Bio jednom u jednoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu prelepi hotel MIR koji nestade u jednom danu...
Jednog dana dodje zli čarobnjak,mahnu svojim čarobnim štapićem,za tren oka prelepi hotel "Mir" pretvori u ruglo i od tada stanovnicima tog kraja ostade samo "NEMIR od hotela MIR".
Ako krenete od Pirota ka Dimitrovgradu negde otprilike na 10-om kilometru naići ćete sa desne strane na stablu koja označavaskretanje na stari put za Sukovo. Put će vas odvesti pravo u kraj koji se slobodno može nazvati "raj". Taj raj se zove Zvonačka banja sa prelepim kanjonom reke Jerme. U banji se nalazi i hotel MIR, nekadašnji ponos tog dela Srbije.
Za ovo "nekadašnji" nemojte pomisliti da mi se omaklo...od tog ponosa Zvonačkog kraja danas su ostale samo razrovane zidine koje slučajnog prolaznika,ako ih uopšte i ima asocira na objekat koji je bio bombardovan one tužne 1999-te.
Za Zvonačku banju prvi put sam čuo zimus od moje supruge koja je slučajno u priči pomenula selo Zvonce i Zvonačku banju. Pričala mi je o velelepnom hotelub"MIR" koji se nalazi u pomenutoj banji koji je tada bio u punom sjaju. Obzirom da sam prvi put čuo za tu banju malo sam proguglao i čika Gugl (google) mi odmah izbaci slike prelepe prirode i tužne slike oronulog hotela koji je pretvoren u krš i lom. Nekoliko meseci kasnije moja draga supruga mi predloži da se provozam kroz te prelepe krajeve i da sigurno neću pogrešiti ako sednem na moje mUgare (bicikl) i obidjem taj deo Srbije. Kako sam ja jedan od onih biciklista koji su uvek gladni i željni novih predela nije mi trebalo dvaput reći...nije ustvari ni izrekla svoju misao do kraja a ja sam već prihvatio.
Naravno,seo sam pred kompjuter,uzeo miš u ruke i na ride with gps počeo sa kreiranjem rute. Kako do Zvonačke banje od Smedereva ima preko 300km odlučio sam da napravim kružnu rutu i da obuhvatim više atraktivnih i lepih mesta do dole i nazad. Započeo sam istraživanje nekoliko mogućih pravaca i na kraju moja ruta je izgledala ovako:
Smederevo-Despotovac (poseta manastiru Manasija)-Resavica-Senjski rudnici-manastir Ravanica-manastir Lešje-Boljevac (oko Rtnja)-Sokobanja (preko planine Ozren)-Niš-Donji Dušnik (preko Suve planine)-Babušnica (pored Golemog Stola)-Zvonačka banja-Pirot-Temska (podno Stare planine)-opciono Babin Zub-Knjaževac-Zaječar-Bor-Žagubica-Požarevac-Smederevo.
nače,put do Zvonačke banje na mojoj ruti vodi me na teži ali i lepši način-od Babušnice gde je uspon pored Golemog Stola dug oko 15km dok je povratak nizbrdo ka Pirotu.
Kao što često i bude i ovoga puta došlo je tokom putovanja do izmena rute,što slučajnih što namernih pa je tura ispala još bogatija.
Izmene:
1. greškom...od Senjskih rudnika-Ćuprija-Paraćin-Aleksinac-Niš
2. Na predlog jednog Zaječarca u povratku...Zaječar-Rgotina-Donji Milanovac-Golubac-Požarevac-Smederevo
Ovog puta imao sam i društvo na turi.. biciklistu iz Požarevca Dragan Milošević kome je ovo bila prva višednevna tura.
