31 odgovora na ovu temu

[caneee]

Dve stvari:
1. Nikad više na isiljene vožnje, kad mi se ne vozi.
2. Nikad više u, kroz, preko ili blizu Barajeva. (nema veze sa Barajevčanima)

Detalji slede sutra, sad nisam u stanju.

[panther]

Sto ?


Si snimio put ?

[dedalus]

Ovo pod broj jedan potpisujem.Kad se samo setim koliko sam tura izvezao u kontraritmu.Prvo pati psiha,a onda i telo.Kad mi se vozi,onda pati samo telo

[caneee]

Ma da. Uopšte mi se nije išlo, naterah se samo zbog duže pauze (desetak dana) i što najaviše kišu za vikend. A onda me prvo mrzelo da se organizujem kako treba, ujutru se uspavah, pa krenuh sat kasnije od "planiranog". A kad videh da duva vetar... Još se pitam gde mi je (bila) pamet.

I uz sve to još pređem 104 km. Kreten. Uz bar 300 km fakin uspona. Po vetrovitom vetru. Gomilu stvari nisam obišao, jer nisam imao živaca ili snage.

Snimljeno je sve od Trešnje do jezera Duboko grlo u Barajevu, što mi je i bio glavni cilj. Vožnja do Trešnje je snimljena ranije. Snimao bih i posle Barajeva, ali je otišla i druga baterija. Jbg. Ovako odokativno, upload može da se očekuje najranije u septembru. Sad me stvarno više nema do sutra.

[panther]

'oce to... Mogu da zamislim takvu voznju -

Kad pustis snimak na YT, Link ovde...

Naspavaj se dobro...

[caneee]

Nažalost, nisam uspeo ni da se naspavam. Sad ću 5 dana da budem sav kljakav.
Ali, ipak odvojih više od sat vremena za ovo pisanije.

Elem.

Epilog
Ukupno 104 km, s tim da su ona 4 km verovatno bila pešačenje na izmaku snaga. Od Labudovog brda, kroz Resnik i Pinosavu do Avale, pa do Trešnje i Ralje, onda kroz Sopot do Kosmaja. Gore jedva nađoh spomenik koji je ogroman, pa dole u Rogaču. Onda Dučina (ili tako nekako), pa kroz Manić i Beljinu do Barajeva. Posetih to jezero (glavni cilj dana, pored Kosmaja), pa brže-bolje na Ibarsku mgistralu i nekako do kuće. Krenuo u 10:35, vratio se u 20:35. Katastrofa. Popio jedno 10 litara tečnosti i pojeo 1 sladoled. Još su mi utnuti mali i domali prst na desnoj ruci.

Planiranje
Imadoh samo jedno veče da se pripremim za vožnju. Kojim putem, gde se skreće, gde šta videti/obići. A i to me mrzelo. Trebalo je da napravim skrinšotove i ponesem na netubuku, ali me mrzelo. (u stvari, nošenje netbuka u rancu čeka da kilo alata i delova prebacim u neku torbicu za bajk) Zbog ranijih loših iskustava, odlučih da ponesem sa sobom klopu - kuvane viršle i jaje, plus malo 'leba. Ideja je bila da krenem oko 9 i stignem na vr' Kosmaja oko 12 i možda da stignem kući do 15, na TDF. Haha.

Labudovo - Avala - Trešnja
Od prvog trenutka mi se nije vozilo i sve je nekako išlo teško. Do Resnika klasičnim putem () s tim da su 3. i 4. deonica offroad-a malo zarasle. Deo od Resnika ka Pinosavi, najgori uspon u Srbiji , skroz mi se smučio. Onda i dalje do Pinosave nikako nisam mogao da nađem neki ritam, ni motiv. Čak i kroz Pinosavu, koja je većinom ravna, pedale nekako nisu htele da se vrte. A kad je počeo finalni uspon do Avale, ozbiljno sam razmišljao da batalim sve i odem samo do vrha Avale. Što sam i mislio da uradim par dana ranije. Nastavih samo da iskoristim lepo vreme.

Početni deo onih krivina oko Avale išao je očajno sporo i teško. Verovatno je tako bilo i dalje, do Trešnje, ali je moj utisak da sam to ipak prošao brže nego prvi put. Verovatno zato što mi je tada bilo sve novo i pazio sam da ne zalutam.

