Highest Reputation Content

   Ovu temu otvaram u želji da predstavim uređaj koji omogućava precizno merenje snage koju biciklista generiše tokom vožnje. U prvom delu teme biće opisan sam uređaj, princip na kome radi, najvažnije vrste, marke i modeli koji trenutno postoje na tržištu, kao i kratka istorija ovih uređaja.

 

Svi smo se mi nekad zapitali kako profi biciklisti u drumskom biciklizmu mogu da idu i preko 40 km/h? Kako satima mogu da održavaju tu brzinu?

 

Najčešći odgovor na ova pitanja koji možemo čuti je: „pa oni idu tako brzo zato što su jaki.“

 

E sad postavlja se pitanje koliko mi to zapravo moramo biti jaki da bi makar približno brzo išli kao oni? Da bi dali odgovor na ovo pitanje moramo se prvo malo podsetiti fizike za osnovnu školu i definicije snage.

 

Snaga se definiše kao mera za „izvršeni rad u jedinici vremena“.

(formula:P=W/t, P-snaga u watima, W-rad u dzulima, t-vreme u sekundama)

 

Zvanična fizička jedinica za merenje snage je Vat, oznaka: W (watt), nazvana po škotskom inženjeru i pronalazaču Dzejmsu Vatu (eng. James Watt) https://sh.wikipedia...wiki/James_Watt

 

Definicija za vat je: 1W = 1J / 1s. (vat=dzul / sekundi)

Pored jedinice vat često se koristi i jedinica „konjska snaga“, KS. 1 KS = 735,498W

 

Za različite sisteme postoje različiti pojmovi i formule za snagu, pa tako na primer imamo pojmove: električna snaga, toplotna snaga, mehanička snaga itd..

Da ne dužim mnogo, ono što je za nas bicikliste bitno to je tkz, mehanička rotaciona snaga koji mi proizvodimo dok vrtimo pedale. Ova snaga se definiše kao proizvod obrtnog momenta sile i ugaone brzine P=r * w (P-snaga, r-moment sile, w-ugaona brzina)

 

Prosto rečeno mi dok vrtimo pedale delujemo na njih nekom silom i vrtimo ih određenom kadencom. Tako na primer snagu od 200W možemo postići ako pravimo obrtni momenat sile od 2nm (njutn-metra) i kadencu od 100 o/min i to će biti isto kao da pravimo obrtni momenat od 4nm uz kadencu od 50 o/min. Naravno fizički je isto ali fiziološki baš i nije, jer će ova druga računica brže da nas umori.

 

Treba napomenuti da se u sportskoj medicini koriste i neke druge terminologije i definicije snage poput: eksplozivna snaga, startna snaga, reaktivna snaga, akceleracijska snaga, optimalna snaga, apsolutna snaga, relativna snaga, funkcionalna snaga.

Za nas u biciklizmu su ova poslednja tri pojma bitna, ali o njima će biti kasnije reči u mom sledećem postu koji će biti posvećen treningu uz pomoć power metra.

 

Da se vratimo na naš power metar. Većina power metara koristi senzore tkz. merače napona (eng. strain gauge) koji se blago uvijaju kad sila deluje na njih. Ovo uvijanje proizvodi promenu električnog otpora senzora. Merenjem ovih vrednosti, a uz pomoć složene elektronike, kalkuliše se momenat sile koji u proizvodu sa ugaonom brzinom daje snagu. Opet pomoću složene elektronike ova merenja se procesiraju i putem neke od bežičnih tehnologija komunikacije (bluetooth, ant+) šalju na uređaj koji ih prihvata, obrađuje i snima te podatke. U našem slučaju ovaj uređaj je najčešće Garmin ili Polar ciklo kompjuter.

 

Power metri se razlikuju po tipu, odnosno mestu na kom mere snagu. Tako da postoje sistemi koji mere snagu na:

• nabli zadnjeg točka
• osovini pogona
• lančanicima srednjeg pogona
• kurblama
• pedalama

Svaki od ovih sistema ima svoje prednosti i mane koje će biti opisane.

 

Sistem merenja u nabli zadnjeg točka

 

Mozda jedan od najpoznatijih sistema za ovo je PowerTap G3 (https://www.powertap...powertap-g3-hub ). On ujedno predstavlja jedan od najprostijih sistema za merenje snage. Mnogi inženjeri se slažu da je to jedno od najboljih mesta za precizno merenje snage. Praktično meri se krajnja snaga koju biciklista generiše na osovini zadnjeg točka. Ovo naravno znači da će izmerena snaga biti dosta manja u odnosu na naši pravu snagu, ako ne održavamo lanac čistim i podmazanim.

Najveća mana ovog sistema je što smo praktično vezani za taj jedan zadnji točak. U slučaju njegovog oštećenja potrebno je PowerTap uplesti u drugi točak što ipak traži vreme. Takođe još jedna od mana je ne mogućnost merenja snage svake noge pojedinačno.