1 DAN.
Start je planiran 24.06.2014. negde oko 8h ujutro. Zbog zaboravljene kartice u prodavnici dan ranije start je bio u 8,30h sa pola sata zakašnjenja (morao sam otići po karticu). Ne bi bilo interesantno kad bi sve bilo idealno,jelte 
pa zašto onda malo i ne kasniti. U samom startu otkrivam kako izgleda kad se prvi put u životu vozi sa prednjim bisagama...mLogo bre nezgodno. Vožnja bicikla mi je ličila na vožnju kamiona sa svim onim teretom na prednjem točku. Svuda je išao samo nije tamo gde sam ja želeo,posebno kad sam vozio ispod 10km/h. Katastrofa..palo mi na pamet da skinem prednje bisage odmah na početku ali rekoh sebi: ajd da budem malo uporan zbog moje supruge - trudila se maksimalno da ih napravi. I isplati se upornost..posle nekoliko sati već sam se solidno privikao na njih i uvidjao prednost u vidu pravilno rasporedjenih stvari na biciklu.
pa zašto onda malo i ne kasniti. U samom startu otkrivam kako izgleda kad se prvi put u životu vozi sa prednjim bisagama...mLogo bre nezgodno. Vožnja bicikla mi je ličila na vožnju kamiona sa svim onim teretom na prednjem točku. Svuda je išao samo nije tamo gde sam ja želeo,posebno kad sam vozio ispod 10km/h. Katastrofa..palo mi na pamet da skinem prednje bisage odmah na početku ali rekoh sebi: ajd da budem malo uporan zbog moje supruge - trudila se maksimalno da ih napravi. I isplati se upornost..posle nekoliko sati već sam se solidno privikao na njih i uvidjao prednost u vidu pravilno rasporedjenih stvari na biciklu.Nakon 40-ak minuta i nekih 16km stižem u Osipaonicu gde me čeka moj kolega Dragan.
On je znatno manje natovaren pa razmišljam ko se prešao: on ili ja..ispostaviće se kasnije da sam ja ipak bio u prednosti. Nastavljamo dalje ka Velikoj Plani ravnim i prilično solidnim putem. Kroz V.Planu prolazimo bez zaustavljanja i nešto dalje skrećemo levo ka Svilajncu. Negde usput nailazimo na česmu pored puta te se malo osvežismo. Oko podneva stižemo u Despotovac,na kratko u prolazu razgledamo grad i odlazimo ka manastiru Manasija udaljenom oko 1,5km. Na putu do manastira prelazi se preko mosta kralja Aleksandra..ne znam da li je znao doza života da su most nazvali po njemu (pretpostavljam da nije).
Gledam u most i razmišljam kako je to ironično..umreti i onda tamo ko zna koliko godina kasnije nešto nazovu po tebi. Baš je bez veze,jel da?
Manastir Manasija je prilično impozantan sa svojim velikim zidinama unutar kojih je crkva. Manastir je zadužbina despota Stefana Lazarevića i gradjen je od 1407-1418 godine. Unutar zidina i u sam manastir nismo ulazili jer smo bili obučeni u bici šorceve a usput se i nebo smrklo te smo jeli na brzinu i krenuli dalje.
Od Despotovca put vodi uz osrednji uspon i tu nas sustiže kiša. Na jednoj krivini spazismo pored puta restoran koji je bio zatvoren te se smestamo ispod ogromne nadstrešnice u iščekivanju lepšeg vremena.
E sad,ko čeka taj se načeka ali i dočeka..posle 2 sata prolepša se vreme i mi nastavljamo dalje. Spustamo se do Resavice,grada srećnih ljudi (tako piše na ulaznoj tabli u grad).
Nismo imali vremena da proveravamo da li su tu ljudi zaista srećni a verujem da jesu te nastavljamo dalje. Put od Resavice vodi uzbrdo do Pasuljanskih livada..puf-puf,i to prilično jak uspon. Na pola brda spazismo simpatično mesto za šatore i odluka pada da tu noćimo. Na brzinu podižemo šatore zbog onih malim čudovišta zvanih komarci. Ooooo,celu noć su plakali jer nisu mogli ući u šatore zbog mrežice dok smo im se mi bezbrižno kezili u snu.
2 DAN.
Drugi dan započinje budjenjem u šatoru...ništa lepše od jutarnjeg budjenja u šatoru usred šume dok se čuje cvrkut ptica..ma pravi lek za dušu.
Na brzinu pakujemo šatore i opremu i izlazimo na put. Zbog jakog uspona guramo nekih 2km kako bi malo zagrejali noge a ostatak do vrha prelazimo na biciklima. Ubrzo nakon toga izlazimo na Pasuljanske livade gde se nalazi vojni poligon. Srećemo nekoliko vojnih oficira koji nadgledaju vojnu vežbu,pozdravljamo se medjusobno i odatle kreće nagrada za jutarnje savladjivanje uspona- nizbrdicaaaa..ooohoooooo,i to itekako dobra nizbrdica. Sjurismo se začas do Senjskog rudnika gde zastajem na kratko da razgledam okolinu. Moj kolega produžava dalje i ubrzo nestaje sa vidika a ja ostajem da neki minut uživam u miru i tišini na izvoru pored puta...šta ću,živa sam duša a i naučio sam da meračim na finim mestima dok putujem.