Usput sretoh klince iz onog kluba "Soko" ili tako nešto. Neki su preko q odpozdravili na moje javljanje (oni triput mlađi od mene), neki ni tada, a neki su se srećno i veselo odmah javljali. Dakle, nije u pitanju vaspitavanje u klubu...

Ralja - Sopot
Posle još gomile uspona i poluuspona (da ne kažem "i padova" ) dočekao sam i prvi zaista ozbiljan spust. U suštini, malo posle Trešnje. Veoma dugačak i osvežavajući spust. Milina. Skroz do Ralje. Ralja me malo razočarala (u odnosu na online mape). Bar deo kroz koji prolazi glavni put. Zapušteno i nikakvo. Tuga. Tu sam pazio da ne promašim put za Sopot, prisećajući se satelitskih snimaka. Nažalost, usponi su prilično jaki, a bez volje i mnogo teži. Osim toga, putokazi su bili za Babe i još neko drugo mesto, a nigde ne spominju Sopot. Neverovatno. Kad se popeh na brdo iznad pruge, zastadoh da uslikam, a lokalac mi pokaza sledeće brdo i reče: "Samo pravo i stižeš na onaj put". Koji, bre, put, mislim se ja, kad mi desno oko spazi neku sivu trakicu u daljini. Bilo je jasno da ide pod uglom od jedno 80 stepeni. Ali, više nije bilo nazad.

Srećom, prvo je sledio fantastičan spust, velikim delom po sasvim novom asfaltu. Nisam poznavao taj deo, pa nisam mogao baš skroz da se prepustim uživanju. Ipak, tu sam postavio max brzinu dana - 61 km/h. Takav užitak se više nije ponovio.

Posle uspona i muka koje su bile van svake pameti, nekako se dovukoh i do Sopota. I tu se zaista prijatno iznenadih. parkići, zgrade, prodavnice, pijaca, trg, skulpture, kafići, restorani, ljudi, pekare, putokazi... Baš pravi mali grad. U klasi Uba i Obrenovca (samo mnogo manji) i daleko iznad npr Ralje ili Ripnja, a rekao bih i Rušnja i Resnika. Bar moj utisak. I ljudi nekako deluju mnogo srećnije, klinci se igraju i vesele, sve nekako pozitivno. Jedino je pijaca bila prazna i nije bilo banana, ali možda je već bilo suviše kasno.

Odlučih da tu kupim sok i ručam, u lepom ambijentu uređenog parkića. Prethodno je plan bio da obiđem još neke delove grada i setio sam se da je bilo nečeg zanimljivog i iza Doma zdravlja, ali već sam jako kasnio i nisam imao volje.

Sopot - Kosmaj
Posle okrepljivanja, nastavih dalje. Naravno, ne putem na koji za Kosmaj i Nemenikuće upućuje putokaz, nego onim na prethodnoj raskrsnici. I dalje mislim da je izbor bio dobar, jer se ide direktno ka Kosmaju, a verovatno ima i manje saobraćaja. Ali kakvi su to usponi bili, joj užasa! Kao da im nema ni kraja, ni konca. Već sam bio crknut, a tek je 39 km vožnje.

Na kraju se izađe na daleko ravniji deo, ali i on, u stvari, ide jako blago uzbrdo, a posle svog onog pentranja, jedva da sam mogao da vrtim pedale. Iznenadih se kad videh policiju na jednom delu i to baš zaustavili nekog tipa. "Wow", pomislih, "pa u Sopotu i policija nešto radi".

U tom delu Kosmaj je već prilično blizu, na dohvat ruke, ali je nevolja što se sve što je blizu, automatski i povećava. Uzvišenje koje sam iz okoline Ralje posmatrao kroz izmaglicu, delovalo je kao sitna džomba na inače ravnom terenu. Ali sada, odavde, bilo je jasno da je u pitanju ozbiljno uzvišenje. Znao sam da neću imati snage.

Kosmaj
Nekako se dovukoh do Kosmaja, mada na najbitnijoj raskrsnici ne videh baš nikakav putokaz. Put sve vreme ide lagano uzbrdo, vrlo iscrpljujuće. Prvo se nailazi na manastir (Tresije?) koji deluje lepuškasto. Mislim da ima još neka crkva ili manastir tamo, ali ih nisam našao. Mada, nije ni da sam ih tražio.