Iz ličnog iskustva PowerTap se pokazao kao veoma pouzdan, konzistentan i tačan, čak i prilikom velikih promena temparature. Uz to može jeftino da se nabavi polovan.

 

Sistem merenja u osovini pogona

 

Slično kao i prethodni i ovaj sistem je tačan i ne zahteva nikakvo posebno održavanje. Ipak sama instalacija je komplikovanija s obzirom koliko različitih standarda za patrone danas ima.

Dodatna prednost ovog sistema je što omogućava potpuno nezavisno merenje snage svake noge posebno. Tipičan predstavnik ovog sistema je RotorInPower (http://inpower.rotorbike.com/ ). Postoji u dve verzije, jeftinija meri snagu samo na levoj nozi a skuplja na obe noge. Mana je enormno visoka cena.

Ličnog iskustva sa ovim sistemom nemam, ali moj najbolji drugar sa kojim često vozim ima na dva bicikla baš taj RotorINPower koji meri snagu na levoj nozi. Oba su crkla u garantnom roku i zamenjena su. Nakon toga jedan je još jednom crkao i opet je zamenjen isto u garantnom roku.

 

Sistem merenja na lančanicima srednjeg pogona

 

Ovo je jedan od češće zastupljenih sistema. Prednosti su visoka tačnost i konzistentnost. Najpoznatiji predstavnik ovog sistema je nemački SRM (http://www.srm.de/product/powermeters/ ), koji ujedno godinama važi i za najtačniji sistem koji postoji na tržištu. Mana SRM-a, je enormna cena i ne mogućnost zamene baterije u sopstvenoj režiji. Baterija traje otprilike od 7 do 8 godina i nakon toka uređaj mora da se šalje fabriku na zamenu baterije i rekalibraciju. Pored SRM-a postoji i drugi proizvođači poput Power2Max (https://www.power2max.de/europe/en/ ) i Quark-a (https://www.quarq.com/ ). Ja lično trenutno koristim Power2Max na FSA kurblama, a imam i Quark na Sram Red kurblama. Sa oba sistema sam zadovoljan. Nijedan problem nikad nisam imao. Na oba power metra se lako manja baterija. Još jedna od prednosti Power2Max i Quark-a je što mogu relativno jeftino da se nabave polovni.

Od mana bi naveo pre svega ne mogućnost potpuno nezavisnog merenja snage svake noge. Mada u specifikacijama piše da meri posebno snagu svake noge, u praksi to nije baš tako. Naime, na primer pokret povlačenja desne noge na gore on pripisuje levoj nozi i obrnuto. Praktično samo pritisak prema dole pripisuje nozi koja taj pritisak zaista i vrši. Na garmin kompjuteru postoji opcija prikazivanja balansa leva-desna noga i to se vrlo dobro vidi.

Ali sve u svemu najbolji odnos uloženo / dobijemo po mom mišljenju. Treba isto naglasiti da je najnovija generacija Power2Max-a, model NG, praktično isto tačna kao i SRM, ali po osetno manjoj ceni.

 

Sistem merenja u kurblama

 

Dva najpoznatija proizvođača ovog sistema su Stages (https://stagescycling.com/us/products/ ) i 4iiii precision meter (https://4iiii-innova...ns/power-meters ). Mogućnost merenja na obe noge ili samo u levoj što je dosta jeftinija opcija. Postoji veliki izbor praktično za sve najpoznatije marke i modele kurbli. Jedna od prednosti ovih sistema je što su dosta lagani i njihovom ugradnjom se masa bicikla povećava minimalno. Nemam ličnih iskustva sa ovim sistemima. Ono što sam primetio da mogu dosta jeftino da se nabave polovni u verziji merenja samo na jednoj nozi.

 

Sistem merenja u pedalama

 

Ovaj sistem je dosta raširen i najpoznatije pedale za merenje snage pravi Garmin, model Vector. Postoji opcija sa merenjem na obe noge ili samo na levoj. Pored Garmina, postoji još firmi koje prave slične sisteme kao na primer bePRO (https://cycling.favero.com/) i PowerTap, model P1 (https://www.powertap...ertap-p1-pedals )

Prednost pedala je lako prebacivanje na drugi bicikl. Od mana naveo bi slabiju tačnost u odnosu na gore pomenute sisteme i mogućnost oštećenja prilikom pada. Neke pedale, poput Garmin Vector-a, zahtevaju zatezanje moment ključem na silu od tačno 40nm da bi davale tačne podatke. Pošto imam i Garmin Vector pedale, iz ličnog iskustva znam da mora da se radi česta kalibracija, posebno prilikom promena temparature, da bi davale tačnu snagu. Kalibracija na Garmin pedalama se radi tako što obe noge moraju biti iskopčane i tek onda može da se uradi kalibracija preko Garmin ciklo kompjutera. U suštini prilično frustrirajući posao, posebno ako treba da se radi u toku neke žustre grupne vožnje. Power2max na primer radi auto kalibraciju svaki put kad se zaustavi okretanje.

