805 odgovora na ovu temu

[pauza]

9. avgust
Meandriranje i svašta-nešto

Nakon meandriranja između Slovačke i Poljske, po principu: doručak u
Slovačkoj, ručak u Poljskoj, a kampovanje na ničijoj zemlji, ponovo u
Slovačkoj, verovatnoposlednji put. Trenutno smo u gradu Beredjev, koji
je pod zaštitom UNESC-a kao spomenik svetske kulturne baštine (ovako
nešto velelepno nisam videla!), a sutra jezdimou pravcu Poljske
(ponovo).
Imamo dosta sreće s vremenom jer kiša pada samo noću, dok su nam dani
uglavnom sunčani.
Za sada nemamo većih problema, ako se izuzme to da ne možemo danima da
utvrdimo broj rupa na mojoj podlošci plaćenoj 150 evra, kao i da smn
već drugi put izgubili mali deo za primusov Multifuel gorinik (drugi
put sam ja spontano šutnula ceo gorionik u reku, ali su ga ribari koji
su se tuzatekli izvukli nakon pola sata pretraživanja dna); ljudi iz
Primusa bili su toliko ljubazni da naam šalju treći put istu stvar
Doživeli smo i napad dečije romske bande, kada su nas vukli za bisage
i otimali nam stvari ujednom seocetu na istoku Slovačke…

[pauza]

11. avgust

Poljska u mome srcu…

Juče smo definitivno napustili Slovačku. Kampovali smo nedaleko od granice, u Narodny Park Magurski, gde su medvedi i vukovi pod zaštitom World Wildlife. Toje ona divna organizacija koja u svom logu ima pandu, a posao joj je da štiti nedomaće životinje u njihovim prirodnim staništima. Daklem, u jednom takvom smo proveli noć, uizdajući se u Boga da nas neće posetiti štićenici WWL-a.
Jutros smo posetili prelepu crkvu-brvnaru u mestu Krempna, iy ranog 16. veka, koja je najpre bila pravoslavna, pa posle unijatska, a sada jekatolička; posvećena je sv. vračima Kozmi i Damijanu.
Jezdimo prema Sanoku, gde sutra imamo noćenje preko Hospitality cluba.

[pauza]

15. avgust

U kom veku živimo?

Od početka ovog putovanja, tačnije, još od Sicilije, nemamo mnogo sreće u pronalaženju smeštaja preko hosting lista (Hospitality Club, Warm Showers, Cauch Surfing). Prosek nam je manje od jednog hosta po svakoj zemlji: na Siciliji nijedan, u Slovačkoj samo Mikael, a u Poljskoj jedino Polina.

Šaljemo brojne mejlove, oboje imamo pozitivne preporuke od drugih članova, ali retko ko nam uopšte i odgovori. Verujem da je jedan od razloga to što je u svim zemljama kroz koje smo do sada prošli veoma snažan uticaj katoličanstva na mišljenje i ponašanje ljudi. Sećam se da su nas na Siciliji više puta pitali da li smo venčani, i da je to bilo među prvih par pitanja koje bi nam slučajni poznanici obavezno postavili. Slično smo doživeli pre nekoliko dana, u mestu Miejse Piastowe od žene koja nas je svratila s ulice u svoju kuću, na kafu i osveženje; od nje smo čuli da je svog sina poslala u katoličku školu jer tamo nema droge, alkohola, pušenja, ni dugih kosa (!). A i naš host Polina, potvrdila nam je da bi to što Brajan živi u USA, ja u Srbiji, a putujemo zajedno kao par, moglo da bude problem za nazore većine konzervativnih Poljaka.

Pitam se u kom veku živimo.

[pauza]

17. avgust

Čekajući Primus(a)

Od petka smo u Sanoku i njegovoj okolini, jer čekamo da nam stigne deo za naš gorionik. Ljubazni ljudi iz Primusa poslali su ga prošlog utorka ili srede, i verovatno bi stigao još u ponedeljak da u Poljskoj nije bio neki praznik, a dan nakon praznika, kao i u Srbiji, u poštama je bilo opšte rasulo. Tako se desilo da smo Primusov deo dočekali tek danas.

