DA I TI DIŠEŠ NA DVA TOČKA

Kroz pustinju Gobi (II deo) - Na putu oko sveta

Dnevničke beleške kroz najseverniju i najhladniju pustinju na svetu.
Sreda, 30. april 2014
Kroz pustinju Gobi (II deo) - Na putu oko sveta

18. april, šesti dan u Gobiju

Mongoli se kasno bude i kasno otvaraju svoje radnje. To sigurno ima veze sa klimom u ovom podneblju, jer u pola sedam kada ja ustanem toliko je hladno da mi na oči krenu suze.

Miriše na sneg. Ne mogu da se setim koliko dana sam već u pustinji, ali sigurna sam da nije mnogo iako mi se čini kao da sam u nju ušla pre nekoliko godina. I svakog dana sve mi je teže i uslovi su sve gori, a nemam osećaj da se bližim onoj prelomnoj tački nakon koje će se sve promenuti i krenuti nabolje – vreme se prolepšati, noći postati tople, a vetar, ako nikada i ne bude stao, barem promeniti pravac i duvati ka severu, u pravcu u kojem se i ja kotrljam.

Dok se spremim da krenem, sneg zaista i počne da provejava. Pred očima mi iskrsne vizija zavejane pustinje a u grlu zastane ogromna knedla koju potom dugo ne mogu da progutam.

Oblačim drugi par pantalona jer mi se pozadina ledi od vetra koji se umilostivio u zlo doba i počeo da me gura sleđa. No neka ga, samo da me ne zaustavlja, a sa hladnoćom ću se nakako izboriti.

Aha, sa tvojom slabom cirkulacijom u stopalima, rođena si za zimske uslove, a pogotovu za bicikliranje tokom kojeg ti prsti miruju – i lede se. Proći ćeš kao Igmanci!, podsmehne mi se neki unturašnji glasić.

Njega lako ignorišem, ali ne i utrnule prste koje više uopšte ne osećam uprkos vunenim čarapama. U jednom trenutku moram da stanem i nešto preduzmem u vezi sa njima da ne bih zaista i prošla kao oni mučenici u ratu. Ispred mene se kao poručena stvorila prilično strma uzbrdica, uz koju bih ionako veoma teško uspela da izađem na točkovima, sa svim tim teretom koji kotrljam sa sobom. Zato silazim sa bicikla i guram. Koračam žustro, kako bih ugrejala stopala. I zaista, do vrha uspevam u tome.

Aaah!, kakvo olakšanje! Kako samo prija toplina od krvi koja ponovo kola mojim venama!

Smejem se od srećne što sam živa, što mrdam svim udovima, što osećam svaki delić svog tela i to doslovno do nožnih palčeva. Razmišljam kako je sreća relativan pojam jer se, gledano sa strane, ja sada opasno mučim, toliko se mučim da bi me svako upitao – a zašto ne odustaneš i ne uzmeš neki prevoz ili se ne smestiš negde dok ne otopli? – dok se meni čini da mi ništa više i nije potrebno da se osetim tako dobro i zadovoljno do da me prođe ukočenost od hladnoće.

Oko dva stižem u grad Čojir, koji se nalazi gotovo na samoj polovini puta od granice do Ulan Batora. Izgleda dosta nedopadljivo sa nizovima prizemnih kuća – radnji, prodavnica, servisa, hostela – koje sve deluju nahereno i oronulo spolja, a ogromne table sa ćiriličnim natpisima delatnosti što vise iznad njihovih pročelja izgledaju kao da će svakog časa pasti. Za razliku od prethodne dve mongolske varoši u kojima sam bila, ovde je asfaltirano više od jedne ulice, ali prolazi između kuća, prostor oko njih, sve je prekriveno peskom.

Kako nameravam samo da potražim internet, to uđem u kuću iznad koje visi prepoznatljivo malo ‘e’ – simbol najstarijeg brouzera. Unutra, petnaestak stolova sa kompjuterima i buljuk dece. Svi igraju igrice, po četa ispred svakog monitora, navijajući i dernjajući se iz petinih žila.

Vlasnik nemoćno sleže ramenima i širi ruke.

Zar ne možete da oslobodite jedan ni na petnaest minuta?, pitam ga mimikom. Stvarno mi treba samo da proverim poštu. Poslala sam mejl uredniku izdavačke kuće kome se moja knjiga onoliko dopala i očekujem njegov odgovor.