Sa druge strane izvora čuje se tutnjava nekakvog stroja u oronuloj baraci. Pretpostavljam da se u rudnicima verovatno i dalje nešto iskopava o čemu svedoči i crvena zemlja duž pored asfaltnog puta. Nastavljam dalje nakon kratke pauze putem koji i dalje vodi naniže. Sve je mirno i tiho dok put krivuda klisurom izmedju stena. Nigde automobila na vidiku što vožnju čini potpuno opuštenom i ugodnom čemu doprinosi i dobro očuvana asfaltna podloga.
Nešto dalje jureći krivudavim putem sustižem Dragana koji takodje uživa u opuštenoj vožnji. Nakon nekog vremena stižemo do druge tačke naše rute - manastira Ravanica.
Manastir je zadužbina zadužbina kneza Lazara i sagradjen je krajem 14-og veka. Već na prvi pogled manastir deluje izuzetno. Tu su ostaci starih zidina pored kojih je zdanje manastira i sve to okruženo je prelepim velikim dvorištem. Na ulazu je velika kapija sa elementima iz tog perioda. Unutar dvorišta na ostacima zidina uočljiva je ikona koja vekovima odoleva zubu vremena.
Nakon kraćeg boravka u unutrašnjosti vraćam se do puta,sedam na mUgare i krećemo dalje ka magistralnom putu Ćuprija-Zaječar gde je planirana poseta izuzetno lepom manastiru Lešje u istoimenom selu. Medjutim u onom nama biciklistima poznatom biciklističkom zanosu kad put vodi naniže sa vetrom u ledja prolazimo skretanje za pomenutu magistralu i nastavljamo pravo. Zaustavljamo se na kratko radi doručka nakon čega jurimo dalje i ne sluteći da smo promašili rutu. Da smo na pogrešnom putu shvatio sam kad se ispred mene pojavio autoput koji nije bio u planu. Tačnije stigli smo u Ćupriju a kad smo već tu svraćamo u kafić kako bi popili kafu. Tu od konobara saznajemo da je put od Boljevca do Sokobanje u jako lošem stanju i da nam se ne isplati da se vraćamo nazad. Menjam plan i rutu do Niša okrećem preko Paraćina i Aleksinca...dakle,monotona vožnja uporedo uz autoput. Nakon kafenisanja krećemo i nešto kasnije prolazimo kroz Paraćin. Malo dalje od Paraćina svraćamo na benzinsku pumpu kako bih se presvukao u bici šorc jer sam bio u trenerci zbog posete manastiru. Tu sam na desnoj ruci spazio još jedno od onih malih stvorenja koje zna da zada velike glavobolje - krpelj.
Što bi naš narod rekao: nit manjeg stvora nit većeg problema.
Nekako je uspeo da se prikači i to najverovatnije tokom doručka jer sam sedeo u travi. Pokušaj vadjenja bio je neuspešan te nastavljamo dalje. Usput nailazimo na lokalnu ambulantu u kojoj ne znaju da izvade stvora..pitam se kako bi se tek snašli sa nečim ozbiljnijim? Produžavamo dalje kroz usputna sela dok nas vetar nemilosrno šiba u lice. Na ulazu u Ražanj nalazi se gde se dom zdravlja i tu stajemo kako bih se otarasio krpelja na bezbedan način.
Moram da pohvalim osoblje doma zdravlja "dr Milorad Mihajlović" gde su vrlo profesionalno izvadili spodobu iz moje ruke i odatle nastavljamo dalje. U Ražnju nas dočekuje još jedno oduševljenje..imaju mnoooogo dobre pljeskavice.
Uh,kako mi je legla - kao budali šamar.
Odatle punog rezervoara (stomaka) idemo dalje i to prilično žustrim tempom te stižemo do Aleksinca. Tu kupujem čokoladu za kuvanje jer energije nikad dosta.