Dva dana proveli smo u Sanoku, dva u desetak kilometara udaljenom selu Zaluižu i jedan u nešto udaljenijem gradiću Lesko. Za to vreme, uspeli smo da se dobro odmorimo i ja sam napisala prvi putopis za Ilustrovanu Politiku. Krećemo za petnaestak minuta i najkasnije sutra ujutru preći ćemo poljsko-ukrajinsku granicu, na prelazu Krošćienko Ciriv. Do tada, imaćemo više od 1000 prepedalanih kilometara.

Nadam se da su na graničnom prelazu upoznati sa majskim sporazumom o ukidanju viza za građane Srbije. Bumo videli

[pauza]

18. avgust

Dalje (ne)ces moci!

Zvezda je neumoljivo przila kada smo dopedalali na Krocienko Chyriv ili poljsko-ukrajinsku granicu. Kad mi tamo a ono medjutim. Mladi carinik koji govori engleski taman koliko da se sporazumeva sa strancima objasnio nam je da granicu mozemo preci samo u motornom vozilu — kolima, autobusu, na motoru. Pesice a ni biciklom ne moze se na drugu stranu iako je ovaj put ujedno i poljska biciklisticka ruta R61, o cemu nas uredno informise znak odmah uz carinsku rampu. Savetuje nas da je bolje da to bude motorno vozilo sa poljskim registracionim tablicama.
Okrecemo se nalevo krug i nazad u selo. Usput se zaustavljamo kod nekoliko kuca ispred kojih vidimo poveca kola ili pikapove, te pitamo vlasnike da li bi nas prebacili. Ja pregovaram a Brajan cuti, jer se bojimo da bi nam mogli naplatiti papreno ukoliko shvate da je on Amerikanac, sto za njih moze znaciti da ima novca.
Ali cutao ili pricao, nasa potraga je bezuspesna. Jedan vozac objasnio mi je da cemo tesko naci kombi jer je vecina puna posto voze robu u Ukrajinu. Na njegov nagovor, vracamo se na granicu i ispred rampe cekamo vozila. Kako koje naidje, tako pokusavamo da ga zaustavimo i nagovorimo da primi jedno od nas. Dogovorili smo se da ce tako biti najbolje, buduci da u dvoja kola mozemo da stanemo, dok u jedna veoma tesko ili nikako.
Iako nam to izgleda kao nemoguca misija, veoma brzo uspevamo da zaustavimo prvo vozilo. Ubacujemo moj bicikl i bisage, oprastamo se jer ne znamo koliko ce potrajati Brajanova potraga za “smestajem” i potom ja odlazim.
U medjugranicnom pojasu su dve poduze kolone koje se veoma sporo krecu. S druge strane, iz kontra smera, nema guzve ali dvadesetak ljudi seta, sedi, stoji — verovatno cekaju vozila u koja bi se smestili kako bi presli u Poljsku.
Nije proslo ni pet minuta, a moj vozac me je obavestio da je u retrovizoru video Brajana u nekom automobilu. Sreca, sreca, radost! Izlazim i grlimo se, a zatim se svako vraca u svoja kola. Kasnije se ispostavlja da su obojica nasih vozaca stalni gosti u Ukrajini, u koju odlaze da napune rezervoar gorivom, koje je izvan EU mnogo jeftinije.
Pomalo se pribojavam kako cu proci kod ukrajinskih carinika. Od maja je na snazi sporazum o reciprocitetu izmedju Ukrajine i Srbije, tako da nam nisu potrebne vize, ali ovo je najjuzniji prelaz izmedju Poljske i Ukrajine, i to samo za motorna vozila, pa ko zna da li su upoznati sa mojim viznim oslobadjanjem, a ako jesu, koliko su voljni da ga postuju. No uskoro se pokazuje da viza nije problem, ali skoro sve ostalo jeste.

