članak Anfrieda Schmitza:
http://www.cyclegenius.com/history.php (jedan od sajtova koji sadrži članak)
slobodniji prevod sledi:
Pobeđivanje zabranjeno
Prava istorij recumbent bicikla
Pioniri
Istorija recumbent bicikla je ispunjena intrigama. Samo nekolicina shvata da je sadašnji talas interesovanja i posedovanja recumbent-a "renesansa" onoga šta se desilo na kraju 19. i početku 20. veka. Zabrana recumbent-a u biciklističkim trkama iz 1934. poslala je dizajn recumbent bicikla u ormar sledećih 50 godina, dok nije ponovo otkriven pretežno od strane profesora sa MIT-a Davida Gordona Wilsona i njegovih studenata. Njemu ćemo, ja i hiljade drugih ležećih biciklista, biti večito zahvalni. Ali krenimo unazad, pre tog glupavog dana 1934. i pogledajmo tri pionira recumbent-a. Charles Mocheta, njegovog sina George Mocheta i biciklistu Francis Faurea.
Pre Prvog svetskog rata, Charles Mochet je pravio male, veoma lake automobile. Njegova supruga je odlučila da je običan bicikl isuviše opasan za njihovog sina Georgea, tako da mu je Charles napravio vozilo sa četiri točka pokretano pedalama. Četvorotočkaš je zaista smanjio opasnosti pada. Niko nije ni predpostavio čemu je to sve moglo voditi. Četvorotočkaš se pokazao izuzetno brz. Mali George se oduševio svojim vozilom na ljudski pogon (HPV) kada je sa lakoćom za sobom ostavio ostalu decu koja su vozila bicikle.
To je dovelo do potražnje za ovim vozilima i Charles Mochet je odlučio da napusti posao pravljenja automobila, da bi se posvetio konstrukciji HPV-a. Napravio je dvosed, četvorotočkaš pokretan pedalama namenjen odraslima i nazvao ga "Velolcar". Imao je udobnu poziciju za sedenje i gepek automobila, sa pogonom pomoću pedala kao bicikl. Tehnička oprema je uključivala diferencijal, tri brzina i laku karoseriju napravljenu od vetrobrana za avione od Triplex materijala. Nakon Prvog svetskog rata siromašna ekonomija u Francuskoj je doprinela daljoj prodaji. Kupovina "pravog" automobila bila je nedostižan san mnogim Francuzima, ali Mochetov Velocar je bio pristupačan. Tako je Charles Mochet bio u mogućnosti da proda mnoštvo HPV-a. Sve do tridesetih, prodaja Velocar-a je postepeno rasla.
U praksi se ispostavilo da je Velocar bio izuzetno brz. S vremena na vreme korišćeni su kao prateće vozilo u biciklističkim trkama. Velocar je uskoro dostigao svoj limit. U većim brzinama, koje su lako postizane, skretanje u krivinama je postajalo veoma opasno. Svaka krivina je značila naglo kočenje, a zatim ponovno ubrzavanje. Moralo se naporno pedalati da bi se održala brzina na krivudavoj stazi. Charles Mochet je eksperimentisao i pravio vozila sa tri točka, ali je njihova težnja prevrtanju u krivinama bila još gora od četvorotočkaša.
Izum recumbent bicikla
Konačno je Mochet došao na ideju: podeliti Velocar na dve polovine. Napravio je verziju sa dva točka, u obliku recumbent bicikla. Bicikl je imao dva točka prečnika 50 cm, međuosovinsko rastojanje od 146 cm i pogon koji je bio otprilike 12 cm iznad sedišta i mogao se podešavati u zavisnosti od visine vozača. Bilo je moguće menjati nagib sedišta, a međupogon je obezbeđivao neophodne brzine. Tokom razvoja njegovog recumbent bicikla Charles Mochet je smišljeno delovao: dugo i pažljivo planiranje i mnogo razmišljanja prethodili su izgradnju. Mochet ne samo da je želeo da pokaže da je recumbent bicikl brži od klasičnog bicikla. On je takođe želeo da ubedi ostale bicikliste da je recumbent bickl izuzetno pogodan za putovanja i svakodnevno korišćenje.