Od Aleksinca sledi kratak ali ubitačan uspon i nakon toga ravan put do Niša. Već je oko 18h, tamni oblaci se ponovo navlače i odluka pada da noćimo u kafani "Kosovka" u čijem je sklopu i smeštaj. Gazda k'o gazda,prvo je pokušao sa cenom od 15E i kad smo mu zapretili sa šatorom spustio je cenu na prihvatljivih 10E za noćenje sa jutarnjom kafom. Ispostavlja se da je noćenje u kafani bio najpametniji potez jer se te noći žestoko istresla kiša sa grmljavinom.
3. DAN.
Od kafane Kosovka do Niša ostalo je tek nekih 4-5km i ubrzo stižemo do Niške tvrdjave gde me dočekuje moj prijatelj Stefan sa Renault foruma Srbija.
U glavi mi se vrtela neka vrsta pesmice "mi Renoldžije barabe smo teške-koja ne da neka ide peške" (himna Renault foruma Srbija)
Nakon razgovora uz kafu i šampitu u gradskoj poslastičarnici odlazimo dalje ka Gadžinom Hanu.
Od Gadžinog Hana put vodi kroz park prirode "Suva planina". Ko nije vozio ovuda svakako to treba da uradi jer je zaista odmor za dusu. Mir,tisina,čist vazduh,prelepa priroda i odličan planinski put..šta još poželeti u tom trenutku-ništa,samo voziti i uživati.
Nešto kasnije stižemo u selo Donji Dušnik..tu sam bio i ranije ali zimi u februaru kad sam išao na planinarsku akciju "zimski uspon na Trem". U selu pitam jednog čiču koliko ima do vrha i dobijam diplomatski odgovor "nije blizu ali nije ni daleko". Čiča je bio u pravu..nije daleko ali za natovarene bicikle deonica sa makadamom beše naporna. Nakon solidnog uspona kroz šumu izlazimo na Vidikovac na Suvoj planini i put odatle vodi nizbrdo.
Na spustu u Ravnoj Dubravi nailazimo na izvor sa desne strane gde je uredjeno mesto sa stolom i klupama za odmor namenjeno putnicima i svima koji vole da merače u planini. I nas dvojica koristimo to mesto kako bismo nešto pojeli sa merakom jer nas uskoro očekuje niz kraćih oštrih uspona. Dok smo jeli nailazi 6-godišnja Milica iz okolnih kuća sa flašom u rukama kako bi kući donela svežu vodu. Fina su deca u ovim planinskim krajevima,uvek s ljubazno jave..nadam se da se neće iskvariti kad odrastu.
Nakon prijatnog odmora uzjahali smo naše aluminijumske mUgarce i nastavili dalje preko bezbroj brda i dolina. U nedodjiji nailazimo na raskrsnicu usred ničega..desno Vlasotince i levo Babušnica. Naš put naravno ide levo i to je jedna deonica sa više kratkih i prilično napornih uspona začinjena sa lošim asfaltom. Priroda i brojni mini vidikovci ovde su prelepi te na uspone i ne obraćamo pažnju dok na spustovima po prilično dobrom asfaltu vozimo slalom kao nekadašnji Slovenački skijaš Bojan Križaj
Nešto iza podneva oko 14h stižemo u Babušnicu. Babušnica je kao i većina mesta na jugu Srbije...ne kažu džaba "što južnije to tužnije". Ako im je za utehu (mada se od takve utehe i ne može živeti) bar im je lepa priroda sa kojom se mi iz severnijeg dela Srbije ne možemo baš pohvaliti. U Babušnici taksista nas uverava da u Zvonačkom kraju nema ničega i da džane idemo tamo. Ne zna on da sam ja čak ovamo biciklom zapucao zbog želje moje supruge te mu odvraćanje ne uspeva. On osta da čeka putnike kojih skoro i da nema a mi napadamo uspon od Babušnica ka Zvonačkom kraju.
Sam uspon koji vodi pored Golemog Stola nije naivan..od 25km koliko ima do Zvonceta više od pola je uspon i to prilično jak i rasporedjen u 3 etape. Taman toliko da se noge na kratko odmore dok se spustite dole pa ponovo uzbrdo. I tako 3 puta. Na prvom delu uspona nailazim na 4 dečaka koji na putu igraju fudbal. Obzirom na to da sam za tih 25km sreo svega 3 ili 4 automobila zaključujem da se komotno može odspavati na putu bez ikakve bojazni da će vas neko pregaziti.