Na poljskoj strani dve carinice, obe oko trideset godina, pazljivo zagledaju svako slovce mog biometrijskog pasosa. Ne znaju ni rec engleskog, a ja poljski od svih slovenskih jezika najmanje razumem. Izgleda i da nemaju iskustva s biometrijskim pasosima jer moj provlace vise puta kroz citac i nijednom nisu zadovoljne. Pitaju me kuda idem, i tek kada kazem da sa mojim partnerom vozim turu po Karpatima, pocnu da mi veruju. Presudna rec bila je “partner”.
- Nisi sama? – pita me carinica.
- Ne, moj momak i ja vozimo zajedno vec skoro mesec dana, on je u trecim kolima iza mene.
Pocinje da mi postavlja niz pitanja o Brajanu, ali poverenje je uspostavljeno. Nakon desetak minuta, vraca mi pasos i ulazim u kola. No odmah ga trazi nazad jer je zaboravila da udari pecat sa datumom, pa ga stavlja i napokon me pusta da predjem u ruke ukrajinskog carinika.
A on je jedan debeljuca koji drema u svojoj stolici. Moj vozac ga bez pardona budi i predaje mu nase pasose. Debeljuca me proziva i krecu pitanja. Objasnjavam mu nasu rutu, ali ne znam da li se vise cudi tome sto putujem biciklom, ili sto hocu u Ukrajinu. Trazi da priиcm nesto na srpskom i ja pricam.
- Nista ne razumem – kaze buca i smeje se.
Ne znam kako bi i razumeo ako zna samo ukrajinski. Onda me ispituje za Brajana. Zasto partner Amerikanac? Da li sada putujemo prvi put zajedno? Da li zelim jos jednog partnera? Pokazuje mi svog kolegu, mojih godina, koji je neozenjen. Na trenutak razmisljam sta da odgovorim, a onda okrenem na salu:
- Moze! Ako me moj partner naljuti, imace zamenu!
Na to se debeljucina koleginica na naspramnom prozoru, koja je do tada sedela okrenuta ledjima, osvrce i pocinje da se smeje naglas. Rekla bih da je na delu zenska solidarnost jer u sledecem momentu, kada na njenom prozoru ugledam Brajana, carinica objasnjava debeljuci da mi je partner stigao te da me vec jednom pusti da prodjem.
I debeljuca mi zaista vraca pasos, ja ulazim u kola i najzad prelazim granicu.

Dobri den, Ukraina!

[Mile]

Pozdrav za tebe i Brajana. Ako te ne mrzi, napisi nekad koordinate sa GPS-a da znamo gde ste tacno, pa da vas gledamo iz Google Eartha.

[pauza]

Mile, ne koristimo GPS uopste, samo mape. A sad smo usli u Rumuniju kod mesta Siget Maramures.

[pauza]

22. avgust

Transkarpatska biciklisticka ruta

Prikacili se na zvanicnu Transkarpatsku biciklisticku rutu kroz Ukrajinu.
Mnogo uspona i skoro sve off-road. Pejzazi neopisivi. Pijemo pivo i
kvas u selu Rostov, ispred lokalnog kafea u kome vlasnik sabira dug na
drvenoj racunaljki
Posto smo dva dana vozili blizu poljske granice, tri puta su nas
zaustavljali ukrajinski granicari, koji su iskakali doslovno niotkuda,
jednom i u toku noci, i legitimisali nas. Krajnje smo sumnjivi, jer
idemo putevima kojima ne prolazi ziva dusa; u proseku, mimoidju nas
jedn akola dnevno.
Juce (nedelja) sreli i prve cikloputnike — grupu od osmoro Rusa koji
ce pedalati Transkarpatskom rutom pet dana. U razgovoru s njima,
shvatili smo da vec skoro mesec dana pedaliramo — a tek smo na pola
puta

[pauza]

25. avgust

Dokopali smo se Rumunije i, premda sam sada u komsiluku, dalje sam od kuce nego kad sam otisla u Bratislavu.
Prvi utisak — hm. Pa, sve deluje tako poznato, vec vidjeno i nekako “nase”. Recimo, internet-kafe iz kog ovo pisem. Podseca na Srbiju pre deset godina jer u kafeu apsolutno nista ne radi: kompjuter ne moze da prepozna nijedan drajv, internet jedva otvara Google (pokusaj otvaranja Gmaila je uzaludna misija), a svi programi rade tako sto se kompjuter prvo zabaguje, onda ga resetujemo, pa Jovo-nanovo dok ne proradi. Dakle, o postavljanju fotki na Picasu nema ni govora — jednog lepog dana, verovatno od kuce.
Rec-dve o planovima: nameravamo da po rumunskim Karpatima i Transilvaniji pedalamo mesec dana i neparvimo oko 1.500 km. Sa dosadasnjih 1.500 to ce biti lepa brojka, mada brojevi uopste nisu vazni. Vazna je avntura, vazno je da sam na putu vise od mesec dana i da se sve bolje osecam u kozi vagabunda. Dokle cu stici, ko zna. Vazno je da se pedale okrecu i da u tome maksimalno uzivam.