U pogledu trka Mochet je tražio dobrog vozača koji bi vozio njegov novi recumbent bicikl. U početku Mochet je ima Henrija Lemoinea, profesionalnog biciklistu, kao vozača. Henri je bio zadivljen komforom i lakoćom upravljanja. Ipak, nije se mogao ubediti da vozi Velocar na takmičenjima. Možda je podsmeh drugih biciklista bilo to što ga je odbijalo od vožnje recumbenta u takmičenjima. U svakom slučaju, Henri Lemoine nikad nije učestvovao u niti jednom biciklističkom događaju na recumbent biciklu, na njegovu žalost.
Mochetov drugi izbor je bio Francis Faure, brat poznatog bicikliste Benoita Faurea. Francis je bio vozač mnogo manjeg značaja od Lemoina ili svojeg brata Benoita. Ali on je bio prvi ozbiljniji biciklista koji se zaista zainteresovao u Mochetov recumbent bicikl. Posle nekoliko probnih vožnji, odlučio je da se prijavi na takmičenje vozeći recumbent.
Na početku trke ostali biciklisti su mu se smejali govoreći: "Faure, ti mora da si umoran i hoćeš da pridremaš na tome. Zašto ne sedneš uspravno i voziš kao čovek?" Prestali su se smejati kada je Faure preusmerio svoj bes u okretanje pedala i sve ostavio ih iza sebe. Nisu mu se čak ni mogli približiti. Kasnije su se iznervirali kada nisu uspeli ni da se sklone od vetra iza njegove smešne bicikle. Jednog za drugim Francis Faure je pobeđivao svakog prvoklasnog biciklistu u Evropi, koristeći prednosti superirone aerodinamike recumbenta. Te godine Faure je bio praktično nepobediv na trkama od 5000 metara. Čak i u trkama protiv tri ili četiri vrhunskih biciklist, koji su se smenjivali na čeklu, Faure je napuštao Velodrom u žutoj majci. Pored uspeha na stazi, Velocar i njegovi vozači su pobeđivali i na mnogim trkama na putu. Paul Morand je osvojio Paris-Limoges 1933. na recumbent biciklu koji je Mochet konstruisao.
Trka od jednog sata
Kada je Faure postavio nove svetske rekorde na raznim kratkim stazama i ostali biciklisti na recumbentu vešto pobedili svoje suparnike na stazama na otvorenom, Charles i George Mochet zajedno sa Fureom su odlučili da napadnu jednočasovni rekord, oduvek smatran kao "vrhunski" biciklistički rekord. Mochet je želeo da bude siguran da će vreme postignuto sa njegovim Velocarom biti priznato. Zato je uputio molbu Internacionalnoj Biciklističkoj Uniji (UCI) oktobra 1932. Dobio je pozitivan odgovor na njegovo pismo. "Velocar nema aerodinamičnih dodataka na sebi tako da ne postoji razlog da se zabrani."
Od početka veka sve do tridesetih godina francuski biciklista Marcel Berethet i švajcerski biciklistički idol Oscar Egg borili su se oko jednočasovnog rekorda. Godine 1907. Berthet je postavio rekord od 41,520 kilometra pređenih za jedan sat. Tokom sledećih sedam godina rekord je prelazio šest puta od Oscara Egga do M. Bertheta i nazad, pre nego što je Egg prešao seznacionalnu daljinu od 44,247 Km za 60 minuta. Ovaj rekord je trajao skoro 20 godina – do 1933. Tokom rata mnogi biciklisti su izgubili živote, bili onemogućeni da treniraju ili zanemarili treninge tako da je razumljivo što nije bilo ozbiljnijih pokušaja da se rekord obori u godinama neposredno nakon rata. Kako god bilo, rekord Oscara Egga je svrstan u izvanredna dostignuća.
U međuvremenu, raznorazni dizajneri i biciklistički entuzijasti su počeli sa eksperimentisanjem sa platnenom zaštitom od vetra. Godine 1913. Francuz Etenne Baunau-Varilla nudio je ovakvu zaštitu koja se mogla postaviti na klasičan bicikl. Nemački proizvođači bicikala poput Goericka i Brennabora poslali su svoj biciklistički tim opremljen ovim zaštitama od vetra na trke. Tokom sledećih godina raznovrsni oklopljeni bicikli su se takmičili jedan protiv drugog. Prva ovakva trka je bila u Belinu 1914. godine. Danski svetski šamion Piet Dickentman i evropski šampion Arthur Stellbrink iz Berlina su se trkali. Svetski šampion je poginuo pri sudaru. Verovatno kao posledica pogibije, UCI je promenio pravila 1914. i specijalno zabranio korišćenje aerodinamičnih dodataka kao što su štitnici od vetra. Trke sa korišćenjem ovakvih dodataka su ubrzo pale u zaborav.