Zastajem kod mladih fudbalera uzrasta oko 10-ak godina sa rumenim obrazima i smeškom na licu. Vidi se uticaj zdrave sredine i čistog vazduha. Izuzetno su prijatni i radoznali,postavljaju mi razna pitanja tipa: odakle idem,koliko vozim...itd. I tada mi upućuju jedno zanimljivo pitanje: "znaš li TI gde se uopšte nalaziš"?
Ipak nisam se dao zbuniti zbog ozbiljnog pitanja od strane 10-šnjeg dečaka te mu k'o iz topa odgovorih - ako je ovo put za Zvonce onda znam gde sam. Ostavljam decu sa njihovom loptom i nastavljam dalje dok je Dragan već uveliko nestao iza krivine. Na jednom mestu u dolini nailazimo na skretanje levo i desno..pade mi na pamet ona pesmica "od izvora 2 putića vode"...ali koji je za Zvonce pitanje je sad???
Znakovi i table ovde su retka pojava pa u pomoć priskače Nevena sa iGO navigacijom i upućuje nas na pravi put. Hvala Neveni !!!
Nakon 2,5-3h stižemo u selo Preseka odakle počinje spust u selo Zvonce..mene preseče nešto u stomaku "da li ima još uspona,il' nema" - ipak je dosta uspona bilo za taj dan.
Verovatno su selu dali naziv Preseka jer je na preseku izmedju uspona i spusta - odavde do Pirota put vodi sve naniže.
Tu negde iza krivine smo naišli na stočnu barikadu - ovce na putu..umal' udes da izazovemo
Od Preseke do sela Zvonce ima 3-4km i to sve nizbrdo i taj deo prelećemo začas. I konačno trećeg dana popodne oko 17h stižem na svoj cilj - Zvonce i Zvonačka banja koja je od Zvonceta udaljena 2,5km.
U prodavnici u selu se raspitujem za smestaj i prodavac mojih godina mi reče da oni izdaju smeštaj za noćenje. Ujedno nas postavi za sto i iznese rakiju koju ovde ne smete odbiti kako ne bi uvredili domaćina. I tako sedosmo za sto na po jednu domaću.
Nakon kraćeg rakijanja spustili smo se 2,5km do Zvonačke banje. U banju se ulazi odmah nakon izlaska iz kratkog tunela gde vas na uzvišenju dočekuje tužan prizor opustošenog hotela. Čak i ovako uništen izgleda moćno jer je sagradjen na padini iznad banje..uhh,kakav bi to prizor bio kad bi bio u punom sjaju.
- Malo o hotelu i Zvonačkoj banji...
Hotel je sagradjen izmedju 1979 i 1983 godine po uzoru na hotel "Srebrna Krila" na Floridi a u rad je pušten 1987 godine. Ima 120 soba,Rimsko kupatilo sa prirodnom banjskom vodom od 28C, jedan bazen zatvorenog i 2 otvorenog tipa - tačnije sve to je imao jer sada više nema ničega osim razrovarenih zidova. Oko 2006-2007 godine prestao je sa radom da bi ga kasnije dali zakupcu koji je izvadio iz njega sve što se moglo prodati na otpadima kao sekundarna sirovina. Prava slika i oličenje ponašanja Srpske vlasti prema nečemu što je neko nekada davno gradio prolivajući svoj znoj i trud. Šta reći,tako je to u ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu.
- Zvonačka banja spada u red vazdušnih banja sa svojih 670 m.n.v. i spada u banje sa najvišom nadmorskom visinom u našoj zemlji. Odlikuju je brojne prirodne lepote kao što su:kanjon reke Jerme,Vlaška planina,Asenovo Kale,stena Slonovo dupe,Poganovski manastir iz 14 veka (u blizini)...itd.
Banja je 90-ih godina bila puna posetilaca iz Srbije i regiona,naročito iz Vojvodine i u to vreme bilo je potrebno rezervisati smeštaj po 2-3 meseca ranije. Sada je Zvonačka banja pusto i zaboravljeno mesto u koje zadje poneki slučajni prolaznik dok su biciklisti poput mene i Dragana apsolutno retka pojava.
