805 odgovora na ovu temu

[vladetaub]

Pozdrav za Snežanu i Bryana,
Sarajevo...dal je Sarajevo tamo gde je bilo? Moglo bi se reći i da sam malo živeo tamo,jer sam 79-e "služio" vojsku.
[quote][Snežana):(dugo je pripremano naše poznanstvo)- misli na nju i Bryna
- i onda slučajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica loše prikrivena želja... - (to meni pada na pamet)
Imao sam zadovoljstvo da ih nakratko upoznam ali ne i da zagrebem ispod površine da shvatim moto koji ih pokreće?
Da budem iskren(nadam se da mi niko neće zameriti) pre bih rekao da oni beže od nečega,nego da idu ka nečemu?
Imam dozu respekta i divljenja prema njihovim namerama,mnogima deluje idilično i romantično putovanje(što i jeste),pamte se i prepričavaju samo lepe stvari ali treba za takav poduhvat imati, pre svega, jaku psihu.
Prvi od deset koraka su napravili,ostalo je devet(podseća na dečiju pesmicu o ljutim gusarima).
Putnicima namernicima treba pomoći i kada su se pretovareni biciklistički točkovi Snežane i Bryana u pratnji Zorana i Mališe zakotrljali po ubskom asvaltu, brat i ja smo im pomogli u okviru naših mogućnosti.
Nisam imao previše prilike da porazgovaram sa ovim svetskim a (pola) našim putnicima ali nije svet ni toliko veliki,možda će biti još prilike.Stekao sam utisak da nemaju čvrst plan putovanja i da se dnevno prilagođavaju.
U svakom slučaju,drago mi je da je Ub bio etapni cilj a moja malenkost delić jednog svetskog poduhvata.
Želim Vam dobro zdravlje i sreću i da pronađete to što tražite ili da pobegnete od čega bežite.
Nešto mi kaže,videćemo se mi još!

[pauza]

Heh, ljudi, najpre, pozdrav iz Dubrovnika.

Mix, iza kulisa su motivi razni, ali mislim da nisu toliko važni -- na kraju krajeva, svako od nsa ima lični motiv zašto pedala okolo, makar to bilo i samo do Ade.

Modesti, drago mi je ako naša putešestvija nekoga podstaknu da pokuša. Ono što sam za sada naučila jeste da je volja najbitnija. Ja sam godinama (da ne kažem decenijama) verovala da treba da imaš ujka Sema ili tatu Rokfelera da bi putovao. A onda sam otkrila sajt serbiantravelers i pročitala kako su neki ljudi putovali sa 100 dolara u džepu mesecima, koristeći kaučsurfing i hospitaliti klub za smeštaj. Pa sam počela da istražujem na netu o tome koliko košta putovanje bajsom i shvatila da je jeftinije nego živeti u BGD-u. Za desetak evra dnevno možeš sasvim komotno da prođeš u Evropi ako kampuješ (Rajko može da potvrdi iz sopstvenog iskustva).

Vladeta, najpre veliko hvala za sve što ste ti i Đorđe uradili za nas. Upravo jedemo poslednju kobasicu (ako je neko propustio tu informaciju, Vladeta nam je poklonio oko 2 kg kobasica!). Gostoprimstvo tvog brata, koji nam je platio hotel, nećemo zaboraviti.
Što se tiče Sarajeva, asocijacije su slične. Ja sam par godina kasnije bila tamo, i čini mi se da se ništa nije promenilo.
A u vezi s tvojim utiskom -- šta da ti kažem, svako ima pravo na svoje mišljenje. Ono što mene pokreće je duboka spoznaja da nema baš mnogo smisla živeti "normalan" život radeći posao koji te manje-više ne ispunjava, i čekati vikend ili odmor da odeš i radiš ono što te zanima. Moj drugar Zoran Čubrilo je to lepo rekao: živim u Beogradu a zapravo živim tek kad odem iz njega. Dosta rano sam spoznala smrt i da je život vrlo, vrlo kratak i sve što mogu da uradim za sebe jeste da ga potrošim radeći ono što najviše volim. A pošto sam po vokaciji nekakav pisac a volim i da pedalam i družim se i upoznajem nove kulture, to se ideja o ovom putovanju prirodno nametnula. U tom smislu, složiću se sa tobom: sigurno bežim -- od besmisla svakodnevice.

