7 odgovora na ovu temu

[Boycie]

Zare je stigao u Belu crkvu po oblačnom vremenu i sa vetrom u leđa.Uspeo je da se okupa na jezeru i sve vas pozdravlja.
Ovom momku nije bio dovoljan Cer nego je odmah nastavio na višednevnu vožnju.Budimo uz njega u mislima i poželimo mu lep provod.
Obećao je i neku sliku poslati mada mu to nije jača strana(navikao da Peđa to sve odrađuje).
=D>

[Boycie]

Ponedeljak, 19.07. BG-Bela Crkva ~ 100 km
Utorak, 20.07. Bela Crkva-kanjon Nere-Bela Crkva ~ 80 km
Sreda, 21.07. Bela Crkva-Gudurički vrh (najviša tačka Vršačkih planina)-Bela Crkva ~ 110 km
Četvrtak 22.07. Bela Crkva-BG ~ 100 km (krenuo bih najkasnije do 10 h jer želim da gledam etapu do Tourmalet-a).

[Gadjan]

Heh, ja tek u četvrtak ili petak najranije dolazim u Belu Crkvu. Ostaću samo jednu noć ili dve. Nikad nisam bio tamo, niti u Vršcu pa ću se u njemu verovatno malo zadržati. Možda bih i mogao nešto od ovoga da obiđem dok sam tamo, šta je najlepše ili u povratku da odem na breg... Do tad će se Zare već vratiti pa bi mogao da okači neku sliku ili preporuči nešto gde mu je bilo najinteresantnije .

[zare81]

Stigao gajbi dan ranije. Zbog otekle tetive ispod kolena. Desio se pad u šumi u Rumuniji. Slika i detaljnijeg izveštaja će biti, doduše nekompletnih (crkla baterija), a i slabo kvalitetnih (budala nije ponela kameru, pa slikala telefonom).

Posebna zahvalnica vernom Domestique-u ekipe BRATELA, Popedji, koji me je dočekao u Kovinu i povređenom mi pravio društvo nazad.

[zare81]

Da napišem sad ljudski izveštaj.
Nakon one vožnje na Cer i nazad od nedelje, na kojoj sam ja napravio cca 230 km, vožnja do Bele Crkve je bila smešna.
Na 15-ak km od Bele Crkve osećam posledice višečasovne vožnje (više one od prethodnog dana na Cer) i želim da se vožnja što pre završi.
Uz često ustajanje na pedale kako bih prokrvio deo tela koji je u kontaktu sa sedlom i veliko olakšanje stižem u auto kamp na gradskom jezeru u Beloj Crkvi.
Vreme me je poslužilo sjajno, i oblaci i vetar su bili na mojoj strani. Sa sve zaustavljanjima mi je trebalo 4:30 h da pređem 117 km.
Usledilo je kupanje uz hidromasažu u jezeru (voda sjajna, celo jezero moje, valjda su se ljudi plašili kiše), a potom šetnjica do grada, ručak i opuštanje u krugu rođaka po kojima sam par dana ranije poslao teret kolima. Deo tog tereta je bila i kramponjača koju sam montirao na zadnji točak (to će se kasnije ispostaviti kao dobar potez zbog prirode puta u nac. parku.

Juče je bio dan za pamćenje: podstaknut putovanjem Snežane/Pauze i slikama iz kanjona Nere/nacinalnog parka Beušnica, kao i malom rastojanju lokacije od Bele Crkve, uputih se preko grane. Na izlazu iz Bele Crkve uspon na kome piše 12 %, koji nigde nema više od 7-8 %.

