Како од ~40 км пута направити скоро 70? Редак је таленат потребан. Но, прво да сумирам:
Укупно км: 107
Укупно време: ~11 сати
Време: Сунчано и веома топло већим делом
Укупан утисак: Фантастичан, али са проблемима
Трошкови: око 20 евра (гориво + јогурт + сок)
Од извора колико путића?
Врсар и Умаг, а и све између, су места дуж западне обале Истре, некада највећег полуострва у Југославији, а данас у Хрватској. Прошле године сам извезао руту од Ровиња до Пуле, па сам сада желео да извезем, видим и истражим и тај северни део који ми је већ више пута измакао. Међутим, километража од Ровиња је повелика и јасно је било да не могу да је извезем за један дан ако хоћу да разгледам, сликам и истражујем. Односно, да уживам. Зато сам одлучио да кренем из Пореча и тако скратим руту на око 30 км у једном смеру (директним путем), што би оставило довољно времена за све, поредећи са вожњом до Пуле. Међутим, убрзо се испоставило да је паркирање у Поречу практично немогуће, поготово бесплатно. Да не бих даље скраћивао руту, одлучио сам да је продужим и кренем из Врсара, што је око 40 км, ако се не скреће са главног пута.
Додатни проблем је био што је Гугл проценио да ми је за пут до Врсара (заобилазни, без плаћања прескупе путарине и тунеларине) потребно око сат и по. Дакле, требало је устати рано и возити до тамо.
Први мачићи
Коначно сам изабрао један понедељак за авантуру, јер је недељом смена туриста, па је гужва, а пуно је и викенд-ратника. Кренуо сам отприлике како сам и желео, у 8 сати, са идејом да будем у Врсару око 9:30. Само до врха Учке (прескакање тунела који наплаћују скоро 5 евра у једном смеру) било је потребно око пола сата, али је и даље требало да стигнем на време. Међутим, пут до Лупоглава, са идејом бесплатног коришћења мотопута до Пазина, трајао је мало дуже, јер је јако лош. У најбитнијем делу, када треба приступити мотопуту, пута уопште и није било. Озбиљно. Нису скинули асфалт или тако нешто, него је била гомила багера и камиона, а од пута само песак и шљунак. Срећом, испоставило се да "пут" није уопште затворен за саобраћај? Ваљда је и њима било јасно да нема алтернативе. Е, онда је дошла на ред игра навигације која ме водила скроз кроз Пазин, уместо обилазницом. Па два промашена скретања, мени потпуно непознат пут, често и врло узак. У Врсар сам стигао тек после 2 сата вожње, а на бајк сео тек око 10:15. Покренуо глупави Спортс Трекер, најгори програм свих времена (биће јасно касније), све проверио и припремио и започео вожњу, иако је било прилично касно. А рута врло амбициозна, као и обично. Од Врсара до Умага што је могуће више уз саму обалу (много дужи пут), па онда још на север, до Савудрије и мало туда, па онда кроз њиве и воћњаке до Бртонигле и даље на Вишњан (опсерваторија), поред неких пећиина и литица, вероватно и кроз Бадерну и Свети Ловреч, па назад у Врсар. Сад бисте сигурно волели да видите трек из СТ-а? Е па, нема.
Дакле, кренух на ту вожњу. Паркинг место сам нашао одмах слободно, што ме баш обрадовало. Било је на сунцу, али ионако нисам очекивао да се вратим много пре мрака. Нисам залазио у Врсар, јер није било времена, а и планира сам да тај први део обиђем детаљније на некој будућој вожњи од Ровиња до Пореча. У близини одмах почиње (уска) пешачко-бициклистичка стаза, али се испоставило да је она потпуно разрована и уништена, па од труцкања не може да се вози брже од 5 на сат.