[Legionar]

25. avgust

Rec-dve o planovima: nameravamo da po rumunskim Karpatima i Transilvaniji pedalamo mesec dana i neparvimo oko 1.500 km. Sa dosadasnjih 1.500 to ce biti lepa brojka, mada brojevi uopste nisu vazni. Vazna je avntura, vazno je da sam na putu vise od mesec dana i da se sve bolje osecam u kozi vagabunda. Dokle cu stici, ko zna. Vazno je da se pedale okrecu i da u tome maksimalno uzivam.

Ovo sam izdvojio. Svaka dalja reč bi bila besmislena
Snežo i Brajane =D> =D> =D>

[pauza]

Mesec dana na drumu
27. avgust

Tačno mesec dana na drumu. U varoš Borša pristigli smo uveče i kako nije bilo šanse da nadjemo mesto za šator (kuće se nižu skoro 15 km!), zapitali smo neke seljake za parče njihove bašte. Odobrili su nam pa je Brajan potom imao kratak kurs muženja krava (u ovoj kući to rade muškarci).

Narednog dana ujutru dobili smo doručak — rumunsku verziju kačamaka sa kozjim sirom. Njam!

Nakon klope a pre polaska, domaćica me je kompletno obukla u rumunsku nacionalnu nošnju a onda smo se tako fotografisali. Otkrila sam da Rumunke nisu toliko niske i debele koliko im je nošnja krojena nesrećno jer ih skraćuje i čini širima.

[pauza]

Dom je tamo gde smo mi

28. avgust



Izgledalo je da Borši nikad kraja — varošica, koja se ubrzano gradi i koja ce uskoro biti prava skijaška meka, protegla se skoro petnaest kilometara. Još juče smo odlučili da ćemo se danas odmarati negde,
što znači da ćemo podići šator, po mogućnosti pored neke vode, i dan provesti pišuci, sređujući fotografije, a ja ću možda i crtati.

Ali duž svih sporednih puteva kojima smo krenuli nizale su se kuće: uzbrdo, nizbrdo, levo, desno —
kuća do kuće, bez parčeta slobodne zemlje, a o mestu za nesmetano divlje kampovanje da ne govorimo.

A onda, tačno tri kilometra nakon izlaska iz Borše, put koji se odvaja desno i vodi ravno uz reku, do mesta idelanog za kampovanje, što su zaključili i nebrojeni putnici i kamperi pre nas sudeći po brojnim ugašenim logorskim vatrama (na jednoj se još dimi cepanica) i, nažalost, gomili smeća.

Parkiramo se na kraju tog platoa, našavši dovoljno hladovine za bicikle i nas. Bacamo podloške na travu, pa se i mi bacamo na njih. U onome što prirodno usledi nakon toga prekidaju nas dva riđana i crveni auto za njima. Ne, nisu zajedno. Izgleda da su kola uplašila konje koji su tako pošli ispred njih i stigli do ovog mesta i nas. Dalje nema puta, pa su zastali pored reke. A vozač kola shvatio je da je ovo kampersko mesto zauzeto, pa se okrenuo u rikverc i pregazio vodu nešto niže, te se sa svojim društvom, koje je poiskakalo iz automobila, razbaškario na suprotnoj obali, roštiljajuci.

Budući da više nismo sami, počinjemo da se ponašamo socijalno prihvatljivo, pa odlazimo na kupanje (u ledenu reku), potom Brajan priprema ručak a ja idem u kupovinu pedalajući nazad u Boršu, samo sad na biciklu bez bisaga (kakav razlika!).

U povratku, obuzme me onaj osećaj srece kao zbog povratka “kući”, na poznato mesto. Nakon mesec dana svakodnevnog buđenja na novim mestima i neprestanog kretanja, ovaj osećaj zaista prija.