 

I na kraju kratka istorija primene power metara.

 

Primena u biciklizmu počinje kasnih 80-tih godina prošlog veka (http://www.srm.de/company/history/) kad je Greg LeMond prvi koristio prototip power metra nemačke firme SRM. Power metar je komercijalno postao dostupan od 1989 godine.

 

Pojavom power metra prvi put u istoriji biciklizma je omogućeno potpuno objektivno merenje performansi biciklista. Naime treneri su po prvi put bili u mogućnosti da prate potpuno tačne performanse svojih takmičara kroz ceo trenažni proces, kao i u toku same trke. Čitava jedna oblast metodologije treninga u sportskom biciklizmu se kasnije razvila iz toga.

 

O primeni power metra u toku treninga ću pisati u mom sledećem postu.

Ja ostadoh sa minusima, to je najmanje vazno sada. Sta ce da radi covek koji je kupio vilu?

Hvala kolegama na podrsci

Pozdrav ekipa

Nisam vidjao mnogo ovakvih putovanja na forumu, pa evo da dodam.

Bio sam na Islandu 3 nedelje. Obisao sam manje vise jug ostrva. Krenuo od mesta Hofn na istoku i vozio ka zapadu, sa silaskom sa glavnog puta (ring road - 1) na nekih 8 dana, gde sam vozio manje vise gravel i single track.

Dosta stvari nisam fotkao, uglavnom kad je lose vreme nisam vadio kameru, a to je svaki dan.

Spavanje svake noci u kampovima. Divlje kampovanje tamo nije dozvoljeno, pogotovo ne u nacionalnim parkovima, zbog jako osetljive flore (prolece/leto im je samo dva meseca i flori treba i po nekoliko decenija da se oporavi od gazenja). Zapravo za pesake i bicikliste je ok da zanoce van kampova ukoliko su u takvoj situaciji da ne mogu doci do prvog kampa pre noci. Meni se to nije desilo, pa sam postovao pravila. Dva puta su mi rendzeri pokazali gde je najbolje postaviti kamp ako ne stignem do zeljene lokacije. Oba puta sam imao vetar u ledja i presao 100+ km u toku dana i stigao na lokaciju. Dan traje 22h sto je sasvim dovoljno vremena, nema zurbe

Teren je jako raznovrstan - ravno je previse ravno (ring road je meni uzasan za voznju, vidis ispred sebe 20km i samo pravo ides). Offroad je dosta zahtevan, podloge su razlicite (pesak, prasina, kamen, zemlja, voda) tako da u nekim deonicama izuzetno mali progres dnevno. Izvan ring roada nemaju mostove, pa se reke moraju pregaziti. Jedan dan ih je bilo preko 30, pa nisam ni obuvao cipele, vec ceo dan u sandalama, na oko 10 stepeni

Vetar ume da bude zajeban (meni je sve tri nedelje duvao sa istoka manje vise, pa sam zato tako i orjentisao putanju). Vetar u lice na Islandu moze da vas zaustavi na par dana bukvalno, tako da treba ostati fleksibilan tamo.

Isao sam i na nekoliko setnji. Popeo sam se na vulkan iz 2010. koji je zaustavio sav avio saobracaj iznad evrope tada.

Na aerodromu u Keflaviku postoji Bike pit, sa svim potrebnim alatima i pumpama za sastavljanje bicikla. Isto tako i manji odeljak gde biciklisti ostavljaju kutije za bajseve. Ja svoju nisam nasao posle tri nedelje, ali sam dobio jednu od nekog Italijana.

Ima dosta samih putnika, i nikome tamo nije cudno sto sam sam putovao, dok ovde nailazim na razne reakcije

Sve fotke su na linku: https://photos.app.g...47g2R5Vv2fM2bm6

 

 

Поздрав колеге бициклисти!

 

Моје име је Петар и имам 22 године. 

 

Као што стоји у наслову, писаћу о путовању на море у Црну Гору преко Босне и Херцеговине. Пут је трајао од 11.07. до 19.07. Прешао сам 768 километара, било је око 9000 метара успона, за 45 сати вожње. 

 

Почећу са описом бицикла и опреме. У питању је Author Compact, произведен негде 2003. Група Altus 3х7 брзина, V-brake кочнице са Clarks пакновима. Точкови Alex rims Y2000 са 36 жица по точку. Гума предња Schwalbe Road Plus 700x28c, задња нова Continental такође 28с. Седиште Selle Royal Viento, изузетно добро седиште за дуга путовања. Бицикл је без проблема издржао пут, једино је задњи точак добио мало луфта у конусима али се то сређује врло брзо. 

 

Од опреме сам имао шатор, врећу за спавање, ствари (бициклистичке и памучне), два бидона од 800мл и нешто хране и мало алата. Од опреме за вожњу имао сам четири мајице, два шортса од ликре и једну танку тренерку од материјала сличном ликри. Уз то све рукавице, танка јакна, као и обавезна кацига и флуоресцентни прслук. 

