Prvi dan krenuli smo nešto posle 8h, lagano preko Obrenovca, Šapca, Loznice i Zvornika do Milića. Put je prilično dobar, na par mesta prolazili smo pored nekih šljunkara i radova pored puta pa je bilo prašine. Imali smo sreće da je bilo uglavnom oblačno pa nismo usahli na suncu 200km vožnje po ravnici. Takođe nije bilo ni vetra, tako da mogu da kažem da je bilo samo dosadno. Saobraćaj podnošljiv (bio je petak), kroz veća mesta malo gužve, bilo je šlepera i autobusa, ali nikakvih kriznih situacija, svi kulturno obilaze gde mogu ili uspore dok se ne otvori prilika. Stajali smo na svakih 50tak km, uz jednu dužu pauzu kod Šapca i jednu srednju u Zvorniku, ostalo po pet minuta ili kraće. Stigli oko 19h u motel Milići, rastresli noge, maznuli ćevape i pivo pa na počinak. Italijan koji je išao sa mnom se malo više umorio jer nije često vozio ovolike ture, a i kad jeste (išao je od Vićence do Rima), tempo mu je malo sporiji pa smo našli kompromis da ja malo popustim, a on malo pojača.
Taj trend se nastavio i sutra, kad smo krenuli u brda nešto pre 9, nakon obilnog doručka i spavanja. Na žalost, subota je donela oblake koji su nas čekali već na pola uspona ka Vlasenici. Nije padala kiša kao što sam očekivao po prognozi, ali smo svakako ušli u oblake i bili prilično orošeni duž čitavog uspona. Pogled je bio nešto prijatniji nego u ravnici (bar meni), ali je bio ograničen na stotinak i manje metara sve dok nismo krenuli niže ka Han Pijesku. Posle kratke pauze se malo razvedrilo, teren nas je baš razgalio kao i povremeni zraci sunca. Naravno, bilo je lepo i odmoriti noge nakon 20tak km konstantnog uspona. Pauza u Han Pijesku, sendviči, grožđe iz marketa i pokret. Inače, sredili su put od Vlasenice do Han Pijeska, svaka pohvala.
Do Podromanije smo uživali, a onda opet oblaci i kratka kiša pa konačno poslednji uspon na Romaniju. Tu se već osetio zamor od prethodnog dana i pentranja kroz oblake, morao sam pažljivo da doziram snagu jer sam znao da mogu da preteram, a saputnik me već jedva pratio i počeo da zaostaje. Idemo polako, ima više kamiona i automobila (uz Vlasenicu nije bilo uopšte problema), sa malo manje obzira pa često moramo da siđemo na šljunak kraj puta, da nas ne očešu. Generalno, odatle do Sarajeva postaje manje prijatno u saobraćaju, ali se nismo dali omesti. Izgurasmo i Romaniju, stuštismo se do Sarajeva. Tuneli nisu bili problem, osim onog najdužeg koji je jedini osvetljen (ironija sudbine) gde je kamiondžija odlučio da mu veoma smetamo i da ne želi da uspori tih minut- dva dok ne izađemo, ali smo i to preživeli bez drame.
Stigli smo oko 15h, smestili se, odmorili se i zapičili u grad na klopu. Sve u svemu, zanimljiva avantura. Očekivali smo više uspona i strmije nagibe pa smo zbog tog predubeđenja završili vožnju sa zaključkom da smo super prošli.
Za kraj, samo da kažem, da sam znao kakve se lepote kriju u Bosni jer sam odatle, tačnije iz samog Sarajeva, ali sam prvi put to doživeo na pedalama i svojim znojem osvojio tih nekoliko (čitaj jedan promil) uspona po BiH. Ko ima vremena da odvoji tri dana (da sam imao više, verovatno bih išao i nazad biciklom), vredi svakako. U ovo doba godine je najbolje jer nije hladno čak ni na visini pa je lakše i za vožnju i za pakovanje odeće. Ja sam odvozio sa običnim dresom i podmajicom, a na visinama preko prsluk i dodatno tanki šuškavac protiv vlage i vetra.