Jedva nastavih dalje, razmišljajući ima li svrhe sada odustati, preskočiti Kosmaj i otići okolo za Rogaču. Znao sam kojim putem treba da idem. Nazad ne mogu ni u ludilu, jer znam kakav je spust bio od Trešnje ka Ralji. U životu se ne bih tamo popeo. Ipak, zaključio sam da bi bilo besmisleno preskočiti glavnu tačku na putu i da je onda trebalo to da uradim još na Avali. Eh, Avala... Gde li sad to beše...?

Posle nekoliko pauza, za vodu i slikanje (tako se tešim, u stvari je za puko preživljavanje i dolaženje do daha), stigoh do.. vrha? Ima nekih znakova i polua-znakova, ali nigde neka tabla da označi da je to - to. Drugim rečima, ko nije već bio, lako bi produžio za Mladenovac. Ono što me prijatno iznenadilo jesu brojne usputne klupice i uređeni "parkići". Daleko bolje od Avale. A rekao bih da je i uspon mnogo blaži.

Krenuh prvo levo, ka antenama, jer se prisećah da je tu neka spomen kosturnica ili tako nešto. Čak postoji i jedan putokaz. Više nisam imao snage da pedalam pod gomili posutog kamenja (ko je izmislio tu glupost, nikad mi neće biti jasno), pa sam nekako gurao bajk, dok me sve živo bolelo. Na kraju - mućak. Postoji tabla na kojoj piše kad je i zbog čega postavljena spomen kosturnica, ali ničeg drugog tu nema. Samo tabla?! I pogled na okolinu, za koji se naslućuje da je fantastičan, potpuno je neupotrebljiv, jer je sve obraslo visokim šibljem. Nigde nema nikakve platforme sa koje bi posetioci mogli da se dive Srbiji. Kao da je krijemo. Zašto? Ovo je apsolutni vrh Kosmaja. Pogled puca nadaleko. A u vidokrugu su prelepa polja, ona smrdljiva brda i prelepa priroda. Nije čudo što od prirode pravimo vojne poligone (Kučaj). Tuga.

Nazad do raskrsnice na vrhu, pa jedva uočih tablu "Spomenici". Ni taj deo nisam mogao da izvučem na bajku. Ali sam smislio foru da to u snimku zamaskiram praznom baterijom. A istini za volju, baterija se jeste ispraznila 20 metara posle skretanja za restoran Veronu, a drugu nisam hteo da načinjem pre početka spusta, da se ne isprazni pre jezera u Barajevu. Uglavnom, nekako se dovukoh do spomenika, uz nenormalan uspon. A spomenik je zaista impresivan. Veliko stepenište sa više strana vodi do platoa (mogao je da bude i veći ), sa spomenikom koji je ogroman. Tu negde je i spomen tabla (njih ima podosta). Nekoliko bandera upućuje na zaključak da možda postoji i neko osvetljenje noću. Nažalost, nisam našao ništa što bi govorilo da postoji i dekorativno osvetljenje samog spomenika. Osim toga, stepenište je poslednji put videlo majstore kad je sagrađeno, plato je u poodmaklom stanju raspadanja, a mislim da sam i na spomeniku primetio oštećenja. Kad se 150 miliona evra godišnje daje beograds.. turskom BusPlusu, ne ostaje para za Srbiju.

Posle malo slikanja, krenuh ka raskrsnici za pomenuti restoran Verona. Zato što se nalazi baš na putu za Rogaču i zato što sam i mislio da bacim pogled na bazen koji bi trebalo da ima. U glavi mi je i dalje bubnjalo "spomeniCI" sa onog putokaza, dakle množina, ali nisam imao snage da se bavim tim pitanjem. "Neka bubnji..." Usput sam samo utvrdio da ima još uređenih površina za izletnike (nažalost, sa sve tragovima roštiljanja). Definitivno je mnogo lepše i bolje od Avale, mada je stepen raspada nekih površina približan.

Dalje
Spust do Rogače bi bio mnogo bolji da znam put i da je sve vreme spust. Kako projektantima uspeva da idu na gore da bi se spustili dole, nikad mi neće biti jasno. Osim toga, na par mesta sam zastao zarad slikanja, jer su predeli predivni. Naravno, morate da čekate da se rastinje smiluje i razredi, jer nigde nikakve platforme/vidikovca nema. Nisu Srbi čuli za to. A onda sam još i promašio jedno skretanje i, srećom, krajičkom oka to shvatio. Jednostavno, table su minijaturne i to boje drveta (postavljene na samom drveću), valjda da se ljudi lakše izgube.

