164 odgovora na ovu temu

[srdjoni]

kupim nove točkove. 

A otkud novim točkovima pukotine? Neki lukavi prodavac?

[jelchica]

Novi u smislu novi u njegovom životu To behu vizuelno odlično očuvani točkovi, Mixijevom telesinom godinama testiran model, ali pukotina je bila, je l' te, ispod trake pod koju, avaj, nije zavirio.
Prodavac je jedan renomirani, iz prve je uvazio reklamaciju.

[jelchica]

Više nema brisanja poruka? Pfffffft.

Da, polovni, a odlično očuvani. To htedoh reći.

[Architect92]

Otud-odovud, tek eto ga ujutru čovek sa drumašem, okačio o ranac dva točka za MTB

 

 

Zanimljivo je kako se u biciklizmu uvek pojave ovakvi ljudi koji na neverovatan način izađu u susret, da se nekad zapitaš, ma da li je ovo moguće?... Drago mi je da si na kraju ipak odvozao maraton

[mixitron]

Zanimljivo je kako se u biciklizmu uvek pojave ovakvi ljudi koji na neverovatan način izađu u susret, da se nekad zapitaš, ma da li je ovo moguće?... Drago mi je da si na kraju ipak odvozao maraton

 

A tek meni...

[srdjoni]

Prodavac je jedan renomirani, iz prve je uvazio reklamaciju.

Džaba bi mu bila reklamacija da je telesinu dezintegris'o. 

[mixitron]

A otkud novim točkovima pukotine? Neki lukavi prodavac?

 

Ne, vrlo korektan prodavac, čuli smo se, rekao sam mu šta je bilo, prokomentarisao je nešto tipa "ups, eto desilo se, ok, zamenićemo". Samo izvući naravoučenije, i za kupce i za prodavce kojima je u interesu da budu pošteni, *obavezno* pogledaj ispod trake ako uzimaš polovne točkove.

Ovo nema šanse da je puklo kod/od mene, to je tako stiglo prodavcu. A spolja stvarno bombona.

 

+ Kao što kaže Jelchica, ja imam po' klase slabije točkove osam godina, novi uzeti, nema šta nisu trpeli (ko me nije video, recimo da ne kočim na nizbrdicama više nego što je neophodno) i ove godine sam ih *prvi put centrirao* - uz komentar servisera da su ležajevi bili debelo dotrajali i da su žbice počele da rastežu okca na nablama tj. voženi su bez milosti.

Šta li su ovi trpeli kad su pukli

 

 

U sušini, jbg. Mnooooooogo više volim da uzmem nove točkove, ali u tom trenu ne bi ništa novo po razumnoj ceni a što bi mene trpelo duže od 2 sezone, sve neki fenseraj za ove kosture od 68 kila.

[mixitron]

A sad kooonačno o maratonu

 

Što se mene tiče - nikad lakši maraton. Kad se izbace sitni logističko-organizacioni problemi zbog kojih se tu i tamo na cilju dugo čekalo na prtljag (nekom ne smeta da dreždi u prepariranom dresu, ja bih da se što pre okupam i presvučem i da nastavim dan u civilu), sve ostalo, iz ugla mene-učesnika, je bilo izuzetno dobro. U početku mi je malkice išlo na živce što je dobar ogroman deo trase išao po asfaltu, ali stvar vadi što je najveći deo tog asfalta otpao na zavučene, zabačene i gotovo nekorišćene puteve. Posle se i videlo da bi bilo baš tvrdo odvozati sve to sa većim udelom makadama a da maraton ne dobije takmičarski karakter. Draž Čikera i jeste u tome što izoveravaš 70% usputnih kafana i vidikovaca i zaj* se usput umesto da grizeš volan da bi stigao na cilj pre mraka i imao kad da se odmoriš za sutrašnju etapu.

 

Zbini utisak prva dva dana: nesnosna vrućina. Prvi dan nije bio tako strašan, mi sveži, etapa kratka, moral na nivou, bilo hladovine u šumi, kvas u svakoj prodavnici - prevezlo se od šale. Drugi dan je zato bio katastrofa - prvo se doooobro ukuvaš dolinama od Guče do Užica, onda te prilično tanko nahrane (za razliku od prošle godine, sendviči su skoro svuda podbacili - jedino je u PP bilo lepo klopanje) a i ja kao magarac vozim na leru što se tiče hrane, nosio 3 grama krede za užinu, onda ti padne kiša da digne vlagu na 550% i onda kreneš da se penješ do u beskraj na Zlatibor. blizu kraja vožnje (koji km posle makadama smrti - ko je vozio, zna) sam imao baš ozbiljnu krizu i bio sam u fazonu da će tih 7-8 km do cilja da traje jedno 3 sata kombinovanom metodom odmori-guraj-odmori-povezi. Srećom, uz pozajmljenu trećinu bajate pogače od prekjuče (ne šalim se) i šaku kikirikija se oporavim dovoljno da prilično kvalitetno izvezem do kraja. Do kraja vožnje sam imao ranac pun čokoladica, kojima sam održavao svoju radnu temperaturu a i u nekoliko navrata drugim palim borcima spasavao život.