[pauza]

Da je Hamlet imao aj-pod…
29.avgust

Prvi dan od polaska iz Beograda da ne vozim bicikl. Ceo dan se odmaramo, sređujemo stvari, potom Brajan odlazi u prodavnicu (njegov je red, a ovde se, kao i u svakoj kući, zna red) a ja pokušavam da nacrtam pejzaž koji vidimo odavde: selo navrh brda koje neodoljivo podseca na srednjovekovno seoce ili mesto iz bajke.

Idilično lenčarenje prekida grupa od desetak mladih Rumuna, koji u besnim kolima dolaze na piknik, i zaustavljaju se na desetak metara od mene. Brajan je u prodavnici, pa oni vide jedan bicikl i šator, te verovatno pretpostavljaju da sam sama, tako da se prave kao i da me nema. Počinju da seku drveće okolo, pojačavaju muziku iz kola domaksimuma i pripremaju sve za roštiljanje.

Nešto kasnije, dolazi Brajan. Mora da prođe pored njih ako želi do našeg šatora, no oni ne odgovore na njegov pozdrav. Kasnije im se pridružuje ekipaiz još nekoliko kola. Muzika je grozna, najpre tehno a potom rumunski folk. Ako sam mislila da ne postoji gori atak na uši od rumunskog death-metala, koji sam slušala pre dve godine kampujuci u nacionalnom parku Nera-Baušnica, sada sam promenila mišljenje.

A onda smo otkrili kako se čovek zaista može smanjiti da stane u orahovu ljusku, a da se svejedno oseća gospodarem čitavog svemira: Brajan i ja otišli smo u šator čim je pao mrak, a naši susedi zapalili ogromnu lomacu. Prikačili smo dva para slušalica (dar Brajanove mame za put) na njegov aj-pod i priredili sebi verovatno najzabavnije veče od početka putovanja. Nekoliko boca piva, tople
vreće za spavanje, zagrljaj i pevanje udvoje u šatoru površine oko 1,5 m2. Za sreću je zaista potrebno tako malo.

[pauza]

Jedan čovek i jedan pas
31. avgust

Zastali smo u mestu Ciokanesti, samo nakratko, koliko da u dvorištu
objekta B&B popijemo pivo i iskoristimo WiFi. Ali kada smo pronašli
vlasnika, koji se predstavio kao Vladimir, ispostavilo se da po veoma
pristupačnoj ceni (oko 4 evra za oboje) možemo da kampujemo u
dvorištu, da koristimo tuš u kući, napunimo baterije svih naših
elektronskih uređaja, surfujemo do mile volje i, kako će se uskoro
ispostaviti, dobijemo čorbu gratis.

Sve to Vladimir nam je izdeklamovao prilikom upoznavanja. On je u
kasnim četrdesetim, govori loš engleski, nešto bolji francuski i
osrednji ruski. Živi sam i brbljiv je kao i svi samci, pa kada shvati
da u Brajanu ima pažljivog slušaoca, počinje da priča još više.

Tu je i stari bračni par Holanđana sedamdesetogodišnjaka, koji putuju
svojim kamperom prema Bugarskoj. S njima se takođe sporazumevamo na
engleskom, koji Holanđanka pomalo govori dok njen suprug ne zna ni
reči stranih jezika. Ipak, provodimo se veoma lepo tokom zajedničke
večere.

Vladimir u Brajanu nalazi i kompanjona za ispijanje domaće rakije,
potom i domaćeg vina, tako da su do kraja večeri obojica prilično
pijani. I skoro pa pobratimljeni, kako to svakad biva u ovakvim
situacijama. Neki običaji zaista su univerzalni.

A da je prijateljstvo iskreno, Vladimir nam potvrđuje sutradan, nakon
dogodovštine zbog koje smo umalo ostali bez doručka. Naime, ja sam
ostavila otvoren ruksak u kome čuvamo hranu, pa je Vladimirov pas
Boroso pronašao našu kobasicu, hleb i sir, i sve smazao u slast.
Osetivši se krivim zbog svog mezimca, koji je nakon nedela otišao
hladovinu da mirno svari tolike poslastice, Vladimir nam je pripremio
doručak -- gratis, naravno. I ako je Barroso profitirao, ni mi se
nismo osetili oštećenima zbog kajgane, kozjeg sira, svežeg hleba,
salate i marmelade na kraju.

