ne mogu ni da naslutim odgovor. A nije mi ni nužan. Pristajem da budem samo udivljeni prolaznik, putnik koji je ukrao delić te lepote ne znajući zapravo mnogo o njoj ali shvatajući koliko je čudastvena.

Gledajući je sada oko sebe, iako umorna, promrzla i iznurena, ne žalim ni na trenutak što sam se upustila u poduhvat prelaska preko Gobija. Jer kao i uvek, ovakva nagrada vredi svih napora.

[Gadjan]

Izgleda da će biti sada prilog sa Snežom na dnevniku pa koga zanima nek uključi RTS 1

Nisam sto posto siguran, samo sam uhvatio par sekundi najave pa ako sam pogrešio, sorry

ali čini mi se da jeste Sneža sa slike

[pauza]

Bio je prilog na RTS-u ali  ne mogu da postavim link jer mi stalno baguje.

[pauza]

Posle tri godine...

 

Pre tri godine, baš na današnji dan, spakovala sam moj bicikl i bisage u autobus za Bratislavu, da se tamo sretnem s čovekom s kojim ću krenuti na put oko sveta. Danas, tačno tri godine kasnije, pakujem stvari u ogroman kineski ruksak, a bisage i bicikl ostavljam u Irkutsku, odakle za nekoliko sati vozom krećem za Moskvu (četiri dana jahanja) a iz nje avionom za Beograd.

To je ta vest iznenađenja -- vraćam se privremeno. Vraćam se zbog knjige koju objavljujem. Treba da budem tamo kad izađe, da joj pomognem. Odvojila sam dva meseca za to – mesec dana za pripremu, štampanje i organizaciju svega, i mesec dana za promocije.

Prva, beogradska promocija, zapravo tribina o mom dosadašnjem putovanju i daljim planovima – jer putovanje se nastavlja već od oktobra – zakazana je za 30. avgust u 20.00 h u klubu Rex u Jevrejskoj, a organizoator je Putospektiva Pričaću o tome zašto sam poželela da krenem na ovakvo putovanje, čemu sam se nadala a šta me je snašlo u stvarnosti, govoriću o prednostima i manama solo putovanja, o tome kako se zaštititi u ’velikom svetu’ kada ste sami. Pričaću i o knjizi, potpisivaću je a moći će i da se kupi ako je neko nije naručio u pretprodaji.

Nakon Beograda, zamislila sam niz sličnih tribina po Srbiji. Za sada, u planu su Niš, Čačak, Novi Sad – a kada tačno, objaviću čim budem znala. U pomenutim gradovima Putospektiva i ja ’znamo ljude’. Ne treba ni da kažem da sam otvorena za pozive da dođem bilo gde. Jedini uslov je da mi se ostavi dovoljno vremena da do tamo stignem biciklom, nakon prethodne tribine.

Jer, na promocije ću – a kako bih drugačije -- ići biciklom. Sa sve bisagama, u kojima će sada biti knjige, šatorom i najnužnijom kamp opremom. Kad god vreme to dozvoli, voziću malim, sporednim putevima. Svako će moći da mi se pridruži. Svako ko želi da vozimo zajedno, da kampujemo, da upoznajemo lokalce, pričamo sa njima, da fotografišemo i krademo dobrotu i lepotu iz slučajnih susreta sa prolaznicima. Ako bude po mome, ići ću lagano, tako da će čak i oni sa osrednjom kondicijom moći da me prate. A onda, kada stignemo nadomak grada gde će biti održana tribina, nađemo neko zgodno mesto za kamp. Pa odemo u grad, održimo tribinu i potom se vratimo na ono mesto da podignemo šatore, zapalimo logorsku vatru i spremamo zajedničku večeru. I da pričamo. Ili da ćutimo i samo uživamo u prirodi, u osećaju slobode, u lepoti oko sebe.

Tako ja to zamišljam. Uz malu pomoć prijatelja ću – verujem -- i to ostvariti, kao i sve do sada.

P. s. Do početka promocija, postaviću još dva bloga i nekoliko galerija fotografija – o Bajkalaskom jezeru i ostrvu Olhon te o putovanju Transsibirskom železnicom i Moskvi.

[vladetaub]

Dobro došla!!!

[alx]

Pade mi na pamet, dugo nema vesti o Snezi,

pa rekoh - da pogledam na sajtu/blogu,

kad ono - sajt je stopiran - obratite se loopii ????

 

Zna li neko sta je u pitanju i sta se desava?

[skybeaver]

Imaš ovde na blogu svežijih pisanija http://blog.b92.net/...zana-Radojicic/

[vladags]

Na FB redovno pište reportaže, a navela je i da joj je hakovan sajt i da se radi na tome da se vrati u funkciju.

[pauza]

Ćao svima :9

 

Hvala na interesovanju

Elem, ovde sma prestala da postiram jer Nikola sve preuzima s mog bloga i stavlja na naslovnicu ovog sajta.

Da, sajt mi je hakovan pre nekoliko dana i čekam da se to sredi.

A na FB-u najredovnije postavljam skoro dnevne izveštaje gde sam i šta se dešava.

Nedavno sma imala povredu kolena koja me je zaustavila na tri nedelje ali sad je sve okej. Vozim na jug Tajlanda, planiram da Novu godinu dočekam uz samu maležansku granicu a onda od 1. ili 2. januara ulazim u Maleziju. Potom Singapur pa Indonezija pa Filipini....

 

Pozdrav svima