Ne, odbija čovek.

Je l’ ima negde drugde internet?, pitam.

Odmahne rukom neodređeno. U Aziji uvek pokazuju pravac kao da vam mašu. Toliko su široki pokreti i ruke i dlana koje prave, da mogu da se odnose na potez od meste gde stojite do kraja nebeskog svoda ili sveta – jer taj gest podjednako upućuje i u visinu i u daljinu.

Ponavljam pitanje i pratim pogledom njegov dlan.

Opet neodređeno mahanje.

No, znam za caku i ne odustajem. Imitiram njegov pokret a onda zaustavim ruku u vazduhu i uperim prst u pravcu za koji verujem da je pravi. Mašem prstom ka tamo negde gde bi trebalo da je internet kafe.

Čovek odmahne glavom i pokaže mi svojom rukom više ulevo. Sad je pokret znatno određeniji pa uspevam da shvatim u kom pravcu treba da krenem.

Ali ne nalazim traženi net-kafe. Počinjem da se nerviram. Nije to zbog interneta, već mi je pomalo dosta svega. Znam da je to zbog preduge pauze koju sam napravila prethodnih meseci tokom kojih sam se ponovo navikla na kućni komfor – na prijatnu sobu, topli tuš u svako doba, udoban krevet. Biće potrebno izvesno vreme da se ponovo prekalim.

Zastanem pred nekom novijom zgradom u kojoj bi se moglo nalaziti bilo šta. Natpsi na njoj potpuno mi je nerazumljiv.

Internet?, pitam ženu koja je izašla da popuši cigaretu. Da li u blizini postoji internet ili vaj-faj?

Ne shvata me, ali ulazi unutra i vraća se u društvu sa drugom ženom.

May I help you?, pita me ona na dobrom engleskom.

I za dva minuta, daje mi šifru za bežičnu internet konekciju u osnovnoj školi gde predaje engleski.

Dok ona seda u taksi, ja joj zahvaljujem i krećem prema zgradi koju mi je pokazala. Ulazim unutra, klimam glavom domaru i tetkicama, te sedam na klupu u holu. Kroz tri munuta već proveravam svoje elektronsko sanduče.

Pokušavam da se ne čudim tome što mi se niko ne čudi. Pravim se kao da je normalno da stranci tako uđu u školu i koriste internet. Još ih i pitam da sednem u malu prostoriju – kao kabinu za dežurnog učenika – u kojoj se nalazi stolica i radni sto. Domar klima glavom i ja smesta prelazim. Ostajem dok mi baterija na notbuku ne iscuri, ne toliko što mi treba internet dva i po sata, već što grejanje u školi radi punom parom. Otišavši u toalet, vidim sebe u ogledalu i vrisnem u neverici – brada i nos crveni od sunca, a obrazi gore od toplote. Nasmejem se naglas toj Snežani u koju sam se pretvorila za samo nekoliko dana surovih pustinjskih uslova.

U neko doba ipak moram da krenem. Popodne je već odmaklo da bih sad nastavila sa vožnjom a i ne mili mi se da se smrzavam kada sam se tako lepo raskravila. Zato, napuštajući gradić, pomno osmatram gde bih mogla da postavim šator.

Ispod benzinske pumpe na prilazu varoši ugledam nedovršenu zgradu, sa zidovima visine oko dva metra, koji će mi pružiti dobru zaštitu i od vetra i od radoznalih pogleda. Postavljam tamo šator i spremam večeru. Iako sam zaštićena čak sa tri strane – jer sam se smestila u nišu iza reda cigli – vetar me udara iz onog jedinog otvorenog pravca.

A onda, u neko doba, naprasno stane. Nastupi tišina koja mi se nimalo ne dopada. Kao da se nešto sprema, kiša ili… – sneg! Počinje da veje. U grlu me opet grebe ona knedla.

Za nepunih pola sata na mom šatoru je sloj od nekoliko centimetara snega. Pošto ne izgleda kao da će u skorije vreme stati, moram nešto da preduzmem. Navlačim kese preko cipela jer ne znam koliko su zaista vodonepropusne, a u jednoj od prednjih bisaga u kojima nosim ‘kuhinju’ pronađem dva zaboravljena poveća plehana tanjira koji će mi poslužiti kao lopate. Izvučem se napolje i krenem da čistim sa šatora i oko njega. Ali sneg pada sve jače.

