DA I TI DIŠEŠ NA DVA TOČKA

Biciklom do Holandije i nazad

Preko 30 dana putovanja kroz 11 zemalja Evrope. Kroz ravničarske delove Euro Velo 6 rute pa sve do bajkovitih alpskih uspona. Pročitajte i pogledajte putešestvije dva bajkera koji su letos krenuli i uspeli da naprave krug do Amsterdama.
Ponedeljak, 29. decembar 2015
Biciklom do Holandije i nazad

Nakon dužih priprema i planiranja rute došla je odluka da se krene na put 30. maja 2014. Isplaniran je prolazak kroz 11 zemalja Evrope. Doduše neke smo samo "potkačili" ali eto da se kaze da smo bili.

Jutro kad smo krenuli nije nagoveštavalo lepo vreme. Jak vetar i prilično niska temperatura nas nisu odvratili od polaska. Sedamo na naše dvotočkaše i krećemo. Prijatelji i moto klub Eskadrila dolaze da nas isprate. Već u Somboru nailazimo na  bicikliste koji pitaju odakle smo, pomišljajući da smo stranci... Ali eto, nismo. Pitaju gde ćemo, kakvi su nam planovi i žele nam srećan put.

Na graničnom prelazu sa Mađarskom, pitaju nas gde ćemo i propuštaju nas bez ikakvih problema. E to je to... izašli smo iz Srbije i vozimo u nepoznato. Prvo što primećujemo je drugačiji odnos u saobraćaju prema biciklistima, niko nam ne trubi, nema toliko rizičnih preticanja i već nam je lakše. Prva noć u Baji, imamo domaćina sa mreže "warmshowers" koji nas je ljubazno primio da prespavamo, čak dobijamo i doručak i večeru. Ujutru nastavljamo dalje, malo po kiši, malo po suvom... ali tako je to.. čak i po blatu.

Takva situacija baš ubija želju za turističkim razgledanjem i fotografisanjem, nadamo se da ćemo stići do Budimpešte ali ništa od toga , pošto smo skrenuli sa Euro Velo 6 rute, a za neko čudo, dosta puteva u Mađarskoj ima zabranu za bicikle. Neplanski smo  tražili alternativne puteve i napravili dodatnu kilometražu. Dolazimo do gradića Dunafoldvar. Upoznajemo cikloturiste iz Nemačke i sa njima odlazimo do lokalnog kampa. Prva noć u šatoru i kuvanje supe iz kesice, hrana iz konzervi... Sledeći dan nastavljamo do Budimpešte. Kise nema ali čeoni vetar ne posustaje, mislimo pratiće nas ceo put, što se kasnije ispostavilo skoro pa tačno.

Budimpešta sva u biciklističkim stazama, razgledamo, snimamo.. uživamo u lepoti grada i predveče nastavljamo do sledećeg kampa, koji  je kako će se ispotaviti, bio najbolji do svih do kraja putovanja.

Nastavljamo sledeće jutro, odmorni i raspoloženi a i vreme se popravlja. Srećemo sve više  biciklista i cikloturista usput.. pitaju odakle smo. Govore nam da voze Euro Velo 6, ali retko ko ide "niže" od Budimpešte pošto su čuli da je dole
stanje sa stazama katastrofa. Tada shvatam koliki turistički potencijal nam prolazi ispred očiju, a ne radimo ništa. Stižemo u Djer i nakom slikanja i razgledanja grada opet kamp, treći za redom.
Jedan od najgorih kampova za celo putovanje, ali bar smo se istuširali i dobili malo interneta da isplaniramo rutu za sutra. Ujutro nas čeka "prijatnih" 6 stepeni. Pitamo se šta bi bilo da nije leto.

Danas nam je cilj Bratislava i Beč. Tražimo pomoć od lokalnih biciklista za pravaci brzo izbijamo na direktnu rutu za Bratislavu. Vozimo nasipom, ljudi voze bicikle, trče, voze rolere.. Opet konstatujemo da takvih mesta kod nas ima jako malo ili ih i nema... Ulazimo u Bratislavu nesećajući se kada smo prešli granicu... Kako je to dobro, ne moramo da vadimo pasoše. Krećemo u razgledanje i slikanje po Bratislavi, satanak sa drugarom Mikijem koji je došao iz Beča da nas sačeka i da vozi sa nama za Beč. Vožnja postaje još prijatnija, imamo vodiča, ne gledamo u mape.

