1684 odgovora na ovu temu

[Atomislav]

[mel]

Boje uklopljene, odradio si sve što treba.
Bravo za oboje!

[Prase011]

Nema ništa lepše nego sa svojom decom okretati točak i planetu zajedno, bravo za vas dvoje

[Smasher]

Nema ništa lepše nego sa svojom decom okretati točak i planetu zajedno, bravo za vas dvoje

Baš tako druže. Kad je ona srećna, ja sam još više.

[MI1966]

 

Sa jučerašnje, kopiram sa fb stranice.

 

----------------------------

 

Od obične vožnje do mini avanture 

↓ ↓ ↓ ↓ ↓

 

(UPOZORENJE: opširno je, a nije se možda ko-zna-šta dogodilo, tako da baš i ne morate da čitate )

 

*

 

Stigao sam iz Soluna u Leskovac u petak uveče. Za koji dan treba da idem u Istru da radim.

Ali prekjuče sam shvatio da sam zaboravio da ponesem dve važne stvari: inverter koji se zakači na akumulator i od 12V pravi 220V struju i punjač za baterije (i akumulator). To mi treba zato što mi pojačalo za gitaru radi na baterije (12V), a i za punjenje tableta i telefona, za svetlo u kombiju itd.

 

Pošto mi bez tih stvari (a imam ih po 2 komada) nema života kad sam na turneji, morao sam da nađem rešenje kako da dođem do njih. Posle raznih peripetija (a u prvim trenucima mislio sam da "skoknem" biciklom do Soluna), našao sam kombi prevoz. Vozilo svakodnevno krstari na relaciji Beograd-Niš-Solun i obrnuto.

 

Sin je dobio zaduženje da torbu sa tim mojom stvarima odnese i da je da vozaču kombija, koji kreće sa železničke stanice Solun u 16:00. A moj zadatak bio je da taj kombi sačekam na granici, na ulazu u Srbiju.

 

*

 

Duvao je juče jak južni vetar, pa sam krenuo dosta ranije, oko 13:40.

Znači imao sam 5 sati i 20 minuta do 19:00, a to vreme postavio sam kao neki rok do kada bi trebalo da stignem na granicu.

Od Soluna do granice ima oko 250 km, pa sam računao da kombi nikako ne može sa stigne ranije, jer letnja je sezona, gužve su na granicama (ulazi u S. Makedoniju i Srbiju), ima 5 naplatnih rampi za putarinu, uzima se gorivo u S. Makedoniji...

 

Računao sam da će mi na kratke pauze otići oko 20 minuta, tako da mi za oko 113 km ostaje 5 sati vožnje, što znači da bi prosečna brzina trebalo da mi bude oko 22,6 km/h. I to mi se činilo kao jedan OK plan.

 

Međutim, vetar je bio mnogo jači nego što sam očekivao, pogotovo u Grdeličkoj klisuri, a i kasnije do Bujanovca.

Do ulaza u klisuru (prvih 20 km), prosek mi je bio oko 24,5 na sat, ali je posle do izlaza iz klisure (na 50. km) pao čak na ispod 21, tako da sam u nastavku morao još jače da gazim, inače bih probio zadati limit i stigao bih na odredište posle 19h.

 

A kako da gazim jače, kad me Sunce bije, a vetar ubija?

 

Krenuo sam u najgore vreme.

Zvezda upekla.

Vetar poludeo. Dostigao je maksimum negde oko 16-17 časova, kad sam vozio deonicu prema Vranju, koja je i dosta valovita.

 

Sunce bije (vozim prema jugu), vetar ubija (južni-jugozapadni), popijem po litar vode na svakih 45 minuta. Još i ta valovita deonica. A i generalno više se penjem nego što se spuštam, granica je na većoj nadmorskoj visini nego Leskovac, Morava ipak teče sa juga prema severu.

 

Ali, što ono kažu, motivacija je čudo.

