Добро, до сада сте сигурно и очекивали да се план некако распадне, ништа ново.
Елем, прошле године сам возио од Ровиња до Пуле (имате тему овде, плус слике и комплетан видео снимак у реалном времену). Ове године сам прво покушао да возим део од Врсара до Умага (имате и ту тему овде негде), а сада је требало "попунити рупу" вожњом од Ровиња до Пореча. Да, да, Пореч је изнад Врсара, али Ровињ - Врсар је сувише кратка деоница да би била занимљива. Или...?
Укупно км: 90
Укупно ч: 10, 11 или тако нешто, није ни важно.
Трошковник: ~20 куна за киселу и ледени чај, још 11 за изотоник пиће, па ~15 евра за гориво и 26 куна за путарине, то му дође око 22 евра. Требало је да дам још 15 куна да се попнем на звоник у Врсару, али ме некако мрзело.
План
Да, од тога све почиње. Обично наопако. Нисам много истраживао, јер ми је обар део био познат од раније. Углавном сам се бавио оним делом где сам 2011. налетео на свингерску плажу (прича о томе је на линку у потпису), односно налажење правог пута до Лимског канала. Потом сам истраживао постоји ли око чувеног нудистичког кампа Валалта неки путељак до обале и самог почетка канала, а онда и даље, ивицом литице (добро, не обавезно самом ивицом) до његовог краја. И онда део до Врсара, опет ивицом канала. Видео сам да постоје изгледа две паралелне стазе, па сам желео да нађем ону која је деловала као да је ближа каналу и да се боље види. Врсар сам обишао већ раније, нисам имао шта да проучавам, а део до Пореча извезао прилично детаљно уз обалу. Но, потом је требало да одем до Вишњана (опсерваторија) и околних села, па назад за Ровињ.
Ровињ
До тамо стандардно Истарским ипсилоном, али уз прескакање тунела Учка, јер сматрам не само да не треба да се наплаћује, него да је безобразно скуп. Само тај један тунел, који притом има само једну цев, кошта као већ прескупа путарина од Загреба до Ријеке. И то им пролази само зато што је стари пут, преко Учке, изузетно незгодан, компликован и напоран. Ал' инат је чудо.
Елем, када се пређе на другу страну и укључи на мотопут (то је оно што ми зовемо "полу-аутопут"), путарина до Ровиња је 13 куна. Иако на сајтовима пише 18. У оба смера и даље јефтиније него један пролаз кроз тунел (око 35 куна односно безмало 5 евра).
У Ровињу ме сачекало непријатно изненађење. Чувени земљани паркинг код стадиона и даље је земљани и неуређен, али сада највећим делом припада неким хотелима. Имају ознаке, рампу и кућицу са чуваром.
"Не могу вас пустити", каже он.
"А да ли може у овај други део, ка стадиону?"
"Тамо бих вас могао пустити."
"А колико кошта?"
"Колико се договоримо."
Укратко:
"Ако ћете цијели дан, а да ми дате само 20 куна (његов пример, нисам ништа поменуо, он је чекао моју понуду, а ја његову потражњу), онда се нећемо договорити."
"За 50 куна могу да паркирам и било где на обали."
"Мислите да ћете наћи мјесто?"
Итд. На крају сам се окренуо да изађем из уличице, кад на самом њеном почетку, међу дрвећем, на ничим означеном комаду земље, посут шљунак, са неколико већ паркираних аутомобила. "Ах, ниче још један дивљи паркинг", помислих и стадох ту. Тек што смо скинули бицикле и планирали да кренемо на вожњу, наиђе човек да каже да то припада његовом ресторану и да можемо да останемо негде до поднева (било је око 9:30). Но, он нам објасни и да је онај паркинг у наставку, ка стадиону, у ствари потпуно отворен јавни паркинг. И бесплатан. А матори хтео да узме 50 куна... Препаркирах тамо, успут изгубих и једва нађох микро-сд картицу, па на вожњу коначно кренух око 9:45 или 9:50.