Na kraju stigoh do restorana koji se vidi i čuje izdaleka. Ništa posebno, naravno, ali definitivno ima jedan mali bazen. Recimo, desetak metara dužine. Palo mi na pamet da bi mogao lepo da se iskoristi za pauzu posle neke grupne vožnje do Kosmaja. Trebalo je da ponesem kupaće, ali... Problem je što se bazen, iako je u sklopu kafića (pa je logika da se gosti malo brčnu i privuku da piju) naplaćuje čitavih 250 din, isto kao ceo kompleks u Košutnjaku. Hmmm... Ljubazna radnica je istakla da je to dnevna karta i da može da se ode, pa da se vrati kasnije, ali gde bih to išao, pa onda da se vraćam nazad? No, kako rekoh, na grupnoj vožnji, može da bude veoma dobrodošlo osveženje.

Rogača - Barajevo
Odatle sam produžio samo pravo, sećajući se mapa (kritična skretanja uvek pogledam uz veliki zum). Samo pravo, glavnim putem, do prvog skretanja. I onda desno. Srećom, cela deonica je spust, a saobraćaja i nema. Međutim, kad se skrene desno, ka centru Rogače, počinju i usponi.

A centar je, opet, zanimljiv. Tu je i pošta i još neke zgrade, vrlo prostrano, široko, uz obaveznu lokalnu kafanu. Tu naiđoh i na "najjače likove u kraju", kako se sami predstaviše. Posle odbijenog piva (ne pijem, a i žurilo se), sačekalo me klasično pitanje pripitog mladića (ali pripitog u veselom smislu) "Kako možeš da voziš toliko?". Moje kontra pitanje: "Kako ti možeš da popiješ toliko piva?" bilo je dovoljno da ih nasmeje, ali i završi temu. Malo uslikah, pa nastavih dalje, ka Dučini. Bilo je naporno, ali se nekako popeh, taman na divan pogled na okolna polja, dok je ispred mene kombajn baš prelazio preko jednog od njih.

Put desno je bio blokiran, pa nisam morao da vadim GPS i proveravam, ali ionako sam znao dat treba da idem levo. Nešto kasnije, upitah neko devojče za pravac, jer je bilo veliko skretanje. Haha, uvek su mi omiljeni ljudi koji prosto ne žele da ostave utisak da ti nisu pomogli. Njeno "uveravanje" da treba da nastavim pravo bilo je takvo da bi svakome bilo jasno da nema pojma. No, možda je zato što sam je prekinuo u razgovoru mobilnim, verovatno sa dečkom. Izvinjavam se.

Na obližnjem mestu za slikanje, obišao me neki drumaš, sa dresom Partizana, ali mu na pamet nije palo da se javi. Možda je bio uvređen što ja imam fotoaparat? Ili što imam kramponke koje su ovde već prilično korisne? Nema veze.

Elem, znao sam da dalje treba da idem samo pravo, glavnim putem, mada sam se povremeno pitao da li je trebalo da skrenem negde. To je standardna posledica iscrpljenosti, mozak ne funkcioniše tako dobro. Ipak, na kraju dolazim do glavnog skretanja sa putokazom za Barajevo. Uspeh! Istina, u prvi mah mi se učinilo da je to raskrsnica do koje se stiže iz Ripnja, ali sve su one iste...

U početku je stiuacija bila bolja nego ranije, teren se malo zaravnio, slično kao uspon iz Uba ka Draževcu (a pre Draževca ). Nažalost, to ne traje dugo. Ne znam stvarno ko je projektovao puteve oko, do i u samom Barajevu, ali trebalo bi mu prepisati elektrošokove. I to ne u terapeutskom smislu. Jednostavno, stalno se ide - GORE. Non-stop. Pritom, usponi uopšte nisu naivni, pogotovo kad pređete već popriličan broj kilometara uzbrdo, pa još neraspoloženi. Nisam hteo da guram bajk, nego sam ubacivao u niži prenos i pravio pauze. Ali, kad jedno brdo traje 3-4 pauze, onda se čovek zapita.