Vožnja dunavskom rutom do Beča i već u sumrak ulazimo u grad. Posle kraće vožnje centrom, zbog iscrpljenosti, odlučujemo da pomerimo razgledanje grada za sutra. Odlazimo do naših domaćina za večeras. Nakon upoznavanja pitanje da li je problem da ostanemo dodatnu noć, dobijamo odgovor da nema problema i da se odmorimo koliko treba. Ipak, vozimo 5 dana bez prestanka i preko 600km. Sledeći dan provodimo u razgledanju grada i "odmoru". Prelazimo nekih 40-50km u gradskoj vožnji po Beču i razgledanju.

Provodimo još jednu noć u Beču i krećemo dalje. Sledeca destinacija nam je Linc. Odlučujemo da ne forsiramo, da vozimo koliko možemo i tražimo mesto za šator. Vožnja predivnim delom Euro Velo 6 rute, ceo dan uz reku, gomila lokala usput, bajk stanica. Nailazimo i na automat za unutrašnje gume, nešto što do sada  nismo videli. Sreća pa nam još ne treba, a poneli smo i svoje rezevne. Primećujemo da ljudi u godinama dosta voze E-bicikle, ali ajde, njima se može oprostiti :)  Posećujemo gradić Melk u kom je u toku je neka modna revija u centru grada...gledamo malo, odmaramo i  krećemo dalje...

Na par kilometara od grada Amstetten-a primećujemo lepo zaklonjen šumarak i odlučujemo da prvi put kampujemo na divlje. Nameštanje šatora je već uhodana rutina. Posle večere brzo tonemo u san. Ustajemo sa prvim suncem, pakujemo se. Današnji cilj nam je obilazak Linca i nastavak ka Passau.

U Lincu srećemo našeg čoveka iz Subotice... Video nam je zastavu na bisagama i majice "dunav osiguranja", pozdravio nas, malo uputio. Odmaramo u lepom ambijentu centra grada. Izlazimo dalje na dunavsku rutu i nastavljamo putovanje. Dunav je ovde čist i providan, prosto imamo osećaj da se može piti... Dolazimo u Passau. Sunce je krenulo da zalazi, 9 uveče je. Dolazak do ljubaznih domaćica, raspakivanje, tuš. To je ono što najviše prija posle napornog dana. Druženje sa domaćicama Johanom i Anjom uz večeru i učenje nemačkog i srpskog pretvara se u super zezanje tako da ležemo negde posle ponoći. Šteta što moramo da idemo ujutru, baš su super društvo. Tek ujutru vidimo lepotu grada na Dunavu, meni se bar jako dopao.

Nedavno su i oni pretrpeli veliku poplavu, razumemo ih... i kod nas su bile samo nekoliko dana pre našeg putovanja, što nas je navelo da napravimo dresove sa natpisom "help flooded Serbia". Vreme se svakodnevno prolepšava, to je to, leto je. Čak postaje i previše toplo i temperatura ide preko 30° celzijusa. Osveženje nalazimo ispod prskalice na nekoj njivi ispod čijeg mlaza vode smo prošli. Idemo ka Regensburgu, domaćica od predhodne večeri je zvala sestru koja je rado prihvatila da nas primi u goste.

Nakon dolaska u Regensburg, upoznavanja sa više nego ljubaznim domaćinima, razgovora do kasno u noć, konačno krevet, zaspi se instant brzo. Posle izvrsnog doručka, pozdravljamo se sa domaćinima, uz obavezno da nas posete i da se jave ako ikada dođu u Srbiju.

Nastavljamo dalje kad Nirnbergu. Svraćamo u Naumarkt kod mog prijatelja koji radi tamo. Jedemo domaće punjene paprike. Uf domaća kuhinja. Upoznavanje sa našim ljudima koji su tamo na radu i krećemo za Nirnberg kod domaćina koji je takođe biciklista. Prepričavamo i razmenjujemo iskustva i jos jedno prijatno upoznavanje sa domaćinom Jonasom. Ujutru sa oduševljenjem isprobavam njegov ležeći bicikl na 3 točka, ne mogu da se setim imena, znam samo da mi se dopada...

Krećemo dalje ka današnjem cilju gradu Vurcburgu. Prelep grad i predivna arhitektura, sve u starom stilu. U biciklističkoj prodavnici upoznajemo ljude koji organizuju kritičnu masu, razmenjujemo iskustva i nelepnice...