Неплан
Дакле, ситуација на терену сасвим другачија. Рачунао сам око сат времена на обилазак обале и доласка до канала, потом сат времена на завлачење уз ивицу и тражење најбоље пута и онда још сат времена до Врсара, са друге стране. Уз доодатних пола сата, па чак и сат. Међутим. Већ на самом почетку сам се мало погубио и залутао. Нисам могао да се сетим тачног пута од пре 5 година, јер ту деоницу нисам био ни снимио. Онда додатно завлачење уз обалу, избагавање нудистичких и свингерских плажа (није ред снимати 
), провера мапе, итд. За првих сат времена не да нисам стигао до Лимског канала, него сам тек са секс обале успео да нађем пут који води где треба (па сад свако за себе нека одлучи где то треба ). Онда опет неке стазице, па кренеш, па не може, па се враћај назад. Стигао до Валалте, нашао пут уз камп, али у односу на време са сателитског снимка, сада је камп изгледа проширен. Уз то је постављена и ознака да је стаза приватна, а на крају стоји и ограда. Враћај се назад, тражи, гледај. На крају питам на уласку у камп. Нема никакве стазе. Постоји неки пут/пролаз/стаза, али унутар кампа. Није проблем што је нудистички, али улаз се свакако плаћа, а ко зна и колико би ми времена било потребно. А ја желим само да возим уз обалу, не да се шеткам по кампу. Уз то, није ме одушевила идеја о нудистичкој вожњи бицикла. 
Дакле, окрени се назад, на "главни пут" ка Ровињском селу. У ствари, он се убрзо претвара у офроад стазу и то прилично добру, чак одличну. Али, са те стазе не види се баш ништа. На једном месту реших да пратим попречну стазу/пут ка каналу, надајући се да ћу бар моћи мало да сликам, ако не и да нађем неку стазу уз литицу. Нажалост, ништа од тога. После доста мука ударих у зид од шибља и дрвећа. Без бицикла и дреса још би се и дало провлачити, али овако ме мрзело. Покушао сам да истражим и неке од гомиле стазица паралелних са оном главном, али ни за њих није било јасно да ли игде воде. Још кад наиђох на ловачку "чеку" реко' боље да се склоним да ме неко још и не упуца као срндаћа. Уосталом, време је просто летело.
Успут постоји неколико означених туристичких локалитета на којима се налазе и мапе свих. На месту где је рачвање ка (једином?) видиковцу изнад канала, застадох. Није ми се баш ишло, јер сам схватио да на другу страну морам да идем скроз около-наоколо. А нисам више био ни тако одморан, а и вода је била при крају (понео стандардно 2 литра, али од почетних тушева у Ровињу више нема где да се досипа). Но, "кад већ изгубих толико време испитујући неозначене стазице, вала могу да обиђем ову за коју бар знам да води до канала", помислих. Додатни проблем је био што је до тог видиковца (и назад) било много више педалања него до Ровињског села, али шта је ту је.
Срећом, видиковац заиста пружа фантастичан поглед на канал. Само уз бројне проблеме. Осим што је обилазница релативно дугачка и напорна (поготово назад), на крају стазе је само окретиште за аутомобиле, велики дрвени сто са клупама, дрвени (!) држач за бицикле и - шума. Потребно је пажљиво истражити (или питати, као што сам ја урадио) и приметити додатну стазицу (јако уску, бицикл је боље оставити на оретишту, што ја нисам урадио ). Њом се иде по камењару до саме ивице литице. Баш како сам тражио. Ко погледа још пажљивије, приметиће и путоказ односно ознаку за ту стазицу, али она је нагнута/срушена и заклоњена растињем. Елем, "видиковац" нема никакву платформу, ограду или било шта слично. Буквално је неко само прокрчио ту стазицу (вероватно заљубљени парови) и онда је то означено као видиковац. Поглед јесте прелеп, али... то може и моја баба.
Ровињско село
Дакле, стаза је већином офроад и прилично добра. Само би могла бити и боље означена. Можда сам ја луд, али не волим када се препушта људима да сами закључују шта је "главни правац". Негде (можда и у већини случајева) јесте очигледно, али не увек. Углавном, када се стигне у Ровињско село, постоје опет путокази са бројевима, али немате појма куда они воде. Осим тога, ни на који начин не покушавају да вас заинтересују за само месташце, а оно је и лепо и занимљиво. Још важније, има продавницу. Дакле, по изласку на асфалт пут некако води лево и онда лагано узбрдо до велике раскрснице. То је магистрала (рецимо) која десно води назад у Ровињ, а лево до аутопута за Ријеку, али и ка Лимском каналу. Довољно је продужити горе можда 200 метара и наилази се на малу продавницу. Како сам знао? Имам таленат за проналажење продавница. Нема изотоника, али је понуда солидна и пиће солидно расхлађено. После мало размишљања, ја изабрах ледени чај као додатак сендвичу за ручак. Грешка. Требало је да узмем киселу воду. Због чега? Осим што би и даље била одличан додатак ручку, киселу бих лепо попио да утолим жеђ, а онда бих могао да купим и ледени чај и наставим пут. Овако, нисам више био много жедан, па бих морао био да носим киселу са собом. А знате шта се дешава када се кисела труцка на бициклу? Уз то, угрејала би се врло брзо и изгубила сврху. Зато одлучих да не узмем додатно пиће (грешка), него да ћу то учинити у Врсару, убрзо. Наравно, нити је Врсар убрзо, нити сам имао довољно воде до њега. Тачније, око 4 гутљаја. Ах...