7. jul 1933. je bio odlučujući istorijski dan. Francis Faure je vozio 45,055 kilometara za jedan sat na parizskom velodromu i tako srušio skoro 20 godina star rekord Oscara Egga i Mochetov Velocar je nenadano prigrabio pažnju medija. U novinama i biciklističkim magazinima objavljivane su slike vozila kojim je postavljen rekord. Ubrzo je postavljeno pitanje: Da li je to uopšte bicikl? Da li će Faureov rekord biti priznat? Da li će klasičan bicikl postati zastareo zbog Velocara? Izjave, intervjui, komentari i "političke" karikature, sve je upućivalo na ovu temu.
Zavladao je potpuni haos. Odluka je morala biti donesena 29. avgusta 1933. godine u Saint Trond u Francuskoj kada je Maurice Richard, na uspravnom bicikl, takođe oborio Oscar Eggov rekord od jednog sata, vozivši 44,077 kilometara za jedan sat. Čiji rekord je bio važeći? Postavljen recumbentom ili uspravnim biciklom? Ko je bio svetski rekorder – Richard ili Faure? Da li će recumbent biti priznat kao dozvoljen u biciklističkim trkama nagledanim od strane UCI-a, ili će biti zauvek proteran iz ovog sporta? Odluka je morala biti donesena.
Svima je postalo jasno da će se jednočasovni rekord koji je postavio Francis Faure vozeći Velocar koji je napravio Charles Mochet biti vatreno diskutovan na 58. kongresu UCI-a 3. februara 1934. godine.
Vozač amater je demonstrirao Velocar pred kongresom vozeći ga oko konferencijskog stola zvaničnika. Zvaničnici su zabavili i zainteresovali, ali njihova mišljenja su se oštro razilazila povodom legalnosti ovog bicikla u trkama. Engleski UCI predstavnici su bili iznenađeni da je recumbent bio toliko bezbedan za vožnju i prorekli su mu sjajnu budućnost govoreći da će to biti bicikl budućnosti. Italijan Bertolini, s druge strane, je bio mišljenja da Mochetov izum uopšte nije bio bicikl.
Uz podeljene argumente prestavljene za i protiv "dopuštanja" recumbenta, netehnička sporna pitanja su ušla u diskusiju. Neki od zvaničnika su bili mišljenja da drugorazredni biciklista Francis Faure nije zaslužio privilegiju da učestvuje u događaju kao što je postavljanje svetskog rekorda. Faure je samo prikazao svoje umeće u kratkim trkama i sprintovima. Kako može takav biciklista sada da preuzme najveći od svih rekorda, jednočasovni? Ovakvi kritičari su preferirali vidljivo jačeg biciklistu, Ričarda pre nego Faurea.
Rousseau, francuski UCI predstavnik, doveo je sporno pitanje u centar pažnje. Naveo je da je UCI i njegova pravila imaju nameru da regulišu trke, definišu legalnu dužinu i širinu bicikla, da zabrane aerodinamičke dodatke i pomagala, ali ne i da definišu sam bicikl.
Drugi predstavnici se očigledno nisu slagali sa tim, i imenovali su tim koji je za cilj imao da definiše, ili u stvari predefiniše šta, u stvari, jeste ili nije bicikl. Oni su glasali da se prizna (uspravni) rekord Maurica Richarda. Ubrzo zatim nova definicija šta predstavlja sportski bicikl je usvojena glasanjem 58 prema 46. Sledeća pravila su stupila na snagu u UCI kontrolisanim trkama:
1. Srednji pogon mora biti između 24 i 30 centimetara iznad zemlje
2. Prednji deo sica može biti najviše 12 centimetara iza srednjeg pogona
3. Rastojanje od srednjeg pogona do osovine prednjeg točka moraju biti između 58 i 75 centimetara
Prema ovim pravilima, recumbent nije bio bicikl, već nešto sasvim drugo, uprkos tome što ima dva točka, lanac, korman, sic, i pogon na ljdski pogon. Pravila su stupila na snagu 1. aprila 1934. To su bili mračni dani za recumbent. Faureov rekord je prebačen u kategoriju nazvanu "Rekordi postavljeni pomoću HPV-a bez specijalnih aerodinamičnih dodataka".