Toliko o banji i hotelu..da se vratimo na temu.
Na ulazu u banju dočekuje nas nasmejani deda Nikola koji nas odvodi do svoje kuće koja se nalazi na nekih 100-nak metara od tunela. Bicikle ostavljamo u prizemlju koje koriste kao ostavu a mi se smestamo na spratu u sobi za izdavanje. Smeštaj je ovde jako povoljan,svega 500 dinara a domaćin će vam poslužiti slatko od zove,kafu i rakiju. Nas dvojica pored toga dobismo i pržene pečurke za večeru kojih ovde ima u izobilju.
Veče smo proveli uz čašicu šljivovice u razgovoru sa našim domaćinom dedom Nikolom koji nam je pričao o banji i ljudima koji žive u Zvonačkom kraju.
4.DAN
Jutarnje budjenje započinje sa pogledom na Asenovo Kale,ogromnu stenu koja se nalazi tačno preko puta kuće u kojoj smo prespavali.
Asenovo Kale je stena sa najvišom tačkom na visini od 1032 m.n.v. i na njenom vrhu se nalaze ostaci utvrdjenja.
Jutro je oblačno i napolju je još padala sitna kiša te smo sedeli za stolom sa domaćinom i pili kafu. Ubrzo kiša staje i deda Nikola nas vodi u obilazak banje. Nadomak njegove kuće nekoliko desetina metara dalje pokazuje nam biljku koja je izuzetno retka na našim prostorima. Retka vrsta paprati "Venerina vlas" nekim čudom opstala je u ovom mestu iako je njeno podneblje sasvim drugačije pirode. Paprat je ogradjena ogradom,stalno dobija vodu kako bi opstala i vodi se kao zaštićena vrsta.
Nekih 100-nak metara dalje stižemo do hotela MIR koji u ovom stanju kod posetilaca izaziva NEMIR.
Penjemo se do zadnje strane hotela,u neverici gledamo i prosto ne mogu da se načudim koliko ljudska glupost i pohlepa može biti velika. Neverovatno je kako neko olako uništi nešto gde je veliki trud uložen i mnogo znoja proliveno.
Dalji obilazak vodi nas do stene i izvora "Slonovo dupe" koji se nalazi nekih 500-nak metara nazad ka selu Zvonce. Neposredno po prolasku kroz tunel ka Zvoncu na banderi i dalje stoji tabla koja označava skretanje na stazicu koja vodi ka izvoru. Spustamo se naniže i posle 100-200 metara dodjosmo do izvora i stene koja podseća više na slonove uši...zbog čega je dat naziv Slonovo dupe ne zna ni deda Nikola. Kažu da je voda sa izvora dobra za oči i ja se osvežih lepom i pitkom vodom..kad sam već bio tu šteta je ne probati.
U povratku prolazimo pored skretanja za Asenovo Kale do čijeg vrha i nazad je potrebno u proseku 3-4 sata pešačenja. Šteta što nisam imao više vremena pa penjanje ostavljam za neki drugi put..nadam se da će biti prilike.
Vraćamo se sa dedom do kuće,već je 9 sati,put je uglavnom suv i vreme je da krenemo dalje. Do kuće ima još 3 dana jahanja i treba obići još štošta usput.
Pozdravljamo se sa domaćinom i krećemo nazad ka Smederevu.
Put od Zvonačke banje kroz kanjon reke Jerme je izuzetno atraktivan. Sve puca od lepote,reka seče svoj put kroz uzani prolaz izmedju stena a put je probijen ispod ogromnih stena.
Krajolik je toliko živopisan da vas prosto opije svojom lepotom. Priroda je ovde ostala netaknuta,divlja i samo uzani asfaltni put probijen kroz stene ukazuje na prisustvo moderne civilizacije u ovom kraju.
Neposredno na ulazu u kanjon sa leve strane nalazi se atelje umetnika Jovice Ilića koji pravi razne figure od drveta a nadje se unutra i poneka slika.
Odmah iza ateljea desno pored puta je izvor "Studenac" posvećen Svetom Jovanu. Pored izvora je ikona a na kamenu stoji metalna čaša sa kojom ožedneli prolaznik može ugasiti žedj. Voda sa izvora opravdava naziv Studenac...toliko je ledena da od nje utrnu zubi dok se pije.