Sunce i dalje prži preko 30° ali nastavljamo dalje. U naredna 2 dana, prolazimo Vurcburg i dolazimo do Frankfurta uređenim biciklističkim stazama. Možda i ne toliko uređenim koliko uredno obeleženim sa sve putokazima... Putevi vode malo pored glavnih cesta, malo alternativom kroz njive. Bitno je da stignemo gde smo krenuli.

Dolazak u Frankfurt koji je sa svojim modernim oblakoderima potpuna suprotnost Vurcburga. Sledi već uhodano razgledanje centra grada a zatim ukucavanje adrese domaćina u GPS i dolazak na adresu.

Ljubazni Itay, dečko iz Izraela, takođe biciklista pokazuje nam svoju "veštinu" sviranja harmonike.. Dobro smo se zabavljali. Na žalost mora se u krevet jer sutra nas čeka novih 100+ km.
Ujutru nas Itay ispraća kratak deo puta, mora na posao. Govori nam kako da izađemo iz grada i nastavimo našu avanturu. Sledeća destinacija, grad Sigen.

Uključujem GPS i u režimu za bicikl i dobijam neku zaobilaznu rutu koja je duža. Uključujem ga u režim za pešaka i dobijamo rutu za preko 30km kraću. Zanimljivo je da smo tada malo vozali nemačkim njivama... Ali u svakom slučaju, odvela nas je gde treba.
Usput prolazimo kroz lepo uređena sela i gradiće, zatim.. da kažemo prvo ozbiljnije brdo na putu, nekih 600mnv. Ali sobzirom da smo već preko 10 dana na biciklima i u dobroj kondiciji, savladavamo ga bez većeg napora iako imamo svako po 25kg tereta na paktregerima.
Zatim ne tako dugačak, ali jako zanimljiv sput od 14% bez ijedne oštre krivine gde sa lakoćom postižemo preko 70km/h.

Ulazimo u SIegen , nesto bas nismo bili raspoloženi za razgledanje, pogledali smo na sat,  bilo je vec oko 21h, ali mraka ni na vidiku. Shvatamo da kako idemo severije dan sve postaje duži.. Znak da samo daleko od kuće. 

Dobijamo SMS od domaćina sa adresom koja je bas onako slučajno samo 7km od grada i "malo " u brdima. Pomislih u sebi kako bas "imamo" sreće. Još jedno upoznavanje, sada vec kao da se poznajemo ko zna koliko... Domacin opet biciklista, kao i većina na putovanju.
Govori nam kako mora ujutru rano na posao, da se osećemo kao kod kuće i da kad odemo, samo zalupimo vrata... Hvala mu na poverenju.

Sledeći dan, destinacija nam je Esen. Na žalost da smo stigli dan ranije imali bi domaćina. Ustajemo jako rano kako bi u Esenu upoznali biciklistu, mog prijatelja sa Fejsbuka, grk poreklom, ali već 20 i više godina živi u Nemačkoj. Već u prvim kilometrima problemi sa prednjim zupčanicma na Danijelovom biciklu ali rešavamo problem brzo po starom srpskom principu, štap i kanap. Sa lakoćom savladavamo narednih 100km iako smo po stazama imali oborenih stabala od oluje koja je zadesila Esen samo 2 dana ranije.
Dolazimo do centra i upoznajemo se sa Janisom. Izvinjava nam se što ne možemo ostati kod njega, puna kuća... Ali kaže vodi nas na jedno mesto. Odlazimo u prodavnicu Decathlon i sa oduševljenjem gledamo raznu opremu koja nas u tom trenutku zanima. Ja uzimam šuškavac, bas takav mi fali. Danijel uzima 2 para naočara i još neki sitan alat. Na kasi, Janis nas ostavlja bez reči, insistirajući da on to plati. Predivan gest. Posle predivnog druženja i upoznavanja Janisove porodice, rešimo da nastavimo put siti i obnovljene energije...

Nastavljamo još tridesetak kilometara. Nailazimo na neku šumicu i opet se odlučujemo za divlji kamp iako znamo da nije legalno, ali uštedećemo koju paru. Budžet nam baš nije obilan. Ležimo u šatoru i pitamo se kada će se smračiti kako bi zaspali... Tek oko 23h pada mrak.