Gazim kao što sam gazio retko kad u životu. Bilo je ranijih godina nekih situacija kada sam morao da žurim, ali ne baš ovoliko. I da to traje 70-80 km. I to u nemogućim vremenskim uslovima.

 

Vozim, vozim... i pravim računice: koliko mi je vremena još ostalo, kolika bi prosečna brzina morala da mi bude od tog trenutka do kraja.

 

A nakon Bujanovca imam i jedan malo veći uspon.

 

Činilo se da ću zakasniti 10-15 min, najviše 20. Tj. stigao bih na granicu toliko minuta nakon 19h.

 

Ali spasio me je... bočni vetar.

 

E da, kad te vetar ubije u facu, pa onda skrene i počne da udara bočno, to je jedna velika radost.

 

Nakon Bujanovca, tamo u Preševskoj dolini, dolazio mi je sa desnog boka i mogao sam brže da vozim, što sam i činio. Entuzijazam se pojačavao i km po km sve se više povećavala verovatnoća da ću ipak da stignem na vreme.

 

(btw, pauze nisam pravio, jedino one za točenje vode, a to je bilo često, kao i kad sam stao da u jednoj prodavnici da kupim flašu Cole od 1,5 lit.) 

 

Izlazim na autoput oko 6,5 km ispred granice (moram, nema drugog puta) i jurim k'o lud.

I gledam autobuse i mini buseve koji dolaze iz suprotnog pravca, u nadi da na nijednom od njih neću videti natpis "Axios", što je naziv agencije čije vozilo (veliki ili mini bus, to tada nisam tačno znao) treba da sačekam na granici.

 

Sinu sam rekao da kaže vozaču da ću doći biciklom i da ću imati zeleni dres na sebi.

 

Približavam se granici, još samo oko 2-3 km.

 

I...

 

Idu iz suprotnog smera neki autobus i neki mini bus. I jedan drugog obilaze, ne sećam se sad tačno ko je bio brži. Gledam natpise na njima i... NEEEEE... Na mini busu piše "Axios". Počinjem da mu mašem i da se derem, ali već je bio tu naspram mene, vozač gleda napred i ne vidi me.

 

Auuuu... bolje što niko nije mogao da čuje sve ružne reči koje sam izgovorio.

 

Ali šta da se radi, čovek nije bio kriv. Nesrećna okolnost je bila to što su autobus i mini bus naišli zajedno, tj. vozio je svako u svojoj traci, pa su vozači morali da budu oprezniji i pažnja im je bila usmerena na onog drugog. Da je mini bus naišao sam, verovao sam da bi me vozač primetio. Jer ipak nije baš uobičajno da biciklista vozi autoputem. A on nosi paket baš za biciklistu u zelenom dresu (taj sam)...

 

I kad smo se mimoišli, kako sam se osećao? Pa usrano...

 

Vozim 5 sati po nehumanoj vrućini, ubija me vetar, vozim najbrže što mogu i... sve za džabe.

 

I sad treba da se okrenem i vozim još 113 km nazad do kuće, a posao nisam obavio, već ću morati da se natežem sa agencijom oko mog paketića koji ode za Beograd: kad se vraćaju nazad, da ne zaborave da ga ponesu, gde sutra da ih čekam itd.

 

I kako uopšte može "Axios" (to je grčki naziv za reku Vardar) za 2 sata i 50 minuta da stigne od Soluna do granice i već je i prođe?

Imali su jedan granični prelaz, 5 putarina, sigurno i točenje goriva (jeftinijeg u NMK), pa još jednu granicu...

 

Hteo sam odmah da okrenem nazad, ali kao... ajde, kad imam samo 2-3 km do graničnog prelaza, da ne preskačem ogradu na autoputu. A i, kao, da pitam carinike na granici da li možda slučajno ide još jedan "Axios" bus. Oni će to sigurno znati, jer ovi prelaze granicu svakodnevno. Mada nisam baš polagao velike nade u tu mogućnost (jer, po meni, velika je stvar već to što voze svakog dana, sad i još da ima više vozila... važi... ).

