Kada se nema dovoljno vremena (ili volje?!) za nekom pravom avanturom, zašto ne napraviti nešto „u lokalu“?! Bukvalno. Alastair Humphreys, Microadventures kao inspiracija.
Delove ove ture ja često vozim, skoro svake nedelje. Izađem iz kuće, malo uzbrdo, do vrha Mirijeva i kreće divljina! Što se tiče MTB terena koji su koliko-toliko blizu grada, ovo je možda jedina lokacija gde je moguće napraviti krug od 20-30km bez problema (čitaj: bez previše asfalta).
Staza kreće tamo gde se zidaju kuće, od kojih su neke započete pre više od 10 godina… Ali, brzo se ulazi u divljinu!
Plantaže voćki ipak svedoče da nije prava divljina. Biće trešanja ove godine!
Nakon nekoliko minuta staza skreće udesno, nizbrdo. Ovde bi već mogao neki iskusni klinja sa „enduro fullsus“ bajsom da dominira!
Nakon nizbrdice, jako strme na momente, dolazi deo sa dva duboka traktorska kolotraga. Taj put vodi do manastira kod Slanaca.
Od manastira, par stotina metara asfaltom, do zemljanog puta koji vodi desno u brda. Sa brda se pruža pogled na Slance, Veliko selo, Pančevo…
E sad, od izvora 2 putića… Na jednom račvanju odlazim desno, dobar zemljani put, ali se on završava ogradom! Ogradom od novog pogona za preradu đubreta koji se zida pored deponije u Vinči. Nikad ranije nisam tuda vozio, pa eto, sad znam da verovatno više i neću… Vraćam se nazad, na poznati deo rute. Kad tamo, vegetacija se probudila – nema više rute! Nema odustajanja. Ajmo, guraj kroz trnje i granje!
I nakon 10-15 minuta, trud se isplatio. Puca pogled na Dunav.
(Namerno nisam slikao da pogled puca i na deponiju u Vinči, ali ignorišem to).
Odavde kreće spust! Odličan spust! Ka Dunavu! (ako nabodeš dobar traktorski trag, ja nisam iz prve…)
Bilo je malo lutanja, pokušaja da se priđe vodi, ali nisam uspeo. Uspeo sam da probušim gumu… To je na ovoj turi obavezno. Trnjine, bagrenje, kupine…
Put me dalje vodi do Velikog sela, pa malo kroz selo, pa do potoka. Potok je klasičan „govnovod“. Odatle kroz njive, plastenike i rotkvice ka Dunavu. Ka Malim vodama tačnije!
Naravno da je morao da se desi i jedan pad. Na najravnijem delu, na najmekšoj zemlji, prosto milina jedna da čovek padne. I da se ne povredi! Osim, ako nema Brooks sedište - šraf od sedišta direktno u kičmu. Akupresura. Plakao sam, priznajem.
Vozim tako uz Dunav, ali zalutah i put nestade…
Srećom, ovaj bajs ide kroz visoku travu bez problema! Dok ne stigneš do panja u toj visokoj travi. Pad broj 2. Ovaj put bez akupresure.
Vožnjom uz Dunav, dolazi se do „betona“. Tu je započeto postrojenje za preradu otpadnih voda, pre mnogo godina. I tako stoji…
Od betona postoji nekoliko načina:
- Desno, ka Višnjici: probao pre neku godinu, zaglibio u blatu kakvo nisam video u životu;
- Levo, kroz Veliko selo, pa asfaltom do Lešća: ovuda često vozim, ali sad želim što više zemljanog puta;
- U brda, kroz voćnjake, njive i grmlje ka Višnjičkoj banji: biram ovaj put!
Nažalost, traktorski put ubrzo nestaje. Entuzijazam me drži još neko vreme, međutim…
Nestade put!
Odavde odlučujem da se malo vratim unazad, pa da probam jedan bočni , koji mi se učini kao bolji. Međutim, tu počinje najteži deo cele rute. Guranje bicikla kroz grmlje i trnje dobrih 40 minuta. Uzbrdo, naravno. I da, ako nekog zanima, još dole kod Dunava sam popio svu vodu. Ali, nema veze…
Isplatilo se na kraju – izbijam na put sa koga se vidi Bela stena!
Odatle uspevam da nabodem solidan traktorski put, sa dobrim deonicama za spust i izbijam na asfalt između Velikog sela i Slanaca…
Od ideje da se dokopam zemljanim putem do Višnjičke banje sam odustao. Ono trnje i grmlje me dotuklo. Ceo sam izgreban i jadan. I žedan. Pauza u prodavnici pored puta. Mala „koca“ i 1L vode Vrnjci – ukupno 90 dinara! Od sada ovamo dolazim u nabavke…
Vozim uzbrdo asfaltom do trafo stanice u Mirijevu. Ovde kreće još jedna kratka, ali jako zanimljiva ruta koju često vozim kad nemam puno vremena.
Sve u svemu, uspeo sam da „nakupim“ 30 km. Nije bilo sve offroad, ali je bilo preko 80%.
Ova staza je idealna za vožnju u periodu mart-april, ako nema previše blata naravno. Tada je vegetacija uspavana, pa se kroz pojedine delove mnogo lakše i brže prolazi. Sa dolaskom leta mnogi puteljci bivaju potpuno zarobljeni i nedostupni…
Od živog sveta, moguće je videti fazane, zečeve, lisice, zmije i razne ptice.
Pozdrav
Darko
hvala 