Prvi loš san na ovom putovanju, razni zvuci oko šatora tokom noći, ali uspevamo da se odmorimo. Proveravamo GPS ujutru i vidimo da do Amsterdama, našeg cilja, imamo oko 180km i odlučujemo da ih izvezemo u jednom danu kako bi se naredna dva dana dobro odmorili i videli Amsterdam i Holandiju. U Nemačkoj smo ali gradići i sela sve više izgledaju u holandskom "fazonu" crvena i braon cigla.. A ubrzo i prelazak granice i slikanje kod teble "Neiderlande".

Vreme nas i dalje dobro služi iako je temperatura u padu a i čeoni severozapani vetar ne posustaje. Postajemo već imuni na njega, zaboravljamo kako je to imati vetar u leđa.

Već na prvim kilometrima vidimo Holandske standarde što se tiče biciklizma. Putokazi, kružni tokovi, samo su deo onoga što primećujemo. Vozači nas propuštaju i ne trube. 
Nailazimo na prvu tablu na kojoj piše Amsterdam 44km. Uff još malo i ostvarili smo cilj. Prolazak pored parkinga na kojima stoje stotine bicikala, čekaju svoje vlasnike da dođu vozom sa posla... Fascinantan prizor, mora se priznati.

Upoznajemo lokalnog biciklistu koji nas upućuje ka Amsterdamu. Vozi sa nama jedan deo puta. Negde oko 23h, u sumrak, dolazimo do table "Amsterdam", diskretna i mala, na nekoj banderi. Kao da ulazimo u neko selo.

Odlazak do domaćina, koji su ovoga puta naši ljudi, čovek iz mog sela na privremenom radu u Holandiji. Iako i sam boravi u kamp kućici, prima nas na dušeke.. Sve je bolje nego u šatoru. Imamo vodu, tuš, internet. Nama dosta.

Naredna 2 dana provodimo u Amsterdamu, odmarajući, razgledajući grad. Naravno ne zaobilazimo ni poznati "red light district". Dame iz izloga nam diskretno mašu da svratimo. Ko zna šta bi bilo da nam je gore pomenuti budzet, malo veci. Gledamo šta rade naši ljudi tamo, rade u radionici i od raznih metalnih delova, otpada, prave.. može se reći mala umetnička dela. Restauriraju kola, motocikle... Prave razne robote i predatore.

Hvala Sergeju, Cvrletu i Toniju na gostoprimstvu. Nakon 2 dana i 3 provedene noći u Amsterdamu, krećemo nazad, ali drugačijom rutom koja nas vodi ka Roterdamu. Pada dogovor da, kada smo već tu, odemo da vidimo more... Odlučujemo se da idemo preko Den Haga i Ševeningena.

Iznenađuje nas park ili bolje rečeno šuma na samo 1km od centra Haga. Dolazimo i do mora koje ima neku čudnu braon boju, navikli smo na lepu i plavu.. Nebo je tmurno, vetrovito. Jedva da ima i 15 celzijusa u nekim momentima. Ako nema kupanja bar smo noge zamocili u more...

Nastavljamo dalje prateći putokaze ka Roterdamu. Sve je više ulica okićenih narandžastim zastavicama i natpisima "oranje". Svetsko prvenstvo u fudbalu je počelo i boje Holandskog nacionalnog tima su svuda, čak prolazimo gradom u vreme meca sa Australijom, sve je pusto, čak i neki semafori blinkaju žuto.
Po zvucima iz obližnjih lokala mogao se naslutiti rezultat. Sedimo ispred "Meka" u Roterdamu, neka devojčica nas gleda, pita nas na srpskom odakle smo. Porazgovarali smo malo pomišljajući kao nas ima svuda. Kako smo u većini gradova bar čuli nekog da priča srpski. Prisećamo se datelja iz Frankfurta kako je devojka uzviknula "dunav osiguranje" iz sveg glasa na ulici i potom postiđeno otišla na drugu stranu. Hranimo malo golubove i idemo dalje,ostajući ipresionirani roterdamskom lukom.

Naša destinacija je selo Klundert, 50km od Roterdama u pravcu Belgije. Dolazimo, i lako i ovoga puta nalazimo domacine, bračni par u pedesetim godinama koji je putovao od Holandije do Turske. Ugostili su nas, kako nismo ni očekivali, lepim razgovorom, razmenom iskustava u biciklizmu i dobrim obrocima, baš ono što nam je trebalo da se oporavimo.

Novi cilj novog dana - Brisel. Nakon obilaska Antverpena dolazimo u Brisel. Naš domaćin Dragan i njegovi cimeri su nas lepo primili, kao i svi ostali... Obilazimo grad, kao i do sada, sve biciklom.
Ujutru malo lutanja Briselom, potraga za određenom vrstom piva koje smo obećali da ćemo doneti našoj drugarici Sanji. Misija uspešna. Treba ga samo nositi do kuće.

