Jump to content


Fotografije
- - - - -

Ultra-distance trke


  • Molimo uloguj se da bi odgovorio
41 odgovora na ovu temu

#41 MI1966

MI1966
  • Members
  • PipPipPipPipPipPipPipPip
  • 1501 posts

Postavljeno 21 November 2022 - 11:50 PM

TCR9, 23.7.2023.

316232698-5481264788662724-8452626427592when we met poems
  • 0

#42 MI1966

MI1966
  • Members
  • PipPipPipPipPipPipPipPip
  • 1501 posts

Postavljeno 22 November 2022 - 01:51 PM

Slo24ultra - trka na 24 sata (1. deo)

Slo24ultra biciklistička je trka u Sloveniji, koja se održava od 2016. godine, i na kojoj se vozi po kružnoj stazi dužine 11 km. Za nju sam saznao pre 2-3 godine, čitajući blog Ivana Puje, tragično nastradalog bicikliste brevetaša, koji je učestvovao na dva njena izdanja. Postoji još takvih trka u Evropi i svetu, ali ovu u Sloveniji WUCA (World Ultra Cycling Association) računa kao Evropsko prvenstvo.

Avgusta 2020. na jednom 600 km brevetu, uspeo sam da prepedaliram 566 km (sa preko 3000m elevacije) u prva 24 sata i od tada me je stalno kopkalo da saznam da li bih mogao da preskočim granicu od 600 km za 24h. Trka te 2020. god. nije održana, 2021. njen datum održavanja nije mi se uklopio u lični kalendar obaveza, ali za ovu godinu zacrtao sam je kao glavnu vožnju sezone. Start je bio zakazan za 22. jul u 18:00.

27. i 28. juna, na školskom igralištu, igrao sam basket sa ćerkicom (prvog dana dvadesetak minuta, drugog malo više) i, pošto godinama nisam pravio određene pokrete (dvokorak, skokovi i sl.), narednog dana dobio sam upalu levog kolena (odraz mi je na levoj nozi). Oteklo je bilo i pravilo mi je probleme dok hodam ili idem uz stepenice.

Međutim, probao sam već tog istog dana da vozim bicikl i prešao sam 127 km bez nekih većih problema. Onda sam (1. jula) doputovao u Leskovac i u narednih 12 dana vozio 6 puta, od toga su 2 vožnje bile preko 200 km, i bilo je sasvim ok (hodanje i stepenice i dalje su bili problematični). 16-17 jula test: vozio sam 600 km brevet "Dve strane Dunava", sa startom iz Pančeva i to je prošlo u redu (mada sam se štedeo, pogotovo drugog dana breveta), ali ja sam zapravo već pre toga rešio da izvršim uplatu za Slo24ultra i krenem na trku u Sloveniju. Tj. morao sam, jer je 15. jul bio krajnji rok za prijavljivanje. Do 1. juna učešće je koštalo 170€, međutim nisam želeo da rizikujem i uplaćujem toliko unapred, jer nikad se ne zna šta može da iskrsne, tako da sam uplatio tog 15. jula, dan pre breveta, i to 200€.

Nakon izvoženog breveta, koji sam završio u nedelju uveče, prespavao sam u Pančevu, pa pred mrak narednog dana, u ponedeljak 18. jula, krenuo polako ka Sloveniji. Ušao sam u Hrvatsku, vozio tokom noći, pa onda prespavao na jednom parkingu, stotinak km pre Zagreba. Spavao sam otprilike od 05h do 12h. Namerno sam narednih dana "štimovao" spavanje tako da ležem u zoru, a ustajem popodne, da bi mi start trke bio praktično kao jutarnji.

Svratio sam u Zagreb, kupio u Giantovoj radnji 3 unutrašnje gume, jer sam na Dunavskom brevetu imao dvostruko bušenje i ostala mi je bila samo još jedna u rezervi, pa nastavio ka Mariboru (na ulasku u Sloveniju ispričao se na graničnom prelazu sa policajcem, koji je znao Marka Baloha, organizatora trke, a koliko sam ga razumeo, on sam je jednom davno bio na RAAM-u u, pratećem timu nekog bicikliste [Jure Robiča?]).

Naredna 3 dana prošla su ovako: od pre podne do popodne spavanje, uveče svirke u Mariboru, noću buljenje u tablet...