 

Први дан: Топола - Мокра Гора (162.7 km +2219 m / -1870 m)

 

Почетак пута је из једног места у близини Тополе, преко Рудника до Чачка. Од Чачка кроз Међувршје до Ужица, одакле се наставља до Кремна преко Мачката и Шљивовице. Крајња тачка првог дана је била Мокра Гора. Време првог дана је било добро за вожњу, с тим што је падала киша на Мокрој гори неких 45 минута. То је спустило температуру и олакшало успон до Дрвенграда и места где сам преспавао, близу граничног прелаза.

Највећи успони су након Ужица и пре Кремна, где може бити напорно посебно ако је врућина. 

 

Домаћину Драгану и породици овим путем захваљујем на гостопримству.

 

Други дан: Мокра Гора - Фоча (98.4 km +1547 m / -1704 m)

 

Магловито јутро другог дана и спуст све до границе. На обе границе минимано задржавање, похвале за рад службеника.

Пут ка Вишеграду добар, без много саобраћаја. Ко није био, а има прилику, треба да посети Вишеград. Каменград такође, нешто сасвим другачије на нашим просторима. 

 

Настављам према Фочи, преко Горажда и Устиколине. Неколико километара након Вишеграда почињу тунели. Има их пуно, и треба бити посебно обазрив приликом вожње кроз тунел јер су често неосветљени. За такве услове обавезно јако осветљење, да би се избегле потенцијално опасне ситуације. Сам асфалт у тунелима је доброг квалитета, али је било пар шахтова који нису у нивоу и на то обратити пажњу. 

 

Следи кратко задржавање у Горажду. 

 

Након Горажда настављам ка Устиколини, где свраћам у ресторан "Дрина", Све похвале за конобара и храну, ко је у пролазу неће погрешити ако сврати.

 

Негде око 14 часова стижем у ауто камп Дрина, на 2 километра пре Фоче. Камп се налази уз саму обалу Дрине, и популаран је како домаћим тако и страним туристима. Све похвале за камп и за власника Бранка. Све је чисто, сређено, има довољно места за камповање. Ту су и собе. У склопу кампа се налази и купатило, чесме са водом за пиће, WiFi мрежа је доступна свуда у оквиру кампа. Такође, ту је и ресторан домаће кухиње. 

 

Треба споменути да се температура спушта за неколико степени како прилазите реци. Ако неко буде камповао, без добре вреће у том делу кампа може бити јако хладно током ноћи. Нисам имао тих проблема, с обзиром да је врећа коју сам користио јако добра, и шатор се налази на другом крају кампа. 

 

До кампа сам с намером стигао раније, иако сам могао још да возим одучио сам да одморим цело поподне, јер је следећег дана следила јако захтеван део пута, о чему ће бити речи у наредном делу поста. 

 

Трећи дан: Фоча - Требиње (143.3 km +2202 m / -2334 m):

 

Крећем негде око пола 7 ујутро. Поново магловито јутро, с јако ситном кишом која није сметала у вожњи. Преко Фоче, села Пријеђел стижем до Тјентишта. При успону ка Пријеђелу маговито јутро се претворило у сунчан дан, и с леве стране почињу да се виде врхови околних планина. 

 

Следи спуст ка Тјентишту, улазак у национани парк Сутјеска и пролазак кроз невероватно лепе пределе. 

 

Пут је одличан и води дуж реке Сутјеске, са јако мало саобраћаја, и неколико кратких тунела. Након обиласка споменика настављам пут ка Чемерном. 

 

 

Успон на Чемерно је био најзахтевнији успон на овом путовању. Сви који планирају да возе на Чемерно, битно је да имате довољно воде и хране, јер колико се сећам сем једног ресторана нећете имати где да купите храну или сипате воду. Очекивао сам чесме с водом, али колико сам видео није их било све до Гацког. Успони су дугачки, и када је висока температура може бити јако напорно. С друге стране, природа одузима дах. Планине и кањон остају у позадини, а поглед је награда за напор.

 

 

На самом превоју следи тунел дужине око 2000м, који је, по речима мештана, пуно олакшао пут ка Гацком. Уместо тог тунела пре је употреби био пут преко планине, од око 12 километара. Тунел је одлично осветљен, а треба имати на уму да је у тунелу јако хладно. Пре уласка обавезно обући још један слој одеће. 

 

Након тунела следи спуст до Гацког, поред језера Клиње. 

 

У Гацком упознајем жену из Енглеске, која је већ неколико дана на путовању Балканом. Пут је води даље ка Мостару, а мене ка Требињу.

 

Пролазим Гацко и равно Гатачко поље.

 

Пут је доброг квалитета, са благим успонима и низбрдицама. Следи спуст ка Билећи, па вожња око Билећког језера ка Требињу.