[pauza]

Oko granice

22. novembar

Nikada mi neće biti jasno kako pogranična policija zna da smo negde u pojasu nejne prinadležnosti podigli kamp. Da li im neko dojavi? Ili nas sami vide, što nije posebno teško budući da i ne pokušavamo da se krijemo? U poljsko-ukrajinskoj pograničnoj zoni dva puta su nas presretali i legitimisali tokom samo jednog dana, a onda su uveče došli pred naš šator i ponovili celu proceduru ispitivanja i pregledanja dokumenata. Slično nam se desilo i kad smo prešli mađarsko-srpsku granicu, u Tekiji, gde smo kampovali na plaži.
Zbog toga nas nije previše iznenadilo kada su ovog jutra bosnaski pogranični policajci zaustavili kola kod našeg kampa. Zapravo, očekivali smo ih još sinoć, i umalo da im to sad kažem. Možda su i bili, jer se oko deset neko vozilo dovezlo do rukavca Neretve gde smo kampovali, vozač je turirao par minuta, vozio u rikverc i isprobavao kočnice na malom platou posutom šljunkom, ali kako mi nismo promaljali glave napolje, odlučio je da nas ne ometa.
Zato ovog jutra mladi graničar ima hiljadu pitanja: ko smo, odakle idemo, zašro idemo, kuda smo se uputili, koliko ovde ostajemo, koliko tamo... Da li zbog spisateljske vokacije ili pomalo i zog straha, tek, odgovaram epski opširno i detaljno mu izlažem naš plan (koji se nažalost izjalovio) da iz Ploča ferijem pređemo na Pelješac, sa njega na Korčulu a odatle na Hvar, s kojeg bismo se vratli na obalu, malo severnije od Ploča i onda bismo krenuli na jug. Međutim, ne znamo da li feri saobraća, ni koliko košta. Gledam upitno u carinika, koji sleže ramenima u neznanju, ali mu je jasno da opasni nismo, iako smo očito malo uvrnuti, pa nam poželi mnogo sreće i lep provod, vrati nam pasoše i ode.
Nešto kasnije krećemo i mi za njima, na bosansko-hrvatski granični prelaz Metković. Ovim ovde carinicima oni jutrošnji sigurno su već rekli za nas jer su moj pasoš samo otvorili radi pečatiranja dok u Brajanov nisu udarili čak ni pečat. Ćim smo to shvatili, brže-bolje se vratismo da ih pitamo da nisu zaboracili, ali graničar poče da se smeje.
“Ako mu baš treba, lupićemo”, reče kao da govori sa suludim kolekcionarima pečata s graničnih pelaza.
“Ne treba”, odvratih skoro se izvinjavajući, “samo ne bismo da ima problema pošto ima ulazni a nema izlazni.”
“Ništa se ne brinite”, odvrati graničar autoriativno, te mu poverovasmo.
Biće da za državljane SAD i EU važe pravila kao u šengenskoj zoni ili su možda BiH i Hrvatska već u šengenu, samo smo mi neobavešteni?


Dok dobuje kiša...
23. novembar

Kiša je počela juče popodne i ne prestaje celo veče. Podigli smo šator na plantaži pomorandži u delti Neretve i otišli da spavamo. Kad smo se probudili, još je (valjda) bio isti dan, ali kiša je i dalje padala. Opet spavamo i opet, kada se probudimo, kiša pada. Možda je počeo novi Potop a mi to ne znamo? Brajan me podseća da su za danas i sutra meteroolozi i najavili obimne padavine. Radimo jedino pametno što nam je preostalo -- spavamo. Ujutru kiša i dalje pada nesmanjenom jačinom.
Odlazim da pokupim pomorandže sa zemlje, koje na ovoj plamntaži očito niko ne bere. Cedimo đus za doručak, pa kuvamo kafu i spremamo sendviče. Onda se malo izležavamo. Pa čitamo: Brajan roman Kormaka Makartija “Krvavi meridijan”, za koji se menjao sa irskim cikloputnicima pre par nedelja, kada smo ih sreli kod Smedereva, a ja “Tetka Juliju i piskaralo”, Ljosin roman koji mi je kupio i baščarsijskoj metresi, na mini sjamu knjiga. Nakon par poglavlja, odlažemo knjige i zavlačimo se pod vreće, kao pod pokrivače. Kasnije spremamo večeru: rižu sa sardinom i kukuruzom šećercom. Zatim odlazim po još pomorandži, koje pripremimo na poslužavnik da se njima sladimo dok igramo jamb. Pobeđujem s tesnom razlikom od 13 poena. Nakon igre, ubijamo vreme malo čitajući, malo pričajući, malo se izležavajući, pa onda sve iznova, u krug, dok kiša neumorno dobuje po našem šatoru.