Vratim se unutra da razmislim šta da radim. Nekoliko puta bila sam u šatoru kada je padao sneg, ali tada sam vozila ka toplijim krejevima i oblastima na nižim nadmorskim visinama. A sada idem na sever i predstoji mi uspinjanje na dvesta-trista metara veću nadmorsku visinu. Tamo teško da može da bude bolje. Ali ne supevam da smislim ništa pametno. Jedino što za sada mogu da uradim jeste da na svaka dva sata ustajem i čistim sneg sa šatora, kako me ne bi zavejao. A ujutru ću videti za dalje.

 

19. april, sedmi dan u Gobiju

Tokom noći, sneg je prestao da pada a smenila ga je sitna kiša, ali je i ona stala pred zoru. Još sam topla od sna, a kako se krećem pripremajući doručak a potom pakujući stvari, ne osećam mnogo hladnoću. Međutim, kad krenem da okrećem pedale, boreći se sa ledenim vetrom koji mi opet duva čeono, dođe mi da zaplačem koliko je hladno. Minus osam, pokazuje moj termometar. Pri pomisli da ću i narednu noć provesti napolju, na ovoj ciči, stresam se od jeze. Pokušavam da ne paničim, ali nisam pametna šta da uradim. Svaki pokret pričinjava mi ogroman napor i ovom brzinom, u ovim uslovima, neću daleko stići. Samo ću se namučiti, izmoriti i možda razboleti. Da me tamo, u Ulan Batoru do kojeg imam još cela tri dana, čeka smeštaj u nekoj toploj sobi, onda bi imalo smisla hitati kako bih je se domogla što pre. Ali sve što sam uspela da nađem jeste kamp mesto u dvorištu jednog Holanđanina koji je oženjen Mongolkom. A to znači da će mi i tamo biti hladno kao i ovde. Pa gde onda jurim?

Nakon petnaest kilometara – za koje mi je trebalo sat i po – okrećem bicikl i vraćam se nazad u Čojir. Još nemam ideju šta ću tačno da uradim, ali za početak nameravam da se ogrejem u onoj školi. I tako i uradim. U međuvremenu, pojavilo se sunce i sneg je stao da se brzo otapa. Krenem po varoši raspitujući se za cene smeštaja. Iste su kao i u prethodna dva mesta – neshvatljivo visoke u tako siromašnoj zemlji, a pogotovu u odnosu na to šta se za njih nudi. Ni u jednoj ne postoji tuš, a kad pronađem jednu sa kupatilom, ispostavi se da bojler ne radi.

Kako se ovi ljudi kupaju?, pitam se u sebi. Znam da je voda dragocena u pustinji, ali opet, moraju valjda da vode računa i o higijeni. Nisma primetila da neprijatno mirišu, ali to ne mora da znači da se kupaju redovno. Već sam otkrila da neki azijski narodi imaju drugačiji miris od belaca, gotovo neosetan, a i znoje se neuporedivo manje.

U hostelu sa kupatilom i hladnim tušem pokušavam da umolim vlasnike da mi naprosto zageju vodu u ketleru a onda ću je pomešati sa hladnom i tako se okupati. Da bismo se razumeli, muškarac je pozvao prijateljicu koja govori engleski. No, otkrivam da kao i u Kini, i ovde mogu da pričaju pola sata o nečemu – i da ne kažu ništa. Žena s druge strane slušalice mi najmanje deset puta postavlja isto pitanje, i to nije zbog znanja jezika, već da bi bila sto posto sigurna da želim upravo to što tražim. Onda pregovara sa vlasnikom hostela, pa opet priča sa mnom. Sve vreme, ponavljam da mi treba samo topla voda iz ketlera pošto topli tuš ne radi, ne uspevajući da shvatim zašto je toliko komplikovano to preneti njenom sunarodniku na mongolskom.

Znači, vi hoćete da vam zagreju vodu i onda ćete se kupati tom vodom u njihovom kupatilu?, pita me.

Da, želim samo zagrejanu vodu kojom ću se oprati u njihovom kupatilu, ponavljam.

Ne želite sobu?

Ne, ne želim sobu.

Želite da ovo što ste mi sada rekli prenesem vlasnicima?

Da, molim vas.

I tako pola sata, ista pitanja u krug.

