Већ дуже времена хоћу да пробам да возим по мало хладнијем времену. До сада сам увек возио по сунцу (у шорцу и мајици). Зато сам почетком септембра расклопио бицикл да би заузимао што мање места у ходнику (скинуо сам му предњи точак, спустио седиште, искривио волан).
20. септембар, субота. Студио Б показује у горњем десном углу 10º. Поглед кроз прозор: све сиво, нема много ветра. Девојка отишла у Делта Сити. Ето праве прилике за вожњу по хладном (а можда и по киши).
Прво питање : шта обући? Избор је пао на стару тренерку, танки полар уз тело, дебљи полар (као ролка) преко, 2 пара чарапа (једне дуже, скоро до колена), платнене патике за трчање. На гепек од бајса сам спаковао стару танку јакну (синтетичку), капу, ону капу што може да се користи и као шал и танке вунене рукавице. На глави качкет.
Вратио сам точак на бајс и кренуо напоље. Правило да се утврди да ли си адекватно обучен – ако ти је мало хладно кад изађеш напоље – добро је, сам испунио. Чим сам мало убрзао, схватио сам да ми је хладно на глави и на шакама, па сам навукао капу и рукавице. Тада ми је вожња постала врло пријатна. Међутим док сам возио улицом сетио сам се да нисам затегао предњи точак кад сам га враћао на бицикл. Управо у том тренутку ми је аутобус кренуо да труби иза леђа, па сам се баш истраумирао, скренуо на тротоар и затегао матице. Кроз главу ми је пролазила мисао: шта би се десило да ми је точак испао док сам возио по улици, добро је да нисам заборавио задњи точак да притегнем...
После овога вожња ми је поново постала врло пријатна. Нисам се знојио, чак ми се чини да сам ишао лакше него по топлом времену. Толико ми је било пријатно, да сам одлучио да уместо вожње до Аде, одем на Кошутњак и мало се мучим по узбрдицама.
Успут сам први пут, откад возим бајс по савском кеју, наишао на спуштену рампу и воз код трамвајског моста.

Изабрао сам узбрдицу поред Хајдучке чесме. Убрзо сам пребацио у прву брзину (28 предњи, 32 задњи) и полако почео да се прегревам. Овом приликом морам да нагласим да сигурно нема бољег материјала за ношење по оваквом времену од полара. Јесам се ознојио, али полар чува топлоту за медаљу. Кад сам се већ обрадовао што ми овај успон добро иде, наишао је још један, за који сам био сигуран да је последњи и да после њега иде она раскрсница, али сам одлучио да мало одморим (цркао сам). Ту сам покушао да направим неки свој фото сешн.



После одмора сам наставио даље (много лакше) и ту је била раскрсница, али сам тада схватио да је киша почела да пада. У ствари она је све време моје вожње по узбрдици падала, али је нисам у шуми приметио. На сву срећу ту је била једна клупа са надстрешницом, па ми је пријало да ту мало изблејим. Заменио сам дукс од полара са јакном.

Кад је престала киша кренуо сам низбрдо. Ух, како ми је пријало. Кад би свуда биле низбрдице...
Тада сам видео натпис ''Ски стаза'' па реших да видим како она изгледа. Стаза је наравно кратка, али је бар поглед леп.

После кафића, стаза иде даље у шумицу, па реших да испробам мало ванасфалтну вожњу. Да ли зато што је земља била влажна, та кратка вожња ми је пријала, али сам се вратио на асфалт, и после још једне узбрдице, следио је нови спуст (до оне кафане са воденицом, где лети има лабудова и патака). Док сам ишао том узбрдицом, земљани пут се одвајао тамо где сам био уверен да се стиже до изнад вежбалишта В2. После 50 метара новог крос кантрија, заиста сам се нашао изнад В2, тако да сам сада видео то вежбалиште и из ове перспективе.
У повратку сам свратио до продавнице усред ничега где су ме две чоколадне бонжите окрепиле.

У повратку сам видео поново ски стазу, али из угла одакле сам је видео већ 100 пута.

На Бранковом мосту ме је чекало изненађење – лифт ради!
На Ушћу је било неко такмичење демо бендова (бар ми је тако звучало). Морам признати да ми је баш пријало да возим уз звуке ЕКВ, додуше са неким грешкама које је чак и моје антимузикално уво приметило, али наравно никад не бих возио са слушалицама у ушима. Успут је почела и киша тако да ми се испунила и жеља да видим како је на киши. Киша није била толики проблем јер је ситна, али је у комбинацији са ветром баш непријатно. На сву срећу кућа је близу...
Утисци: није проблем возити по хладном времену. Јесте лакше лети кад само седнеш на бицикл, али ми се чини да ми је било доста лакше возити по хладном. Полар је закон, морам поновити по стоти пут. Памучна мајица би се само натопила и никад се не би осушила, а полар и кад је мокар и даље греје (сваки спелеолог ће вам то потврдити).
Изгледа да ћу се возити ове јесени чешће него што сам то мислио...
ПС Можда сам сморио са неким детаљима, али надам се да ће свако исфилтрирати оно што му треба...