Ogorčeni odlukom UCI-e, Charles Mochet je pisao apel Uniji. Bez uspeha. Tadašnje glasine da je odluka "zabrane" recumbenta imala manje veze sa sportom nego sa ekonomijom. Proizvođači uspravnih bicikala i profesionalni biciklisti imali su novac i kontakte i zajedno su oformili moćan lobi.
Da je UCI doneo drugačiju odluku, mnogo više biciklista bi danas viozili recumbente. Odluka UCI-a je u svakom slučaju proslavila Richarda i Faurea i ostavila Henrija Limonea zaboravu biciklizma. Promoteri su organizovali trke između njih dvojce u celoj Evropi. Francis Faure je bio nepobediv u njegovom Velocaru, ali je slava pripala Richardu. Publika je volela da posmatra trke ovih "zabranjenih" mašina i njihovih neslavnih vozača!
Oklopljeni Velocar
Ideja oklopljenog bicikla nije bila nova. Marcel Berthet je demonstrirao uspravni bicikl sa zaštitom od vetra 1933. godine. U to vreme on je želeo da bude prvi biciklista koji će oboriti barijeru od 50 kilometra za jedan sat. I zamalo da uspe: 18. novembra 1933. merenja su posle jednog sata vožnje pokazala 49,992 kilometara. A Berthet je tada ima 47 godina! Njegov rekord je takođe zaveden pod specijalnu kategoriju nazvanu od strane UCI-a "sportski bicikli" sa aerodinamičnim dodatcima.
Godine 1938. Francis Faure i Georges Mochet su odlučili da probaju da nadjačaju rekord Marcela Bertheta u ovoj specijalnog klasi. Francis Faure je takođe želeo da bude prvi biciklista koji će voziti preko 50 kilometara za sat vremena. Napravili su oklopljeni Velocar. Ram je bio izmenjen: faure je sedeo niže i manji prednji točak je postavljen da bi smanjili otpor vazduha.
Dva čoveka su testirala prvi model vozeći krugove na 4000 metarskoj stazi na Vel d'Hiver u Parizu. Prvo merenje je bilo sa Faureovom glavom izloženom vetru i bez donje zaštite. Faure je postigao brzinu od 48 kilometara na čas i završio je krug za pet minuta – 20 sekundi brže od bicikliste na normalnom biciklu. Ovo je bilo značajno jer je oklopljeni Velocar težio 11 kolograma više od tipičnog trkačkog bicikla tadašnjice. Ipak, ova brzina ne bi bila dovoljna da se obori jednočasovni rekord, tako da su napravi izmene na Velocaru. U sledećem pokušaju vozilo je izmenjeno da ima manji otvor za Faureovu glavu. Njegova prosečna brzina digla se na 49,7 kilometara na čas, dobivši dodatnih 10 sekundi po krugu.
Donja zaštita je dodata pri trećem pokušaju. Francis Faure je sada mogao da skine dodatnih 18 sekundi po krugu. Četvrti pokušaj je bio kada je staza bila izglačana. Ovog puta Francis Faure je oborio granicu od 55 kilometara na sat vozivši samo četiri minuta i 20 sekundi po 4000 metarskom krugu. Odlučeno je da se pokuša napad na jednočasovni rekord sa ovom postavkom. Međutim, pokušaj obaranja rekorda je morao biti obustavljen jer je Francis Faure gubio kontrolu vozila zbog vetra koji mu je duvao u oči.
Peti pokušaj ne napravljen. George Mochet je napravio zaštitu od Triplexa da bi oklopio glavu Faurea. To je delovalo fantastično. 5. marta 1938. Faure je vozio 50,537 kilometara za vreme od jednog sata za šta mu je bilo potrebno 4:15 minuta po 4000 metarskom krugu!
5. Marta 1938, uoči drugog Svetskog rata, Francis Faure je postao prvi biciklista koji je prešao 50 kilometara za manje od jednog sata, bez pratećeg vozila. Vozio je 50,537 kilometara na biciklističkoj stazi Vicennes Municipala. Novine su poludele, kako u Evropi tako i u SAD-u, slike Francisa Faurea, Georgea Mocheta i Velocara su se pojavile u svim biciklističkim biltenima.