Na kraju, ne daju mi ketler sa vrelom vodom nego se kupam onom poluhladnom, pošto bojler delimično radi. Tri evra za taj luksuz, a nakon cenjkanja, spuštaju na evro i po, što i jeste realna cena koju sma plaćala još u hostelu u zaum Udu.

Odlazim prilično ljuta zbog toliko izgubljnog vremena, zbog poluhladne vode, cenjkanja. I u prvom sledećem hostelu uzimam sobu, bez kupatila, koju plaćam papreno – dvadeset pet evra. Ali jeftinije nema, barem ne za strance.

20. april, osmi dan u Gobiju

Jeste da je cena koju sam platila ozbiljni atak na moj budžet i da sam za te pare morala da spavam na dušeku na podu, jer je krevet toliko provaljen da se u njemu leži kao u ležaljci, ali barem je bilo toplo. Ako nešto dobro radi u Mongoliji, onda je to centrlano grejanje. Toliko je jako da unutra svi idu u kratkim rukavima.

Tokom noći, sneg je sasvim okopnio, a sunce je zasjalo još od sedam. Napuštam grad a onih petnaest privh kilometara koje sam juče jednom već izvozila -  (Hm, čudno, trek-log pokazuje kao da si istu deonicu vozila tri puta a jednom u suprotnom smeru, kazaće kroz nekoliko dana Petar, iz Infotima koji me je sponzorisao Garminovim GPS-om) — čine mi se sad neverovatno lakim za vožnju. Ali sada mi ne duva čeoni vetar i nije onako hladno. Ipak, zar je moguće da su mahom nizbrdo a ne uzbrdo kako mi se juče učinilo?

Pimećujem neke razlike u odnosu na prvi deo puta kroz Gobi. Ovaj deo je asfaltiran pre nekoliko godina i već je prilično propao zbog velikih temperaturnih oscilacija. Ono što mi se dopada jesu mala sela na svakih dvadeset pet kilometara. Obično je reč o tri-četiri prizmene kuće i jednoj stambenoj zgradi na dva-tri sprata. Ne znam ko tu živi ali zastajem kod naselja na pedesetom kilometru od Čojira. Nošen vetrom koji je u međuvremenu počeo da jako duva, u susret mi dolazi jedan ogroman crni oblak. Nimalo mi se ne dopada kako izgleda, pa zato odlučujem da sačekam dok ne vidim hoće li ponovo početi kiša ili sneg.

Prođem mini-šetalištem ispred stambene zgrade javljajući se mladoj ženi sa detetom koja je izašla napolje. Zaobiđem zgradu s druge strane, tražeći neki kutak gde bih se mogla smestiti ukoliko počnu padavine.

Tražite prodavnicu?, začujem na ruskom a kada se okrenem, ugledam visokog pedesetogodišnjaka koji nešto radi oko parkiranog kamiona.

Zapravo gledam gde da se sakrijem ako počne nevreme, odgovorim, pokazujući mu onaj oblak.

Možete kod mene, ja tu živim, pozove me muškarac pokazavši na zgradu.

Tek tako?

Hoćete da vidite? Tu mi je žena i unuka, ja ujutru moram da radim, a vi možete da noćite u sobi ako vam odgovara.

Kratko se kolebam dok ga pratim prema zgradi a potom i kroz hodnik u stan. Jeste čudno, ali na ovom putovanju su mi se već dešavala tolika čuda ljudske dobrote, da nemam razloga da ne verujem u još jedno.

Unutra je njegova supruga, koja upravo izlazi iz toaleta. Znam da Azijati nemaju zapadnjačke manire, no ipak mi bude malo neprijatno što zakopčavanje pantalona završava u predsoblju, preda mnom. Potom požuri u kuhinju da me ponudi čajem, koji ispijam u toploj trpezariji, ujedno i dnevnom boravku u koji me je domaćin smestio. Žena i njena unuka, koja proviri samo na trenutak, uskoro odlaze, a čovek me ostavlja samu unutra, jer odlazi da završi posao oko kamiona.

Ako vam odgovara ovde, ostanite noćas, ponovi s vrata.

Tek tako? Pustio me je u stan i sada me ostavlja u njemu. Zar se ne boji da ću ih opljačkati ili im napraviti neku štetu? Ako nije uvrnut, onda su Mongoli gostoljubivi poput Turaka, kojima ne stigneš ni da uzvratiš na pozdrav u prolazu, a oni te već pozovu na čaj, pa za trpezu i onda na noćenje.