Ohrabren činjenicom da sam uzleteo uz 12 % brzinom od preko 20 km/h, sjurio sam se do graničnog prelaza Kaluđerovo.
Naš prelaz uredan, ljubazni službenici. Nema gužve, ali ja i taj jedan automobil obilazim i preko reda, za 2 minuta prolazim rampu.
Kulturni šok-raskopana ulica, radnici, svi odreda Romi sa perčinima koriste pijuke i ašove , kako bi nešto uradili sa asfaltom?! Na ničijoj zemlji, Duty Free Shop (davno zaboravljena kategorija) ispred koga se guraju i psuju na desetine gore pomenute nacionalne manjine. Na Rumunskom punktu velika gužva. Na prelaz čekaju gastarbajteri, svi u vozilima marke BMW, jarkih boja, sa spojlerima. Kada otvore vrata, vidi se da ista nemaju tapacirung i da vire žice na sve strane. Ja kunem nedostatak svoje hrabrosti da opalim par fotki aparatom, onako na kvarno.
Rumunski carinici ljubazni i ja opet, preko reda brzo prelazim granicu.
Sa druge strane grane, raj za bajkere. Magistrala Moldova Nova-Oravica je dobrog kvaliteta, a frekvencija saobraćaja niska. Put stalno ide gore-dole, ima par jako lepih spusteva. Prvo mesto na koje nailazim su Nikolinci, koliko sam mogao da procenim većinsko Romsko naselje. Ljudi su ljubazni, neki čak i govore srpski. Pokušavam od njih da dobijem informaciju o prečici/poljskom putu, ali nezadovoljan odgovorima, odlučujem da se držim asfalta. Nakon oko 7 km skrećem sa glavnog puta i pomišljam kako naši seoski putevi možda i nisu tako loši.
Prolazim kroz još par mesta i nigde ne vidim prodavnicu. Predeli su prelepi, sve kotrljajući bregovi, blagi, zeleni i žuti. U izmaglici se vide Karpati kojima se polako primičem. Teren je sjajan za vožnju, par lepih uspona i spusteva, čak sa dobrom podlogom i preglednim krivinama i ja uživam .
Nakon jednog lepog uspona uz koji sam plesao poput brdaša od 60 kg, dolazim do prevoja sa kog se spuštam u nacionalni park.

Uživam u spustu, iako moram na par mesta neplanirano da kočim kako bih bezbedno prešao preko rizle u krivinama.

Iz krošnje jednog drveta poleće suri orao. Prelep prizor. Spušta se na drvo u blizini i ja pokušavam da mu priđem i uslikam ga. On ponovo uzleće i odleće na drvo koje je uzbrdo. Ja ga pratim, dok se zajebant ne odlučuje da ponovi postupak. Pošto sam skontao da će tako da me lera ceo dan, nastavljam spust ka kanjonu.

Dolazim do ulaza u nacionalni park. Tu je mostić ispod koga žubori rečica/potok koja se uliva u Neru. Odlučujem se da odem šumskim putem (tucanikom dublje u nacionalni park do neke poljane na kojoj se kampuje). Put je dosta loš, ponegde sa kamenjem većim od pesnice i ja se ložim da sam strašan MTB vozač .
Zaustavljam se na par mesta da opalim fotke i pri jednom od tih zaustavljanja spuštam levu nogu na kamen, a desna ostaje na pedali. Gubim ravnotežu, iz nekog razloga (retard!) i krećem da padam na desni bok. Čupam sprintericu iz pedale, ali ne ide. Padam u žbun koprive i dočekujem se desnom šakom i kolenom. Šakom na koprive, a kolenom na kamen. Srećom, nisam se skotrljao u reku, za koju mi kažu da je prilično hladna (kako i neće biti usred kanjona?!). Takođe srećom, nisam se ni ožario. Nekim divnim čudom, dres, gaće i rukavice su me spasile opake koprive. Nažalost koleno nije prošlo tako dobro. Udario sam u kamen tetivom koja vezuje kvadriceps ispod kolena. Bol u početku nije bio strašan.
A da, prilikom svakog zaustavljanja/usporavanja, napadale su me muve i razni drugi insekti. Najstrašnije je izgleda neki hibrid konjske muve i komarca, na koga sumnjam da je odgovoran za plikove koje imam po potkolenicama.
Stigao sam do mesta za kamp, gde sam na svoje iznenađenje otkrio nekoliko automobila. Čini mi se da sam na tabli na ulazu u park pročitao da je zabranjen ulaz vozilima na motorni pogon. Nažalost poljana je puna smeća . Tu se tucanik završava, a počinje neka stazica kojom se nakon oko 2 km stiže do izvora na kojem kažu da je voda super. Kratke gaće i rukavi su uslovili da se okrenem i vratim nakon samo par stotina metara .
Tu mi negde crkla baterija na mobilnom.
Okrećem nazad i krećem ka asfaltu. Kada sam stigao do istog sjašem sa bajka i idem pjehe gurajući konja stazicom uklesanom uz stene. Tu su neki tuneli prokopani kroz stene i prelepi vidici. Bol u kolenu se pojačava, insekti me kolju, ja ne mogu da fotkam ništa i bez detaljnog razgledanja najlepšeg dela nacionalnog parka, krećem nazad.

