6. август 2018. године – 5. дан. Нови Пазар-Сопоћани-Дуга Пољана-Сјеница 110км
Из Рашке сам ујутру око 8 сати кренуо пут Новог Пазара, где сам се накратко провозао центром града. Према Пештеру возио сам путем који види за Тутин и са њега се одвојио ка манастиру Сопоћани. Очекивао сам значајан успон који се показао и не тако страшан. Пред почетак успона прошао сам раскршће које се зове Пазариште на коме се данас налази туристичко насеље са лепо уређеним хотелом и ресторанима у ограђеном зеленилу. Ваљда је у турско доба ту постојало трговачко место, због чега је остао тај назив. Ту се виде камени остаци грађевина Старог Раса, а чуо сам причу да када су копани темељи за један ресторан мајстори пронашли одређене археолошке остатке. Испоставили се да су то остаци старе базилике. Власник будућег ресторана је добио дојаву из Општине да ће му забранити даљу градњу и да ће ту започети археолошка ископавања, те је он преко ноћи све остатке порушио и багером ископао. Од базилике је остало само име данашњег ресторана - „Базилика“!
Пазариште уз речицу Рашка.
Пут ка Сопоћанима.
Након 7-8 километара успона уз речицу Рашка стигао сам до манастира Сопоћани из XIII века. Испред улаза обукао сам кратке панталоне преко бици шорца и обишао унутрашњи комплекс са прелепом црквом. Наставак пута узбрдо брзо ме је довео до карактеристичних пештерских пејзажа, а убрзо и до првих пештерских села. Генерално, колико су ме природни предели одушевили, толико су ме села и све што су људи тамо направили дубоко разочарали. Уместо труда да се градња села некако прилагоди прелепом окружењу природе, доминира управо супротно. Већином се су направљени неусклађени објекти, недовршени или дречаво обојени, често и на два спрата. О смећу поред пута нећу ни да причам...
Манастир Сопоћани.
Одмориште испред манастира.
У селу Делимеђе угледао сам у даљини, на бочном путу, велику џамију са два минарета високих скоро 80 метара. Прочитао сам да су то највиши минарети у Европи, а међу највишим у целом свету! Џамија је саграђена 2009. године. Нисам планирао да скрећем са пута, али нисам одолео изазову, погледао сам карту и решио да скренем према џамији како би изблиза видео то „чудо“ и даље заобилазним путем кроз село Делимеђе наставим даље. Сама џамија одаје утисак недовршене и „јефтино“ саграђене грађевине. Прошавши центар села, пут ме је водио кроз јако лепо окружење, па нисам зажалио што сам скренуо, али сам након 5-6 км дошао до краја асфалта. Сељани у близини ми рекоше да је даљи пут јако лош, посебно за мог друмаша, тако да сам морао да се вратим до скретања у Делимеђе и наставим према Сјеници.
Џамија у Делимеђу.
Пештерски пејзажи.
Све време около пружали су се непрегледни пашњаци са кравама и коњима који се слободно крећу на испаши. Неке од животиња излазиле су и на пут, па сам био у ситуацији да их „претичем“ или се мимоилазим размишљајући дал их моја наранџасти бици дрес можда не потакне на неку кориду!
Имао сам план да на путу ка Сјеници возим до места Расно и да одатле обиђем село Карајукића Бунари. Међутим, у селу Баћица (у коме сам видео мени најлепшу стару џамију) дочекало ме је велико изненађење. Код једног извора где је седела група младића, престао је асфалтни део пута и почињао макадам. Ту сам стао и сазнао да ми на правцу према Сјеници престоји 7-8 килиметара макадама или да се враћам у Нови Пазар. Приликом планирања пута, имао сам информацију да су путеви по селима асфалтирани, али ето, не баш сви до краја. Наиме, до сваког села постоји асфалт од главног магистралног пута Пазар – Сјеница, али међусобно ти асфалтни путеви једноставно нису свугде спојени.
Стара џамија у селу Баћица.
Макадам пут од Баћица до Рашковића.
Поглед са пута.
Није било другог, па сам лагано на друмашкој двајестројци кренуо макадамом. Пут је испрва ишао удолином, а затим је кренуо превој преко једног брда. Ту сам морао део пута да идем пешке, али сам ипак некако за сат ипо стигао до села Рашковића одакле је, од тамошње џамије, почињао асфалт. Код џамије сам направио паузу за ручак и имао друштво једног локалца који ми је живописно описивао његово село и живот у њему.