Primećujemo već malu razliku u odnosu na Holandiju. Nema više toliko staza ili su malo lošijeg kvaliteta. Ali i dalje sve korektno. Proveravali smo teren preko raznih sajtova i ruta za taj dan je trebala da bude ravničarska ali je ustvari ceo dan bilo gore dole.

Dolazimo do gradica Marche-en-Famenne i kod domaćice. Dečko od domaćice radi u pekari, dolazi rano ujutru kući iz noćne smene, donosi nam brdo izvrsnog peciva koje smo poneli sa sobom. Snabdeo nas je hranom bukvalno za ceo taj dan.
Stizemo i do gradića Bastogne, poznat po tome da su u okolnim šumama vođene velike bitke izmedju saveznika i nemačkih okupacionih snaga. Svuda spomenici padobrancima, tenkovi. Čak i neki prolaznici obučeni u americke uniforme hodaju gradom.

Usput stajemo i do servisa bicikala. Zaposleni nam ljubazno kaže da je centriranje točka "samo" 20 evra... Ljubazno se zahvaljujemo i kažemo "neka sami ćemo ". Usput nas pogađa sitan kvar, zamena sajle zadnjeg menjača, koji otklanjamo vrlo brzo.. Štelovanje istog i put pod pedale. Nalazimo mesto i opet divlje kampujemo, kuvamo supicu na plinskom rešou i još jedno uvlačenje u naše vreće za spavanje.

Ulazimo u Luksemburg.. Kao i do sada, obilazimo grad, uživamo u centru i razgledamo, odmaramo. Sledi ponovni ulazak u Nemačku i voznja do Sarbrukena. Ovaj put noćimo u lokalnom kampu, trebao nam je tuš i ostale blagodeti civilizacije, a najviše struja za punjenje eksterne baterije i telefona.

Ranim jutrom nastavljamo put, vreme nas jos uvek služi, nismo imali kišu još od samog početka putovanja. Ulazimo u Francusku u prvi market. Više ne znamo kojim jezikom da se posluzimo bar za obično "dobar dan". Navigacija i dalje u rezimu za pešake, šalje nas opet po nekim zabačenim stazama. Pravi turistički planinski biciklizam.

Idemo kroz Francusku, primećujemo neke stare bunkere iz doba II sv.rata. Ulazimo i zagledamo. Pretiču nas dvojica biciklista na drumskim biciklima, očigledno na treningu, vozimo iza njih celih desetak kilometara, okreću se i ne veruju da sa ovakvim biciklima i teretom možemo da drzimo njihov tempo.

Prošli smo stotinak kilometara kroz Francusku, novi ulazak u Nemačku i grad Karlsrue - do novih domaćina.

Pri dolasku i upoznavanju govore nam da su par iz Španije. Iako smo kasno stigli veče je proteklo u kratkom ali odličnom razgovoru i šali, prepričavanju nekih anegdota sa putovanja.

Moj odlazak u brdoviti deo grada do prodavnice, ne verujući koliko mi bicikl lako ide bez tereta, izgledalo je kao da nisam ni kilometra presao taj dan. Sledi malo duži odmor a to znači da ne moramo da ustajemo ranom zorom.
Ustajemo oko 9-10 pre podne, lagano se spremamo. Domaćini nam opet ostavili stan. Za danas, samo voznja do Štutgarta tj. nekih 80km što je najkraće za celu turneju. Ali put ne bi bio to što je ste da nema nekih nepredviđenih poteškoća.

Na jednom od kratkih uspona, odjednom osetih kako okrećem u prazno. Da, zakazao je lanac, ili bolje reći otkzao. Zamena loše karike traje duže nego što bi trebalo. Pogađate, uspeo sam da izbijem pin i jedva ga nekako vraćam nazad i stavljam rezervnu kariku koju sam poneo.
Lanac je sređen i nastavljamo dalje, naravno u režimu pešaka na GPS-u. Odvodi nas na staze za pešačenje i šume, usponi koji se i peške teško savladaju. Napokon, dolazimo u Štutgart. Imamo smeštaj. Po već ustaljenom režimu, razgovor sa domaćinima. Čekaju prinovu, čestitamo im. Noć provodimo ćaskajuci uz napomenu da ustaju rano i da izlazimo kada i oni što nam ne predstavlja problem, bar imamo tuš i krov nad glavom.