Kada je izbio rat, Francis Faure se preselio u Australiju, gde je i umro 1948. godine. George Mochet je nastavio sa izgradnjom Velocara i motornom verzijom istog. Prodavali su se dobro do '60-tih, pošto ih je bilo moguće voziti i bez vozačke dozvole. Kasnije je izmena u zakonu dovela do kraja motorog Velocara.
Još uvek nepobeđen
Velocar je još uvek u upotrebi. U Marseju se mogu iznajmiti ovi stari HPV-i i obilaziti grad na ovaj ekološki način. Šef iznajmljivanja nam je stavio do znanja da traži proizvođača pošto su posle 30 godina neki od ovih bicikala počeli da se kvare van mogućnosti da se ponovo poprave. On misli da bi malo proizvođača moglo da se približi kvalitetu Velocara, tako da je u međuvremenu odlučio da nastavlji sa popravkama ovih starih do kogd to bude bilo moguće.
Francis Faure, Charles i Georges Mochet su pokazali svetu biciklizma šta su recumbenti u stanju da urade. Zabrana UCI-a pokazala je svetu moć koju mogu imati nekoliko zavedenih, uskoumnih individua na budućnost nekog sporta kao što je biciklizam. Njihova odluka je unazadila pojavu bezbednijeg i aerodinamično efikasnijeg bicikla za 50 godina. Formiranje IHPVA i drugih organizacija posvećenih trkama i promovisanju vozila na ljudski pogon bez obzira na njihovu ležeću ili sedeću postavku u mnogome je doprinela uklanjanju ove štete što današnja renesansa recumben bicikala jasno pokazuje.
George Mochet je trenutno u penziji i živi sa suprugom Francine u St. Aygulf u Francuskoj. Povezan je sa francuskom HPV asocijacijom, koja postoji već godinama. Njegov jednočasovni rekord iz 1939 ostao je neoboren u Francuskoj sve do nedavno.
Mochetov recumbent je našao svoje mesto i u nemačkom muzeju bicikala u Einbecku. Mochetov automobil se može videti u muzeju automobila u Osnabrucku.
Dopuna iz 1996
USCF je iz svih praktičnih razloga nastavio da zabranjuje recumbente u biciklističmim trkama u SAD koje oni nadgledaju, iako će zvaničnici sa više simpatija (?) ubedljivo poricati da su recumbenti "zaista" zabranjeni. Oni vozači recumbenta koji su pokušali da prijave sa recumbentom na USCF trke (do 1995) bili su diskvalifikovani iz brojnih "bezbedonosnih" razloga kao što su izložene brzine, ukupne dužine bicikla i slično, sve u ime "sigurnosti", ali imajući ukupan efekat zabrane recumbeta u takmičenjima. Ne da je bilo mnoštvo vozača recumbenta dovoljno jakih da pristupe USCF takmičenjima, ali ona nekolicina koji su bili dovoljno odvažnida to urade, na kraju su ipak odustali naišavši na izuzetno negostoljubiv prijem. Većina ovih ležećih biciklista su se povukli u IHPVA i Midwest Streamliner trke gde su recumbenti i dobrodošli i normalni.
Pokušaji da se USCF navede na otvoreno izjašnjavanje da li su recumbenti dozvoljeni ili ne u njihovim trkama pali su uvodu. Pismo koje sam napisao tražeći jednostavan odgovor, poslao sam faksom, poštom i e-mailom na nekoliko USCF zvaničnika ostalo je uglavnom neodgovoreno. Jedan prijateljskiji zvaničnik je odgovorio – naveo je raznorazna cepidlačenja i odgovorio potrvdno. Kao ishod svega oni (USCF) kažu (još uvek): "Odbijamo da istupimo i donesemo odluku da li je recumbent "legalan" bicikl." Probudite se momci, sada je 1996. godina J
Ovaj članak je prešao dug put. Editovan je od strane Wade H. Nelsona sa dozvolom sa nemačke adaptacije članka od Gunnar Felhaua koji ga je u originalu objavio u Cycling Science u izdanju iz 1990. Za prevod sa nemačkog zahvalnica pripada Paul Goodrichu i Volker Hilsensteinu. Originalni članak je napisao Andreid Schmitz.
Skinuto sa nekog foruma...
),tako ce i ostati jer kad se voze 'klasicni' bicikli moze da se menja centar mase(bitno posebno kod Mtb-a i drumasa).Ako kupim novi bajs bice to drumas,a treci ko zna mozda bas Recumbent 