Vladimir nam se pridružio za stolom, pa su on i Brajan nastavili sa
sinoć započetim upoznavanjem, zapravo predstavljanjem, jer Rumuni
izgleda više drže to toga da gosta impresioniraju nego da ga ispituju.
Tako smo saznali da je Vladimir preneo kompletnu staru drvenu kucu
svog dede sa obližnjeg brda u svoje dvorište i rekonstruisao je od
temelja do krova, dok njegov brat, koji živi odmah pored, podiže crkvu
doslovno u sopstvenom dvorištu, a po arhitektonskom uzoru bukovinmskih
crkava. Odlazimo da je obiđemo i napravimo nekoliko fotografija.
Komenatrišući između sebe, pitamo se koliko može da košta izgradnja
crkve, makar i male kao što je ova. Ne shvatamo najbolje ni koji je
nečiji motiv da sazida crkvu u sopstvenom dvorištu i da kasnije, kada
je bude predao arhiepiskopiji i crkva bude otvorena, mora da seli
svoju kuću na drugo mesto. Jer to ce morati, kao što i Vladimirov brat
zna. No, nije naše da postavljamo nezgodna pitanja, tako da se samo
divimo i fotografišemo je zajedno sa ostalim objektima u dvorištu:
porodičnom kućom Vladimirovih roditelja, pomoćnim kućama, novom kućom
njegovog brata, bazenom, ribnjakom.

Uskoro je vreme da pođemo. Plaćamo samo za kamp-mesto i večeru,
pozdravljamo se i odlazimo praćeni Vladimirovim željama za srećan put
-- "Drum bun!"

Hvala, Vladimire, i mulţumesc, Barroso!
-

[pauza]

Bukovina
1-2-septembar

Pedalamo kroz Bukovinu, oblast u severnoj Moldaviji između Karpata i
reke Prut. Tokom 15. i 16. veka ovde je izgrađeno i žvopisano desetak
manastira u jedinstvenom stilu, po kojem su danas poznati u celom
svetu. Zbog lepote freski koje ih krase iznutra, ali još više zbog
murala kojima su oslikani spolja, skoro svi bukovinski manastiri su
danas na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine. Svaki od njih je
priča za sebe, a mi smo posetili dva: Moldovicu i Voronet.

Kada smo preskoračili kameni prag i kroz visoku drvenu kapiju ušli u
dvorište Moldovice, bukvalno smo ostali bez daha. Izgledalo je kao da
je neki genije upravo oslikao ogromno platno kojim je potom obavio
celu crkvu, minuciozno ukrojivši sve njene prozore, kupole i vrata.
Oči koje su željne lepote mogu ovde provesti sate proučavajući brojne
novozavetne scene ili velelepnu kompoziciju opsade Kostantinopolja,
diveći se, poput nas, zoografu koji je oslikao toliki broj konjanika.
Ni Brajan ni ja nismo (skoro uopšte) upućeni u istoriju umetnosti, ali
u vodiču Usamljena planeta pročitali smo da na freskama i muralima
ovog manastira dominira žuta boja. Međutim, ni pored svih napora nismo
uspeli da je uočimo -- naš utisak bio je da je plava najdominantnija.
Ali većina drugih podataka lako je proverljiva čak i laicima poput
nas, na primer to da je jedan zid crkve ostao neoslikan zbog toga što
je zoograf ubijen, a njegovi učenici iz sujeverja nisu želeli da
dovrše zepočet mural.

Poput svih turista, fotografišemo sve što nam je dopušteno i što ulazi
u dodatnu cenu koju smo platili da bismo ovde ušli s fotoaparatima. A
onda se na kapiji sledećeg manastira ispostavlja da cena nije ista za
"normal" i "digital foto", ali ko mari kada vidi scenu Strašnog suda
koja je jedinstvena u hrišćanskom svetu, ili Genezu od Adame i Eve do
Kaina i Avelja, ili pak anđele koji kotrljaju znakove zodijaka
ukaz-ujući na kraj vremena. Ovoga puta nemamo problem da uočimo
"Voronet plavu" koja, u zavisnosti od doba dana i sunčevog svetla,
daje čitav spektar različitih nijansi.