Ujutru u bici radnji kupujem nov lanac, čisto da imam. Govorim sebi kako ću ga montirati ukoliko moj još jednom izda. Krećemo dalje ka Ulmu. Dečko koji nas prima u goste, Markus, oduševljava nas i inspiriše svojom pričom kako je smršao preko 100kg. Da dobro ste pročitali.
Imao je preko 200kg, sada izgleda sasvim normalne kilaže. "To je volja" pomislim u sebi. Veoma prijateljska osoba, zezamo se pred spavanje kako ćemo mu ujutru kada ode na posao ukrasti televizor. Hahaha . Ostavljamo mu poruku ujutru, napisanu na tabli u kuhinji, zahvaljujemo mu se na svemu a mi nastavismo naš put do Minhena. Obilazak Minhena i zadivljujućeg centra grada, umetnici koji pokušavaju da izvuku neku paru od prolaznika nekim performansom.

U kasno popodne nastavljamo dalje sobzirom da nemamo smeštaj i da moramo potražiti mesto za naš šator.
Vreme je da se podsetimo kako je to spavati u vrećama. Razmišljamo o sutrašnjem danu i tome kako se približavamo Alpima, novom izazovu koji želimo da savladamo.

Novo jutro novi dan, vreme još uvek lepo i sunčano. Nekako u daljini naziru se obrisi Alpa ali smo još uvek daleko. Negde na 70. kilometru tog dana dolazimo do prelepog Chiemse jezera, grad Sebruk. Odluka je pala da baš tu stanemo i uzmemo neku hranu. Oduševljeni smo biciklistickom stazom koja prati vec deo jezera. Sa druge strane naš "izazov" se nazire. Ostajemo zadivljeni čistoćom vode, osećaj kao na moru.

Odmor je prošao i vreme je da se krene dalje. Dolazimo u kasno popodne do gradića Berhtesgaden, na samoj granici sa Austrijom. Poznato je po ne baš tako lepoj istoriji. Govori se da je to bilo pravo nacističko mesto gde niste mogli da imate kuću ili bilo kakav posed ako niste bili član naci partije. Istorija kaže da je režim napravio i rezidenciju "Orlovo gnezdo" na vrhu planine za svog firera. Videli smo je ali na žalost nismo je posetili. Dolazimo do više nego ljubaznog domaćina koji nam je obećao smeštaj mnogo nedelja pre samog putovanja. Takođe cikloputnik sa velikim iskustvom. Mada ne stižemo mnogo da pričamo pošto je u toku rođendan jednog od cimera. Odlazimo da vidimo prelepo jezero Konigse koje na slikama izgleda kao iz bajke a u stvarnosti još lepse. Rano ujutro budimo našeg domaćina Juliana kako bi se pozdravili...

Danas je taj dan. Ali pri samom startu, prvi gumi defekt. Rešavamo ga brzo. Vozimo pored predivnih reka, kroz klisure Alpa. Predivna priroda, papirića pored puta i bilo kakvog smeća nema ni trunke. Čudno nam je to. Po drugi put na turi vozimo kroz Austriju. Danas želimo da se popnemo do mesta Obertauern. GPS pokazuje nekih 11km a nadmorska visina tek nešto ispod 1000mnv, a dan smo počeli na 500.. Ceo dan lagano uz brdo a sada u 11km treba se popeti na 1730 sa usponom od 8-12% konstantno... Računamo, ovako oprerećeni, trebaće nam do gore i više od 2 sata. Ali nije teško, uživamo u prelepim predelima koji se retko viđaju.

Da me neko sada pita da se penjemo, išao bih istog momenta.  Uz toliki nagib, kao da već nije dovoljno teško, imamo i čeoni vetar. Temperatura opada sa svakim metrom, od svežeg jutra do +25° i nazad na 12-13 stepeni celzijusa. Izbijamo na vrh, osećam se kao da smo osvojili Mont Everest. Prizori fantastični. Grad pust, to je ski centar. Gomila lokala i hotela koji ne rade, vidi se po koji prolaznik a i vozila na putu su retka. Jedva čekamo da počne druga strana ovog truda, spust od nekih 10km i vožnja do grada Tamsweg i novog domaćina, koji eto ponekad primi goste. Živi sam, sa mačkom.