Dan zahvalnosti
24. novembar

“Ako bih godišnje imao samo nedelju dana odmora, izabrao bih da je iskoristim za Dan zahvalnosti”, objašnjava mi Brajan.
Poslednjeg četvrtka u novembru njegova porodica uvek se okuplja u vikendici u pustinji kod Palm Springsa. Roditelji, sestra, brat sa ženom i decom, brojni prijatelji -- svake godine kuća im je puna gostiju. Sad ih se pojedinačno priseća i dok ih opisuje, na licu mu je nosatlgično-setan izraz. Nedostaju mu mnogo i često, a danas posebno.
Budući da je prethodna dva dana kiša neumorno lila i da su nam stvari prilično mokre, kao i da nam urgentno treba tuš, iznajmili smo apartman u Neumu, jedinom bosanskom gradu na obali. Za petnaest evra dobili smo mini kuhinju, nešto kao dnevni boravak, veliku spavaću sobu, kupatilo s toplom vodom. Kao deca se radujući svem tom luksuzu od kojeg smo odvikli, proslavili smo Dan zahvalnosti svečano, uz pastu s povrćem i mostarsko suvo vino. Srećan praznik i živeli!


Boj ne bije svijetlo oružje...
25. novembar

Jučerašnji susret sa dvojicom Holanđana, gej parom po svoj prilici, nagnao me je na ponovno razmišljanje o opremi za ovakvo putešestvije. Njih dvojica prešli su približno istu kilometražu kao Brajan i ja, kreću se put istoka kao i mi, kampuju najveći deo vremena. Počev od bicikala, preko bisaga do odeće -- sve na njima je fensi: obojica voze prave turing bicikle -- Koga Mijata Randouner, sa Šimano XT menjačima i Schwable neprobušivim gumama; obojica imaju Ortlieb zadnje i prednje bisage, torbice za volan i srednje vreće; sva odeća na njima je Mamutova -- rečju, bolje i skuplje teško da može.
A onda pogledam nas: moju Botečiju budženu da ponese zadnji nosač bisaga, jer nije predviđena za to; bisage za koje sam do juče ujutru verovala da su nepromočive a sada ne uspevam da osušim sve što se ovlažilo tokom dvodnevnih kiša; Brajanove second hand pantalone italijanskih vojnika iz Drugog svetskog rata i vunena košulja koju je nasledio od svog dede, moju perjanu jaknu plaćenu tri evra na buvljaku... I iskreno, ne vidim nikakvu suštinsku razliku. Sigurno je komfornije i lepše putovati na pouzdanim biciklima, sa kvalitetnom opremom, ali pedalali su ljudi oko sveta još u 19. veku, na gvozdenim velosipedima teškim po 40 kilograma bez prtljaga, u smešnim pantalonama i jaknama.
Zato, ne potresam se ama nimalo kad sretnemo fensi bicikliste, u fensi opremi. Pokatkad samo pomislim na jednog kolegu koji me je uporno ubeđivao kako nema šanse da krenem na ovu turu a nekmoli da negde stignem bez dobre opreme kakvu je video na stranim cikloturistima što su prolazili kroz Beograd. M'da, kažem ja. Iliti što reče jednom jedan veliki mislilac: “boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka”.
Ipak, ne sporim da bi mi bilo lakše da imam Šimano XT umesto ovog no name brenda, toliko pouzdanog da mi je danas usred vožnje otpala ručica menjača i nekuda nepovratno odletela.

[Legionar]

Ono što mene pokreće je duboka spoznaja da nema baš mnogo smisla živeti "normalan" život radeći posao koji te manje-više ne ispunjava, i čekati vikend ili odmor da odeš i radiš ono što te zanima. Moj drugar Zoran Čubrilo je to lepo rekao: živim u Beogradu a zapravo živim tek kad odem iz njega. Dosta rano sam spoznala smrt i da je život vrlo, vrlo kratak i sve što mogu da uradim za sebe jeste da ga potrošim radeći ono što najviše volim. A pošto sam po vokaciji nekakav pisac a volim i da pedalam i družim se i upoznajem nove kulture, to se ideja o ovom putovanju prirodno nametnula. U tom smislu, složiću se sa tobom: sigurno bežim -- od besmisla svakodnevice.