Прва станица је био Динопарк у оближњој Фунтани, који сам само мало усликао споља. Неки парк скулптура ми је промакао, али сам нашао... изворе. Тачније, неколико базенчића који су ваљда (били) извори. Одатле, путем уз обалу. У једном тренутку, долази се до ознаке да уз обалу наставља пешачка стаза, а бициклисти упућују десно, около. Наравно, сви возе бицикле пешачком стазом. А и није било баш јасно да ли је стаза искључиво за пешаке. Могао сам и да гурам мало бајк по стази, да се држим обале. Но, верујући да је за бициклисте направљена нека стаза "одмах ту", кренуо сам "обилазницом" и ускоро схватио да је то била велика грешка. Улетео сам у сред огромног кампа где се није знало ни на коју страну треба ићи. Срећом. Зашто срећом?!
У неколико наврата, помислио сам да проверим мапу на телефону и видим како и где могу да се спустим опет до мора (у камповима је незгодно, јер на неким местима стоји знак забране снимања). Нисам то одмах урадио само зато што ме мрзело, али када се потпуно изгубих, није било друге. Ја за џеп ранца, а он отворен и нема телефона! Ок, можда сам га махинално ставио у другу торбицу? Не. Знао сам одмах шта сам направио - остао је на колима. Иначе у животу нисам ништа спустио на кров аута, а не бих ни овога пута. Тим пре што сам већ био покренуо СТ, па није било разлога да га не ставим директно у ранац. Међутим, на кров сам већ био спустио фотоапарат, па сам закључио да сигурно нећу заборавити телефон. Но, сваки пут пре саме вожње окинем пар слика, да имам тачно време поласка на вожњу. А после тог сликања, апарат јесам ставио директно у ранац! И тако је телефон остао лепо на крову. Наравно, морао сам брзо назад, али како нисам могао у потпуности да одбацим могућност да ми је телефон испао успут, морао сам да се вратим истим путем. Само... како наћи исти пут у непознатом кампу у ком сам се већ изгубио? Наравно, неколико пута сам промашио стазу губећи време. Помислио сам и да замолим некога да ми позајми телефон да позовем свој број, да се евентуално договорим са оним ко је узео телефон. Неколико проблема:
1. Схватио сам да не знам свој локални број у Хрватској, а роминг би коштао и више од телефона. Сетио сам се да пар људи има тај мој број, али они су и сами или у ромингу или нисам знао њихове бројеве напамет. Сасвим случајно, пар дана пре тога сам гледао хумористичку серију о преживелима пада авиона на пусто острво који имају само пар минута батерије у сателитском телефону и не могу да се сете ни једног јединог броја да позову. Невероватно, али очигледно истинито.
2. Ако је неко већ узео телефон, можда се неће ни јавити. Ако још нико није узео телефон, можда ће управо звоно да га привуче да га узме.
3. Постојала је реална могућност и да мене неко други позове, привлачећи тиме пажњу на телефон, па сам морао да журим назад.
Притом је било јасно да ће бити већ 11 сати када стигнем до аута, па је било упитно има ли уопште смисла после тога поново кретати на вожњу. Занимљиво, то питање ће се показати као потпуно сувишно.
У повратку видех и где су оне скулптуре и баш на том месту ми је трећи пут пукао наставак који се користи за монтирање камере на бајк! Као и прошле године на тој вожњи Ровињ - Пула и као и пре тога у Београду. Исти проблем, исто пуцање. Срећом, бар сам одмах приметио и покупио камеру, Но, како није било другог начина за монтирање камере, било је јасно и да од вожње више нема ништа. То је био крај.
Уз невиђену срећу, телефон сам ипак затекао на крову. Танак је (ништа посебно, просечан, али сви телефони су ненормално танки), а притом се није добро видео од оних уздужних шипки за монтажу кровних носача. И потрефило се да нико из околних зграда није излазио на терасу (вероватно би приметио одбљесак). Срећа у несрећи, али после тога сам само мало обишао Врсар (леп градић) и вратио се назад.