Barajevo i jezero
U jednom trenutku (mnogo, mnogo kasnije), sa brda se vidi neka crkva u podnožju i panorama Barajeva (koje je u udolini, kako pametno). Ali, iako je sve to DOLE, da biste se spustili dole, morate da idete - GORE!? Ne, ni meni nije jasno. Pa i onaj veseljak iz Rogače bi to bolje projektovao.

Ono što je iznenađenje (bar meni bilo) - Barajevo, opet, deluje ozbiljnije od ostalih mesta i sela u okolini. Tu je opština, pa zgrada radija, pa prodavnice, lokali, restorani... Naročito mi se svideo restoran Zavičaj, baš sa tablama i oznakama u etno stilu. Ipak, Sopot bih stavio ispred Barajeva, jer je mnogo uređeniji, bolje organizovan i čistiji. Bar tako deluje. Ipak, Barajevo (bar ovaj "centar") ima jednu veliku prednost - najbolje označeno mesto u kom sam bio. Putokazi na sve strane.

Imao sam ideju da odem prvo gore do autobuske stanice, pa dole do crkve. Možda da probam da nađem i tunelče ispod pruge, koje povezuje crkvu sa gornjim delom. Ništa od toga. Bejah već mrtav, poslednja baterija je bila na izdisaju, a već sam bio i u problemu sa vremenom, jer je mrak bio sve bliže.

Zato se vratih preko mostića do ulice koja vodi ka jezeru (za šta postoji i lep putokaz). Naravno, uglavnom sve uzbrdo. Posle nekog vremena, zaključih da sam promašio skretanje i nervirah se što nije bilo više nikakvog znaka. Međutim, nešto kasnije, već u "divljini", eto velike, lepe i UOČLJIVE table - jezero je 600 metara desno! Bravo! Skrenem i - uzbrdo. Ah, zar je bilo ikakve sumnje? Posle 100 metara nova tabla (stvarno, svaka čast!) - jezero je 500 metara desno. Srećom, to je poslednje skretanje, a i uspon je mnogo blaži.

Jezero je skoro isto kao i Bela reka, s tom razlikom što za Belu reku nije bilo nikakvog putokaza. Izgleda skoro isto, sa nasipom koji "drži" vodu, ali je barem duplo veće od Bele reke. Nažalost, infrastruktura nikakva. Jedan kafić gore, potom kao veliki splav sa nadstrešnicom uz samu obalu. I to je to. Malo dalje je zgrada kajakaškog kluba (!). "Plaža" je samo mali deo obale koji se spušta u vodu, a očišćen je od trave. Verovatno ne planski. Na nakoliko mesta duž obale raspoređeni pecaroši. To nagoveštava da postoji neka staza koja se proteže skroz okolo. Ali, niti sam imao snage, niti sam imao vremena. Uostalom, i kod Bele reke postoji nešto slično, ali je bajkom potpuno neprohodno. Kao i oko Pariguza u Resniku.

Još samo kratko popričah sa ljudima za put do Ibarske. Podsetih se da ima neko tunelče ispod pruge. Ljudi vrlo ljubazni, srdačni, dobro raspoloženi, radi da pomognu. Zapanjeni kako mogu da pedalam. Ah... I zaključi čovek kako imam još oko 25 km do kuće, odnosno sat-sat i po. E, sad, ovo je bitan detalj. Onih 25 km moj mozak nekako nije ni registrovao. Ali je vremensku procenu prosto urezao i ja ostah ubeđen kako ću do ~19 h biti kod kuće. Haha.

Povratak
Dakle, nazad na glavni put, pa desno, suprotno od Barajeva. Držim se leve strane. Postoji nekoliko puteljaka levo, pa se pitam da li je trebalo da tražim detaljnija uputstva. Međutim, uskoro nailazim na prvi asfaltni put levo i to je prava tačka. Pored nekoliko kuća i šizofreničnih kučića stiže se do tunela. A tunel nije uopšte neki raspad, probijen lopatom, nego bre ozbiljan tunel. Na izlasku, naravno, 2 putića. Jedan ide pravo napred, lagano, a drugi ide levo, ka Barajevu, pod uglom od 80 stepeni. Ni za trenutak nisam pomislio da bi put pravo mogao da bude ono što tražim. "Nema šanse da ne moram da se penjem". Naravno, vožnja bajka uz tu uzbrdicu bila je neizvodljiva, a nisam imao snage ni da je slikam.