У ствари, овде је највећи проблем наћи пут за даље. Прво, нисам био сигуран да ли је наведена магистрала мотопут или не. Друго, превише је било саобраћаја и треће, желео сам још мало да истражујем. Проучивши мапу, видех да потенцијално постоји споредни путељак кроз неколико заселака. "Потенцијално" зато што га једна мапа има, а друга нема. Један пут води кроз тунел испод магистрале и на погрешну страну, али за други је деловало да је идеалан. Тражи, тражи, па ћеш наћи. Наравно, сателитски снимци и мапе су застарели. Тај други пут је у међувремену ограђен, вероватно још у време изградње магистрале, па се не може преко. Срећом, испоставило се да онај пролаз ка "погрешном" путу има и одвајање које га спаја са овим који сам ја тражио - ка селу/засеоку Жунтићи. После почетног асфалта, пут се претвара у релативно добар офроуд који није тешко пратити. Онда само право ка Сошићима где скоро промаших жељену... стазу. То је још један проблем - неке стазе су означене на другачији начин, под марком "Истриа траил", не "Истриа бике", али то човек сазна тек када тамо стигне. Елем, ово није била толико стаза колико каналић за кишу. Врло тежак спуст за који сам одмах запамтио да треба избећи у повратку. По силаску на ону магистралу одлучих да избегнем и наставак пешачке стазице, јер једноставно није за бицикл, па се само сјурих доле, до почетка (или завршетка) Лимског канала. Ту је и нека пећина коју нажалост нисам ни покушао да обиђем, јер ми се једноставно "није дало", како то кажу Ријечани. Што се обале тиче, постоји уређена плажица, понуда бродских обилазака канала који су сигурно одлични и не претерано скупи (100 куна, односно ~14-15 евра). Има и неколико ресторана и кафића, уз додатни туристички део са дрвеним кућицама и наводно локалним производима (углавном маслиново уље и алкохол). Све изгледа лепо и пријатно. Али, нема нигде воде. Ја на још 2 гутљаја. Имају у фрижидеру поред сладоледа, али само од пола литра и кошта 12 куна. Стандардно би била 7. Мени је и то језиво скупо (преко 100 динара), па 12 не долази у обзир. Да је литар и по, ок (стандардно се нађе већ за 5-6 куна), али овако не.
Лимски канал 1
Изгледа јако лепо одакле год да се гледа. Занимљив је и због тога што иде благо цик-цак, али свакако је најимпресивније видети потпуну пошумљеност целог кланца са обе стране. Једини је проблем што је мало места са којих можете да уживате у таквом погледу. Срећом, са те плажице постоји (веома стрма) пречица која је притом и затворена за саобраћај, па сам је искористио да се попнем опет на главни пут, да не морам скроз около. Ни са једног места се не види лепо канал. Пречица је у лошем стању, на једном месту се и одронила, па је зато и затворена. А када се изађе опет на магистралу, она је и даље прилично стрма (бар после скоро 5 сати на бициклу). Но, најгоре је што је и веома оптерећена, а уска. Баш незгодно за вожњу, али алтернативе нема. Истина, постоје неке стазице, али треба знати тачно где су, а притом су обично тешке и за пешачење, камоли бицикл. Желео сам био да обиђем и стене за пењање, али нисам имао ни времена ни снаге. На крају, нисам више имао живаца ни да тражим те стазице, а поготово оне још споредније, ближе каналу, него сам само запичио магистралом. Која, наравно, иде мало около и има доста горедолирања. Како ме ветар већ био одувао, није ми баш пријало. Мада, не би ми пријало и да ме није претходно одувао.
Врсар
И онда коначно Врсар. Како рекох, већ сам обишао градић, па сам знао и где и шта. Прво у продавницу, по хладну киселу коју стукох за пар минута. Прошао кроз стари део града, потом обалу и до видиковца на брду. Нисам се попео на звоник. Стајах и гледах, али жена која је била испред и продавала улазнице није ниједном покушала да ме заинтересује да купим карту и бацим поглед одозго (ако је уопште могуће). После свега, кренух уз обалу, са идејом да видим више него раније, али и да продужим скроз до тих шумских стаза.