Još dok su oboje bili unutra, ona mlada žena sa deteom ušla je i izašla nekoliko puta, a sada, kada ostanem sama, otkrijem da živi u stanu preko puta ovog. Kao i da je u Mongoliji komšiluk poput proširene porodice, jer svi slobodno šetaju iz jednog stana u drugi, otvaraju frižider svog suseda, koriste njegov toalet. Razumljivo, razmišljam ispijajući čaj. Od pamtiveka žive svi zajedno u geru i naučili su na kolektivizam.

Kroz neko vreme, moj domaćin se vraća. Seda za sto preko puta mene i uzima da glođe jednu poveću kosku za koju shvatim da je od jarca. Nudi i mene, ali odbijam. No zato rado prihvatam šolju toplog mleka.

Pričamo na lošem ruskom, ali se uglavnom razumemo. Već sam primetila da su Mongoli veoma bistri, barem kada je reč o asocijacijama. Ono dvoje ljudi u čijem toru sam spavala nepogrešivo su pogađali šta sam im objašnjavala mimikom i u letu shvatali kako mogu da mi pomognu. Sad i ovaj čovek.

Najpre mislim da ostanem da tu noćim i lepo se odmorim, a i istuširam, pošto je zgrada novijeg datuma i u stanu postoji zapadnjačko kupatilo i tuš sa toplom vodom. A i Uskrs je i bilo bi lepo da ga proslavim pod krovom, među nekim prijatnim ljudima. Ali nakon dva sata, kada vidim kako je sunce granulo a onaj oblak otplovio nekuda, uzvrpoljim se na mojoj stolici. Ne znam šta mi je i kud žurim, ali nekako mi se ne ostaje tu. Iako nikada nisam imala neprijatno iskustvo a nemam ni razloga da posumnjam u namere mog domaćina, pitam se da li sam tu zaista bezbedna. Nisam sigurna da sam ga razumela dobro u vezi sa tim da li mu se supruga vraća tog dana ili će noćiti na nekom drugom mestu. I znam da je potpuno pogrešno, ali pomislim – a šta ako ovi ljudi smatraju da je normalno da nepoznata gošća završi sa domaćinom u istoj postelji?

Nikada mi ranije takva pretpostavka nije pala na pamet iako sam mnogo puta noćivala u istim prostorijama sa samim muškarcima. Grdim sebe zbog tog neosnovanog straha.

Postaješ ksenofobična kao da nisi proputovala pola sveta, Snežana! Pauziraš nekoliko meseci i odmah potpadaš pod uticaj iracionalnih strahova, svojstvenih onima koji nikuda ne mrdaju iz svog dvorišta ili svoje sobe.

Ipak, odlazim.

A gde ćeš da spavaš?, pita me.

Ne znam, negde, odgovorim lakonski, rukujući se s njim.

Imam dvadeset pet kilometara do sledećeg sličnog naselja uz železničke šine. U njima žive ljudi koji održavaju prugu i to je projekat vlade za smanjenje broja nezaposlenih u nepalskim gradovima – koliko sam razumela mog nesuđenog domaćina. No ti kilometri otegnu mi se do večeri, što zbog vetra, što zbog uzbrdica.

Ovo selo malo je veće od prethodnog, sa više prizemnih kuća dok ona stambena ima čak četiri sprata. Obilazeći oko prvih, shvatim da su napuštene pa zaustavim bicikl u nameri da se smestim uz jednu od njih. No nisam stigla ni da skinem šator sa njega, kad me iz zgrade opaziše tri muškarca i krenuše ka meni.

Mladi momci od najviše dvadeset pet godina.

Pitam ih mimikom da li mogu tu da kampujem a jedan me odmah pozove da se smestim kod njega. Povede me do zgrade i u svoj stan, u kome su dve mlade žene sa bebama a tu je i dvogodišnja devojčica. Smesti me za trpezu i preda me hitro iznese sve što ima iz frižidera. Za razliku od mog pređašnjeg domaćina, ne govori ni reč ruskog, pa ne razumem kud mora da ode. Ali i ne pitam se mnogo. Večeram a onda ostanem da sedim za stolom ispijajuć toplo mleko i posmatrajući šta se dešava.