E, da - na usponu iz Užica sam imao prilike da nakratko vozim sa onom zveri na dva točka za koju sam shvatio da je vicešampion Austrije u MTB-u. Ukratko, na usponu koji jedva vrtim sa dve noge i ne mogu da dođem do daha, lik vrti jednom nogom, sve vreme priča, ne staje - i vozi brže o mene. Kad doda pun gas na toj uzbrdici... pa jbm mu mtr, mislim da 60% jugića koji su još u opticaju ne bi mogli da ga stignu.

Posle smo ga učili, kahm, "osnove srpskoga jezika" u autobusu, bilo baš zabavno

Dok ne zaboravim: puno pozdrava za društvo iz vrtića (poznaće se koji su), u nezaboravu ostaju sva zajebancija, pevanje i rakija iz pripremne grupe za penziju.

 

 

Treći dan: Tradicionalno bude najteži, ozbiljno sam se psihički pripremao za najteži dan posle onakvog drugog i brzo shvatio da je ove godine drugi dan bio najteži a da je ovo bilo zezanje. Uz mali nesporazum oko tačne lokacije sendviča, najjači utisak je (oprostiće svi oni prelepi predeli, njih smo očekivali) bio vožnja po potpuno blokiranoj magistrali na delu od Kokinog Broda do Nove Varoši (tu se kao ne ide magustralom, nego nekim offroadom i to tradicionalno preskočim jer je uvek (pa i ove godine) bilo stradanije a i valja posle penjati do hotela "Panorama"). Šta je bilo, preticanje preko pune u krivini sa očekivanim posledicama, istražni sudija uviđaj tamo-vamo i 10 km duga kolona u oba pravca. Mi smo biciklisti, je'l možemo da prođemo - može.

Trip kao na Turu, beskrajna kolona ljudi i kola, svi zevaju u tebe a ti cepaš bajkom po praznom putu k'o grof Uveče zatvorili terasu u Panorami 40 minuta pre nego što smo mi otišli, ujutru smo jedva ustali na vreme.

 

Dan četvrti; po visinskom profilu ovo bi trebalo da bude najteže, ali blagoslov ostavljanja vlage i nepodnošljivo visoke temperature u niziji (i novonaučeni trik voženja na mišiće i snižavanja kadence do nivoa kad ne osetiš da ti srce bije u grudima umesto besomučnog vrćenja u malom stepenu prenosa sa srcem u grlu) je učinilo da penjanje iz Prepolja bude mnogo manje strašno nego što je obećvalo. Note to self: Pribojske šume prelepe, valja otići na pešačenje i ispašu mozga nekoliko dana. "Faraona" u Pljevlji treba videti da biste verovali. Preskočio druženje zbog poslovnih obaveza, kažu bilo lepo

 

Dan peti: Duva uporan i jak vetar. Na prolasku pored elektrane sa deponije šljake diže oblake prašine. Taj deo puta sam prevezao žmureći, zbog sočiva, ne znam kako se nisam skršio. Šume nas koliko-toliko štite, do grebena, kad vetar opet počinje da ozbiljno duva. Odlična loza na spustu ka Đurđevića Tari. Opet vetar, koji duva u prsa gotovo ceo gornji deo uspona, i koji me, u jednoj serpentini, kad sam ga *konačno* dobio u leđa, doslovno gura uzbrdo do te mere da moram da prebacim prenos na 2 koraka jači stepen. Nažalost, ovo je kratko trajalo.