 

Тај део пута је блага узбрдица, све до неколико километара пре Требиња где се наилази на спуст све до града. С леве стране је одличан поглед ка граду. 

 

Први пут сам у Требињу, и одушевљен сам. Град је прелеп, чиста и хладна река Требишњица протиче кроз град, па би и љубитељи риболова могли да се опробају у лову пастрмке. 

 

 

У Требињу остајем и наредног дана. Преноћиште налазим на неколико стотина метара од центра. Госпођа која издаје собе је врло пријатна жена, излази у сусрет максимално. Кога интересује преноћиште, контактирајте ме за више инормација. 

 

Пети дан: Требиње - Сутоморе (116.4 km +1646 m / -1918 m)

 

Следи релативно захтеван успон ка граници између РС и ЦГ. Крећем око 6 ујутру. Након првог успона, следи висораван где је пут скоро прав неколико километара. Након те деонице, ако се добро сећам знака, следи успон од 12%, који се смањује непосредно пре границе. Пут одличан, скоро без саобраћаја.

 

На границама минимално задржавање, од око 10 минута.

Таксу на уласку у ЦГ не плаћам, већ службеница даје знак да прођем.

 

Пут ка Херцег Новом је добар, међутим треба бити обазрив јер возачи брзо возе и претичу у кривини. Имам утисак да је мало већа опасност током вожње него Србији и БиХ.

И коначно, море. 

 

Залив скраћујем трајектом, за који је карта била 1 евро. Даље Јадранском магистралом настављам до Сутомора. Свраћам у Будву и Тиват да мало одморим. У Сутоморе стижем увече око 18 часова, где налазим смештај на неколико минута од центра, и одлучујем да останем и наредног дана

 

Седми дан: Сутоморе - Бар (28.0 km +186 m / -174 m)

 

Из Сутомора без журбе крећем око 8 сати, након чега убрзо стижем у Бар. Бар оставља јако добар устисак. Тамо проводим остатак дана и посећујем родбину. Град делује растерећено од гужве у односу на остале градове на обали, широке улице и шеталишта дају мало више простора за вожњу и шетњу.

 

Осми дан: Бар - Подгорица (88.6 km +1293 m / -1270 m)

 

Око 6 крећем ка Подгорици преко Петровачке стране, јер пролаз кроз тунел Созина није дозвољен бициклистима. 

Успон није био толико тежак, само је битно кренути када није врућина и имати довољно воде и хране. Након успона следи спуст као награда, и то све до Скадарског језера. Треба бити мало пажљивији након укључења возила од тунела Созина па све до Подгорице. Тај пут је колико сам видео доста оптерећен, и помало узак за мимоилажење шлепера а да не угрозе бициклисте и пешаке. 

 

 

У Подгорицу стижем око 12:30 часова. 

 

У граду остајем до краја дана. Смештај налазим у једном хостелу недалеко од центра. 

Први пут сам у Подгорици, поподне проводим са другарицом и обилазимо интересантна места која Подгорица нуди. Брдо Горица, мостове на Морачи, центар града, ...

 

Вече у хостелу пролази уз добро дружење и добру вечеру. Путници из Француске, Аустрије и Португалије, колега бициклиста из Италије. Сви одушевљени Балканом.

 

Девети дан: Ужице - Топола (109.5 km +1063 m / -1138 m)

 

Последњег дана путовања, пут скраћујем возом из Подгорице до Ужица, одакле настављам бициклом до куће. 

Карта је била 15 евра, а за бицикл 4 евра. Касније сазнајем да је карта за бицикл неважећа након границе, међутим службеник након преласка преко границе није хтео да наплати додатну карту јер силазим у Ужицу. Бицикл стављам на крау воза и везујем за ручку од врата како бих га учврстио. 

 

Из Ужица крећем у 16:55 и журим да стигнем што пре, мрак пада негде између Горњег Милановца и Рудника. Следи мало ноћне вожње, и кући стижем око 22 часа. 

 

 

 

Све у свему, задовољан сам путовањем. Прошао сам кроз много лепих предела, упознао мештане многих места, видео нешто о чему сам раније само слушао из дединих прича. 

 

Уколико имате неких питања, слободно питајте!

 

Видимо се на друму!

Što se tiče Milana , moj sin je naručivao nekoliko puta i sve je bilo uredu . Sin je sreo momke na Rtanj , koi rade sa njim , kaže da su okej .Mene je iznenadilo kad je naručivao od ris cikling , lanac sram 1070 i rolnice za zadnji menjač X0 .Javlja mu  da rolnice nema u radnji ali javlja mu ako ima gde već .Nije se javlljao , stigo lanac , nema poštarina ali nema ni spojnice . Dugo koristim sramove lance i uvek su dolazili sa spojnicom .Da se ozbiljni prodavci prodaju  za malo ,to mi nije jasno .Dali nam je to u genima ?

