Treći dan
Lagano pedalamo do Brusa gde u lokalnom kafiću pokušavam da ubijem tremu kod prijatelja zbog predstojećeg uspona na Kop. Savetujemo da ide koliko može, baš kao i na Goču, te da uspon i nije naročito zahtevan, naročito deo do Brzeće. Jutro je vedro i na nebu nema niti jednog oblačka.
U početku je sve ide dobro ne može biti bolje. Česme kraj puta su odlična mesta da popunimo rezerve vode i napravimo kratku pauzu. Na nekoliko kilometara od Brzeće uspon postaje značajno zahtevniji, a i vremenske prilike polako počinju da se menjaju. To je ujedno i najgori mogući scenario na ovakvom putovanju - kiša i vremenske nepogode u planini, a jedan ili više saputnika su zaostali na putu. Čak razmišljam da se vratim nizbrdo i vidim šta je sa drugarom, pa šta nam bog da. Ipak, gotovo u poslednjem trenutku on se pojavljuje na ulazu u mesto, pre nego što će se na čitavu planinu sručiti ovo:
Utočište pronalazimo u lokalnoj kafani. Naručujemo klopu, a društvo nam prave sredovečna gospođica za koju će se uspostaviti da je iz naših krajeva, i više nego interesantan vlasnik lokala, čije namere prema dotičnoj gospođici izlazi iz okvira dobrog ukusa. Zapravo, čitavo to brbljivo i na momente vulgarno koketiranje, već mi pomalo ide na nerve, a kako nisam osoba od strpljenja i preteranog takta, najavljujem polazak, iako kiša još uvek nije prestala, a kako čujemo od ljudi koji se automobilima spuštaju sa Kopaonika, gore je tek pravi haos. Drugar se pomalo nećka, ali naposletku preovlađuje moje uveravanje da je sa kišom gotovo i da nećemo imati problema da ispenjemo planinu.
I uistinu, oblaci se razilaze, dan ponovo postaje vedar i mi počinjemo iznova da uživamo u vožnji, koliko je to zamislivo na jednom ovakvom usponu. Problem nam pravi pomalo vlažan kolovoz i sumanuti vozači koji ne razmišljajući o mogućim posledicama, bezglavo jure niz padinu. Kako sam prošao Kopaonik sa svih (asfaltom) dostupnih puteva, tvrdim da ovaj put prolazi kroz najlepše delove planine i da je vredan našeg napora. Na prevoj izlazimo nešto iza pet i već tada donosimo odluku da Golija otpada, jer su nam prioriteti neke druge stvari.
Ne gubeći ni malo vremena, prolazimo kroz centar Kopaonika i krećemo na spust koji će na dobrano uzdrmati i uplašiti. Moje prošlogodišnje iskustvo sa Kopaonikom i spustom ka Jošaničkoj Banji trebalo bi da bude nekom vrstom vodilje, ali je sa ovim delom padine priča potpuno drugačija. Već na samom početku shvatamo o kakvoj se strmini radi i da će spuštanje biti vrlo nervozno. Jedina sreća u čitavoj priči je da je kolovoz suv i da nema previše vozila(ko je uopšte lud da se sa ove strane penje/spušta na Kopaonik?!). I bukvalno smo neprestano na kočnicama, moj drugar koji ima disk kočnice, sveže prenovljene pred putovanje, shvata da ima problem i da je dole bukvalno sve usijano. Mene bole zglobovi na šakama od pritiskanja kočnica i osećam kako mi je svaki mišić u telu napet do tačke pucanja. Ne smemo da pustimo bicikle, jer za nekoliko trenutaka od 20kmh dolazimo na preko 40kmh. Zbog toga pravimo česte pauze, usput komentarišući automobile koji zapinju dok idu uzbrdo. Ne znam koliko je to moguće dočarati na fotografiji, ali ovako izgleda jedan od segmenata na ovom spustu:
Mogu samo da kažem da onima koji su penjali planinu sa ove strane kapa dole, a onima koji su spuštali... za njih ne znam šta da kažem. Bilo kako, posle dva sata cimanja, silazimo na magistralu,gde nas čeka druga vrsta uzbuđenja - šleperi. Nemamo pojma gde bismo spavali, pošto smo u debelom kašnjenju za prvobitnim planom. Drugar uspeva da uoči neku prodavnicu i mi skrećemo sa puta. Čestitamo jedan drugome što smo preživeli spust, i mada dobrano spalili kočnice, kupujemo namirnice za večeru. Mesto se zove Kaznoviće, a meštani na nas dvojicu gledaju kao na dvojicu Marsovaca. Reč po reč upoznajemo se sa njima i objašnjavamo kuda smo bili, te gde nameravamo dalje. Osvajamo njihove poverenje i dobijamo korisne savete za dalje koje ja, poput svakog štrebera, uredno zapisujem. Pred fajront i zatvaranje prodavnice, jedan od meštana nam nudi potpuno besplatan smeštaj u njegovom domu. Zadovoljavamo se samo zelenom površinom ispred kuće, jer i to je više nego dovoljno.
