Btw, koliko si upućen u domaći profesionalni biciklizam, takmičare, takmičenja, koncept istih, nagrade?
Kod nas čak ni zagriženi rekreativni biciklisti ne znaju ništa o tome, ni kad se šta gde održalo, ko je učestvovao, ko je kakav rezultat napravio... toliko je bitno. To je bitno samo toj šačici ljudi koji se takmiče, to se negde održi, skoro ništa se ne čuje o tome, čak i rezultati se jedva mogu naći haha xD
Смисао тренажног процеса лежи управо у подизању нивоа психомоторичких способности ради постизања спортског резултата, а који се потврђује учешћем на такмичењима. Врхунац спортског достигнућа је побеђивање у одмеравању са другим спортистима, а победе су највећа мотивација за даљи рад.
Sportski rezultati se potvrđuju na mnogo načina, ne samo na zvaničnim profesionalnim takmičenjima, takođe i odmeravanje sa drugim sportistima postoji na toliko mnogo nivoa... a ne samo na zvaničnim profesionalnim takmičenjima. I odmeravanje uopšte, u bilo čemu postoji svuda, u svakom polju života, od kada je sveta i veka tj od kad postoji civilizacija.
Ni pobede nisu najveća motivacija, jer pobednika može da bude samo jako mali broj, onda svi ostali ne bi ni trebali da se bave ičim u startu, jer najveća većina nema nikakve šanse za ikakvim pobedama. Pa se ipak ceo sportski svet bavi nečim i trenira nešto, za čim ima strast.
Dakle najveća motivacija ne mogu biti pobede, već su to lične "pobede", kada vidiš da rad daje rezultate i da napreduješ, postaješ bolji, to održava motivaciju. Ako bi svako zacrtao neke pobede kao cilj, većina bi odustali, jer je do toga potrebno jako jako puno vremena, a za većinu to neće biti nikada. Znači sve te godine napretka se treba imati motivacija, a to je neki realni cilj, dostižan i opipljiv.
Niti je tačno ono što je neko pominjao, verovatno Milovuk, da treniranje jedino ima smisla u slučaju takmičenja za novac. Kakav crni novac, tek onda bi ceo svet, 99.9 % trebalo da batale to što rade, jer im je šansa za pobede i nagrade mizerna a i od novčanih nagrada se neće ovajditi, pogotovo u biciklizmu. Bicikl se tera iz drugih motiva. A i u svim drugim sportovima, da profesionalni sportisti to rade samo kao posao, samo zbog tog novca ne bi ih nikada toliko dugo držalo.
A tek vrednost novčanih nagrada u našem biciklizmu... eno može se naći recimo za našu najveću, trku kroz Srbiju, ne sećam se tačno koliko je za prvu trojicu ali to je nešto mizerno, smešno, ne možeš ni da otplatiš potrošne delove a kamo li opremu (ako ne bi dobijao od sponzora) haha. Da se gleda samo novac ne isplati se rizika ni učestovati, da recimo padneš i polomiš ruku ili točak, koji vredi više od nagrada za najbolje... I to je najveća trka, pa još višednevna etapna, generalni plasman što je najteže i ima mesta samo za par ljudi od toliko mnogo profesionalnih ekipa i odličnih takmičara znači u jakoj konkurenciji. Šta tek ostale trke... tu se vozi samo za "slavu".
), a onda izduvan i smiren pristupim rešavanju istog. I taj moj način šljaka (makar do sada) 