Ljudi su isuviše vezani za ovaj kratki i prolazni fizički život.Zato se nikada i ne usude da žive onaj istinski,duhovni život.Ovakve stvari (kao što je ideja da se ne živi kao većina ljudi što živi) su pitanje duha.U kome više preovalđuje duh,on se "lako" odluči da uradi nešto što se baš i ne uklapa u preovlađujuće modele života i razmišljanja.U kome preovlađuje telesno,fizičko,ovozemaljsko,on razvija karijeru na poslu,zida,gradi,gaji...Blago ljudima koji žive po duhu,a ne po telu.

Zato, ne potresam se ama nimalo kad sretnemo fensi bicikliste, u fensi opremi.

Ako se ima u redu.Ako se nema,onda kako može.Mnogi su sprečeni da išta urade,zato što misle da moraju da imaju ovo,imaju ono,pa opet ovo...i sve tako.Takav sam nekada bio i ja.

Roditelji, sestra, brat sa ženom i decom, brojni prijatelji -- svake godine kuća im je puna gostiju. Sad ih se pojedinačno priseća i dok ih opisuje, na licu mu je nosatlgično-setan izraz. Nedostaju mu mnogo i često, a danas posebno.

To sam iskusio.Koja snaga treba za to.Otići od svih dragih.Sreća pa on (Brajan) ima Snežu
Ljudi srećno i neka vas Bog naš blagoslovi i čuva

[pri3rak]

Ljudi su isuviše vezani za ovaj kratki i prolazni fizički život.Zato se nikada i ne usude da žive onaj istinski,duhovni život.

[Legionar]

Ljudi su isuviše vezani za ovaj kratki i prolazni fizički život.Zato se nikada i ne usude da žive onaj istinski,duhovni život.

Nisam baš mislio na to ,ali dooobra foraaaa

[pauza]

Fotografije iz Mostara: https://picasaweb.go... ... 239/Mostar
Od Mostra do Dubrovnika: https://picasaweb.go... ... Dubrovnika

[modesti]

Čapljina, Počitelj, Mostar, ... i sećanje na zimske i letnje raspuste koje sam delom provodila kod očeve familije u prelepoj Hercegovini, ... Eh, hvala, hvala Snežo, od ratnih godina nisam bila tamo, a želja mi je sve veća. U stvari, neverovatno koliko tvoja priča i fotografije ne da me vaćaju u prošlost već me vode u naredno leto i na užareni mostarski asfalt, u ledenu zelenu Neretvu, na prebogate plantaže voća nadnaravne lepote i božanskog slada, ... Eh
A, jeste li bili u Počitelju ili ste samo s puta fotografisali, možda vam nije bilo zgodno s biciklima i tako natovareni, jer su kuće u brdu i na kaldrmi?
Danas je Beograd konačno okupan suncem, kojeg vama želim što više na vašem Putu Života.
Pozz i dobro zdravlje

[negas]

Oko granice

22. novembar

Nikada mi neće biti jasno kako pogranična policija zna da smo negde u pojasu nejne prinadležnosti podigli kamp. Da li im neko dojavi? Ili nas sami vide, što nije posebno teško budući da i ne pokušavamo da se krijemo? U poljsko-ukrajinskoj pograničnoj zoni dva puta su nas presretali i legitimisali tokom samo jednog dana, a onda su uveče došli pred naš šator i ponovili celu proceduru ispitivanja i pregledanja dokumenata. Slično nam se desilo i kad smo prešli mađarsko-srpsku granicu, u Tekiji, gde smo kampovali na plaži.

Cisto zbog citalaca na rumunskoj-srpskoj granici kod Tekije Nego cisto da ti kazem zasto Vas stopiraju! Zato sto granicna policija, ama bas ceo dan nema sta da radi, dakle dani su im velika muka...nikako vreme da prodje, a neradis nista...imam rodjaka koji to radi, ne zna covek sta ce da radi kada je na poslu, uzas...E zato jedva cekaju zrtvu, da nesto kao ubeleze, i da osete da su zivi...