Zvezda dana: "da ne vozite po magistrali, nego paralelno s njom, asfalt je" deonica - od asfalta ubrzo ne ostaje ništa al' se zato pojavljuju trave i kolski putevi posuti kamenjem veličine pesnice. Jedno vreme sam vozio zajedno s Nejtanom (ko ga zna, zna koja je to strvina i kako vozi), udari vetra su ga bukvalno bacali po nekoliko metara iza mene, jer je poprilično lakši Zvezda deonice: put prego golih kraških polja, bez ijednog drvceta i bez ijednog oblačka, sa bočno-prsnim vetrom koji lema jedno 70 na sat. Neke mršave klince je bacao s bicikla, čuo sam posle. Ja sam to sve odvezao sam. U jednom trenu, provalio sam da idem sporije nego pešice (uspon smešan, al zato ono pesnica-kamenje i vetar). Onda sam sišao da guram i provalio da guram sporije nego što sam maločas vozio. Prosek brzine po toj goleti možda 3, do smeštaja 5 km. Voda odavno isparila iz oba bidona, usne gotove da pucaju od vetra. Nikad nisam moralno više kljokn'o, jedva se dovuk'o. Spas leži u smeštaju... ili ne? U smeštaju nema struje, nema vode ?!?, aha, nema vode jer je neko zavrnuo ventil, evo sad ima vode, ali nema tople vode jer jbg, kako je struja, dok je bilo, ugrejala prazan bojler? a da se kupam 'ladnom vodom na Žabljaku... Popizdim, oteram operatera smeštaja u odgovarajuću oblast i prekomandujem se u kamp.

U svom šatoru bar znam ko je sve spavao i kako je očišćen.

Vetar se pojačao preko noći. Do te mere da me je šator preko noći u više navrata lemao po glavi kad potpuno polegne od udara vetra. Šator je popup, dakle kupolast, i ankerisao sam mu sve što je moglo da se ankeriše sa strane sa koje je duvao vetar. Sreća pa sam imao i gomilu prtljaga da natrpam na drugu stranu, da ga bar ne podiže. Recimo da je to bila noć kad se nisam baš najbolje naspavao.

 

To bi kontinjud

[chamade]

Novi u smislu novi u njegovom životu To behu vizuelno odlično očuvani točkovi, Mixijevom telesinom godinama testiran model, ali pukotina je bila, je l' te, ispod trake pod koju, avaj, nije zavirio.
 

Pazi kad ni meni ne bi palo nikad na pamet da dižem traku sa felne.  

[mixitron]

Dan šesti

Po i dalje jakom vetru krećemo da forsiramo Durmitor. U zlo doba se setim da u kampu nisam popio antiaritmik (fasovao sam Koksaki pre koju godinu pa mi ostavio gratis generator dodatnih impulsa za uspomenu i dugo sećanje) - aritmije me u principu ne diraju kad sam redovno fizički aktivan, samo kad se uležim, al' nije mi svejedno, naročito na ovakvim naporima. Družina osta na prevoju da u beskraj čeka okasnele sendviče a ja posle shvatanja da neću uspeti da iskopam torbu iz kamiona (taj dan nije vozilo mnogo ljudi, pa je prikolica bila zatrpana bajkovima) rešim da se nezavisno od ostalih sjurim u Plužine i zabodem apoteku.

U neko doba, kad sam već dobrano ostavio krševe i viseve, presecaju mi iz suprotnog pravca put pandurska kola. WTF? Da li sam ja vođa grupe biciklista? Nisam (koje grupe jbt vidiš da sam sam), da li sam sa tom grupom biciklista? Jesam. E,  onda ne mogu dalje. Zašto? Niste platili harač zvani prolazak kroz NP Durmitor (zbog ovog sranja i epizoda koje sam imao sa durmitorskim drumskim razbojnicima i ostalim crnogorskim ubiračima poreza na vazduh sam se 2015. zarekao da me Crna Gora više neće videti u mojoj režiji), nego ću morati da se vratim do punkta i da platim prolaz, pa mogu dalje. Tu ja onda objasnim zašto nisam u grupi, tj. da žurim po lek i da jebote otkud ja jebote ZNAM da organizator to nije dogovorio-rešio-štagod jbt punktovi su prazni a ovi kurvari što na prevoju vrebaju iz džipa nisu ništa rekli ni tražili grupi od 100 ljudi na biciklima koja se sat vremena motala na 5 m od njih i tako... E sad, the bad cop je nešto krenuo da mrsi muda po pitanu toga kakav je to način proći a ne platiti i gde je organizator i ko je organizator i gde su ostali i šta... dok je onaj razumniji pitao otkud nas toliko mnogo, odakle idemo, gde ćemo i mahnuo mi da prođem.

Phuh.

U Plužinama od nestvarno neljubazne "ja sam ovde vlas" apotekarke posle 5 minuta kuliranja pred šaliterom dok ona razgovara sa koleginicom o nekom neodložnom preslagivanju nekih lekova 2 cm ulevo saznam da se taj lek daje samo na recept tj. da bih imao veće šanse da riknem od infarkta nego da dobijem antiaritmik. U našim apotekama se prodaje na tablu. Ništa, uzdahnem, odem do kamiona, raskopam ga, nađem torbu, zgutam drogu, sve ok.