I get knocked down
Срећом, имао сам два наставка у пакету опреме који могу да послуже за монтирање камере. Нису предвиђени за носач за бајк, али после једне провере деловало је да ће моћи да издрже. И ткао, после пар дана, следио је нови покушај. Е сад, овде ћу бити необично кратак.
Врсар
Како рекох, леп градић. Али врло брдовит. То омогућава леп поглед, али је за бајк јако незгодно. Лако се стиже до мора (само доле), има пуно паркинг простора, а ка југу је и низ плажа, углавном каменитих. Атмосфера је прилично лепа, али нема ничег посебног.
Фунтана
Месташце које се практично наставља одмах на Врсар. Вероватно најпознатије по Динопарку, односно парку са диносаурусима. Не, не, наравно да нису прави, али споља делује као да би могло бити интересантно за клинце. Само сад никако да се сетим цене, али чини ми се да је било поскупо (за одрасле). Онда је тај парк скулптура и камп који је доступан само за госте. Уопште, кампова има доста дуж целе западне обале, а могућност несметаног проласка обично је обрнуто сразмерна уређености кампа. Мада има изузетака.
Потом следе поменути извори и онда стаза која води у други камп. Сада сам ту ипак пешачио стазом уз обалу, док нисам утврдио да је заиста могуће и возити. Тај део обале је одличан, дефинитивно бих се радо бућнуо. Наравно, у близини је и незаобилазни нудистички део, а потом и нудистички камп(ови). Још од оне епизоде у Ровињу 2011, схватио сам да су нудистички кампови рај за бициклисте. Омогућавају да се освежите, али без потребе за вукљањем купаћих гаћа или пешкира. Но, овога пута нисам имао времена за то, што ћу платити убрзо.
Од Фунтане, могуће је возити се практично уз саму обалу све до Пореча. Уз то, свуда има јавних тушева на којима су и чесме, па је леко допунити воду. Веома важну воду.
Пореч
Град(ић) ме прилично изненадио. Сви кажу да нема ничег посебно занимљивог и то је можда и тачно (базилику практично ни споља не можете да видите и сликате без плаћања улаза, што са бициклом ионако није могуће). Међутим, Пореч ми је деловао као већи од Ровиња. Можда и због тога што су улице и тргови много већи, све делује некако пространије. Уз то, изненадио ме и број туриста којих као да је више него у Ровињу.
Сад немам трек вожње, али мислим да је после Пореча све теже држати се строго обале. Није немогуће, поготово у неким деловима, али мислим да више није као у делу од Фунтане до Пореча. У ствари, око Червара јесте, али се потом ситуација мења. А и ја сам схватио да ми је већ отишло превише времена. А и снаге, због јаког ветра и офроуд труцкања у полустојећем ставу. Одавно је прошло било време за ручак (13 ч), али нисам имао баш где да купим неки сок да поједем припремљени сендвич #1. А некако сам планирао био да до 13 ч већ стигнем у Умаг и да тамо ручам.
Новиград
После одличног спуста са главног пута (на који сам морао да изађем код кампа Лантерна, односно код Вабриге) следи вожња занимљивим путем преко ушћа реке Мирне. Баш лепо нарпављено. Само је уско, па је за бициклисте незогдно, иако возачи пазе на бициклисте. Још горе, после тог преласка следи успон пре града, па се додатно успорава. А онда у граду следи плаћање данка америчкој глобализацији. Постоје два велика супермаркета, бициклистима неупотребљивих. Нема киоска. Постоје две трафике исте фирме од којих једна не ради, а друга није имала онај ПроСпорт изотоник који волим. Бензинска пумпа их је имала, по скоро 50 % вишој цени, али су били топли. У фрижидеру!? Две мале продавнице су биле затворене (једна наизглед трајно), а један мањи супермаркет, где још и може да се остави бицикл, такође их није имао хладне. Тачније, хладе само мале флашице (стандардно коштају око 1 евро). Исти систем као што су ми у Београду објаснили да је недавно укидање хлађења Кока-коле од 2 литра у ствари по диктату саме Кока-коле, да би (бар лети) људи били принуђени да се освежавају у кафићима, по астрономским ценама. Наравно, ја не падам на те форе, па сам купио јогурт који и даље одлично иде уз сендвич, а морају да га хладе.
