363 odgovora na ovu temu

[MI1966]

*** takođe novi post (ponedeljak) ostao je na prethodnoj strani,
treba najpre njega pročitati!!! ***

★

Utorak, 22.6.2021.

U neko gluvo doba noći, valjda je bilo oko 4h, probudi nas nešto. Ko je to pravio galamu? Pa ovi naši, kolege brevetaši. Naspavali se, krenuli dalje i svratili da se čekiraju na toj (INA) kontrolnoj tački. Ja se razderem, dozovem ih. Zezamo se malo, smejemo se, oni nas slikaju u tom žbunju. U tom trenutku, da sam se samo ja pitao, vrlo rado bih nastavio s njima, ali ne bi bilo u redu da izigravam zapovednika i Tiboru naređujem pokret, možda čovek hoće još da spava, a da samostalno odem s kolegama nije dolazilo u obzir, jer obećao sam da ga ne ostavljam do cilja. Tako da nastavljamo da spavamo još sat i nešto...

Budimo se ranije, pre nego što je Tiborov alarm zazvečao, skupljamo stvari. Tibor me još dok smo "cepali" sendviče u Croduxu pitao da li imam ulje za lanac, jer ga nije podmazivao još od starta i sasvim se osušio. Odgovorio sam da imam (ja čistio i pomazivao već 5 puta), ali kad sam pokušao da pronađem bočice, nisam uspeo, pa sam pomislio da sam ih verovatno greškom prethodno veče ostavio u svom boksu kod Kornela. Ali ne, odmah da kažem da sam ih zapravo zaboravio na onoj plažici, na kojoj sam spavao prošlog jutra. Bočice (odmašćivač i ulje) bele, kamenčići na plaži beli, ja brljiv, ne vidim ni belu mačku, i eto štete... ostaše tamo.

Nastavljamo dakle vožnju s prljavim lancima i u prljavim gaćama (on u duplim), svraćamo u supermarket, gde najpre ja odlazim u šoping. Kupujem brdo hrane, a kad se vratim s punim kesama, Tibor mi traži da mu pokažem šta sam sve uzeo, valjda da bi dobio ideje za svoju kupovinu. On uzima 50% manje stvari, ali ipak, kasnije se ispostavilo, ja sam brže smazao sve to moje, nego on svoje. Sad, da li ja previše jedem tokom vožnje ili on jede premalo, ko će ga znati. Ja jesam stalno gladan, priznajem, apetit mi je dobar dok vozim, ali mislim i da on premalo jede i pije (da, i tečnost "trošim" mnogo više od njega).

*

Od mesta na kom smo spavali, pa do cilja u Molunatu, imali smo samo 193 km, a do isteka vremenskog limita breveta celih 19 sati, tako da smo bili mirni, iako danas imamo vetar u facu...
A kod Ploča, na ušću Neretve u more, baš je bio jak. Tamo 'vatamo neku kao prečicu, tj. koristimo alternativnu rutu. Tibor reče da je Kornel kazao da imamo 2 opcije, a mi ćemo ići ovom rezervnom rutom koja zapravo nije ni kraća, niti ima manje uspona, samo nije opterećena saobraćajem kao ona glavna... Sigurno? Sigurno! OK, pratim ga. Više i ne gledam u telefon, jednostavno je, samo treba da se držimo magistrale sve do skretanja za Molunat, a to će biti 20 km pre kraja našeg puta, tamo negde kod aerodroma Ćilipi.

Vraćamo se na magistralu, ja stajem da namažem ruke i noge kremom (tek drugi put, prvi je bio u Gorskom Kotaru), jer upekla Zvezda opasno. Tibor produžava, ali ubrzo ga sustižem, jer staje na jednom parkingu da pravi fotografije.
I dok on posmatra prirodne lepote Hrvatske, ja gledam u lubenice, koje je na tom parkingu prodavao neki lik. Prilazim prodavcu i pitam ga da li može jednu lubenicu da iseče na pola, jer su prevelike, ne možemo toliko da pojedemo. On kaže da ne može, nema najlon (valjda da bi "zalepio" onu polovinu koja bi mu ostala), a nema ni nož. Ali, kaže, tu na magistrali, malo dalje od njega, jedan drugi prodavac verovatno prodaje lubenice na kriške...