A dešava se da komšije ulaze i izlaze kao da nije reč o stanu već o nekom prometnom šalteru. Svi su mladi, a gotovo sve devojke nose u naručju bebe. Jedna od njih, ona koju sam prvu zatekla, dojilja je većini njih jer ih samo prinose i odnose, kao na traci. Da nisam u blagom šoku, mogla bih da se smejem toj sceni koja bi pristajala nekom crtaću.

Kroz izvesno vreme mo domaćin se vraća. Muva se po kuhinji, puši, traži nešto po ormarićima, a onda me pita da li bih pila votku. Sa dva prsta udara se po žili na vratu, što je u Aziji znak za pijančenje i pijanstvo. Odbijam, pomislivši kako imam sreće što nisam muško jer ne bi bilo načina da izbegnem da nazdravimo. Ali komšije-drugari naizmenično ulaze, pričaju nešto s nim pa izlaze, odlazeći negde – odjedanput shvatam – da piju.

S jednim od suseda, moj domaćin sedne na patos, kratko vreme pričaju, no onda počnu da se gurkaju ramenima. Najpre mislim da je reč o prijateljskom koškanju, ali brzo otkrivam da grešim. Moj domaćin već nimalo prijateljski šutira onog drugog momka izgurujući ga napolje. Kada u tome i uspe, vrati se da mi obajsni kako je onaj pijan.

Kiselo se smešim ne znajući šta da mislim. Sasvim je sigurno da nisu baš nežni.

U jednoj od navala suseda, u stan bane žena mojih godina ili nešto starija. Krupna i vosoka, sa mužem. Na ruskom mi objasni kako oni večeras slave odlazak koleginice u penziju i da su zato malo pijani. Moj domaćin će otići sa njima, a njegova supruga, njeno dvoje dece i ja treba da se zaključamo u stanu i da nikoga ne puštamo. Kad se bude vratio, momak će da kuca na vrata pa će mu neka od nas dve otvoriti.

Da se zaključamo i ne puštamo nikoga?, ponovim.

Da, ne brini se, bezbedna si ovde, potvrdi mi žena.

Nije me ubedila, ali ipak ostajem. Kada svi kolektivno odu, uradim po njenom savetu.

Ali samo što je domaćinova supruga ušla sa decom u spavaću sobu a ja postavila moju podlogu na pod u dnevnoj i otvorila vreću za spavanje, a neko počne da lupa na vratima.

Otvorim i pustim domaćina unutra. Zaključam ponovo.

Dum-dum-dum!, neko pokuša da razvali vrata.

Domaćin pojuri i otvori ih, a preko njega, odgurnuvši ga, u sobu nahrupe onaj pijani sused sa još dvojicom. Usledi koškanje, pa guranje, pa udarci šakama i pesnicama, dok ga na kraju njih trojica nekako ne izvuku napolje. Domaćin se vrati u stan i zaključa vrata. Ali njemu se još ne spava. To što sam ja legla, njega ne zanima. Sedi pored moje galve na podu, obujmio je stopala rukama i trešten-pijan ponavlja:

Ja gavarim pa ruski harašo! Mongolija krasivaja!

Ljubazno mu se osmehujem čekajući da prekine i ostavi me da spavam. Ali on na to i ne pomišlja. Poput nekog govornog automata, identičnim tonom u pravilnim razmacima na po petnaest sekundi otprilike, ponavlja te dve rečenice. Sedi na pola metra naspram moje glave i dere se:

Ja gavarim pa ruski harašo! Mongolija krasivaja!

Njegova žena pokušava da ga uvuče u sobu, ali uspeva tek kada ja odustanem od pretvorne ljubaznosti i prekrijem se vrećom preko glave jasno mu stavivši do znanja kako ne želim da ga više slušam.

Ostavljaju otvorena vrata od spavaće sobe pa čujem kako pokušava da ga nagovori da se svuče i legne. On dugo glasno ponavlja one dve rečenice a onda se napola utiša. Ustanem da zatvorim vrata i vidim kako je žena počela da ga ubeđuje koristeći poljupce i telesne nežnosti kao argumente.

Tek što se uvučem ponovo u moju vreću, kada počne:

Dum-dum-dum! Neko pokušava da razvali vrata.

Domaćin igrnoriše.