Tih dana sam stalno, po 2-3 puta dnevno, mazao koleno (sa zadnje strane) Biofreez kremom, koju sam kupio u Pančevu, po preporuci Igora Nikolića, kolege sa Dunavskog breveta (dao mi svoju da probam) i čini mi se da mi je pomogla i da mi je oteklo koleno dosta splasnulo tokom tih poslednjih 5-6 dana uoči trke. Na brevetu sam se malo bio zabrinuo, jer je nakon 200 km koleno znalo povremeno, onako iz čista mira, opominjuće da me žigne, cimne... iako se nije vozilo nekim naročitim tempom. A na Slo24ultra nisam planirao uopšte da se štedim, naravno...

U četvrtak uveče, nakon svirke, krenuo sam ka selu Dobrovnik, koje se nalazi nedaleko od Murske Subote, na krajnjem severoistoku Slovenije, blizu Mađarske granice, jer tamo je bio start/cilj trke, koja jeste kružna, ali zapravo je trouglasta: vozi se između tri sela Dobrovnik, Turnišče i Renkovci. Stigavši najpre u Turnišče, spazio sam slučajno lep parking sa puno drveća (ispred fabrike Planika), pa sam rešio tu da prespavam, a i da mi tamo bude baza tokom trke. Znači da na tom parkingu, koji je samo stotinak metara daleko od puta (kojim ću prolaziti), ostavim kombi, a ne u Dobrovniku gde su start i cilj, jer gledao sam Google street wiev i nisam bio siguran da bih tamo našao zgodnu hladovinu blizu rute, a ona mi je bila važna zbog spavanja tokom dana uoči starta, a takođe i zbog toga da se ne bi pokvarila hrana koja bi ostala u kombiju dok vozim (mada mi je običaj da kvarljive stvari ne ostavljam unutra, već podignem haubu, pa ih stavim tamo negde ispod nje).

Probudio sam se oko 15h, sredio bicikl (očistio, podmazao), napakovao hranu po torbicama i po džepovima i krenuo za Dobrovnik, koji je oko 4,5 km daleko od sela Turnišče gde ostavljam kombi.

Prilikom prijavljivanja, kada smo dobijali i poklon majice, bidone i sl, ali i startne brojeve sa ugrađenim mikročipovima, da bi se registrovao svaki naš prolazak preko startne linije, upoznao sam legendarnu Dorinu Vakaroni. Ona je, kao mlada, bila reprezentativka Italije u mačevanju i ima medalje sa 3 Olimpijade (Moskva, Seul i Barselona), takođe i sa Evropskih i Svetskih prvenstava. Kad je završila karijeru, prebacila se na biciklizam, najpre "obični" (pobeđivala na raznim trkama), pa zatim na ultra-biciklizam, a prošle i ove godine vozila je i čuvenu RAAM trku, 2021. nije je završila, ali ove godine jeste, i to samo oko mesec dana pre ove trke u Sloveniji.

Ona i njen prijatelj Luiđi, koji će joj ovde biti pomoćnik, mislili su da sam i ja italijan, pošto sam na sebi imao dres sa prošlogodišnjeg breveta "1001 milja Italija", nešto su me pitali, pa smo tako malo popričali. Pošto su videli da sam sAm samcat tamo, nemam nikoga ko bi mi pomagao, ponudili su mi pomoć (Dorina čak i rezervne točkove, ako mi zatrebaju), ali objasnio sam im da imam kombi u drugom selu i u njemu sve što mi treba. Jedino sam Luiđiju dao torbicu sa onim bidonima i majicom koje smo dobili na poklon, a stavio sam u nju i reflektujuću prsluk, pošto su mi rekli da nije obavezan tokom noći (ja mislio da jeste, pa ga poneo).

Onda sam otišao do jedne hladovine, nekog drveća, tu na 100 metara od starta, gde su mnogi biciklisti parkirali svoja vozila, a neki su postavili i šatore, kao recimo Milovan Bajčetić i njegova ekipa. Fiky, kako ga zovu, već nekoliko puta vozio je ovu trku, a prvi put još 2015. godine sa pokojnim Ivanom Pujom, zahvaljujući čijem blogu sam ja i saznao da ona postoji.

Tu, u tom 'ladu, upoznao sam i Borisa, slovenca iz Trsta, koji nije došao da vozi, već kao pomagač nekom svom drugaru. On će me u naredna 24 sata bodriti svaki put kad budem prolazio kroz ciljnu ravninu. Ako sam prošao 55 puta, to znači i da je on 55 puta viknuo "ajde, srbineee...".
Inače, slovenci koriste to "ajde", ili "ajde, ajde, ajde" kad bodre (tako su vikali svi "navijači" kraj puta) ne kažu kao mi "ajmo", "idemo", "napred" i sl.

- nastaviće se -
  • 4




0 članova čita ovu temu

0 članova, 0 gosta, 0 anonimnih korisnika