Izgurah gore. Naiđoh na neku dečicu koja mi potvrdiše da onaj put pravo ne vodi nikuda, a da ovaj vodi sve do Ibarske, samo da skrenem desno na raskrsnici. Ljubazna i vesela deca, reklo bi se i lepo vaspitana. Što nam ne dođu malo u Beograd...?

E, sad dolazi deo koji me čak i nasmejao. Nastavih ja vožnju, a put odjednom kao da se pretvara u potpuno vertikalni zid! To je stvarno trebalo videti i nikad prežaliti neću što ga nisam slikao! Potpuno je neverovatno kako je to uopšte napravljeno. Noge su me bolele dok sam pokušavao da koračam uzbrdo, a da se ne survam nazad.

Na vrhu opet pedalanje do neke raskrsnice gde odoh desno. Onda je neka velika pumpa, pa sam tu opet išao desno, naivno očekujući da izbijem (brzo) na Ibarsku magistralu. Haha. Put jeste vodio KA magistrali, ali je od nje udaljen oho-ho! Naravno, ja to nisam znao, a GPS nisam želeo da gledam, da se ne šlogiram.

I upravo tu počinje deo zbog kog definitivno više neću ići u Barajevo. Od tog trenutka nadalje, ide se skoro isključivo uzbrdo. I to ne bilo kako. Nenenenene. Ima oštrih uspona (istina, kratkih), ali ima i onih dugačkih, da ti se sve smuči. Jedino nema ravno ili nizbrdo, osim možda po par metara. Pa bolje da su napravili jedne stepenice, pa da se popneš odma' na vrh. Naravno, još nekoliko puta sam morao da guram bajk, jer nisam imao više snage. U stvari, jedino što me vuklo napred bila je ideja kupovine sladoleda na pumpi u Lipovičkoj šumi. Zašto baš tamo? Nemam pojma, nekako mi je super da se osvežim u šumi, pred poslednji zalet do kuće.

Jedino što nisam imao predstavu koliko ima do te magistrale. Par puta sam pomislio da neću ni stići, nego da ću morati da zalegnem negde uspud i prespavam. Onda pomislih da taj sladoled ipak uzmem ranije. Ne lezi vraže (šta li znači ta uzrečica?), baš tada više nije bilo nikakve prodavnice. Malo pedalah, malo gurah, razmišljajući samo o hladnom tuširanju kod kuće, gomili tečnosti i malo čokolade. Istina, tečnosti mi nijednog trenutka nije zafalilo, ali jedno je topla voda, a drugo hladan sok.

Kad konačno stigoh do šume i pumpe, ona ne radi!? Pa sam morao da prelazim magistralu do one preko puta. Uzmem sladoled od 40 din, prodavac ljubazan kaže ne moram da ulazim, ode i otkuca mi račun i donese kusur! Super. Jedino što je u kusuru falilo 20 din. "Je l' tako?" kaže on, praveći se blesav. Ah, dobro, pokušao je...

Onda dalje, potpuno zaboravljajući da spust pored Rušnja nije odmah na izlazu iz šume, nego postoje još 2-3 jake uzbrdice. Uz ponovo gust saobraćaj (koji mi se već odavno bio smučio), na uzbrdicama nisam hteo da rizikujem vožnjom od 5 na sat. I pored treptalice. Zato bih samo silazio i penjao se pored puta, dok su se šleperi trudili da me bezbedno obiđu, a Lastini autobusi da me pregaze. Na kraju dugačak spust od Rušnja, pored Orlovače, pa se nekako dovukoh do svog brda. Taman u sumrak. Smlavljen i oduvan.

Nikad više na isiljenu vožnju, nikad više u Barajevo.

[dzonihsv]

Caniću, k'o da si u ratu bio, ne do Kosmaja.

Ali, da. Kosmaj nije lak zalogaj, posebno kad te mrzi da živiš, a ne da voziš bicikl. Malo te je ubilo to što si sam išao. U grupi je tura do tamo lakša i prijatnija.

Sad kuliraj i spremaj se za Frušku goru u danu.

[caneee]

Jes' vala, pravi rat. Najviše sa samim sobom.
Fruška jeste jedna od planiranih vožnji i to baš u jednom danu. Od NS.