Super slike...Vi na kratkim rukavima, videh Brajana, jaoooo, kratki rukavi....

[vladetaub]

[quote] U tom smislu, složiću se sa tobom: sigurno bežim -- od besmisla svakodnevice.
Da dobro si shvatila šta sam napisao.
Kada pobegneš dovoljno daleko,nadam se da ćeš se vratiti!
Stalno gledam ovu temu očekujući lepe fotografije prelepih predela.Malo si nas razmazila.
Pozdrav! I... već po redu, želim Vam zdravlja i sreće...

[pauza]

Dubrovnik

“Dubrovnik je na listi deset gradova koje bi svako trebalo da poseti pre smrti”, kaže Brajan. I objašnjava mi da je to verovatno jedini grad na Balkanu za koji su čuli skoro svi Amerikanci.

Zanimljivo je porediti naše asocijacije. Njegove počinju od te konstatacije i uglavnom se na njoj i završavaju, uz dodatak o varvarstvu srpsko-crnogorske vojske koja je, sledeći komande jednog bolesnog uma, besomučno bombardovala Stari grad. Brajan se seća naslovnih vesti u svim novinama i svoje teške neverice. “Svet je bio šokiran”, kaže.

“I mi smo”, odgovaram. Prisećam se gradiva iz istorije: čak se i Napoleon bio uzdržao da ne bombarduje stari Dubrovnik. Poštedeli su ga i nacisti. A onda je, pre tačno dvadeset godina, skoro pola grada bilo srušeno.

Osciliram u osećanjima, od neprijatnosti i krivice, do nostalgičnog ponosa na sve ono što je nekad bilo naše, srpsko. Živo sećanje na krvave godine, na televizijske i novinske vesti (jeste bombardovan -- ma nije, lažu vas, sve je to CIA propaganda) koje bi bile vrhunska parodija da nisu tragično svedočanstvo o istinskom košmaru jednog vremena, nasuprot pomalo već izbledelom znanju o istoriji i književnosti stare Dubrovačke Republike.

“Ko je bio gori, doli se okreće” -- nezaboravni stihovi nastali ovde i mudrost koja je kao kletva sustigla počinioce zločina. Njih više nema, a grad je skoro ceo rekonstruisan i ponovo blista u svojoj lepoti.

“Opusti se”, kaže mi Brajan. “Ti nemaš ništa s tim.”


***

Dok na česmi pred kapijom Starog grada točimo vodu, neko nas pozove po imenu:

“Brajan?! Snežana?!”

Okrenemo se i ugledamo Vojteka, našeg domaćina u Sarajevu. Kakvo iznenađenje! U društvu je s mladom Amerikankom, Sienom. Nakon dvodnevne posete Dubrovniku on odlazi danas, dok će ona ostati i sutra. Upravo su krenuli da još jednom prošetaju Starim gradom, pa ako smo raspoloženi da im pravimo društvo...
Zašto da ne.

Siena se čini zanimljivom sagovornicom, posebno kao Brajanova sunarodnica koja je takođe dosta putovala. Njenu brbljivost u početku tumačimo kao uzbuđenje što je upoznala nekoga iz Bouldera, u kojem je više puta boravila, i ushićenost što će je Brajan povezati sa svojim dobrim prijateljima koji imaju firmu na Tajlandu, gde će ona uskoro otputovati. No kada počne da svima upada u reč, da u sve što se samo pomene ubacuje priču o sebi, shvatamo da je naporna za društvo.

Naš obilazak Starog grada pretvara se u svojevrsnu igru mačke i miševa. Biramo uske uličice kako bismo se fizički razdvojili od logorejične devojke, ali spasavamo se tek kada je Vojtek isprati do njihovog apartmana. Siena ostaje unutra, a on kupi svoje stvari i žuri na autobus za Sarajevo.

Prateći ga, Brajan i ja slušamo komičnu priču o ljubavnom promašaju. Vojtekovo i Sienino poznanstvo počelo je otprilike onog dana kada smo mi napustili njegov stan. Kumovala mu je Đulijet, u čiju kancelariju je Siena bila došla tražeći smeštaj u nekom omladinskom hostelu. Dva dana i dve noći Vojtek je proveo pričajući o svemu i svačemu s novom poznanicom koja mu se veoma dopala. Njenu pričljivost tumačio je željom da ostavi utisak, a i on je želeo da se prikaže u najboljem svetlu, pa joj je predložio romantični vikend u Dubrovniku, koji nijedno od njih do tada nije bilo videlo.