Rano ujutru sledi nastavak nase priče. Cilj je da pređemo u Sloveniju makar vozili i do ponoći. U zadnji momenat odlučujemo se da ne idemo za Klagenfurt već da eto skratimo put i da idemo direktno na Volkermarkt. I dalje nas prati čeoni vetar a nadali smo se lakom vožnjom na blagom spuštanju celog dana... Prelazimo reku Dravu preko visokog mosta koji ima deo za bicikliste. Osetili smo i malo straha od visine.. Slikamo se, snimamo predeo i dolazimo do novog mosta, ovoga puta viseći. Vec je 21h, ulazimo u Sloveniju i pred sam grad Dravograd tražimo mesto za šator. Ispunili smo naš cilj, prešli smo granicu.

Vreme je za spavanje. Ne sluteći kakva nas avantura čeka.
Noć, bude nas šumovi životnja, verovatno privučeni mirisima hrane iz šatora. Ubrzo zatim i kapi kiše počinju da udaraju po šatoru. Nadamo se prestanku kiše, budimo se u sam izlazak sunca neispavani. Šator je propustio.
Mokre stvari i vreće za spavanje nagoveštavaju zanimljiv dan, 31.dan našeg putovanja.

Izlazimo iz šatora, Danijela hvata nagla mučnina od neke hrane iz konzerve koje je pojeo prethodno veče. Nekako izdržava vožnju od svega 3-4km do centra Dravogada, gde tražimo lokal kako bi se prikačili na net osušili se malo i razmislili sta ćemo taj dan.

Dogovor pada posle 2-3 sata provedenih u lokalu. Odustajemo od posete Ljubljani, idemo direktno za Zagreb gde imamo smestaj kod prijatelja. Danijel se zbog velike mučnine odlučuje za put vozom a ja nastavljam da vozim. Ne osuđujem ga, niti mislim da je "izdajica", jednostavno nije u stanju i prihvatam to. Dan nastavljam sam, kiša staje, dan se prolepšava. Eto baš danas, razmisljam kako bi mi bilo tesko da sam sam krenuo na ovo putovanje.

Pomaze mi vetar u leđa ili lagana nizbrdica. Bez velikog napora vozim celog dana između 25-30km/h . Dobijam neku snagu . Prolazim kroz Celje, zatim Laško (šteta pa ne pijem pivo), Krško... bacam pogled na nuklearku i razmisljam o nesreci u Černobilju. Dobijam poruku od Danijela da upravo stiže vozom u mesto Dobava na samoj granici sa HR.

Divnog li čuda, pa ja sam upravo kod table "Dobava". Odlazim na stanicu, Danijel se iskrcava iz voza. Vidno boljeg stanja nego u podne kada smo se razišli. Sada je nešto oko 18h, shvatam da sam za nešto preko 6h preleteo 140 km. Čudim se odakle mi snaga.

Na granici hladan tuš. Ljubazna carinica nam govori kako je ovo prelaz samo za građane EU.  Začuđeno je gledamo, upućuje nas na drugi prelaz koji je oko 30km od nas. Pa mi smo od Zagreba na 25km a ovako imamo preko 70km . Shvatamo da nas izgleda čeka nova noć u šatoru.

Kod prve kuće kod prelaza, pitamo neke ljude za pravac, govorimo šta nam se desilo. Zena uzima telefon i zove neke ljude. Govori nam kako možemo na drugi prelaz, isto za grajane EU, ali da se javimo i kažem da nas šalje Vlado.
Zahvaljujemo se uz "dugujemo vam za ovo".  Dolazimo na prelaz i prvo što me pitaju je da li snimam. Vide kameru na kacigu. Rekoh "ne". Šalje nas Vlado. Čekamo, dolaze carinici sa prelaza na autoputu sa  pečatima u rukama. Ljubazno nas propuštaju. Pada mrak. Od Zagreba smo dvadesetak kilometara. Prolazimo kroz Samobor... Shvatamo.. "Balkan" .. nema vise staza. Konačno, oko 22h stižemo do nasih domaćina.

Već se nekako osećamo kao u svojoj kući, na svom terenu. Narednih dana vozimo preko Kutine, Banja Luke, Brčkog, Bijeljine... usput se javljajući prijateljima i rodbini. 

Granica sa Srbijom, osećamo neku radost, to je to. Gotovo je. Uspeli smo ono sto smo želeli i planirali. Čeka me brat sa ćerkicom na granici a prijatelj Miloš sačekao nas je još u Bijeljini u etno selu. Bio je i da nas sačeka i da nas isprati.