Udarci se ponavljaju a onda naprasno prestanu. Ali drugovi nisu odustali. Izlaze ispred zgrade i počinju da dozivaju svog komšiju kroz prozor.

Ovaj i dalje odoleva, skirven u spavaćoj sobi, u zagrljaju svoje žene.

Dum-dum-dum!, ponovo su pred vratima.

Domaćin više ne može da izdrži već skače i otvara im. Trojica hrupe u stan, a među njima opet onaj pijani nesrećnik. I opet ga isteruju napolje, ovog puta ga čak i šutirajući. Jedan drug se vrati tamo negde gde slave, a drugi ostane sa domaćinom u spavaćoj sobi. Upale televizor i pojačaju ton iako dve bebe već spavaju. Da barem gledaju program, nego se nadglasavaju sa voditeljem emisije.

A na ulaznim vratima opet udaranje pesnicama…

Ustajem besna kao furija. Pakujem vreću i podlogu, skupljam stvari i iznosim ih napolje. Moj domaćin, videvši šta radim, izađe u dnevnu sobu i tupavo me gledajući počne ponovo da ponavlja ono svoje: Ja govorim pa ruski hatrašo. Mongolija krasivaja.

Jebala te i ruskava jazika i krasivaja Mongolija! Ovo nije gostoljubivost, ovo je iživljavanje! Ako pozoveš nekog u goste, to znači neko poštovanje. A ovo pijano bulažnjenje i maltretiranje je nepoštovanje!, grdim ga dok izguravam bicikl napolje.

Sori, čujem ga kako ponavlja, no odmah dodajući i ono o ruskom jeziku i Mongoliji.

Napolju je mrkli mrak i nemam pojma gde da krenem. Ne uključujem čeonu lampu jer se bojim da će me neko od te pijane omladine videti i pratiti, ne što želi da me povredi, već iz zabave – onoga što pod zabavom podrazumeva alkoholisani um. Nigde nisam videla toliko pijanaca kao u Aziji i nigde toliko obeznanjivanje od piča kao u centralnoazijskim zemljama – Kazahstanu, Kirgiziji, Rusiji i sad Mongoliji. I skoro svake noći tokom ture u tim zemljama brinula sam se kako da nađem sigurno mesto za kamp. Ostajući u blizini sela, gde sam se osećala sigurnijom, rizikovala sam da me u zlo doba noći pijanci otkriju, natrapavši na mene.

Nakon skoro sata traženja, smestim se pored razvodničke kućice uz prugu, u senci lampe. Nisam vidljiva ni sa jedne strane puta koji vodi do nje, a svetlost sijalice pruža mi izvesnu sigurnost. Jedino što nije sasvim najprijatnije kadana deset metara od mene protutnji voz. Ali ko mi je kriv kad nisam htela da ostanem u onom prvom seocetu.

21. april, deveti dan u Gobiju

Najhladnija noć do sada. Ni termo pantalone i perjana jakna nisu mi pomogli da se ugrejem ispod dve vreće. Krećem napola smrznuta a nakon sat vremena vožnje više ne osećam nožne prste. Oči su mi pune suza dok se izuvam i uvijam stopala u aluminijumske folije, koje nosim u prvoj pomoći za slučaj hipotermije. Nikada ih nisam upotrebila. Sada bih, čini mi se, bila u stanju da hodam i po kaktusima, ako bi mi to povratilo krv u zaleđene prste. Stiskam zube i nastavljam. Folija šušti, peckajući me, ali brzo počinje da deluje i ako mi nije toplo, barem osećam da su noge moje.

Uprkos boli, ne mogu a da ne primetim kako je danas nebo nad Gobijem prozračno, sa krupnim belim oblacima koji se čine nadohvat ruke. Zbog pustinjskog prostranstva, nebo ovde uvek izgleda sasvim nisko, toliko blizu Zemlje, da se jedva otimam utisku kako će je spljoštiti ako ga neko nekako ne pridigne. Osmehujem se zbog slike koju zamišljam – ljudi pomoću poluga pokušavaju da dignu svod i vrate ga tamo gde mu je mesto, a on naleže još više.