I tu me je osvojio, "kupio" svojim poštenjem.

"Ne" - kažem - "uzeću celu lubenicu, nema veze".

I filozofiram mu ja sad kako je veoma fer i kako bi većina drugih prodavaca gledala samo svoj interes, baš bi ih bilo briga i za mene, i za ostale prodavce lubenica. On, onako naivno, objašnjava mi da je tek odnedavno počeo da prodaje na magistrali, još nema nož... Ja mu ponovo objašnjavam da nije baš "normalno" to što je bio spreman da se odrekne zarade, a u korist drugog prodavca (koga možda i ne poznaje), ali i on ponavlja svoju istu priču, kao da ne kapira poentu... Dobri ljudi i ne znaju da su dobri, njima je normalno to da budu dobri.

Kupujem dakle celu lubenicu, bila je teška oko 9,5 kg, i nakon što nas je "dobrica" naterao da se što više udaljimo od njegove radnje (da se mušice ne bi sakupljale oko prosutog soka), sečem je na pola svojim crvenim kineskim nožićem. Pa posle, koliko mogu, njime iskopavam komade iz sredine. Od svoje polovine pojeo sam možda tek nešto više od 50%, dok Tibor od svoje nije pojeo ni 30%. Jeste da i inače slabo jede, ali sada je dodatno izgubio apetit, jer kada je stao da slika prirodu (dolinu Neretve), skinuo je rukavice i stavio ih negde na bajs, pa posle nikako nije mogao da nađe jednu. Vetar ju je, očigledno, oduvao u provaliju... I kako sad da jede lubenicu, a platio je rukavice 50€. Posle smo se na večeri šalili, kao ostala mu jedna, znači šteta je samo 25€. Neka ponovo kupi iste takve, a ovu sa breveta neka čuva za uspomenu, kao neku relikviju.

I treba da je čuva, jer će mu ovaj brevet zauzimati značajno mesto u karijeri, pravi podvig: najduži koji je prethodno vozio bio je 600 km. Ja sam, na primer, vozio 1200 i dva puta po 1000, a on od 600 km skače pravo na 1500...

*

A te nedovršene polovine lubenica, zafrljačili smo dole u provaliju, ja sam tražio od Tibora da me snima dok bacam svoju.

*

Bio je neraspoložen neko vreme, zbog te drljave rukavice.

*

Ulazimo u Bosnu, kod Neuma, pa se vraćamo u Hrvatsku.

Bočni vetar duva, samo gvozdena ograda deli nas od provalije, Tibor vozi previše desno, pa ga u jednom momentu pretičem i pokazujem mu koliko daleko treba da vozi od ograde i govorim mu da ne treba da ga bude briga ako nam vozači trube... Bolje oni da nam trube nego da nam limena glazba svira "Posmrtni marš".

Da, ja sam uglavnom vozio iza njega, pratio sam ga kao neko obezbeđenje. Jer ako bih bio napred, ne bih znao da li držim odgovarajući tempo ili vozim prebrzo. On ga je onako, da kažem... malo "utupio". Na nekim deonicama pokušao sam da ga "vučem", rekao sam mu da ću voziti konstantnom brzinom, a on neka se zalepi što bliže i samo neka dobro pazi. Ali bilo mu je opet prebrzo. Pa smo usporili, pa smo batalili...

On mi je rekao da ja slobodno nastavim dalje sam, da ne moram da ga čekam, na šta sam mu ja kazao "ne, ne, napravili smo sinoć plan i idemo zajedno do cilja". On se samo osmehnuo krajičkom usana.