Akciju ponavljam prvom prilikom, opremljen fotoaparatom i društvom, kao i boljim planiranjem.

Uspon pri izlasku iz nacionalnog parka moram da vozim na maloj šajbni, u sedlu, jer me koleno kolje. Ostao sam bez vode jer usput nije bilo prodavnica. U prvom selu, mi je ljubazni domaćin objasnio kako se koristi bunar (gradsko dete, drušveni smer), pa sam se napio lađane vodice. Povratak je bio prilično dug, jer zbog ranjenog kolena nisam mogao da forsiram.
Nakon povratka, klope, hidroterapije i procene težine povrede, rešavam da skratim avanturu za jedan dan i preskočim uspon na Gudurički vrh, jer bi to sa ovakvim kolenom bilo besmisleno. Vožnja do Nere i nazad je iznosila 98 km.
Uveče se čujem sa Popedjom, kome saopštavam svoju odluku. On se, kao pravi timski kolega ponudio da se nađemo na pola puta i da mi pravi društvo pri povratku kući.
Nakon noći dobrog sna, lagano krećem kući. Koleno izgleda bolje nego juče, ali ne sjajno. Stalno sam na srednjoj šajbni kako ga ne bih opteretio. Srećom, jedino što se može nazvati usponom je kratko i ne preterano oštro. Povratak je uglavnom nezanimljiv.
Na izlazu iz Kovina se srećem sa Popedjom. Uz prijatno ćaskanje i razmenu dogodovština iz prethodna dva dana brzo stižemo u Bg. Rastajemo se uz konstataciju da ću do subote biti dovoljno dobar za ravničarsku varijantu do Carske Bare.
Stižem kući i lečim koleno, koje i nije toliko loše koliko mesta ujeda raznoraznih insekata.
Današnja vožnja, preko Bavaništa 111 km.

slike:
http://picasaweb.goo... ... vOLybHENA#

[Boycie]

Svaka ti čast ne odluci da se otisneš na višednevnu vožnju posle Cera.Priča je zanimljiva i vidim da si se lepo proveo samo šteta za povredu .Nekom drugom prilikom nećeš biti sam.O Peđi mogu samo da kežem reči hvale za gest - "Svaka majka za zeta da ga poželi" =D> =D> =D>

[vladetaub]

Čestitke za " zare 81"(ustvari to je Žare !?). Lepo sam ja za njega napisao:"ne se znaje - Zare igra. Pozdrav i za ostalu ekipu "imitacija Fransa".

[zare81]

Čestitke za " zare 81"(ustvari to je Žare !?). Lepo sam ja za njega napisao:"ne se znaje - Zare igra. Pozdrav i za ostalu ekipu "imitacija Fransa".

Jeste, Žare.
Hvala na čestitkama.
Ekipa se zove BRATELA .
Vladeta, pošto mi idemo na Divčibare u sledeću subotu preko Uba, bi li nam pravio društvo delom puta (ili celim, ako si raspoložen)?