Zvonački kraj je bogat sa raznim prirodnim lepotama i moj prolazak kroz ovaj deo puta od nekih 15-ak kilometara trajao je oko 2 sata.
Ubrzo nailazimo na Poganovski manastir koji je jedan od najlepših manastira u našoj zemlji. Nalazi se na maloj oazi usred kanjona Jerme na mestu koje kao da je priroda sa namerom ostavila samo u tu svrhu.
Manastir je sagradjen 1395-te godine i jedan je od retkih koji do današnjeg dana nije nikada bio oštećen u ratovima i sukobima. Do danas ostao je autentičan i čitav kako spolja tako i iznutra. Nakon kraćeg boravka u dvorištu manastira u društvu sveštenika popismo čaj i krenusmo dalje.
Naravno,nismo daleko odmakli,tek nekoh 200-300 metara gde nas zaustavlja meštanin iz kraja nudeći nam domaću rakiju da nazdravimo za srećan put. Ne želeći da uvredimo čoveka prihvatamo zdravicu i to po Srpski... 3 puta ukrug.
Razmišljam o tome šta će biti ako nas još neko zaustavi da nazdravimo...bojim se da će povratak za Smederevo biti doveden u znak pitanja.
Setih se one pesme "oj rakijo,ja te volim jako..." ma samo da ne završim negde u kanalu i biće dobro.
Nastavljamo dalje ka Pirotu dopingovani sa rakijom. Usput prolazimo i kraj Sukovskog manastira gde se kratko zadržavamo. Tu srećem i kolegu po volanu iz Bugarske koji je dovezao grupu penzionera te na kratko razgovaram sa njim. Zvonački kraj je inače vrlo interesantan i zbog ljudi koji su jako druželjubivi. Gde god da stanete svako će popričati sa vama i ponuditi vas sa onime što trenutno ima kod sebe (rakija,hahaha..svi nose flašicu sa rakijom u džepu). I nakon 2 sta od polaska i predjenih svega 15-ak km krećemo ka Pirotu. Ubrzo izbijamo na preopterećeni putni pravac Pirot-Dimitrovgrad i prelepi predeo izuzetne lepote zemenjuje bučna magistrala prepuna teretnih i putničkih vozila.
Sve što je slatko traje kratko pa tako i vožnja kanjonom reke Jerme beše kratka ali slatka..dovoljno slatka da je dugo pamtim po njenoj lepoti.
Posle 15km stižemo u Pirot be..
U Pirot(u) se kratko zadržavamo,usput razgledamo i teramo dalje starim putem koji vodi podnožjem Stare planine preko Temske. I ovde je priroda lepa. U Temskoj zastajemo radi fotografisanja i tu nas presrete penzioner Karlo. Kratko razgovaramo sa njim i on tad izvadi iz džepa moju noćnu moru...rakiju, koju drži u flaši od jogurta. Kolega me gleda a ja mu kažem da nema smisla odbiti čoveka te dohvatim da nazdravim. Uff, bem ti život,kad se tad nisam srušio neću nikad. Rakija je jaka kao gr..gr..grr..grom,prava vatrena voda..diže bre iz mrtvih
Penzioner Karlo ima celih 86 godina (ja mu davao 75) i predsednik je udruženja penzionera u Temskoj. Izgleda 15 godina mladje..kako i ne bi pored onakve rakije. Ko je pije na njega bolest ne ide.
Brže bolje napustamo Karla dok nas noge još drže i krećemo ka Kalni. Usput smo imali još jedno presretanje,zaustaviše nad dvojica na traktoru da se malo ispričaju sa nama. Srećom bez rakije,inače da su nas ponudili mi ostasmo na livadi pored puta.
Posle nekog vremena uživajući u prirodi Stare planine stajemo kod bučnog vodopada Bigar visokog 17 metara.