Leba ti, u koju si školu išao?! Daj da javimo ministarstvu da je ukine.

Ne znam da li kolega Grbić ima svoju temu u ovom podforumu, ja je ne nađoh, a svakako bar jednu zaslužuje. Obratio sam mu se pre nekih 20ak dana preko pp u vezi servisa bicikla. Odmah sam mu napomenuo da bajs je praktično uništen, da treba od nule sve da se menja, faktički sve sem rama i vile (mada je i to bilo zrelo za zamenu al ajd sad), kao i da sam zbog posla po čitav mesec van Srbije te da ću biti tu samo na dva-tri dana oko 20og decembra. Iako se znamo samo preko foruma, čovek mi je izašao u susret više nego što bi mi učinili neki ljudi koje poznajem čitav život, najozbiljnije. Pored saveta, angažovao se da mi pomogne oko nabavke kočnica i točkova sa berze, obzirom da sam bio van države, obavio je  kupovinu svih potrebnih delova i primio delove sa berze na svoju adresu. Bicikl je bio gotov za cirka dva dana, za svaku intervenciju na biciklu me je kontaktirao da mi objasni o čemu se radi i da li se slažem da tako uradi. Pošto je bicikl servisiran stigle su mi i fotke.Ne treba da kažem da je bajs kao nov,zategnut kao strela,sve savršeno radi. Preko telefona uljudan, strpljiv. kulturan, rad sve da objasni i preporuči najbolje. Uživo još bolji. Jednom rečju ljudina! Za servis ili trgovinu, svakome najsikrenije preporučujem kolegu Grbića. Kažu, dobar glas daleko se čuje, rđav još dalje, ovako fer, korektan i drugarski nastup, nažalost retka pojava danas u moru prevara, treba da se čuje za to.

Sa jučerašnje, reka Dunav kod Pančeva...nije kilometraža ali prija što dalje od grada zimi... inače na fotografijama su svetionici na ušću Tamiša u Dunav iz 1909 godine. https://www.bbc.com/...srbija-58332279

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Kada porastete shvaticete da je najveci san imati vremena da vozis bilo kakav bajs . 

Za promenu nije mi bilo dosadno
Bio mi je na servisu bicikl kome je izmedju ostalog zaribao levi sifter, pa sam napravio par slika da docaram temu

Potreban alat:
- Zvezdasti srafciger
- WD 40 (pozeljno je sa slamkom)
- Ulje (moze bilo koje samo da je redje, ja sam koristio ulje za lanac ali je preporuka masinsko ulje)
- Imbus 4 (ukoliko se skida sa volana)
- Krpa ili ubrusi

Sifter koji je otvaran je Deore 590, tehnika je primenjiva na skoro svim sifterima. Fabricki je bio podmazan belom mascu.



Prvo se odsrafe pokazivaci pazeci da ne pogubimo plasticne delove koji ce ispasti iz njih, zatim okrecemo i odsrafimo donji poklopac


Kad je poklopac uklonjen, odsrafimo sraf koji drzi kuciste siftera


Kuciste skidamo tako sto obe rucke siftera skupimo i kuciste prevucemo preko njih



Naprskamo WD-om iz blizine mehanizam siftera da izbacimo necistoce i staru mast kojom je sifter podmazan, nekoliko puta "izmenjamo" brzine u oba smera, ostavimo par minuta da WD deluje, nakon toga opet naprskamo iz blizine i ostavimo sifter na krpi da se ocedi od WD-a.


Kad se sifter ocedio od Wd-a, mozemo ga podmazati sa gornje i donje strane posvecujuci paznju mehanizmu. Tokom podmazivanja "menjamo" brzine da bi ulje doslo do svih delova mehanizma. Sifter nemora da se okupa u ulju dovoljno je par kapi na svim dostupnim mestima mehanizma. Nakon podmazivanja krpom pokupimo visak ulja.




Sad je vreme za sklapanje
Prvo vratimo kuciste istim postupkom kao prilikom skidanja, skupimo rucke i prevucemo kuciste preko njih



Malo ga zarotiramo dok ne legne na mesto i vratimo sraf


Vratimo poklopac


Vracamo pokazivac, na slici je polozaj plasticnih delova mehanizma pokazivaca u polozaju za sklapanje


Ozbirom da ce plasticni delovi mehanizma ispadati ako budemo pokazivac postavljali na sifter, primenjujemo malu trik tehniku pa sifter postavljamo na pokazivac pazeci da u malu rupicu (vidi se na slici obelezena crvenim krugom) na mehanizmu siftera ubacimo vodjicu pokazivaca (vidi na slici obelezeno crvenim krugom)
Napomena: sifter treba biti u poslednjoj "brzini"




Pre nego zasrafimo pokazivac proverimo "menjajuci" brzine da li smo dobro namestili, ako nismo ponovimo postupak postavljanja pokazivaca.

Potrebno vreme 10 minuta.