На путу од Рашковића до Дуге Пољане
На путу Дуга Пољана - Сјеница
Од Рашковића, преко Дуге Пољане, возио сам даље према Сјеници. Већ је било касно поподне, тако да сам имао јако лепе широке погледе на карактеристичне пештерске пределе све до саме Сјенице. У Сјеници, уз мало лутања, пронашао сам кафану са апартманима „Старо лане“, коју сам нашао на сајту booking.com. То место је отворено пре два месеца и смештај је заиста одличан, све ново у собама уз цену од 1300 дин за ноћење са доручком.
Смјештај у Сјеници.
Сјенички донер!
7. август 2018. године – 6. дан Сјеница-Јавор-Ивањица-Ариље 97км
Јутро у Сјеници магловито. Планирао сам да не крећем превише рано, тако да сам након кајгане са сиром у „Старом ланету“, кренуо пут Ивањице. Претежно низбрдо, брзо сам стигао до Увца, тј. Сјеничког језера. Већ на прилазу језеру, поред речице Вапа, престали су пештерски пејзажи, а након језера следио је прилаз успону на планину Јавор. Тај део пута ме је подсетио на пределе из вестерн филмова. Без много саобраћаја, уз релативно добар асфалт, са умереним успоном стигао сам на превој планине Јавор, где сам направио малу паузу.
Кањон речице Вапа
Сјеничко језеро (Увац)
Амбијенти успона ка Јавору
Надаље према Ивањици пут је ишао са смењивањем спуста и успона, све до села Кушићи, одакле је кренуо фантастичан дугачки спуст до Ивањице. У Ивањици сам направио паузу за ручак, а затим продужио ка Ариљу.
Пауза на превоју планине Јавор.
Поглед на Ивањицу.
Ручак у Ивањици.
Разматрао сам могућност да до Ариља возим преко Гуче, али сам возио ипак краћим путем, низ прелепу долину Моравице. У Ариљу сам нашао смештај на Рзаву, 2км од центра Ариља. Очекивао сам више од занимљиво презентованих апартмана „Вила Равијојла“, али се на крају испоставило да је у питању обична приватна викендица, импровизована као смештајни објекат. Преноћиште скупо за оно што сам добио (1790дин без доручка). Пошто сам релативно рано стигао, имао сам времена да одем на уређену плажу Жута стена на Рзаву, тачно прекопута мог смештаја.
Плажа Жута стена на Рзаву.
Смештај Вила Равијојла
8. август 2018. године – 7. дан Ариље-Пожега-Дивчибаре-Обреновац-Београд (191км)
Последњег дана устао сам рано, спремио се и око 7 кренуо са обала Рзава. Напољу магловито јутро. Првобитно сам имао идеју да преко Пожеге и Косјерића возим за Ваљево, ту преспавам и следећег дана завршим путовање. Међутим, искрсао ми неки посао и било је од значаја да тог дана стигнем у Београд, те сам донео одлуку да се попнем на Дивчибаре, а онда у зависности од расположивог времена кренем за Београд или на воз у Лајковац.
Брана на Рзаву, ујутру!
Брзо сам прошао Пожегу и стигао до раскрснице где се од пута за Косјерић одваја директан пут за Дивчибаре. Иако сам првобитно желео да идем преко Косјерића и Каоне на Дивчибаре, ту сам се предомислио јер овим путем преко Јежевице и Тометног Поља раније нисам ишао, а и делује краће. Добар део пута од Пожеге пратила ме је магла уз мањи, а тако је било и на почетку успона за Дивчибаре. У селу Јежевица сам угледао мањи приватни хотел, где сам стао и доручковао – кајгана и домаћа кафа за 230дин.
Магловити почетак успона ка Дивчибарима.
Крава позира поред пута!
Дивчибаре
Након доручка већ се подигла магла и уз неколико јачих успона, али и низбрдица, изашао сам на Тометно Поље. То је прелепо село са амбијентом истим као на Дивчибарама. Ту сам закључио да са ове стране Дивчибаре много раније „почињу“, него када се прилази са друге стране. Већ око пола 12 сам изашао на Дивчибаре, где сам задовољно могао да закључим да тог дана ипак могу да стигнем до Београда. Тако је и било, па сам преко Мионице, Уба, Обреновца и Сурчина стигао у Београд у сам сумрак дана.
Мост у Обреновцу... "само" 40км до куће!