Nzm mozda sam vec pisao na ovom forumu. Al hajd da ponovom, možda će nekome značiti.
Uz uzbrdicu u nedođiji na 30km od jednog i drugog grada, napadne me čopor pasa, njih 8 ili 9, ne sećam se več koliko sam izbrojao (bilo je 2009-te tako nešto). Počeli da laju, mislim se, zalajaće pa če proći, ali nisu. Spremali se da napadnu. Za baksuza nijedan auto ni na vidiku, negde oko 19 sati sredina avgusta.
Siđem s bajka, onako umoran, nisam uplašen kako bi trebalo biti. Bajk ispred mene u smeru kretanja puta ja na bankini iza - isturio sam bajk ispred - njime se branim. Dva manja laju i idu okolo bajka, okolo točkova i gotovo prilaze (jedan ima krvav vrat, vrv u borbi za vođu čopora ili šta već...).. U tom momentu, najveći pas dolazi sa suprotne strane puta i direkt ka sredini bicikla laje ko blesav (da mi priđe, treba ko ova dvojica, da mi obiđe bajk sa strane jednog točka i ščepa će me...).
Kada su ova dva već došla do točkova sa moje strane, čučnem da ih navodno uplašim kao da hoću kamen da podignem. Hoće psi tada da ustuknu. Jesu, jedno dve-tri sekunde.
Sreća moja, da se u tom momentu skroz približio biciklu onaj najveći pas i uvidevši da sam se spustio na zemlju, kleknuo, (glava mi je u visini cevi TT), kreće da maše repom i celim telom - pokazuje da želi da se poigra. Najveći pas, zubi veliki, glava, neka džukela mešanac, ali lep ko lutka, crno beli, deluje zdrav i jak pas. I ja što instiktivno, što jer nemam drugi izbor pružim ruku ka njegovoj glavi i - gotovo. Pomazim ga, prestade da laje podiže se na zadnje noge i meni šape o grudi. Kako je to uradio, svi oni psi pređoše na drugu stranu puta i uopšte me više ne gledaju, ne konstatuju uopšte, ko po naređenju. neverovatno.
Odobrovoljih ja najvećeg i vođu čopora, al opet ne smem da sednem na bajk da krenem...nego reko daj da izguram da se izvučem sa uzbrdice. Krenuh, ovaj najveći ide za mnom. Ne vredi, non stop ide za mnom i ceo čopor. Sad sam ja vođa čopora mislim se...
Opet luda sreća - sa strane puta neka pašteta, ima unutra oko zidova i na dnu još paštete. Izvadim je rukama i polako dam na asfaltu ovom najvećem da jede...kako je krenuo da jede, ja polako sedoh na bajk, pa malo po malo, i gas...pobeže ja od njih.
Neverovatno iskustvo. Pošto sam znao da mi ni kući neće verovati šta sam doživeo, ispucao sam jedno 20-tak fotki sa tim psom i dve tri fotke čopora.
Pre neki dan me u gradu, napadoše ženka i dva mužjaka. Stadoh i maksimalno pribran (ne plašim ih se) pogledah u ženku pa negde "levo" i tako je gotovo totalno ignorisao i odoše.
Na putu kroz neka sela, znam da me na nekim mestima uvek juri jedno te isto kuče pa se pripremim i znam da je iz nekog dovrišta. To nije strašno. Zeznuto je kad su u čoporu i ako nema nijednog raspoloženog za upoznavanje. Ja sam imao tu sreću da je bilo raspoloženog!
A jednom sam sreo bukvalno na putu, dva psa koji su veličine poput ŠarPlaninaca, dakle ko telad...usro sam se tu, ali kad im priđoh oni ništa, ko da ne postojim, totalno nezainteresovani za mene. Kako sam ih prošao, tako je bio tutanj, ali izgleda bezpotreban. Verovatno su iz obližnih seoskih kuća bili.
To sto editujes svoje postove nakon mog odgovora je samo primer koliko si mentalno hendikepiran pa ti treba bilo kakva prednost, ali ja sam ucen da ne osudjujem pa zaista verujem da si ti samo internet ratnik/mudonja a da si uzivo ipak prizemniji. Sledeci put kad se mimoidjemo cu stati da se javim, mimoisli smo se neki dan prepoznao sam te po onim silnim skalamerijama na bajsu, makar mislim da si bio ti, sumnjam da vas je vise sa tolikom rasvetom na bajsu, pa da vidim da li sam pogresio 