Dal` da kazem da sam opet bio dokon
Dakle resio sam da obradujem zadnji menjac sa malo masti, jer je preziveo dosta odmascivaca, pranja itd... Generalno i nije neki mehanicki sklop ali je svakako genijalno prost... A svi znamo da su proste stvari nabolje

Potrebno od alata je:
- Imbus 2
- Imbus 3
- Imbus 5 se skida menjac sa bicikla
- Mast
- Neki odmascivac koji je na raspolaganju, moze WD40 i sam sam ga koristio
- Krpa ili papirni ubrusi
- Dobra volja

Doticni menjac XT770



Prvo rasturimo menjac kao prilikom ozbiljnijeg ciscenja



Odsrafimo mali sraf sa imbusom 2.
Malo objasnjenje za funkciju srafa. Sraf drzi kao celinu kavez i telo menjaca tj tenzioni zglob.



Sad pazljivo razdvojimo kavez od tela menjaca, pazeci da nam opruga ne odleti. Takodje obratiti paznju na dve male rupice na samom kavezu gde opruga ulazi u njega da bi smo znali kako vratimo.



E sad smo ga rasturili na sastavne delove... Pitam se, pitam...


Opruga nije podjednako cilindricna, ako niste pratili tok skidanja uzi deo opruge ide do kaveza


Na kavezu, deo koji ulazi u telo menjaca primeticete malu gumenu zaptivku crne boje, popularni O ring, NE SKIDATI JE OSIM AKO NEMATE REZERVNU!!! I naravno pazljivo prilikom brisanja


E sad odmascivanje, ja sam koristo WD40, moze bilo sta drugo, a moze i krpa


Pokupimo visak WD-a sa krpom

U zglob nanesemo masti, ako i bude viska bez brige jer visak izadje na rupu gde je sraf pa se moze lako obrisati


Kada smo ubacili mast, ubacimo oprugu, sirim delom ka unutra, i lagano je zarotiramo dok ne legne na svoje mesto. Smer rotacije nije bitan koliko je bitno da mali povijeni deo opruge upadne na svoje mesto u telu menjaca. Oseti se pod rukom kad se to dogodi tako da bez brige.

Vratimo kavez, ako smo zapamtili u koju rupicu ide opruga onda je vracamo u istu, ako nismo onda u prvu. Ukoliko tenzija bude slaba onda druga.


Ako samo vratimo kavez nismo nista uradili, jer treba napraviti tenziju opet tako da sad dolazi vreme za ucenje trikova

Napnemo menjac kao da je na najvecem zupcaniku i tako otvaramo put da mozemo zarotirati kavez. Treba malo snage drzati u ruci i boriti se sa dve opruge


Sad zarotiramo kavez sa desna na levo za skoro ceo krug i pritisnemo kavez uz telo menjac pazeci da granicnik na kavezu ne bude ispod granicnika na menjacu. Na slici sam to nespretno pokazo strelicama ali predpostavljam da je lako za skapirati


Drzeci ceo sklop da se ne raspadne vratimo onaj mali imbus sraf i zategnemo. Zatezanje po osecaju, pretezanje srafa nije dobro



Kad je sve na svom mestu, krpom pokupimo visak masti

Obzirom da smo odmascivali ceo menjac red je i podmazati ga. U svaki pokretan deo i zglob nanesemo po kap ulja i ostavimo minut do dva, posle toga menjac razradimo rukama i opet pokupimo visak ulja i obrisemo ceo menjac. Ja sam koristio ulje za lanac.


Nakon brisanja sklopimo menjac i vratimo na bicikl
Princip rada je isti za sve menjace vislje klase, naravno primenjivo je i na drumske menjace.
Nisam sve slikao jer me nesto zeza telefon pa pravi ponekad mutne slike...
Potrebno vreme je oko 20 minuta.

Odgovaram na ovu temu, kupiu sam kod gen uvoznika online Schvalbe smat sam zadnju trebala mi je brza i svestrana guma kupio sam je u jesen montirao u prolece ALI guma je govno kao i nasi uvoznici na savrsenoj felni guma ima odstupanja od kruznosti koje ne osecam ja ali oseca zadnja glava kako nisam dobio racun uz nju nisam mogao ni da je reklamiram par vulkanizera nije moglo da mi pomogne pa sam digao ruke SCHVAlbe u srbiji nikad VISE naivno zamenim prednju maxxis koja je dosla iz svice sa bajkom nisam imao kesa da kupim preko ebeja i privremeno kupim impac smartpac 54 559 u kraljevu kod servisera koji kupuje kod istih govnara gde sam kupio i prvu Schvalbe dobijem kitu i to veliku guma pored odstupanja od kruznosti na savrsenoj felni seta levo i desno -25mm +20 mm ja se sa takvim govnetom od gume popnem do pola stolova i krenem brz spust dok sam se peo i nije bilo lose kad sam krenuo nizbrdo guma vuce jako u jednu pa promeni u drugu stranu ja se borio sa kormanom neko vreme i pri najvecoj brzini bum pad i lakat ode u ***** tako da iz mog iskustva Schvalbe i njihove podkategorije vise ni za dzabe a magarcima sto mi prodase gume pozdravljam majke sestre i cerke