Ubrzo stižemo do Kalne,malog mesta u kom se skreće za Babin Zub na Staroj planini. Uspon na Babin Zub ostavio sam kao opciju i ovoga puta ga preskačemo. Ostaće za neki narednu turu..bar imam razlog da ponovo krenem u ovaj kraj. U Kalni naručujem pljeskavicu koja me je razočarala..očekivao sam koliko-toliko dobru pljeskavicu a dobih nešto slično gumi za žvakanje. Medjutim glad ne bira pa sam je sažvakao. Toliko o pljeskavici u Kalni 
Gazimo pedale dalje u nameri da pre mraka stignemo u Knjaževac. Nekih 5km pre Knjaževca kod česme na brdu na predlog mog prijatelja Pawarotija spustamo se do zaravni na obali Timoka gde Knjaževčani kampuju za prvomajski uranak. Mesto je idealno za šator i mi brzo podižemo naše male apartmane i bežimo unutra od dosadnih krvopija-komaraca koji će još jedanput ostati gladni.
5. DAN
Ujutru dižemo kamp,pakujemo stvari i guramo bicikle uz strm puteljak do česme gde sipamo vodu i malo se osvežavamo.
Tu nam jedan meštanin drži kratko istorijsko predavanje o ostacima srednjovekovnog grada,pećinama iz doba neolita i istorije Knjaževca. Posle predavanja nastavljamo naše putešestvije. Prolazimo pokraj Knjaževca i teramo dalje ka Zaječaru nekih 40-ak km.
U Zaječar nismo ni svraćali jer smo na predlog jednog Zaječarca izmenili rutu pa umesto preko Bora i Crnog Vrha idemo preko Rgotine ka Donjem Milanovcu. Prolazimo Rgotinu i iza nje nas dočekuje prilično dobar uspon.
Negde oko 17h stižemo u Donji Milanovac koji prolazimo bez zadržavanja kako bi se primakli što bliže Golupcu zbog mesta za kamp. Na vrhu Boljetinskog brda zastajemo na kratko i tu nas čuvar muzeja u Lepenskom Viru savetuje da se spustimo do muzeja gde možemo da postavimo šatore. Predlog je i više nego dobrodošao i mi se brzo spustamo do muzeja gde na livadi još jednom dišemo šator apartmane. Neko vreme pravimo društvo čuvaru i nakon toga odlazimo na spavanje.
6. DAN
Nakon ustajanja razgledamo okolinu muzeja..ispred nad su kuće iz starog Donjeg Milanovca koji je potopljen prilikom pustanja brane Djerdap u rad.
Posle ispijanja kafe sa čuvarom krećemo dalje. Draganu do Požarevca ostaje 90 a meni do Smedereva 120km. Dragan je imao manji problem sa pak tregerom pa vozi sporije te se ja odvajam od njega i koristim vetar u ledja kako bih što pre stigao kući. Tog 6-og dana beše paklena vrućina,sunce je nemilosrdno pržilo pa sam se vodom polivao odozgo po sebi. Brzinski prolazim kroz Golubačku tvrdjavu gde pravim u hodu nekoliko fotografija.
U Majlovcu (selo kod Požarevca) sustižu me dvojica biciklista iz V.Plane..jedan od njih je moj poznanik Dragan koji se vraća sa vožnje od Srebrnog jezera.
Oni mi prave društvo do skretanja za Požarevac gde se odvajaju od mene a ja peglam ka Smederevu još nekih 30-ak km.
Nakon 7 sati od polaska iz Lepenskog vira oko 16h stižem pred kuću propisno pregrejan..bilo je vruće kao u rerni.
Što bi rekli "home sweet home"..završi se još jedna izuzetno lepa tura.
Ovoga puta tura po Jugoistočnoj Srbiji bila je prebogata dobrim predelima,sjajnom prirodom,lepim manastirima i što je najvažnije videh i upoznah mnogo dobre ljude na ovom putovanju.
Video sam ljude koji ne žale da ugoste putnika koji se zatekao u njihovom kraju pri tom ga dočekujući sa osmehom na licu. I koliko god da im je život težak osmeh na licu im je uvek prisutan.
Srbija je još jednom dokazala da je prelepa zemlja i da ima šta da ponudi putnicima koji kroz nju putuju.
Na kraju nekoliko (za mene manje-više nebitnih) podataka što se tiče kilometraže,ako nekoga zanima:
- dužina ture 703km
- trajanje od 6 dana
- na biciklu proveo 38,5 h
- u krevetu provedene 2 a u šatoru 3 noći.
Fotografije sa ture https://picasaweb.go...ZvonackaBanja02
) тако да те савете треба узети са резервом.