U Sremskoj Mitrovici čeka nas i stari iskusni biciklista Dragoljub, a oni najverniji, čekaju nas na Irišikom vencu. Hvala im na tome. Osetili smo se posebno što ih imamo i što su tu.
Na ulazku u moje selo ludnica, kolona automobila, robina, prijatelji, došli da nas sačekaju. Trubeći, dolazimo do bratovog restorana gde je priređena večera za sve koji su tu.
Odlazim svojoj kući gde me čekaju još dvaverna prijatelja. Dva sibirska haskija, koje nikad nisam video srećnije. Sad shvatam ono "čoveku najbolji prijatelj".

Put se završio ali sećanje je ostalo. Bilo je skoro pa savršeno. 
Narednih par noći sanjam kako okrećem pedale.  Budim se sa nekim "tripom" da sam još na putu, čudim se otkud ja u svojoj sobi.
Eto drugari, hvala svima koji su ovo pročitali, pogledali video. Do nekog novog putovanja pozdravljaju vas Ljubomir Mihajlovic i Danijel Radvanji.

 

 

O AUTORU

Ljuba M.

Odrastao sam na biciklu. Posle pada davne 97-98 godine, malo se hladim od dvotočkaša. 2008. godine, kupujem Capriolo Adrenalin i počinjem ponovo sa vožnjama lokalnog tipa, da bih postepeno povećavao kilometražu. Već 2009. oblilazim Srbiju na biciklu i pravim prvih 1000km u jednoj turi. Tu sve i počinje. Nabavka boljih bicikala, duže ture, oblazak dela Mađarske i Rumunije 2012., put na Tasos 2013. Inače, deceniju i po se iz hobija bavim DJ-ingom, a inače radim kao montažer sistema za grejanje :)
KOMENTARI
  • zare

    Darko (zare)

    29. dec 2015 10:33h

    Svaka cast momci, sta drugo reci :).

  • Neron

    Vladimir (Neron)

    29. dec 2015 12:12h

    Većina nas mašta o putovanju kroz Evropu ali vi ste imali i petlju. Još ste napravili reportažu u profesionalnom maniru. Nemam reči. Heroji.

  • alx

    (alx)

    30. dec 2015 01:27h

    Hvala vam majstori!

  • Janic

    Milan J. (Janic)

    30. dec 2015 14:14h

    Bravo! Jel ima sanse da postavite kraci video klip, sa presekom najzanimljivijih sekcija? Moze i vise komada

  • Saska

    2danger (Saska)

    30. dec 2015 19:54h

    mene zanima koliko je kostalo ovo putovanje da znam koju banku da obijam

  • djljuba82

    Ljuba M. (djljuba82)

    30. dec 2015 22:30h

    Verovali ili ne kostalo nas je zajedno manje od 1000 e ...hrana naravno po marketima, kampovanje i nocenje kod domacina sa warmshowers i couchsurfing mreza . Sto se tice klipa ima jos jedan od 4 min sa istim nazivom koji ima muzicku podlogu

  • astzvornik

    Vlado S. (astzvornik)

    2. jan 2015 20:53h

    Čestitam na odličnoj vožnji i sve pohvale za ljude koji su vam pomagali tokom puta

  • Neca73

    Nemanja (Neca73)

    3. jan 2015 01:18h

    Pravi momci, kakva motivišuća priča, fascinantno....
    Veliki pozdrav

  • spajder75

    Mico K. (spajder75)

    4. jan 2015 18:46h

    Svaka cast momci

  • Ferko

    Ferzidin R. (Ferko)

    8. mar 2015 07:52h

    Svaka cast momci, prelepo nema sta..sve pohvale

  • djljuba82

    Ljuba M. (djljuba82)

    9. mar 2015 20:42h

    Hvala svima od srca.

  • brancko

    Branko M. (brancko)

    29. mar 2015 17:30h

    Super,volim da citam putopise :) Jel vam Dunav osiguranje bio sponzor samo u vidu majici ? :)

  • djljuba82

    Ljuba M. (djljuba82)

    30. mar 2015 12:33h

    HVala mada nisam bas neki strucnjak sa pisanje. Sto se tice Dunava imali smo i neku skromnu donaciju .

  • djljuba82

    Ljuba M. (djljuba82)

    30. mar 2015 12:35h

    Tj. Za pisanje :))))

Da bi postaviti komentar morate biti prijavljeni na sistem