*

Približavamo se Dubrovniku, vrućina je, ponestaje nam vode, pa svraćamo u jednu kuću, gde nas jedan mladić vodi do česme. Ja inače koristim fazon da kad negde uzmem vodu kažem na kraju domaćinu/domaćici "hvala vam, spasili ste mi život". Iako uglavnom i nije baš tako (ali ponekad vala i jeste), obično se "spasioci" osmehnu, drago im je da su učinili dobro delo.

*

Prolazimo pored Dubrovnika, vrlo značajnog grada u mom životu (ali to je sad jedna druga i duga priča), pa pošto ga mnogo volim, skidam telefon sa držača da s njim pravim fotografije, a ne sa akcionom kamericom, koju nosim u džepčiću dresa i sa kojom sam do sada tokom brevets slikao.

Prolazimo Đubrovnik, kako sam nekad davno u šali znao da ga nazovem, i opet vozimo metar od provalije, pa se trudim da ne gledam previše u desnu stranu.

Nakon spusta, svraćamo poslednji put na benzinsku (INA), kupujemo 'ladne sendviče, kroasane, nešto za piće...

*

Konačno silazimo sa magistrale, još samo 20 kilometara i nema više, kraj. Jedini problem je to što od tih 20 poslednjih km, pre velikog spusta, imamo 10 km teških uspona...

Tibor ima velikih problema. Na strmijim deonicama silazi i gura bicikl uzbrdo. Ja mu savetujem da proba da vozi uspone stojeći, on pokuša, pa odustane. Kaže da mu je teško, ne može... Stvarno ima muke, stenje, skoro da plače. Ajde što ga dupe zajebava, ali - kaže - sad mu i ruke klizaju sa upravljača, jer vozi bez rukavica. Ja skinem svoje i pružam mu ih, on se nećka, ali ubeđujem ga da meni ne znače mnogo, pošto imam sunđere na rogovima (mada mi bez njih klizaju znojave ruke sa izolir trake kojom su ti sunđeri obmotani, ali nije bitno).

Pokušavam da mu skrenem misli sa bolnog dupeta, postavljam mu pitanja, pričamo o raznim stvarima, a u jednom momentu uspeo sam i da ga rasplačem sa "ti sad kad se vratiš kući, bićeš pravi heroj kod svojih prijatelja, kolega sa posla, verenice (ženi se čovek ovog leta), roditelja..." I pitam ga za roditelje, na šta on odgovara da otac nije više živ... i tu se rasplače.

A sigurno bi ćale bio ponosan na svog sina...

Pa sam mu onda pričao kako sam i ja plakao pola sata kad sam završio svoj prvi brevet, pre 3 godine.

I tako, red plača, red smeha...
A smejali smo se mnogo kad sam mu rekao da bi italijani ovaj brevet 4CC, iliti "for si si", zvali "kvatro či či", jer na mađarskom to či či (ili ći ći ?) znači trudna žena, koliko sam ga razumeo.
(naučio sam i mađarsku reč "koči" koja znači auto, jer je on nju često upotrebljavao da bi me obavestio da nailazi neko vozilo)

I tako, kažem, red plača, red smeha i savladasmo mi nekako te uspone, pa jurnusmo u poslednji spust na ovom brevetu...

*

Dole u Molunatu, čekao nas je Kornel, slikao nas kako ulećemo u selo, čestitao nam, a Tibor me je zagrlio i kroz suze mi rekao "Da nije bilo tebe..."

Dobićemo mi sa ovog breveta i medalje, i diplome, i dresove, ali sve to za mene je nula, ništa, nebitno u poređenju sa tim njegovim rečima: "Without You..."