Једино што је ручак дошао на ред тек у 15 ч када сам већ био исцрпљен. А кад сам појео сендвич и помешао мало чоколадног кекса са јогуртом, било ми је мука и још сатима после тога мислио сам да ћу да повраћам. Чак сам и желео. Једва наставих даље, јер сам у Умаг хтео да стигнем током тениског турнира који се завршава сутра. Не знам ни ја зашто. Зашто сам желео, не зашто се завршава. А већ годинама ми измиче, јер увек некако баш у време турнира пада киша.
Дакле, даље сам наставио главним путем, јер сам био исцрпљен и нипошто ми није било добро. Штета, јер мислим да сам могао да нађем и много бољу руту, иако на самом излазу из Новиграда постоји одлична и широка бициклистичка стаза. Нажалост, таман кад помислих како ћу лагано и господски да стигнем њом у Умаг, она се завршила.
Умаг
У ствари, град нисам ни видео. Једва се довукох до тениских терена колико ми је било лоше. И онда још, када хтедох да наставим снимање, камера запишти и исписа да је картица попуњена. Нисам имао ни представу када се тачно попунила. Срећом, управо прегледах снимак и видех да се попунила управо у тениском комплексу! Дакле, није све било узалуд. Али, недостајало је буквално пар минута да се и то деси. А још сам се нервирао и зато што сам пар пута заборавио да искључим камеру на дужим паузама. Ах, важно да је снимљено све до Умага. Онда хтедох чак и даставим картицу из телефона, али наравно да је нисам извадио пре почетка вожње, а онда је требало гасити телефон, што значи и прекид трека. Био сам толико сломљен и планирао сам више да пешачим назад него да возим, па закључих да то ионако неће никоме бити занимљиво.
У оближњој продавници (до које сам морао да пешачим) нађох коначно онај ПроСпорт и то хладан. Испио сам га скоро на екс (0,75 л). Онда и седох испред, у хладовини, да се мало одморим. Није било помоћи. Стање ми се још увек сваког тренутка само погоршавало. Опет сам желео да повраћам.
До Умага ми је било потребно тачно 7 сати вожње. Ништа више није долазило у обзир од амбициозног плана. Што је најгоре, уместо да се сконцентришем више на деоницу Пореч - Умаг, јер планирам да возим и Ровињ - Пореч, нисам оделео да направим управо супротно - науживах се истражујући обалу пре тога, па је северни део извисио. Ах. Сад ми је већ било толико лоше да сам се озбиљно питао како ли ћу стићи назад до кола. То је мана ових кружних тура које почињу... на кружници. У Београду, колико год возио по околини, некако ми је кућа близу центра круга, па сам увек релативно близу. Сада бејах 40 км од аута, полумртав. Какво црно разгледање Умага, није долазило у обзир. У ствари сам одлучио да првих сат времена само пешачим дуж главног пута. Можда је обалски пут лакши, али нисам имао снаге да га тражим и ризикујем.
Но, како је време пролазило, мени је ипак бивало све боље, а мислим да је то највише због слабљења сунца. Како закључих прошле године, дефинитивно ми више не прија као раније. А можда је и до тог ПроСпорта и његових... шта беше имају та пића? Кашичицу соли? Иначе сам воде стално имао више него довољно, због тих тушева успут, а у Новиграду постоји чак и јавна чесма у парку, иначе скоро незамислив призор у туристичким местима.