Ali kada su se obreli u gradu u kome su trubaduri ispevali neke od najlepših stihova svojim zanosnim gospama, kada je raguzanska kaldrma tražila da čuje samo šrkipu njihovih potpetica, a kamene kuće zatvorile vrata i prozore u gospodskoj diskreciji, kada je dah bonace trebalo da naruše samo njihova ustreptala srca, Siena je nastavila da neumorno priča o sebi.

“Šta da radim s njom?” poslao je SMS Đulijeti, ne znajući kako da se oslobodi devojke-napasti. “Nismo čak imali ni seks”, požalio se sada Brajanu i meni, i svi smo prsnuli u smeh.

“Barem si video jedan od deset 'must see' gradova”, utešio ga je Brajan. “Ti si ipak srećnik.”

A mi smo to još više jer smo se sutradan vratili u Stari grad i prepešačili ga uzduž i popreko. Popeli smo se na Peline, prisustvovali basket-treningu podno Minčete tvrđave, nakratko izašli u gradsku luku, pa se vratili unutra, šetkali se i promenadisali Stradunom, posmatrali dečurliju kako sakuplja novčiće u Maloj Onofrijevoj fontani, popeli se do katedrale i posedeli malo u njoj osluškujući molitvu jedne vernice, ušli u dom Marina Držića, zadrhtali pred giljotinom negde kod Pomorskog muzeja, našli ruševine još nekoliko kuća koje čekaju da budu restauirane skoro iz pepela... Hvatali smi isečke svakodnvnog života: mačke pred svakim vratima iza kojih se priprema riba, slučajne ulične eksponate poput obične metle i peškira koji ovde postaju gotova umetnička dela, mini-vrtove po stepenicama koji se propinju ka uskim trakama svetlosti...

I svuda smo zavirili i sve obišli u skoro poptunoj tišini, kao kakvi hodočasnici. Jer kada se unutar istih zidina nađu katedrala, sinagoga, pravoslavni hram i džamija, ono je svetije od bilo kog od tih pojedinačnog svetilišta.


***

Ali Dubrovnik ne čini samo Stari grad.

Dolazeći iz pravca Neuma, s bosansko-hrvatske granice, učinio nam se ogromnim, mnogo većim i razuđenijim nego što smo ga zamišljali. Novi most koji je povezao Mokošicu i Gruž smanjujući udaljenost do i od grada za desetak kilometara, deluje impresivno, ali potpuno odudara od pejzaža u pozadini, pa se čini kao neko nakalemljeno, strano telo. S poluostrva Lapad, gde smo kradom kampovali u autokampu koji zimi ne radi a leti bismo za nas dvoje i jedan šator platili dvadeset pet evra, imali smo odličan pogled na most noću, koji je osvetljen tako da blešti nadaleko.

A Lapad nam je, nakon Starog grada, bio veliko otkriće. Oba dana šetali smo pešačkom zonom i odlazili na plažu u lapadskoj uvali. Opšti utisak da su južna Dalmacija a posebno Dubrovnik mondensko stecište, potvrđivao nam se na svakom koraku: fensi kola, fensi garderoba, fensi priče koje sam hvatala u prolazu. Pokazala sam Brajanu prstom na jednu, slučajno izabranu devojčicu koju su mladi, supermoderni roditelji ovde doveli za vikend, spremna da se opkladim u to da odelce na njoj košta više nego sve što nas dvoje skupa imamo na sebi.

Sledeći utisak je da su svi veoma ljubazni, konobari i prodavci pričaju dobar engleski, i niko ni da trepne kada kažem da sam iz Srbije. Moj strah bio je neosnovan.

“Opusti se”, kaže mi ponovo Brajan. “Ti si ovde samo turista.”

I ja ga poslušam, te počinjem naprosto da uživam u suncu, moru, mirisima Dubrovnika -- bisera Mediterana.