 

Stižem na granicu 2 minuta pre 19h (odlično sam to natempirao), vidim jednog carinika koji sedi i čačka mobilni, pitam ga za "Axios"-a i on kaže "aaa, otiš'o je on..."

Ja onako bezveze upitam "da li možda ima još neki i on odgovara "da, ima još jedan u 8 sati".

 

 

 

Pa kakva sreća... Ljudi, pa je li to mogUće, što bi rek'o Mladen Delić.

 

Pitam na menjačnici za wi-fi, daje mi žena hotspot, zovem sina na Viber, kaže da je dao torbicu, sve ok.

Vidim da je prethodno napisao u porukama ime vozača i broj njegovog telefona.

 

Nakon 2-3 minuta nailazi "Axios", piše na njemu Thessaloniki (Solun), to je taj. Ali vozač pojma nema o čemu pričam kad ga upitam za žutu torbicu koju čekam. Na kraju ispadne da ima još jedan "Axios", koji dolazi za 20-ak minuta.

 

Ništa, stiže i on, prolazi granicu, vozač mi daje torbicu, častim ga sa 10€, on se iščuđuje kako sam biciklom stigao iz Le, ja se žalim na Sunce i vrućinu, na vetar koji me ubio, a sad kad mi treba za povratak izgleda da se smiruje, pozdravljam ga i krećem nazad, on me kasnije prestiže i trubi...

 

Vozim i srećan sam.

 

Da je propala akcija, ne znam kako bih se vratio u Le. Bilo bi to mučenje.

 

A ovako letim...

 

Ponovo bočni vetar, sad je sa leve strane. A kasnije, od ispred Bujanovca, čini mi se da više i ne duva. Sad kad mi treba.

Gledam drveće, sasvim je mirno, ne njišu se grane i listovi.

Ali ok, i ovako je dobro. 

Smrkava se, nema više vrućine, nema ni kontra vetra.

 

U odlasku mi je prosečna brzina na kraju ispala oko 23 km/h (malkice ispod), ali performans mi je bio (uprkos vrućini) za 29-30 km/h, tj. toliko bi bilo da nije bio tog drljavog vetra, ja mislim...

 

U povratku, onako srećan što na leđima nosim žutu torbicu (dobio sam je na B-Hard 2023.) sa punjačima i inverterima, opet dajem svoj maksimum. Tokom celog puta.

U Grdeličkoj klisuri, tih oko 25 km, ipak je bilo malo (ali stvarno malo) povoljnog vetra, sudeći po listovima sa drveća.

Prosečna brzina u povratku malo iznad 29 km/h.

 

Ukupno je ispala oko 26 km/h.

 

Kamo lepe sreće da mogu uvek tako da vozim.

 

Ali ok, barem mi je ova vožnja pokazala da još nisam za staro gvožđe... Jer često mi se čini kako više ne mogu da vozim kao pre 3-4-5 godina.

Znači izgleda da još uvek mogu dobro da potegnem, samo mi je potrebna dobra motivacija.

 

U povratku skrećem 3+3 km sa rute, svraćam do kuće jednog prijatelja, ali ne nalazim ga...

 

Vožnju nisam snimao uobičajno telefonom, već tabletom (jer Viber imam samo na njemu), a on ima neki glupi običaj da povremeno izvlači prave linije po ruti.

Dešava se da me, kad stanem negde, pa ponovo krenem, pita da li hoću da nastavi da snima vožnju ili da je završi. Ja to ne vidim (jer mi je tablet u torbi) i on ostane na pauzi do sledećeg mog stajanja i posle na toj deonici izvuče pravu liniju. 

Ovde se to desilo dva puta (sliku ostavljam u komentaru).

 

Telefon mi uvek sve lepo snimi.

 

(vožnja od 234 km i oko 1700m+)

 

Attached Thumbnails

•