*

Pitam Kornela šta je sa ostalima, on kaže da su svi tu, svi ostaju da spavaju u Molunatu, skupićemo se kasnije na večeri u jednom restoranu. Ja sam mislio da će svi oni odmah uveče krenuti prema Zagrebu (nekoliko njih sa Kornelom), a da ja treba sam da tražim neki smeštaj, ali ovako Kornel je meni i Tiboru našao sobu baš u tom restoranu gde je trebalo kasnije da se okupimo. Zatim odlazimo do njegovog kombija, uzimamo svoje stvari, ja žurim nazad u sobu da se prvi istuširam, pa silazim u restoran, u koji su, u međuvremenu, pristigli svi, osim Aresa, koji je ostao sa porodicom (na susretu u Istri rekao je da će ga u Molunatu čekati supruga i ćerka), a nešto kasnije dolazi i Tibor....

*

Neću prepričavati šta je sve rečeno za tim stolom, samo ću reći da je veče bilo mnogo, ali MNOGO prijatno. Koliko je bilo lepo voziti ovaj brevet, toliko (pa i više) bilo je fino tročasovno druženje sa ovim divnim ljudima. I jedva čekam da se ponovo vidim sa svima njima (i sa Josipom) sledeće godine, i u Iloku, i u Molunatu.

[Boris_volimCorbe]

Mićo, otvori temu i samo uradi copy/paste bitnih postova, a da li će Ciklo posle ove brisati ili neće je nebitno, ništa ne fali ni da ostanu tu. Ovakve vožnje definitivno treba da imaju zasebne teme.
A svaka čast za vožnju, bilo je jako zanimljivo pratiti vas uživo.

[MI1966]

Hvala... ma nema veze, neka gazda foruma radi (ili ne uradi ništa) kako mu volja.

U svakom slučaju, sve komplet biće kod mene na blogu.

[chamade]

Mićo, od mene naklon do asfalta. Najduže što sam vozio bilo je 600km, vrlo dobro znam koliko je potrebno truda i kilometara da bi se došlo do fizičko-psihičke spremnosti za 1000 i više km.

Nadam se da će Ciklo prebaciti ovu temu u zasebnu jer je štetada se izgubi u moru postova.

[vladetaub]

Svaka čast na vožnji i na pisanju. Treba imati motiv za tako nešto. I treba sve fizički izdržati.

[IgorN]

...MNOGO prijatno. ...

BRAVO!!!

Ne znam ko više uživa..ti, vozeći i pišući, ili ja, čitajući.

[MI1966]

Fala, ljudi.

[chamade]

Kao rezime možeš dati i brojke, koliko čega je bilo na brevetu.

[mhetlerovic]

Svaka čast stvarno i na vožnji ali i na jako lepim opisima. Još neka slika ako bi mogla to bi bilo vrhunski!

[MI1966]

Kao rezime možeš dati i brojke, koliko čega je bilo na brevetu.

Za sada znam samo da sam završio za nešto manje od 110 sati, a da sam vozio nešto manje od 79. Čekam da mi Kornel pošalje vožnju, ima je snimljenu na sajtu.

*

Svaka čast stvarno i na vožnji ali i na jako lepim opisima. Još neka slika ako bi mogla to bi bilo vrhunski!

Kao što rekoh, biće na blogu, kad sve iskopiram.

[Smasher]

Pročitah i ja ovu priču do kraja. Kakav inspirativni podvig, kakva ne biciklistička nego životna avantura.

Rekoh ja Mićo, ti si jedno čudo!

I daj matere ti, nemoj da te mrzi da ovo iskopiraš u posebnu temu, ova priča je zasigurno najveći biciklistički podvig sa druma koji je ikad napisan na ovom forumu. Jednostavno zaslužuje svoje počasno mesto na tronu!

[Milan777]

Dosta je od njega što vozi pa bi mogao uraditi to neko ko je u toku sa temom u trećem licu i on može samo da nastavi pisati tu u toj novoj temi.

[MI1966]

Da, to je baš bila životna avantura, dobro kažeš...
Mogla bi eventualno da se meri sa počecima sviranja, tamo negde '89.
*
Ne bih ja kopirao postove u posebnu temu, a ako Gazda foruma ili bilo ko drugi to želi, ne mogu da zabranim.

