Jos malo uzbrdo se put racvao - levo nov i sirok makadam, spreman za asfaltiranje, i preprecen znacima da su radovi u toku. Desno, uzi put nego ovaj do tada, a i nesto strmiji. Racunam, desni put je pravi a ovaj levi je u izgradnji, i skrenem desno.
Strmo jbt. I lepo, ali brate strmo i nikako da stane. Znao sam da deonica ima uspone, ali ovaj nisam ocekivao. Ubrzo sam bio prakticno na vrh brda oko kojeg sam malopre vozio.
Tri km dalje selo. Nasuskovica. Kazu nema dalje osim u planinu. Ja otvorim Google map i vidim ovo.
'Ladno sam skrenuo sa puta i pentrao se tri kilometra a da nisam bio svestan.
Je li neko od vas bio u Nasuskovici? Mislite da cete svratiti? Eeeeee.... cica bio, na kraju sveta! Ovaj lik se zove Lila a njeno ime sam zaboravio. Ponudili mi kafu, ja od nje kupio cokoladu i jos neke sitnice, i posle nekih 45 minuta caskanja uz kafu na stepenicama prodavnice, krenuo sam nizbrdo. Sake su me bolele od kocenja.
Put do Babusnice je lep, kao i ceo jug Srbije, ali je mene poprilicno iznurio naglim promenama tempa, uzbrdo, nizbrdo, nov asfalt koji se iza krivine pretvori u jarugu bez upozorenja... Mada, glavni neprijatelj je vrucincina, kao da sam u rerni, pece...
Posle pljeskavice i hladnog soka od pomorandze u Babusnici, krenuo sam opet na jug. Put od Babusnice do mesta Svodje je uglavnom blago nizbrdo, osim na par mesta kao sto je ovo kod Modre Stene. Taman se naviknes na blago nizbrdo, vidis ispred sebe dug i lep pravac i onda odjednom na njegovom kraju puf znak
Nemojte ljudi, dajte malo neke pripreme... Ali, dusmani lazu. Niti je 15% (mozda 11), niti je 550m nego mozda 200, a mozda i manje. Plase neduzan narod. Ali, i 11% na 35 stepeni sa bajsom od 40 kila je pakao, mada su tu izuzetno pomogle Merinkine paprike. Paradajz i paprika u voznji, probajte, radi opako dobre stvari (ne vrti pedale, nazalost).
Nesto nakon Svodjea krece konstantni uspon. Brdo levo, reka i brdo desno, a put krivuda i krivuda i tako barem 30km. Uspon nije jak, ali odmora nema. Ono sto je problem je sto tu nema mesta za sator, a sela su retka i nemaju mnogo ravnog terena koji nije necije dvoriste.
Iako mi je cilj za dan bio Vlasinsko jezero, sator sam digao 10km ranije, u Crnoj Travi, iza skole (zgrada levo na trecoj fotki). Crna Trava:
Ujutru, u kafani pojeo pileci batak sa rostilja sa salatom, lepinjom i turskom kafom - 250 dindzi. Jbt. Onda seo na bajs i presao tih 10km do jezera, i od tada sam tu. Namestio se u hladovini u kampu, raspremio stvari, obuo papuce, sisao tih 20ak metara do jezera, i onda samo legao u travu i gledao u krosnje iznad. Divota.
U odnosu na plan koji sam zacrtao u Beogradu, solidno kasnim, ali em sto su neki delovi tog plana bili krajnje nerealni, em sto me nije briga. Putovanje je ispunjenije nego sto sam ocekivao, i jako zanimljivo. Nije sve uvek dobro i prijatno, ali vredi i to mnogo.
Javljam se kada izadjem iz budzaka koji je put do Vranja preko Bosilegrada, Dukat planine i Prohora Pcinjskog. Pozdrav!
