~~~~~~~
ne znam odakle da počnem... ovako ćemo: lola kreće trkačkom biciklom uzbrdo na trening, ja krećem city bajkom na vozikanje da vidim koliko mogu danas da idem jako i dugačko, u odnosu na juče. kontuziju/distorziju sa popio u sredu, dakle peti je dan od havarije. ništa ne očekujem. posle kilometar-dva shvatam da mogu da ga gazim solidno, a rame malo ipak osećam pa išao jače ili slabije. vraćam se kući, ostavljam city bajk i uzimam mtn bajk, i ostajem u patikama (greška!) jer mi se žurilo da što pre odem - što pre se vratim - što manje otežem rame kao žvaku. krećem po ravnom, idem na štopericu - 20 minuta i nazad, eventualno 30 minuta i nazad ako baš deluje da mi ništa neće faliti. duva jak istočni vetar, dakle idem u bermudama i majici, patikama, na 15 kg bajku sa blatobranima, uspravljen što više da mi je što manji teret na ramenime, i još uvek bez problema vrćkam 30-32 km/h. mislim, vau, vraćaću se 40, kao najbolje žene na balkanu, biće mi čast da idem njihovom brzinom
stižem tipa na trkačkoj bicikli (šta je, duva vetar?) i prvo ga vidim na odokativno dve ulice daljine (350m) i taman kad sam mu prišao na 50m on staje, sa druge strane nailazi gomila bajkera, on okreće da se vraća sa njima ka valjevu, i u deliću sekunde odlučim i ja da okrenem. yebeš trening, moram da vidim o čemu se radi! stižem poslednjeg koji je totalno anaeroban i u fazi pred toplotni udar, malo mu pomažem da stigne grupu. kao ga guram desnom rukom ali rame me boli, on ima 90 kg + bicikla neka dobra 12 kg + bisage i teret još 25 kg, bolje da ne računam. bla bla, oni idu iz pančeva na more, tura će im trajati 5 dana jer ne idu na naše (hehe) more nego do splita i trogira, pa se onda razdvajaju. ovaj zadnji, on će do valjeva pa nazad busom za pančevo, i ovo mu je bilo mnogo. vođa puta mi objašnjava da ga mogu naći na sajtu serbiaoutdoor.com ili tako nešto, posle ću googlati jer trenutno nemam internet. posle par minuta zajedničke vožnje pojačava se gužva na putu, nailazi nam auto u susret sa žmigavcem prema nama i ja već gledam hoće li bukvalno kroz sve nas da se zaleti gedža u svoje sokače, no staje da nas propusti. za nama nailaze nova kola i pretiču nas, on ostaje tamo sa žmigavcem. odmah nailazi sledeći koji ide malo prebrzo, i vidim tipa koji blene u nas osmoricu (!) i blene i blene... i ja tek pomislim "da vi'š kad se spuca u onog što stoji?" a već čuješ škripu kočnica i ja se okrenem i deluje mi 30m fore, dakle uspeće. ali škriiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii... iiiiiiiiiii... yebote to traje i traje, i već kada sam pomislio "hajde stani već jednom", ljudi, kako je to PUKLO!!!!! svi smo se okrenuli, onaj prvi je već bio poprečen ka suprotnoj traci, a ovaj drugi upravo odnekle pada na zemlju (!) i još jedno TUPpPpPp! se čuje, nekako je sav odskočio nakoso pa se prizemljio. "mi smo krivi, blenuo je u nas, odvukli smo mu pažnju" kažem ja ravnodušno i odosmo dalje svojim putem. onda smo ovog poslednjeg tipa iznavigovali do autobuske, on je otpao kao u kvizu najslabija karika... ili kao u velikom bratu kad se ono izbacuju. šteta nije bilo kamera. tu su ostali krenuli da prepakuju opremu. bicikli, torbi, krša, još nam je falilo mlako pivo i full ugođaj provincijalne autobuske momci me nude kikiriki, ja odlučno odbijam uz opasku da je to afrodizijak, a znaš šta se priča za bicikliste, gde bre da me vide u valjevu da jedem kikiriki u društvu biciklista, muških? sačuvaj bože. momcima treba soli, jer idu preko debelog brda i dalje do... do... ljubovije? razmišljam svaka čast, imaju puno kraći put, a oni pravi duh imaju, hoće baš preko himalaja... i tu u razgovoru shvatimo da oni ne žele preko debelog brda ako ne moraju (taj deo shvatim JA) odnosno da postoji 40km kraći put do ljubovije, sa nekih 500-600m manje altimetrijskog mazohizma (taj deo shvate ONI). tada smo malo prepravili karte i gps uputstva, i krenuli drugom izmenjenom trasom. a baš su bili našli dobru kafanu za ručak, prema preporuci onog momka na trkačkoj, koji je u međuvremenu odjurio nazad na posao. tog tipa bih trebao da znam po par osnova ali ga ne znam, no eto upoznali smo se na brzaka, nikad nije kasno. a šta ćeš, valjevo višemilionski grad, trista hiljada ljudi vozi trkačku, gde ćeš sve znati? utom stiže lola koju sam pozvao telefonom (gde si ti? - na autobuskoj! - ajoj šta ti se desilo? - ništa, jedem kikiriki sa još 7 frajera u gaćama!) i svi zajedno odlazimo da ih ispratimo do pričevića. izlazimo iz valjeva i dok vozimo uz reku jedan pita "koji je ovo kanal?", jer je oko reke lepo uređena obala. tek da znaš, ovo nije nekakav kanal, ovo je reka kolubara! - odbrusi mu lola. tek da znaš, ovo ti nije nekakvo pančevo, ovo ti je valjevo! - pridružuje se smehu neko otpozadi, koji je sve shvatio, prosečnom pančevcu je sve "kanal". pošto idu na dalek put (nemam pojma ni kako se stiže iz ljubovije do mostara, ali trebaće im svi trikovi za preživljavanje) objašnjavam im kako Ciga soli krastavac - uradiš onaj gest kao kad se ispod pazuha mažeš roll-on dezodoransom jedan odlučno odbija, kao fuj, jer kao on se ne znoji... ej burazeru, kad dođeš podno Romanije, tražićeš ti od frendova - ej ajde digni ruku, da posolim krastavac, pliz, tako mi je bljutav!! svi se smejemo, on bi već povraćao a tek stižemo u pričević selo sa najboljim pečenjem u celoj podgorini. kako su se iza dve krivine ukazale prve kuće i kako je lola viknula "eno je kafana", prvih dvojica (najgladnijih) su tako raspalili da je grupa pukla na tri dela. još smo malo računali koliko im treba do drine, i razišli se. tu se ja setim da sam već sat i po na bicikli, a da ne računam svo ono zayebavanje na autobuskoj... baš fino. nekako smo se vratili po drndavom putu, i taj rodeo sam preživeo ali je lola išla napred da probija vetar a ja sam se malo razvozao držeći volan levom rukom dok sam desnu uglavio u rukav od majice. eto tako ukratko...
"onaj dečko sa trkačkom" nas je slikao pa ću valjda pronaći sebe na fejsbuku? u bermudama i majici, među pravim biciklistima, baš su našli dan da prođu kroz valjevo... a što jest jest, neki drugi dan verovatno ne bih ni okrenuo za njima nego bih (uz pozdrav rukom, naravno) ipak projurio dalje svojim putem, u jurnjavi za kilometrima i u lovu na vetar u ušima. tako da je ispalo taman. super.