Kod grupnih vožnji je nezgodno prvo ako idem prvi put i hoću da snimam, a drugo što mi ritam vožnje i pauza uglavnom ne odgovara. Ako mi Kosmaj ikad opet padne na pamet, nešto može da se dogovori.

[chamade]

Kod grupnih vožnji je nezgodno prvo ako idem prvi put i hoću da snimam, a drugo što mi ritam vožnje i pauza uglavnom ne odgovara.

Ja više volim solo...ne moram kidati noge ako neko gazi.

Dve stvari:
1. Nikad više na isiljene vožnje, kad mi se ne vozi.

Ništa nema gore od bezvolje...bolje ostati kući nego krenuti bez volje.
Ja pre 2 meseca jedva izgurah do Valjeva 130km. Poslednjih 20 km terao sam na silu...sa mukom - preseo mi taj dan (čista golgota ).
Nekih 7 dana pre toga cepao sam do Kladova i nazad 330 km za 2 dana (150+180)...bez ikakvih problema-da je bio duži dan mogao sam još.

[panther]

Nekako lepse je u drustvu...Sinoc sam isao sa drugovima na ne mnogo dug put, negde oko 30-ak km, neki asfalt, koji je radjen pre ko zna koliko, koji je sve ispucao... na kom ne mozes da vozis ako nemas dobar MTB, sa extra amortizerima... I eto, zanimljivo je da se izdvajam iz te grupice napred...
Inace, ima trenutaka kad ne mogu da vozim, pa se to pretvori u glupu voznju, samo da stignes gde si posao, a na voznju ne idem ako mi se ne ide, na duze puteve idem samo kad imam jaku zelju... i volju

Pretpostavljam da nisi nista slikao ?

[caneee]

Pretpostavljam da nisi nista slikao ?

Pretpostavljam da nisi ništa čitao?
Nisam koliko sam želeo i planirao, ali nekako se nakupilo 244 slike. Ne preterano reprezentativne. Ali izluđuje me ovaj sistem, da kačim prvo na neki levi sajt, pa onda da kucam linkove ovde. Neke zanimljive slike ću da ubacim u film, kad budem montirao. Ono što je trebalo da bude najlepša slika - sa vrha Kosmaja - ne postoji, jer nema vidikovca za slikanje.

P.S. Podrazumeva se da nemam nameru da objavljujem slike sa takmičenja u toples rvanju u blatu za ukrajinske manekenke do 22 godine. Neke stvari čovek mora da zadrži za sebe...

[panther]

Pretpostavljam da nisi nista slikao ?

Pretpostavljam da nisi ništa čitao?

Trenutno citam...

[Eli]

Lep opis vožnje i utisaka sa nje!

Mislim da je osnovni problem što je vožnja do Kosmaja ozbiljan zalogaj za običnog rekreativca. Ne toliko zbog dužine već zato što praktično nema ravne deonice, ili je uzbrdo ili je nizbrdo. Pre nego što sam prvi put išao na Kosmaj, pročitao sam neki izveštaj u kome je ukratko pisalo: nije to ništa, malo teže nego Avala. A kad sam se vratio sa vožnje imao sam sličan osečaj kao i ti: nikad više. Ali sam posle ipak još dva puta vozio do Kosmaja.

Obično ne volim da delim savete, ali napraviću izuzetak.

- Razmisli još jednom o nošenju stvari u bisagama a ne u rancu. Po mojoj proceni svaka stvar je bar dvaput lakša ako je u bisagama.

- Zašto ne koristiš gps za navigaciju i snimanje puta kojim si išao? Tako si slikovito opisao pojedine deonice da bih voleo da ih uživo vidim a sa snimljenim trekom bi to bilo mnogo lakše naći. Na primer, u okolini Barajeva sam više puta vozio, ali se ne sećam tog tunela i tih "zidova" nasred puta. Od kada sam nabavio gps, snimam svaku vožnju, pa kasnije mogu da se prisetim gde sam sve bio i kojim sam putem išao. A i vožnja u nepoznatom kraju je mnogo lakša, premda se nikad ne treba potpuno osloniti na njega jer zna i da preporuči mnogo duži ili nepostojeći put.

Odmori se malo, pa u nove poduhvate!

[dzonihsv]

Pretpostavljam da nisi nista slikao ?

