Kako NIsam vozio jedan brevet... ↓↓↓
Krajnji rok za prijavljivanje za ovaj 400 km brevet (i uplatu 12€ u banci) bila je sreda, 11. maj. Kako je bilo neizvesno da li će u subotu biti kiše ili ne (više da, nego ne), nisam se prijavio, ali ako kiše ipak ne bude u najavama od petka, planirao sam da odem na brevet i da vozim nezvanično, "van konkurencije", što i ne menja mnogo stvar: startovao bih sa ostalima i vozio bih tačno po ruti, samo na kraju ne bih dobio homologaciju za brevet, ne bi me bilo na spisku učesnika (i finišera) i ne bih mogao da uzmem medalju. Ali nema veze, najvažnije je da se vozi...
Međutim, juče (u petak) organizator je najavio da se prihvataju i uplate pre samog starta, a isti se pomera za jedan sat unapred, tj. moći će da se startuje između 23h (petak veče) i ponoći, ko kad želi. A sve to zbog velike verovatnoće pljuskova u popodnevnim satima narednog dana, pa da bismo imali jedan sat više da se izvučemo iz planinske oblasti severno od grada Drama.
Vremenska prognoza (od petka) za Dramu u subotu, govorila je da će do podne biti sunčano, a kasnije su mogući pljuskovi. Računajući da bih, sa startom u 23h, u Dramu stigao negde oko 05h, popeo se na planinu do 09h i ponovo bio u Drami negde oko 11:30-12h (pa onda eventualno bežanija od kiše), rešio sam da idem na brevet. Naravno, poneo bih i opremu za kišu...
Kupio sam u petak hranu za put, spremio bicikl, odspavao popodne sat i 15 minuta i oko 20:20 krenuo natenane prema selu Galatista (44 km od moje kuće, tj. stana u Solunu), odakle je trebalo da startujemo. Mogao sam i autom da idem, što bih i uradio da je start bio jutarnji (da bih duže spavao), ali ovako nije bilo potrebe.
Vozim vrlo lagano, jedva 20 na sat, čuvam snagu za brevet...
Odmah na početku, još nije bila pala noć, sumnjivo su mi izgledali, jugoistočno od grada, oblaci prema kojima sam vozio. Proveravao sam proteklih dana, pa tako i u petak ujutro prognozu (prevashodno za Dramu), ali pošto sam rešio da idem na brevet, kasnije tokom dana (u petak) samo sam još jednom bacio pogled na prognozu za grad Drama, ali ne za Solun, ne ni za širu okolinu Soluna, naravno...
I tako... izlazim iz Soluna, vozim i gledam te oblake prema kojima idem i mislim u sebi "daj, nemojte da me zajebavate sad". Polako se smrkava. I onda sevnu munja u daljini. E, jbg sad...
I onda kreće ono: "da li mi je to neka kapljica pala na ruke ili mi se samo učinilo?"
Pa onda još jedna, i još jedna...
Da, počinje kiša!
Sitna.
Pa onda sevne. Pa ponovo sevne...
Pa se kiša pojača.
Imam još oko 18 km do mesta odakle startujemo, sati je oko 22, ima vremena, ne moram da vozim po kiši, pa stajem na jednoj benzinskoj pumpi. Kiša počinje baš jako da pada. Sevaju munje sa leve strane, tamo su planina Hortiati i neka brda. I tamo je, čini se, baš čupavo. Mislim, ok... kod njih je centar oluje, mene će samo malo zakačiti. Sačekaću koliko treba, pa nastavljam put.
Ljut sam što nemam internet na telefonu, pa ne mogu da proverim kretanje oblaka. Istekli mi GB. I besplatni minuti mi ističu u ponoć, za nekoliko sati... A imam na računu samo 2,5 € i sa njima ne mogu ništa (obično kad krenem na svirku uplatim online 15€, pa onda to grickam lagano, a kad sam u Solunu, ne treba mi uopšte mobilni internet). Zovem svoje ženče i kažem joj da mi u ponoć pokloni 150 MB (da bih sutradan pratio vremenski situaciju), a ne 20 minuta kako smo se prethodno dogovorili (imamo neke takve opcije u Wind mreži).
Posle jedno 20-ak minuta, prestaje da pada i uskačem u sedlo. Kilometar-dva dalje put postaje suv. Pa ovde nije ni bilo kiše.
Ali to ne znači da je neće biti...
Počinje. I to odjednom, i to jako.
Dajem gas, gledam gde bih mogao da se sklonim, znam da uskoro nailazim na još jednu benzinsku, pa računam na nju... Uspevam nekako da je se dočepam, mada sam malo pokisao, pa menjam dres i rukave.
I onda kreće potop Biblijskih razmera!
Ludnica!
Kiša pljušti kao luda!
Seva, grmi, seva grmi...
Tačno gore iznad moje glave.