Dok sam zapertlavao ciradu, iza mene se zaustavlja... pandurski auto. Unutra gmaz u civilu, znači stvar eskalira na viši nivo?

 

Bardan bardan - je'l vi vozite ove bicikliste?

Pa ne bih rekao da vozim bicikliste.

Aha ma mislim, je'l vi vozite ovaj kamion?

Ne. (Jebote čoveče POGLEDAJ KAKO SAM OBUČEN LIČIM LI TI NA VOZAČA KAMIONA JEBOTE MENTOLU U OVOM SPANDEKSU I SPRINTERICAMA I RANCEM NA LEĐIMA I KACIGOM NA GLAVI)

A jeste li vi vođa puta možda?

NIsam ni to, došao sam ispred grupe. morao sam do apoteke.

Aha aha... a kad ostali stižu?

Pa ne znam, možda za sat, možda za 15 minuta? (Možda nikad, verovatno su ih streljali gore jer nisu platili taksu)

Aha aha, pa da, znate, ja sam doš'o da ih sprovedem u kamp.

Pa moraćete onda da sačekate, niko još nije stigao a ja nisam u kampu.

Aha aha, a jeste sigurni da niko nije došao?

(OSVRNI SE OKO SEBE PO TVOM JEBENOM GRADU OD 1000 KVADRATNIH METARA KOLIKO VIDIŠ BICIKLISTA OKO SEBE IDIOTE)

Na svu sreću, tu se umeša Sekundica kao organizator i preuzme jaram razgovora na sebe. Ja blaženo klisnem u kafanu...

Posle dobrane sesije rakije+pevanja (nismo dali kampu da spava, ko ih jebe), ajd' i mi u krevet, opet najgori od sve dece.

 

Što se tiče harača, kasnije saznamo da se Golub iscenjkao sa čuvarima reda za 1,5 € po glavi uemsto 3 i sve platio iz svog džepa (a ko hoće da mu da pare, neka da) - ejbre majkevamga, ISCENJKAO SE, pa je'l ima tarifa za prolaz (na stranu sad što je ista i za pešaka i za dupli šleper koji troši 45/100) ili nema tarifa za prolaz nego kol'ko koga zajebemo? Pritom, naravno, bio je šatro dogovor sa TO da se taj prolaz obezbedi i u suštini je sve bilo ok dok govna na mobilnom punktu presretaču nisu pozvala SVE PATROLE U OKOLINI da preseku biciklistima put jer nisu platili.

U tom trenu je svima bilo jasno da Čiker i Durmitor više neće ukrštati puteve - čak i direktoru TO u Žabkljaku, koji je, da bar malo sakrije sramotu, čuvši šta se desilo, najhitnije doleteo da se izvini i vrati Golubu pare.

Jadno.

 

Dan sedmi

Skoro sve magistrala, uz skretanje za sendviče u neko etno-selo (umesto u manastir Piva, za koje nam oni koji su samoinicijativno skrenuli, vrlo je blizu puta, rekoše da je prelep) i nekakvu pogibiju niz babyhead makadam pred Nikšićem (ne znam da mi se bicikl nekad tako ritao kao na tom delu). Tu se skrljalo nekoliko ljudi, jedna devojka je uspela da komplet sleti na šaku i završila je u urgentnom. Za divno čudo, NIŠTA sem nagnječenja, bolela je ruka 2 dana i ćao. Lep hotel u centru Nikšića, podrška od to Nikšić 0, pozdrav za ekipu koja je došla da vozi sa nama i na svoju inicijativu se rvala sa smeštajima umesto TO. Odlično veče pjevanja i oblokavanja na ciradama pod mesečinom u kampu, dobro spavanje. Crnogorci nemaju pojma da naprave teleću čorbu, ne naručujte.

 

Dan osmi.