Pretpostavljam da nisi ništa čitao?
Nisam koliko sam želeo i planirao, ali nekako se nakupilo 244 slike. Ne preterano reprezentativne. Ali izluđuje me ovaj sistem, da kačim prvo na neki levi sajt, pa onda da kucam linkove ovde.

Picasa. Napraviš galeriju ''BG - Kosmaj'', postaviš fotke i linkuješ galeriju ovde da i mi uživamo, k'o i ti.

Ovo ti je najjednostavniji, najpouzdaniji i najbrži način za deljenje iole veće količine fotki.

[caneee]

@dzoni Bre, gde će ti duša? U redu - dok ne okačim slike, održavam iluziju da su dobre koliko i tvoje. Eto, isterao si na videlo i razotkrio me kao foliranta, sram te bilo. Nikad da mi putiš nešto. Mislio sam da postavljam slike na Google+, ali oni u 21. veku nemaju foldere u albumima, pa je i to propalo. Videću.

@eli Bisage ne dolaze u obzir, jer vožnje ne bi mogle da budu kakve želim. Ipak, čim naletim na dobru, a jeftinu sic torbicu u BG, odma' selim alat u nju, pa mi ranac ostaje za netbuk. GPS ne koristim, jer ga nemam. Tačnije, imam onaj za kola i nosim ga na vožnje (bolje išta...), ali na netu mape većinom gledam sa satelita, a ne samo ulice (najbolje rute obično i nisu ulice ). Pa mi GPS prikaz ne znači mnogo. Planirah za ovu sezonu ozbiljan outdoor GPS, ali prosto nije bilo para. Jbg. Mada, već znam da bi se ljudi bavili pitanjima da li sam negde prekoračio brzinu. A veruj mi da se na snimku kamerom odlično vidi kuda sam išao.

Inače, kako rekoh, i meni se činilo da je uspon na Kosmaj lakši nego na Avalu, mada sam morao da stanem par puta. Nego, meni je Avala na 10 km od kuće (podnožje), a Kosmaj na 45. Poslednjih 6-7 sve uzbrdo. Dakle, biće Kosmaja opet nekom prilikom, samo neće biti Barajeva. A drago mi da je nekome to ništa. Samo, ako su to ovi koji se usput ne pozdrave, džaba im.

[chamade]

P.S. Podrazumeva se da nemam nameru da objavljujem slike sa takmičenja u toples rvanju u blatu za ukrajinske manekenke do 22 godine. Neke stvari čovek mora da zadrži za sebe...

Hmm...ako već deliš sa nama postove i pojedine slike...daj i ovo od 22god - neće ti niko sa foruma zameriti

[dule0911]

Uspon ralja - tresnja i nije toliko strasan, ja sam vozio tu deonicu isto poprilicno iscrpljen sa vec nekih (u tom momentu) 70-80km u brdima pod nogama, i nije mi tesko pala uopste. Mozda ti se samo ucinilo, ili prosto nisi bio raspolozen za voznju pa zato nisi hteo da se vracas tim pravcem
Inace ne znam sta ima lose sa posutim kamenom na putu? Bolje kamen nego blato

Jeftinu torbicu za ispod sica imas u capriolu. Lepa mozda i nije, i mozda ti se ne slaze sa bojom bajsa (posto je neke maslinasto zelene boje), ali je velika i meni zavrsava posao odlicno, pogotovo za cenu od oko 500din.

[caneee]

Ako je samo utabana zemlja, blato može da te zadesi samo ako voziš kad ne treba. Dakle, u većini slučajeva, kad voziš bajk, biće super. Ako je posuto kamenje, neće nikad. Ergo...

U pravu si za uspon, ne mogu da tvrdim kad nisam ni probao. A sigurno ima veze i sa odsustvom raspoloženja. Samo se sećam (a gledam i na snimku ) da je bio baš dug i povremeno jak spust do Ralje. Pogledaću za torbicu ('de baš zelena ), nevolja je što za to moram u grad. A ne mogu da zamislim goru kaznu od odlaska u grad.

[panther]

Uzmi na kucnu adresu...

[dule0911]

Sto ze zemlje/kamenja tice, "let's just agree to disagree"
Torbicu sam inace uzeo u Capriolo radnji u Zagrebackoj, ne znam da li imas neku blize od te.