Jedan skroman doprinos forumu i od mene, reportaza o turi od Podgorice,preko Kuckih korita do Rikavackog,pa Bukumirskog jezera i nazad.
Rikavacko nam je bilo prvi cilj. Ono je vece,do same granice sa Albanijom,smjesteno izmedju planinskih masiva,dok je drugo u malo pitomijem kraju i sto je najbitnije za izlete,ima asfalt. Dakle,nas dvojica,dva bicikla i dva ranca. Dobra volja,nesto kondicije i zelja za uzivanjem u prirodi. 104 predjena kilometra, od toga 22 makadama i to uglavnom uzbrdo.
Krenuli smo u 7 sati ujutru, putem od Podgorice ka Kucima (odlican i sirok asfalt, uspon lagan). Sreca je sto nas je sluzilo odlicno vrijeme,nije bilo precerano vruce (za podgoricku klimu) a i bilo je oblacno pa nas nije direktno przilo avgustovsko sunce. Posle nekih 12 km stize se do Meduna, na kojem se crkva, grob i muzej Marka Miljanova,ko bude nekad isao ovim putem,neka obavezno svrati, par stotina metara sa glavnog puta,odlican je pogled. Cijela ta dionica,kao i jos nekih 8 km do sela Ubli je lagana za voznju,prijateljski uspon,sve ok. Posle toga pocinje malo zahtjevnije brdo,ali nista strasno, ko god malo vise vozi ovo ce mu biti ok. Nakon 34km stizemo na Kucka korita. To je nekad bio katun koji je zadnjih 15-20 godina postao pravo vikend naselje,blizu grada je a planinska klima,jedan dio je prekriven borovom sumom,a uz to je i ravno.
Na Koritima je izvor, dosipanje vode, odmaranje, temperatura je mnogo manja nego dolje,oblacenje dugih rukava, nalazimo se na 1365mnv. I najvaznija stvar,odatle prestaje asfalt. Od te tacke do Rikavackog jezera koje nam je prvi cilj ima 15,5 km makadama. Kasnije ce se ispostavit - veoma zajebanog. U pocetku je ok, cvrst,suv,uspon nije veliki,solidno za voznju. Medjutim,brzo pocinju usponi i to bas zestoki. Moj problem su bile i poluasfaltne gume koje su vise uprazno provrcele taj dan nego za sve sto su presle prije toga. Podloga je bila skroz pokretna - soder,kamencici,kamenje veliko,pijesak,sve samo ne crvsto tlo. Sreca je bila sto su na nekim najvecim usponima bile izbetonirane jedna ili obje trake po 10-ak metara kuda gaze tockovi od auta pa su se i nasi tockovi imali za sta uvatit.
Nastaak kroz sumu, signal za telefon nestao, osim povremenog upadanja u roming neke albanske mreze. Sretamo dvoje Rumuna na biciklima,koji idu u suprotnom smjeru. Bracni par, nedje su prespavali na pola pa nastavljaju,istu turu kao i nasu samo obrnutim smjerom. Sreca sa obje strane sto se konacno vidjelo bilo kakvo zivo bice Na nekim djelovima je bilo nemoguce okretati pedale pa smo gurali
ali smo se ipak odlicno drzali. Sretamo Ladu Nivu i Zastavin kamion. Nikakvo drugo vozilo se tuda i ne moze voziti
Velika Radeca (1505mnv) i novi izvor. Tu konacno mozemo malo da odahnemo jer je teren ravan i mnogo lijepo je okolo. Bukova suma, ima ladovine i bukvalno totalna tisina.
Elem,sreca ne traje dugo,krece novi uspon. Naravno,jos tezi,sa jos gorim makadamom Pojavljujemo se na neki katun, sretamo djecicu,samo goli kamen okolo,zaista nevjerovatno u kakvim sve surovim prirodnim uslovima ljudi zive.
Od tog mjesta,nase oci gledaju samo jedno - kamen. Posle jednog kamenog brda ide drugo,pa jos jedno,pa jos jedno... i tako u nedogled.Potpuna pustinja od kamenja i pokoje travke,skroz jednolican predio,koji se u zadnjih hiljadu godina promijenio taman samo za taj put kojim smo isli.
Ovdje guranje postaje sve neophodnije. Sto zbog sve surovijeg terenea,sto zbog umora, a i one betonske trake su odavno nestale. Nema ni ljudi, ni Lade Nive,totalno nicega. Cak ni one albanske mreze. Stizemo na prevoj Velika Cafa (1865mnv).Okolo se nalazi par vrhova oko 2100 metara oznaceni planinarskim strelicama na kamenju.Jedan od njih nam je bio jako blizu ali bi morali ostaviti bicikla u podnozje pa izaci pjeske,a to nam i nije bilo narocito interesantno.
Nisam napravio jos koju slicicu malo naprijed,odakle puca jos bolji pogled,ali i odavde se vidi jedno 30km vazdusne linije sigurno.