[MI1966]

Pre 2 god.

Inače, taj post za blog, kao i sa prve hiljadarke, godinu dana ranije, kao i sa PBP-a, još nisam napisao, a ka' ću, ne znam.

betta fish and plants

[boki_ns]

 

Nisam se ni odmorio ko coveka a vec je stigla.

Nestrpljivo cekam 21.8 za poslednjih 300k i da zatvorim sezonu.

[MI1966]

 
Čekam završetak Mićine priče da krenem sa pitanjima.

Najavio sam da ću na kraju dodati i delove "Oprema" i "Zaključci", ali pošto sam se u međuvremenu o'ladio, to će (kao i opis povratka kući preko Crne Gore) sačekati post na blogu, u kome će biti i fotografije... a možda neću ni pisati te dodatke.

Tako da, ako ima pitanja, može sad...

[Dusan011]

Jesi li zamenio kocione plocice?

[Smasher]

Najavio sam da ću na kraju dodati i delove "Oprema" i "Zaključci", ali pošto sam se u međuvremenu o'ladio, to će (kao i opis povratka kući preko Crne Gore) sačekati post na blogu, u kome će biti i fotografije... a možda neću ni pisati te dodatke.
Tako da, ako ima pitanja, može sad...

Ja bih baš voleo da pročitam taj neki tvoj zaključak a i tvoje neko viđenje opreme i šta je sve potrebno za ovakvo neko putešestvije. Ako te mrzi ne moraš baš jako opširno, sažmi ga u manji tekst. A ako te ne mrzi opali, ima ko da čita.

[MI1966]

Jesi li zamenio kocione plocice?

Jesam, čim sa se vratio, diskove ću za par meseci. Takođe, nakon hiljadarke u Srbiji, i patronu sam zamenio, počela je da pucketa još odavno.

[MI1966]

Ja bih baš voleo da pročitam taj neki tvoj zaključak a i tvoje neko viđenje opreme i šta je sve potrebno za ovakvo neko putešestvije. Ako te mrzi ne moraš baš jako opširno, sažmi ga u manji tekst. A ako te ne mrzi opali, ima ko da čita.

Što se tiče zaključaka, to se uglavnom tiče toga da mi se mnogo sviđa taj 4CC brevet, da imam nameru stalno da ga vozim. Takođe da je to praćenje pozicije uživo mnogo dobra stvar. Na hrvatskom forumu je praćeno kao da je neka ko zna kakva trka, jer bilo je članova koji su vozili, a i inače se znaju ljudi. Prate i članovi porodice, prijatelji itd. Dalje, meni je bio najbolji brevet do sada (takođe i hiljadarka u Srbiji bila je super), jer sam prvi put vozio na "domaćem terenu", znači da mogu sa organizatorom, kolegama, ljudima koje srećem usput, na kontrolama, po prodavnicama, kad tražim vodu po kućama itd, da mogu da pričam na svom maternjem jeziku.

Što se tiče odlaska i povratka kući, to može da ostane kako je bilo, s tim što bih samo odlazak skratio na 2 dana i više koristio voz.

*

Što se tiče opreme, prvo što mi pada na pamet je da od sada na 1000+ brevetima stavljam pozadi gepek, tj. paktreger, da ne bih morao hranu da vučem u torbi na leđima. Dodatnih 800 grama su nebitni na ovakvim vožnjama.
Za svetla sad znam koliko mi baterija treba, 3 komada debelih teraju 2 noći, znači za 4CC dva kompleta završavaju posao. Za punjenje telefona opet znam koliko mi treba powerbanka i baterija (koje prikačujem na njih, da bi bili jači), testirao sam na brevetu u Srbiji.

Što se tiče hrane, i to sam otprilike sredio, sve više prelazim na masti, a smanjujem ugljene hidrate.

- Za 25 dana je 1001 milja u Italiji, pa će to biti još jedna provera svega.