Ipak, ako treba da biramo, Moldovica nam je nekako draža, ne samo zbog
toga što su njene freske i murali uspešno restauirani pa deluju kao da
su nedavno oslikani, već prvenestveno zbog toga što je manja, ušuškana
u brdima i okružena zelenilom, zbog čega nam je izgledala čak i pomalo
mistično.

.
-

[pauza]

Oriđinale
3. septembar

I opet samo na trenutak stajemo, ovog puta pred nekom kućom u mestu
Borca (čita se Borka) da Brajan bolje pritegne torbu u kojoj čuvamo
hranu. Ali iz dvorišta upravo kolima izlazi muškarac, koji nam se
osmehuje kroz otvoreni prozor.

"Englezi"?, pita nas.

Obično ne odgovaramo odmah kad nas pitaju odakle smo -- pustimo ljude
da pogađaju jer ih to zabavlja, a zabavlja i nas pošto do sada niko
nije pogodio. Nakon par pokušaja, kažemo im i onda uvek usledi
iznenađenje. Ali sada se odmah predstavljamo, pa je i čovek požurio da
nam objasni da on nije stranac, što bismo mogli pomisliti po njegovim
kolima sa volanom na desnoj strani, nego "originale Romenian", ali
njegova deca žive u Londonu.

"Kafa?", pita nas potom.

"Shure", odgovaramo uglas. Nikuda ne žurimo, nemamo satnicu ni
zacrtani broj kilometara, otvoreni smo za nova iskustva i uvek se
radujemo novim susretima i novim ljudima.

I on se vraća unazad, izlazi iz kola, pa nas uvodi u kuću. Nije
velika, ne mogu da procenim ali čini mi se da nema više od tri sobe.
Propušta nas u kuhinju, gde njegova supruga nešto mesi. S njom se
ljubimo dva puta a onda sedamo na kauč, pored peći na drva. Na plotni
su dve ogromne šerpe s mlekom, a naš domaćin nam objašnjava da je sve
"oriđinale", iz kućne radinosti. Pristavlja kafu i kada nas posluži,
seda na stolicu preko puta nas.

Tek sada nam se predstavlja -- Danijel. Jedva zna par reči engleskog,
ali se nekako sporazumevamo zahvaljujući Brajanovom znanju španskog i
mojoj knjižici "Sa rumunskim u svet". Nakon mnogo pokušaja
objašnjavanja i razumevanja, nekako shvatamo da ima sedmoro dece, tri
kćerke i četiri sina. Šestoro ih je u Londonu, a samo najmlađi sin,
jedanaestogodišnji Timotije, još uvek živi s njima, ali će nakon
osamnaeste i on krenuti za braćom i sestrama.

Njega uskoro i upoznajemo, jer ga otac pozove da sa laptopom dođe u
kuhinju i, koristeći WiFi, nađe gde je Boulder u Koloradu, a potom i
Beograd. Dok razgledamo fotografije naših prebivališta, u sebi se
smejem ovom kontrastu: WiFi i peć na drva, a kako ću uskoro otkriti, u
kući ne postoji toalet nego se koristi poljski WC. Nakon ovog kratkog
upoznavanja kroz slike (bez mnogo reči), Timotije na očev podsticaj
otvara Guglov translator i, sav važan, prihvata se uloge "simultanog"
prevodioca.

A prevodi nam da je njegova najstarija sestra, Tamara, koja ima 26
godina i čija fotografija je na pozadini monitora, student na
Kembridžu, a jedan brat i jedna sestra imaju bebe. Dok gledamo njihove
fotografije, domaćica nas poslužuje palačinkama koje je u međuvremenu
ispekla. Neke su slatke, sa džemom od ribizli, a druge slane, punjene
veoma ukusnom smesom slatko-slanog ukusa: sir, jaja, kiselo mleko i
još nešto što translator ne uspeva da prevede ni mi da pogodimo, a sve
"oriđinale", kako kaže Danijel, uzgajano i spemano na njihovom imanju.

I opet imam utisak kao da je Rumunima bitnije da kažu što više o sebi
i nekako prostodušno-naivno pokažu sve najbolje što imaju strancu i
putniku, nego da nas previše zapitkuju. Tako smo na Jutjubu odgledali
snimak zimske vožnje putem koji je Danijel konstruisao, fotografije
celog razreda najstarije ćerke Tamare, Cimituri Vesel (veselo groblje
) u oblasti Maramureš koje bi sako trebalo da posetimo ako slušamo
Danijela jer je jedinistveno u svetu budući da rođaci umrlog
postavlaju poetske natpise o pokojnicima, a sve u šaljivom stilu.