Već od jedanaest počinje da duva. Čeono, naravno. Borim se sa vetrom, ne želeći da se zaustavim tako rano, nakon svega pedeset pređenih kilometara. Ako sada prekinem, do Ulan Batora mi ostaje još celih sto, a čisto sumnjam da to mogu da pređem za jedna dan, u ovakvim uslovima. Više nije stvar u tome da li me u Ulan Batoru očekuje samo mesto za šator ili možda topla soba – sada jedino želim da se što pre iskobeljam iz ove pustinje. Ali ona ne da. Neće da me pusti. Kao da mi čita lekciju, učeći me poštovanju tako moćnog protivnika. Gotovo da je čujem kako mi govori:

Ako ne poštuješ vreme kada si bezbedna da ovuda prođeš, onda ću ti umesto prijatelja biti neprijatelj. Ne možeš da da tako uđeš kad se tebi prohte, zanemarujući cikluse prirode. Da li misliš da su karavani sa svilom ikada išli ovuda pre kasnog proleća? Ako se neki i upustio u takvu ludost, ona mu je bila poslednja. Sve ima svoje vreme i čudi me kako to do sada nisi naučila.

Jesam, kako nisam. Znam to odlično. Ali morala sam jer me čeka dug put na severu koji treba da pređem do početka zime. Azija je tako velika a ja sam tako spora – pravdam se, ali ne znam koliko mi veruje.

Tek što prođem jednu poveću varoš, a vetar stane da nasrće takvom jačinom, da me u nekoliko navrata odguurne do sredine puta. Srećom, pa iza mene nema vozila.

Ne, ne vredi. Ovo ničemu ne vodi. Samo ću se bespotrebno umoriti u pokušajima da osvojim par kilometara više. Pametnije je da za danas prekinem sa vožnjom pa da ujutru nastavim što ranije budem mogla.

Vraćam se do prilaza varoši i skrećem u stepu, iza jedne napuštene kuće. Ako ne bude previše hladno, moći ću da se dobro oporavim i da sutradan odmorna zagrizem taj poslednji deo puta te možda i stignem u Ulan Bator.

 

22. april, deseti dan u Gobiju

Promakla mi je granica gde se pustinja završava. Da sam na samom obodu Gobija, postajem svesna po tome što zastajem svaki čas da bih fotografisala planine koje se pružaju dokle mi pogled doseže. Bezbrojni zaobljeni vrhovi brda i blagi prevoji prostranih dolina, linije nalik onim dečijim iz mašte, čine da ne mogu da se otmem utisku da sam na površini neke druge planete ili u nekoj kompjuterskoj igrici koja simulira druge svetove. Zbog tih prizora gotovo da zaboravljam dojučerašnje napore i sve nedaće koje su me pratile. Nalazim se na četrdeset kilometara od Ulan Batora, ali znam da su poslednjih trideset nizbrdo. Još samo deset kilometara uspona – i zapravo sam stigla.

Prelepo!, klikćem ushićena, zastajući po ko zna koji put. Kako nisam više u žurbi, jedva se odupirem želji da krenem nekom od zemljanih staza kojih ima posvuda, prema tim magično privlačnim oblicima. Da krenem samo tako bez ideje o tome kuda idem, za tom lepotom koja je toliko nesvrhovita za naše ljudsko poimanje. Čemu služe i kome su potrebni ti zadivljujući pejzaži na obodu ničega? Zašto su tu? Da čine kontrast onoj pustinjkoj praznini u kojoj manjkaju oblici? Da nadoknade njihov izostanak i tako uspostave ravnotežu?

Ili su tu samo radi sebe samih, slučajno iznikle baš na ovom mestu planete, skrajnutom a opet važnom na mapi svetskih puteva?

Ne mogu ni da naslutim odgovor. A nije mi ni nužan. Pristajem da budem samo udivljeni prolaznik, putnik koji je ukrao delić te lepote ne znajući zapravo mnogo o njoj ali shvatajući koliko je čudastvena.

Gledajući je sada oko sebe, iako umorna, promrzla i iznurena, ne žalim ni na trenutak što sam se upustila u poduhvat prelaska preko Gobija. Jer kao i uvek, ovakva nagrada vredi svih napora.

O AUTORU

Snežana Radojičić

Pedala negde, okreće točkove svog bicikla u velikoj životnoj avanturi, s nadom da će obrnuti makar jedan krug oko sveta. Gde se nalazi trenutno i šta joj se tamo dešava najbolje je proveriti na njenom blogu: www.snezanaradojicic.com
KOMENTARI
Da bi postaviti komentar morate biti prijavljeni na sistem