Иначе, поред онога у детињству и повремене градске вожње, бициклизам у оваквом облику сам ,,открио" релативно касно у животу, са преко четрдесет година, пре неких петнаестак година, заправо. Одувек сам био спортиста (не баш у класично подразумевајућем смислу), а веома брзо сам схватио да волим вожњу бицикла и од тада га користим између осталог и као превозно средство - у преводу, не силазим с бајса. Наравно, првих неколико година је све ишло полако, попто нисам имао никакво техничко знање (није ни сад неко огромно, али је неупоредиво са тафашњим) и још нисам био начисто шта желим од бицикла сем да га возим. Моделе и врсте бицикала сам почео да мењам, да бих тек у неколико последњих година схватио у потпуности шта желим од бициклизма.
Не, није ни спорт ни рекреација (свакако не примарно) већ пребацивање са једног места на друго педалањем и одлазак негде са одређеним виљем да би се нешто видело и научило.
Једно време сам се вртео у вожњама од 20-40 километара, а прву стотку сам превезао пре само шест година. Последње две или три године сам често преко 100, а вртим се често око неких 140-170. Јуче сам кренуо са сличном намером, али је исплао нешто дуже, па сам у повратку видео да ће бити око 200 (на крају 204) па сам с намером још мало продужио да пробијем границу.
Уморио сам се, али не знатно бише него током неких ранијих вожњи, од неких чак и мање, снаге је било за рецимо 300 по некој инерцији, мада ме такве вожње не интересују. И даље не могу да се саживим са идејом бревета, нити то разумем и сигуран сам да до краја својих возачких снага нећу узети учешћа ни на једном. Но, то није ни важно.
Искрено ми је жао што нисам раније, у неким физички бољим годинама открио да волим да возим бицикл, али шта да се ради, ту се ништа не може. Да сам бољи планер, вероватно бих се одважио и на неке баш дуже туре, али и овако се надам да ћу још нешто по Србији провозати.