На крају, до Врсара сам добар део пута ипак педалао. Не рачунајући један налет грчева, све је било ок. Осим што су... даљинокази катастрофални. На три узастопна знака, међусобно удаљена по пар километара, стоји да до Врсара има још 10 км. После тога следе три знака на којима пише 6 км, а потом два која кажу 8 км!? Ван памети. Доадтни проблем је био што претходно нисам возио главним путем, па нисам ни знао шта да очекујем. Но, некако стигох назад до аута. Око 20:30. Онда сам извадио телефон, СТ се појавио. Био је на крупном приказу мапе, јер ми је пар пута затребала. Притисао дугме да се вратим назад на главни екран и снимим трек, кад оно "пуф" - нема више програма. Нема ни трека. Све је нестало у тренутку. Никад више СТ.
Закључак
Исте грешке као и раније, мада је овде највећи проблем ипак био то што сам стицајем несрећних околности морао да кренем чак из Врсара. Да сам могао из Пореча, како сам хтео, све би било у реду. Или да је било 22 степена, а не 32. Но, оно што је много важније - цела вожња је у ствари предивна и фантастична. Цео крај. Великим делом је могуће пратити обалу. Море је потпуно чисто. У камповима има разних занимација и мислим да је за породице са децом, бар лети, камп најбоља могућа опција. Имају друштво, море, разне занимације, а многи кампови и повелике базене.
Деоница је и много занимљивија од оне јужне (Ровињ - Пула) и не знам како бих уопште изабрао у ком месту да се "угнездим". Али свакако је најбоље обићи целу обалу на неким излетима. Нажалост, улагање у инфраструктуру није баш импресивно, па су тротоари, улице и бициклистичке стазе често у лошем стању. Но, возикање уз обалу је милина, нарочито офроуд.
Главна мана ове деонице је исрпљујуће горедолирање улица које траје целим путем. Апсолутно успон за успоном. Уз то, ја сам имао несрећу и да је било пуно ветра. (био је најављен у прогнози, али нисам имао избора) Друга мана је преоптерећеност свих путева. Мотопут је просто сувише далеко и већина се одлујуче за возикање уз обалу. Буквално би требало направити пут у самом мору да би се саобраћај растеретио. Нажалост, многи залазе колима и тамо где им баш није место. Личи на београдски Кошутњак за Први мај. Само нема роштиља. Ипак, однос према бициклистима је углавном изузетан, поготово када возе странци.
Како рекох, кампова има на све стране и неки су заиста врхунски, мада и они јефтинији нуде довољно. А дуж целе обале има довољно тушева са чесмама, па вода није проблем. Што се цена тиче, не знам ни сам. Један ценовник пица у Поречу је деловао сасвим ок, али нигде није писало колике су. Занимљиво је и да по разним постерима делује да свуда, у сваком тренутку, постоји неки провод. Ипак, Аquacolors аквапарк не ради. Не знам зашто.
Све у свему, одличних и предивних 107 километара, а притом је остао неистражен добар део обале, као и бројна околна места са својим знаменитостима. Да, Хрвати су за све поставили лепо знакове и упућују туристе (и домаће) где год могу. До тврђаве, археолошког налазишта, пећине, итд. Само ми кријемо оно што имамо. Хм, ово може и другачије да се протумачи. Дакле, жао ми је само што нисам могао да почнем из Пореча и детаљно истражим и обиђем све што сам планирао. Неки други пут.
Иначе, у повратку сам прескочио мотопут, очекујући гужве због новог таласа туриста и одласка старих. И нисам погрешио. Споредни пут (углавном магистрала) до Пазина био је скоро празан, док су на радију јављали да је на мотопуту прилична гужва. До Пазина, па пречицом на мотопут до Учке. Онда преко планине, јер једноставно не дам паре за тунел (два проласка скоро 10 евра). Изгуби се само десетак минута, а гориво потрошено на успон потпуно се надокнади на спусту. И тај пут је био готово празан. За повратак ми је било потребно око 1:40 ч, дакле скоро потпуно исто као у одласку, када сам мотопутем ишао скроз од Учке до Врсара.
Сад ме све боли, па одох у море...