Još malo pričamo, a onda razmenjujemo adrese, one obične i
elektornske, pozdravljamo se i odlazimo, bogatiji za novo poznanstvo s
ovim gostoljubivim ljudima, "oriđinale" Rumunima.

[pauza]

Ili sve ili ništa!
4. septembar

I Brajan i ja obožavamo pečurke, pa smo se obradovali kada smo negde na putu između Ciokanesti i Moldovice primetili ženu koja ih prodaje u prtljažniku svog pikapa. Poželeli smo joj dobar dan na rumunskom i rekli odakle smo. Na moje iznenađenje, uopšte nije reagovala na pomen USA, ali se oduševila kada je čula da sam iz Srbije. Požurila je da mi se pohvali kako ima kolegu Hrvata i kako voli da sluša Anu Bekutu i Mileta Kitića. Na mešavini rumunskog, nemačkog i srpsko-hrvatskog rasprela je o njemu sve same hvalospeve, pa sam se zapitala da li je tu posredi mnogo više od prijateljstva. Bilo kako bilo, kada smo se na kraju napokon dotakli onoga zbog čega smo i zastali -- kupovine pečuraka -- ispostavilo se da nikako ne želi da nam proda 300-400 gr koliko nama treba. U gajbici je imala par kilograma i u obzir je dolazilo ili da kupimo sve, ili ništa. Pokušavala je da nam objasni zašto, ali nismo uspeli da shvatimo. Očekiivali bismo da će manju količinu prodavati skuplje, ali da će radije ostati bez zarade nego da proda deo svoje robe -- nije imalo nikakve logike.

Sutradan smo imali skoro identično iskustvo sa Romkinjama od kojih smo pokušali da kupimo istu količinu vrgnji na ulazu u grad Vama. I ne samo što devojka s kojom smo pregovarali nije htela ni da čuje o prodaji tako male količine nego su njene drugarice počele da joj se podsmevaju na sav glas, kao da je naša ponuda o kupovini par stotina grama ponižavajuća za prodavca koji iole drži do sebe i svojih pečurki. Pričali smo desetak minuta sa njima, šalili se, smejali i fotografisali dok napokon nismo umilostivili našu prodavačicu da nam proda svega pola kilograma. Otišli smo zadovoljni, ali i dalje živimo u neznanju u vezi sa logikom ovdašnjih uličnih trgovaca.



.

[negas]

Svaka cast, mora da napisem da citam redovno, u kako price lepo odmaraju ! Hvala!

[pauza]

Svaka cast, mora da napisem da citam redovno, u kako price lepo odmaraju ! Hvala!

Hvala, Negas!

[pauza]

Carpatii Orientali

Kotrljajući se po Istočnim ili Orijentalnim Karptima kao da prolazimo kroz vremeplov. Konji upregnuti u zaprege klackaju se putevima lagano, ne narušavajući dremež putnika koji se voze u njima, na nestvarno zelenim pašnjacima pastiri lenjo, podlakćeni u debeloj hladovini, nadgledaju stada ovaca i krava, a sela sa ljupkim drvenim kućama, sa čijih se terasa i balkona šareni cveće, spokojno tihuju na letnjem suncu. Ovde ljudi svakom prolazniku nazdravljaju "Bună ziua" a deca za putnicima dovikuju "Drum bun" i dugo mašu za njima.

Iidiličnu sliku kvare samo gomile smeća koje se vide posvuda: podjednako duž prometnih i duž skrajnutih puteva, na seoskim i gradskim ulicama, u javnim parkovima ili duboko u planinama. Tu su i čopori pasa lutalica koji iskaču neočekivano iza žbunja, drveća, ćoškova, kola, ljudi, iza svih mogućih i nemogućih mesta nasrćući na putnike, jureći dugo za točkovima njihovih vozila a potom lajući po vascelu noć za njihovim mirisom u daljini.

Ipak, sve skupa, čini se kao slika zamrznuta u prošlosti, kao vreme koje stoji, kao lepota koja istrajava. Jezdimo kroz nju skoro bez daha.

.

.