Fotke iz Dubrovnika su ovde: https://picasaweb.go... ... Dubrovnik#

[Voyager]

Haha, moram priznati da mi neki od najzanimljivijih momenata u ovim tvojim putopisima budu lične priče ljudi na koje nailazite =D>

[pauza]

Čapljina, Počitelj, Mostar, ... i sećanje na zimske i letnje raspuste koje sam delom provodila kod očeve familije u prelepoj Hercegovini, ... Eh, hvala, hvala Snežo, od ratnih godina nisam bila tamo, a želja mi je sve veća. U stvari, neverovatno koliko tvoja priča i fotografije ne da me vaćaju u prošlost već me vode u naredno leto i na užareni mostarski asfalt, u ledenu zelenu Neretvu, na prebogate plantaže voća nadnaravne lepote i božanskog slada, ... Eh
A, jeste li bili u Počitelju ili ste samo s puta fotografisali, možda vam nije bilo zgodno s biciklima i tako natovareni, jer su kuće u brdu i na kaldrmi?
Danas je Beograd konačno okupan suncem, kojeg vama želim što više na vašem Putu Života.
Pozz i dobro zdravlje

Oh, ovo si tako nadahnuto opisala Drago mi je što ti ove priče/fotke bude lepa sećanja.
Nismo se peli u Počitelj, samo smo fotkali s puta.
Hvala na lepim željama, ovo je zaista predivno rečeno o "putu života"

[pauza]

22. novembar


Cisto zbog citalaca na rumunskoj-srpskoj granici kod Tekije Nego cisto da ti kazem zasto Vas stopiraju! Zato sto granicna policija, ama bas ceo dan nema sta da radi, dakle dani su im velika muka...nikako vreme da prodje, a neradis nista...imam rodjaka koji to radi, ne zna covek sta ce da radi kada je na poslu, uzas...E zato jedva cekaju zrtvu, da nesto kao ubeleze, i da osete da su zivi...

Super slike...Vi na kratkim rukavima, videh Brajana, jaoooo, kratki rukavi....

Hvala na ispravci, Negas.

Veliki pozdrav!
A i na objašnjenju, sad mi je lakše
Da, u kratkim smo rukavima. Ovde, u Budvi, juče je bilo 20 C

[pauza]

Haha, moram priznati da mi neki od najzanimljivijih momenata u ovim tvojim putopisima budu lične priče ljudi na koje nailazite =D>

Slažem se, ljudi koje upoznajemo i njihove priče zapravo i jesu najveće bogatstvo i nešto najverednije na svakom putovanju.

[pauza]

Džefri NY-MO-BA-KO

Vraćajući se iz obilaska kotorske tvrđave, šetamo marinom. Ukotvljene jedrilice i gliseri takmiče se u veličini i bleštavilu eksterijera, nedvosmisleno govoreći o platežnoj moći svojih vlasnika. Na prva dva bezobrazno velika plovila (mini-broda?) vijori se američka zastava, pa to koristim da začikavam Brajana. Ali sledi iznenađenje kad za pramcem trećeg, bez zastave, ugledamo vezani turing bicikl. I to kakav: mounti bajk starog tipa, sa tvrdom viljuškom i hromolibden ramom koji je toliko izlizan kao da je vožen preko pola sveta. Zastajemo i zagledamo ga sa svih strana, pa pogledom pokušavamo da negde pronađemo vlasnika. Nikako nam ne idu skupa taj brod i ovaj bicikl, premda je kontrast donekle ublažen vešom koji se suši na palubi. Taj krajnje prozaični, i verujemo, sirotinjski detalj (bogati obično ne suše veš na konopcu ispred ulaznih vrata) golica nam maštu, pa počinjemo da nagađamo:
Možda je vlasnik broda prijatelj tog cikloputnika, pa mu je ustupio kabinu? Ili je bicikl slučajno vezan baš ovde? Pa iako zdravorazumska logika govori u prilog nekoj od tih mogućnosti, odnekud nam se čini da grešimo i da je vlasnik i jednog i drugog ista osoba. Brajan čak kritički komentariše izbor dvotočkaša, zaključujući da bi on, kada bi imao toliko novca da sebi priušti tako luksuzni brod, svakako vozio rasklopivi bicikl.


Sutradan, pedalajući ka Budvi, put nas je greškom naveo na plažu Jaz. Mislili smo da duž obale postoji staza do grada, ali smo morali da se vratimo na magistralni put. Dva-tri minuta strpljivo nas je pratio jedan džip iako je bilo sasvim dovoljno mesta da nas zaobiđe. Čudno. Tim čudnije što smo to isto vozilo videli nešto ranije, kada je išlo u suprotnom smeru, prema plaži kao i mi. Brajanu se učinilo da su tablice američke, ali nije bio siguran. I sad taj džip vozi iza nas, prateći -- po odličnom asfaltnom drumu bez ijednog vozila -- našu brzinu od dvadeset dva na sat.