U jednom trenutku lupi grom negde u blizini.
"Precepi me", što bi rekli leskovčani...
Sevnu munja, pa skoro u isto vreme opiči i taj grom.
Znamo da, kad se sve dešava daleko, najpre se vidi munja, pa se malo posle čuje grom. Ali kad je ovako blizu, skoro u istom trenutku i sevne i čuje se grom, pa je baš strašno. Gledam onaj "krov" od benzinske, koji mi je iznad glave i nadam se da sledeći grom neće da rokne u njega, pored toliko drveća okolo...
Kiša pada, pada... Seva i levo od mene, i iznad moje glave, i desno od mene (gledajući prema Galatisti).
Imam još oko 16 km do startnog mesta, ali nije ravnica, već sve vreme blagi uspon, pa pred kraj i nekoliko km malo jačeg uspona, tako da mi ovako natovarenom treba barem 50 minuta za tih 16 km. A vreme prolazi...
Problem je to što organizator ne zna da dolazim, nisam mu javio. A nemam njegov broj telefona. Nemam ni internet, da mu se javim na Messenger. A i da mu se javim, nema garancije da bi on moju poruku video na vreme.
I sad razmišljam, kad dođu biciklisti koji su se prijavili za brevet, kad im čovek podeli kartone i oni krenu, da li će baš do ponoći čekati neprijavljene padobrance, k'o što sam ja? Ali ok, računam da hoće i čekam do poslednjeg časa.
Opciju vožnje "van konkurencije" izbacujem. Kad je već bilo šanse normalno da vozim brevet, ne ide mi se nazad na plan B. Ili vozim "u konkurenciji", ili se vraćam kući. Neću sigurno sad da vozim po mokrom asfaltu, da me obilaze vozila koja bacaju vodu točkovima, da bih stigao na startno mesto, gde nema nikoga, jer su svi već otišli. To ne bi bilo to, ne bi bio brevet, makar i nezvanično vožen.
Vreme prolazi. Munje i gromovi polako se sele na zapad, tamo prema Olimpu, ali kiša ne prestaje da pada. Malo oslabi i dobijem nadu, pa onda ponovo pojača ritam...
Već je 23:15, nema ništa od breveta...
Uzimam da jedem ono što mi se najviše sviđa od hrane koju sam poneo...
U 23:25 zovem ženu i kažem joj da mi ne šalje ni MB, ni minute, jer se vraćam kući...
Oko 23:30 kiša sasvim oslabi i ja krenem nazad...
I tako, umesto da sa odlaskom biciklom na brevet, vožnjom i povratkom kući (malo okolo-naokolo) prebacim 500 km, što bi mi bila 12. najduža vožnja u cugu, dobiću u ovoj godini prvu vožnju kraću od 100 km, ispašće mi negde oko 56 km.
Međutim, posle samo 3-4 km asfalt počinje da bude manje mokar, pa ubrzo i skoro suv. Već u blizini Soluna vidi se da kiše tamo uopšte nije ni bilo. Ili je bilo 2-3 minuta, ali nešto slabo, kao što mi ženče i reče preko telefona.
Pun sam sa hranom, baterijama, odećom... Imam sve što mi treba i mogao bih da vozim neku drugu rutu, ionako sam dobio slobodne noć i naredni dan... Ali ne, nemam volje, idem kući.
Ali mogao bih makar još koji sat da motam, kad sam već tu. To da. Taman da prebacim svojih klasičnih 100 km po vožnji. Tako rešavam, pa ne ulazim u grad već skrećem ka jugozapadu, ka mestu Perea. 5-6 km vožnje i opet počinje kišica, izgleda da sam sustigao onu oluju koja mi je pokvarila brevet. Ništa, okrećem se i jurim nazad. Ulazim u Solun sa južne stane i vidim tamo negde na severu seva. Pa neću valjda da uletim u novu oluju?
Ali ne, čini se da je to dosta daleko.
I jeste bilo.
Prošao sam ceo grad po dužini (jugoistok-severozapad), naišao na tragove kiše pored puta i tamo gore (ali asfalt je već bio sasvim suv) [neka druga oluja], pa okrenuo nazad, pa malo ring road, ovo-ono, i na kraju k'o posran i upišan, vratio sam se kući oko 02:30, sa samo 100 km u džepu, umesto sa 501.
I, na kraju, još samo jedan zanimljiv detalj: neki narkos me stopirao par km ispred sela Diavata, sigurno je zbog mog jakog svetla mislio da ide motor, pa je izbacio palac, da ga povezem...
(ja mu u prolazu dobacio "kuda, prijatelju?", a on reče "u Diavata")
Eto tako... kolo sreće se okreće. Ovoga puta nisam je imao, kao jednom pre 2 godine, kad sam se provuk'o kroz iglene uši...
(
https://mica-bicikli...-zamalo_16.html )