Doš'o je i taj dan... Beskrajno dugo izlaženje iz nikšićkog polja (nikako taj uspon a obično krene u prvih 30 sekundi, malo mi čudno), pa sini kilometri kroz neki od boga i naroda zaboravljen kraj, sve ljut krš i makija, nema 10 ravnih kvadrata u tih 70+ km, austrougari proširili neku kozju stazu, drug tita asfaltir'o, posle ljudi odselili i osta nama prečica Nikšić-Njeguši. Sreli 10 automobila i jedan sastanak lokalnog komiteta vijeća za nacionalnu bezbednost (bez zajebancije - najpre sam mislio da je terevenka lokalaca, kad jok, stvarno brđani mrse neku politiku, k'o u epizodu Đekne da sam statir'o kao zanimljiva pojava). Kiša, gnezdo osa u koje sam se sakrio od kiše (nisam alergičan, hehe), poslednji uspon, Njeguši... i jbg. Spuštao sam se nekoliko puta u Boku niz serpentine i tu čaroliju koju su mnogi drugi biciklisti sad imali po prvi put sam već pomalo pohabao. Spust, pogotovo još ako ste išli na Štirovnik ili na mauzolej, traje toliko dugo da pomalo dosadi.

Spust u kotor prestaje doslovno u vratima mesare u mom odsustvu avanzovane u "family restaurant" Tanjga. Lepa klopa i bleja, do te mere da nas je servisni džip (tzv. "mrtvi i ranjeni" odavno ostavio) i tako, preskočivši sve ono što smo već videli nekom prilikom, na juriš cepamo poslednjih 20-ak kilometara ovogdišnjeg Čikera (negde usput nas sustižu austrijanac-zver i devojka mu, verovatno su taj dan po drugi put odvozali trasu) i kao apsolutno poslednji (valjda, ako se još neko nije zaglavio na razgledanju u Kotoru a da nismo videli) završavamo maraton.

 

Tako sam, posle dve nedelje mora i direktnog bacanja iz maske i peraja u sprinterice, opet stigao na more (ovaj put, prvi put, biciklom). Mislio sam, biće mi poprilično svejedno. Brate bio sam maločas 2 nedelje na moru, i to na lepšem nego u Boki (more, da se ne lažemo, tmao i nije neko). Nije mi bilo svejedno. Bilo je do jaja. Šteta što nismo imali još bar dan odmora.

 

Put kući horor, već pomenuta epizoda + autobus sa 2 KS, ladno uzbrdo možemo biciklima brže od njega.

12 sati puta kasnije, eto nas u gluvo doba u Kraljevu...

 

THE KRAJ

[BikeGremlin]

Grozna politika. Meni su hteli naplatiti šetanje po planini svojevremeno. Naravno, mrzelo ih da me traže peške po kršu, ali ovo po kolovozu im je, verovatno, bilo lakše.

Još niste vozili ništa što zagađuje, pa kao NP da nešto naplati zbog ekologije.

[chamade]

Imaju tarifu za placanje, verovatno ne istu u svakom nac.parku.
Za Lovcen je 2E.. pre 20-ak dana nama dvojici naplatio je samo 2E (po 1E obojici) i uredno dao racun za jednog biciklistu.
Takva je politika nadleznih.. rendzeri samo rade svoj posao.

[Tamoinazad]

Prolazak kroz NP Durmitor 3€,Lovcen 2€,Skadarsko jezero 4€,Prokletije 1€.A otvaranje satora bilo gde 3€..e cvrs.Prosle godine sam ih na Lovcenu zaibisao odvajanjem na petoj serpentini ka selu Mirac,i prosao kroz sumu.

[modesti]

Evo nekoliko redova i od mene...

http://www.zvoncara....odina-vernosti/

[modesti]

A, kao što i rekoh, ima još.....

http://www.zvoncara....gacevske-trube/

[modesti]

... ne odustajemo...

http://www.zvoncara....danu-zlatibora/

[modesti]

Ima još.... Ipak je ovo maraton...

http://www.zvoncara....nu-sve-zlatara/

[modesti]

..."kakav “Apolon”, ima li neki običan smrtnik, samo da se ja nekome uvalim.. Ima “Faraon”! E, svašta, pa u kakvom je stanju…? “Super je”, kaže Sneža,..."..

 

http://www.zvoncara....ranu-pljevalja/

[pjesak1972]

Pohvala za opis puta.Mada si me na jednom mjestu iznervirala.Na maratonu.Ujeo sam se za jezik da ne bih usao u neku nezeljenu raspravu.Ovde si u tekstu napravila malu gresku.4.dan voznje je bio 28.06.a to je Vidovdan.Ivanjdan je 07.07.Pozdrav.

[modesti]

Uh... Hvala , odmah ću da ispravim

 

Znam i kad sam te iznervirala, ali zato si me i zapamtio   . Pozdrav, do sledećeg druženja, drago mi je da smo se upoznali, bio si super!. Imam dosta tvojih fotografija, pogledaj na mojoj fb page Zvoncara

https://www.facebook.com/Zvoncara/