Наравно, ствари су се опет закомпликовале у камповима. Оно је страшно. Стварно не знам како се људи тамо сналазе. Кампови су ОГРОМНИ. А онда углавном и ограђени (разумљиво). Како год покушах да нађем излаз, ударао сам у неку ограду. А видим пут са друге стране. Мало је фалило да прескачем. Кад коначно нађох излаз, девојка ми унапред подиже рампу, кад оно - то је сад улаз у нудистички део кампа! Аргх. Наравно, нема снимања. У ствари, баш ми је и било до купања, али сада је мисија била наћи шумске стазе. Срећом, веома љубазна девојка ми објасни како да изађем из лавиринта и нађем жељени пут, али остаје питање због чега ми је тако спремно подигла рампу за нудистички камп...?
Лимски канал 2
Е, то је већ нешто сасвим друго! Истина, нисам нашао (а баш ни тражио) ону доњу стазу (из овог смера мислим да је и много тежа за вожњу), али и она главна, део тзв Казановине руте је апсолутно фантастична. Лимски канал се углавном не види, односно од шуме се не види практично ништа. Па ипак, сама та шума је довољна да се на канал потпуно заборави. А ужитак траје поприлично. И притом стаза, иако се спушта и до само ~15 метара, а потом пење и на 100 (и завршних 120) није уопште била тешка, чак ни после свих претходних напора. На неким местима јесте мало јачи успон, али он увек траје веома кратко, а често постоји и простор за хватање залета. Осим тога, стаза је (коначно!) скоро беспрекорно означена. Треба само знати (срећом, а и чудом, ја сам знао) да је кружног типа и да се у једном тренутку враћа назад ка Врсару. Но, то место је прилично очигледно.
На крају сретох и неке циклотурере са којима се мање-више заједно спустих опет магистралом до краја/почетка канала (одличан спуст!). Онда су почели проблеми на успону са друге стране. Оставих циклотурере да одмарају (и они су ишли ка Ровињу) и запех до врха. Наравно, избацих из главе ону пешачку пречицу и одлучих да се држим магистрале. Неколико пута сам морао да станем просто да бих прпустио аутомобиле (и кампере), али после 20ак минута био сам коначно на врху! Има после тога још горедолирања, отприлике до оне раскрснице у Ровињском селу, али ништа страшно. А онда - спуст (углавном).
Ровињ
У ствари, то је исти пут којим се од аутопута и стиже до самог Ровиња. И даље релативно узак, а врло оптерећен. Бар бициклистима добро дође ограничење на 40-50 и ретко 60 км/ч. Треба само мало пратити путоказе и то је то. Мало ме штрецнуло када су путокази дигли руке од Ровиња и почели да причају о Пули, али све је било у реду. Неки путеви воде ка северном, неки ка јужном делу града. Ја изабрах северни, а на крају окренух право у центар. Мало још прођох кроз централни део који је био скоро потпуно закрчен туристима. Наравно, на све стране су била нека дешавања, а додатна су тек била припремана. Ресторани дупке пуни премда их је у том централном делу баш пуно. Цене? Нисам претерано обратио пажњу, а нису ни све истакнуте или читке. Али, приметих да је хамбургер 20 куна што је око 2,7 евра. Истина, не знам колики је. Порција ћевапа која на слици не делује нарочито издашно била је око 35 куна. Пице нисам ни гледао, али Ровињ није јефтин. На пијаци је све мање истакнутих цена, укључујући оне за бело грожђе (пре пет година било је трипут скупље него у Ријеци). Но, приметна је инфлација. Шарена икебана направљена од низа разних паприка и још понечег коштала је раније 20 куна. Курс евра је остао практично непромењен, али је цена исте икебане сада чак 30 куна.
Закључак
Дефинитивно ми је северни део западне обале Истре далеко занимљивији од јужног, осим оног јужног дела самог Ровиња, са фантастичним стазама уз обалу којих другде нема (бар без гомиле шљунка и туцаног камена). Волео бих да истражим ове крајеве још детаљније и свакако много чешће, али и да дођем на опуштено купање и шетњу, не само вожњу. А ко воли да се вози, слепо праћење неке означене стазе свакако је једноставније решење од идеје да се обиђу нека конкретна места и тражења најбоље комбинације стаза за то.
Наравно, слике ће бити много касније, филмови још много после тога, али за почетак ево коначно нечег сасвим новог - руте!
https://www.strava.c...ities/664619101
Бтв, занимљиво је да ми је програм Run The Map евидентирао другачије вредности за укупан успон и калорије. Мислим, занимљиво ми је зато што то значи да се Страва не ослања на те добијене податке, него према рути сама обрачуна. Иначе, програм је обрачунао 1880 метара успона и 2759 потрошених калорија (притом се у програм уноси тежина возача, као и у Страву, што би обрачун калорија требало да учини прецизнијим).
Ако има питања питајте док ми је још свеже у глави. Сигурно сам пуно тога већ заборавио.