Od ove tacke spustamo se u narednih 5km nevjerovatnih 500 mnv. Dakle,na svaki km po 100m nize. Biciklo pobodeno na prednji tocak, obje kocnice se drze grcevito, osjecaj fantastican. Serpentina na serpentinu,dosta krupno kamenje i pazljivo biranje putanje pa nije bilo problema. Jos smo napravili odlicnu pauzu u malinjaku ispod puta,garantujem da nije taknut ove sezone, jeli smo kao iz gajbe
U susret nam nailazi neki ogromni crni dzip, pun mladjih ljudi i to bas na najvecem usponu,gledaju nas kao da su vidjeli duhove
Valjda su htjeli da pricaju kad se vrate kuci kuda su prosli sa dzipom i onda vidjeli nas na dva tocka
Da i slikom docaram o kakvom putu se radi.
Stizemo na Rikavicko jezero. Tu smo planirali rostilj,ali jebem li ga,nekih 16h, sunce zaslo jer su svuda oko jezera planine od 2000m. Hladno je,nekako depresivno, tisinu presijeca jedino Sasa Matic koji bije iz neke Tojote pored drvene vikendice. Oko vatre pijani likovi, vrte prase, vriste, skacu
Samo jezero je lijepo, ni priblizno koliko Crno ili Biogradsko,ali svakako vrijedno pogleda. Ocigledno smo bili jedni od rijetkih koji su mu prisli sa strane Kuckih korita, pa sa tim hendikepom moramo da krenemo dosta brze nego sto smo mislili dalje,prema Bukumirskom.
Dalje,znali smo da nas ceka vracanje na staru visinu. Ovo penjanje pa upadanje u rupu od 500m nam je uzelo svu snagu,tako da smo ubjedljivo najstrmiji dio puta morali da guramo. Ipak,sa izlaskom na vrh,opet se vraca sunce.Kao da je poceo novi dan.Taman takav smo i osjecaj imali.
I dalje je jedino moguce motorno prevozno sredstvo ova ruska neunistiva masina. Bolja reklama im ne treba od ovakvih prizora iz crnogorskih bespuca.
Izlazimo konacno na ravni i suncani katun Sirokar (1765mnv).Posle 5 sati smo opet dobili mobilnu mrezu. Opet smo vidjeli ljude, planinarske putokaze,a i led ledeni izvor. Psiholoski nam se vratilo i nesto snage pa solidnom brzinom nastavljamo dalje.
Odavde blago nizbrdo,pa par serpetina,pa opet nizbrdo,pa kamena poljana, i konacno dolazimo u mnogo pitomije predjele. Ispod nas veliki broj vikendica,vidi se i asfalt,blizu je Bukumirsko jezero. Do jezera je asfalt osim par stotina metara koje se vide na slici ispod.
Konacno se pravi i rostilj (posle sendvica,banana i cokoladica koje su nas odrzavale u zivotu) i krecemo nazad za Podgoricu malo drugacijom putanjom nego pri dolasku. Ne prolazimo preko Korita nego se ukljucujemo malo nize, prolazeci kroz par lijepih sela. Asfalt svo vrijeme, potvrdjuje se ono sto su nam rekli Rumuni da smo izabrali mnogo tezi smjer za penjanje. 22 kilometra makadama i to onakvog je zaista mnogo,ali bas mnogo naporno. Kuci stizemo oko 21:30, dakle 14,5 sati nakon polaska. Pauze smo pravili kad god bi se umorili,nije nam se zurilo, doduse,na nekim mjestima se nije ni moglo preci vise od 500m bez stajanja. U svakom slucaju,fenomenalno iskustvo, prelijepi predjeli, divljina u pravom smislu te rijeci, netaknuta priroda, pustinja, ali i utisak da ponekad slabo, tacnije uopste ne cijenimo neke stvari koje su nekim ljudima od zivotnog znacaja. Imati vodu na cesmi i bar 500 kvadrata ravne livade je za vecinu ljudi nista,a za nekog zivot. Da sam se bas umorio, jesam, ali mi nimalo nije zao, vec u posle dva dana sam bio kao nov, a odlicni utisci su ostali.
Nadam se da ce biti interesantno procitati,pogledati slike,a ako se bar neko odluci da izveze ovu turu - onda je ovaj post dobio pun smisao. Vjerujte - vrijedi. Jeste naporno,ali sve se to zaboravi posle par dana, a fenomenalno iskustvo ostaje. Podgorica je idealna polazna tacka za planinski (a i drumski) biciklizam, u krugu od 50-ak kilometara ima nevjerovatnih mjesta, sa vecim, manjim usponima, asfaltom, makadamom, sta ko voli. Iako zivim tu i zadnjih godinu i koji mjesec vozim i dalje ima materijala za nove ture, pa ako nekoga interesuje bilo sta vezano za okolopodgoricka brda ili za ovu turu,slobodno neka pita.
Pozdrav!