“Koji mu je đavo, što nas ne zaobilazi?”, pitam više za sebe.

Tada se Brajan pomeri sasvim udesno, uz ivicu puta, što vozač shvati kao nedvosmisleni znak da nas pretekne, ali se onda predomisli, opet uspori i zaustavi se.

“Hello!”, kaže i mahne rukom prijateljski, dok se zaustavlja. Očito je da želi da popričamo, tako da i mi stajemo.

Njegovo ime je Džefri i Njujorčanin je. A odakle smo mi, kuda idemo, gde spavamo, šta jedemo, kako smo se upoznali, kakvi su nam planovi... postavlja nam stotinu pitanja. Odgovaramo na sva, a on se sa svakim odgovorom sve više oduševljava. Savetuje nas da ne (posu)stajemo, jer ako ne iskoristimo ovu šansu, verovatno nam se druga više nikada neće ukazati.
On je prvi od svih ljudi koje smo sreli, koji nam govori o slobodi. I otvoreno nam priznaje da nam na njoj zavidi.

“I blew it my chances”, kaže rezignirano.

I onda nam pripoveda kako je pravio par većih tura u Brazilu i Peruu, ali odavno. Sada ima dvoje dece i treće na putu, i to sa ženom s kojom zapravo nikad nije bio u vezi, a nije njome ni oženjen. Upoznao ju je u Moskvi, gde je živeo sedamnaest godina. Ali osim dece i vrlo unosnog posla dizajnera enterijera, njih dvoje nemaju nikakva zajednička interesovanja -- ona je tipično gradsko dete, štaviše, snob koji ne može ni da zamisli da živi van nekog evropskog megalopolisa. Pokušavao je da kod nje probudi ljubav prema prirodi, posebno prema bicikliranju koje, po njemu, najvećma odražava slobodu, ali bezuspešno. Postigao je samo to da su za mesto življenja odabrali Barselonu, koja zadovoljava njene prohteve za burnim gradskim životom, dok je Džefriju bilo važno da ima luku, budući da zapravo živi na brodu.

I na tom mestu u našem razgovoru Džefri nam saopštava da je njegov brod usidren u Kotoru, pa ako se odlučimo da idemo nazad, rado će nas ugostiti.

“A bicikl je vezan za pramac?”, pita Brajan.

“Da”, odgovara Džefri, pomalo zbunjen.

“Stari mounti koji izgleda kao da si prepedalao pola sveta? A vezan je duplim lancem?”

Kad Džefri opet potvrdi, Brajan i ja počnemo da se smejemo u neverici. Objašnjavamo mu da smo juče zagledali njegov bicikl i prepričavamo kako smo nagađali čiji je i kako se našao privezan uz tako luksuzan brod. A Džefriju drago, lice mu sija od sreće kao da smo mu odali ko zna kakvo priznanje što smo se zainteresovali za bicikl a ne za brod. Njegovi prijatelji, majka njegove dece, poslovni partneri, svi iz njegovog okruženja smatraju taj komad kapricom jednog bogataša. I biće da jedino mi razumemo da taj maunti bajk za njega znači slamku spasa, čak i ako se za nju nikada više ne bude uhvatio, kao što veruje da neće.

No Brajan i ja živo zamišljamo superluksuzni brod koji tone (makar za dvadeset godina kad mu klinci porastu i odu svojim putem), a talasi izbacuju stari bicikl na neku obalu. I Džefri njime kreće u svoju toliko žuđenu, slobodnu off-road vožnju.

[negas]

Džefri NY-MO-BA-KO
No Brajan i ja živo zamišljamo superluksuzni brod koji tone (makar za dvadeset godina kad mu klinci porastu i odu svojim putem), a talasi izbacuju stari bicikl na neku obalu. I Džefri njime kreće u svoju toliko žuđenu, slobodnu off-road vožnju.

E stvarno prica za vrh film. Brod ode dole i kaze, mislis da cu da placem, imam svoje zlato, bajk uzjase bajk i nestade u magli iznad druma...

[IgorN]

[Kiza]

=D> =D> =D>

[misha]

Divna prica! =D> =D> =D>