Zaboravio si da staviš tačku na kraju.... [emoji16][emoji16][emoji16]

Sent from my SM-A705FN using Tapatalk

Ja se izvinjavam ali kada se ubaci u recenicu rec postenje a pise se o obicnom SVERCU ja dobijem ospice. O kakvom postenju pricate? O tom da si nabavio preko tockove za 150e a ovde prodao za 700e. Da bilo bi to posteno, da imas radnju da placas porez, da si kupio te tockove za x para uvezao i prodao ovde za y para. A ovako kupio si od ko zna koga, ko zna ko "place" za tim tockovima ili bilo cime sto ovde valjate kao glanc novo a sa druge strane je prica o postenju... Znaci sebi i bliznjima smo advokati a drugima sudije i tuzioci... To sto pricas da je svuda okolo preprodaja, da jeste. Ali sva ta preprodaja- kako je ti zoves je u lancu platila porez i ostale dazbine koje idu uz to. to da li nas drzava krade ili ne, da li su nam velike dazbine ili nisu, nije tema ove rasprave, i ne zelim ulaziti u to. Ovaj cin kupovine na veliko, da li stalaka za bajk, brasna, secera, bilo cega je sraman, i ne treba nikome sluziti na cast. Mozda neko radi po ceo boziji dan i nije stigao da kupi secer ulje otkud ja znam sta, i ja sada treba da mu to prodam za 2x vecu cenu....

Ljudi ajde da napravimo na LAST MINUTE voznju do suda kad nas ovaj strucnjak pozove. Taman da se upoznamo i da dan prodje korisno.

## tuzba nije preduslov za ucestvovanje u voznji ##

Sad iščitah celu temu, jako interesantno!

O dužim turama bajsom ne znam ama baš ništa, ali zato planinarsku opremu solidno poznajem, pa ako nekog nešto zanima slobodno nek pita, a ja ću se potruditi da pomognem.

 

Neka moja razmišljanja na ono što je već izneto ovde:

- Gorionik na alkohol, handmade ili kupljen - sve jedno, je više fazon nego plod dobre prakse. Poznajem dosta planinara, a i sretao sam ih puno na kraćim i dužim planinarskim ili hajkerskim turama. Odprilike 1 u 50 koristi takav vid gorionika, dok su svi ostali ili na primusima ili raspaljuju vatru pa kuvaju nad njom. U pušačkom svetu, recimo, pandam alkoholnom gorioniku je holandski duvan za motanje. Koliko znate takvih pušača?

S druge strane shvatam da je kartuša sa nasađenim gorionikom glomaznija od alkoholne varijante, ali i ne preterano + i sama boca (ili bočica) sa alkoholom oduzima neki prostor. Što se težine tiče tu je plinska kartuša u prednosti. Primus takođe brže zagreje vodu, jedan patron dovoljno dugo traje, plamen je kontrolisan.

 

- Šator je posebna priča i uvek treba imati u vidu okolnosti u kojima se koristi + uzeti u obzir i druge faktore (blizina naselja na ruti, moguća prirodna skloništa...). Na kraćim letnjim relacijama, u letnjim mesecima kada se ne očekuju kiše, jednoslojni kinez će savršeno odraditi posao i zaista nema potrebe napucavati se nekim high-tech heavy varijantama. Ko uz to još spakuje i najlon (za svaki slučaj) nema šta da brine. S druge strane, čak i leti po planinama vreme je nepredvidivo, pa ako vas ulovi jaka kiša + ozbiljan vetar sa kinezom ste ugasili. Vetar će pokidati najlon kao svinja mrsan džak i svakako ćete teško dočekati jutro suvi. To je naravno rešiv problem dobrim planiranjem, gde uz rutu uvek imate backup opcije i u slučaju ozbiljnijeg kolebanja vremena ostavite sebi mogućnost da skrenete u neko selo ili prenoćite na ulazu neke pećine.

S obzirom da je težina opreme ekstremno bitan faktor u planinarenju, verujem i na ciklo turama, preporučujem i nepromočive bivak vreće umesto šatora na vikend turama (tanka, jako lagana i nepromočiva navlaka za vreću za spavanje), uz obaveznu veću plastičnu kesu (vreću, džak za smeće) radi zaštite ranca i druge opreme od kiše. Koga brinu komarci, kad legne u vreću samo neka ostavi kačket na glavi sa prebačenom mrežastom vrećicom. Postoje i bivak vreće od aktivnih membrana (Gore-Tex ili neka druga), koje osim što garantuju da ćete ostati suvi omogućuju i da znoj koji se stvara u snu ispari napolje. Takve su ipak prilično skupe.

Za duge ture po prirodi svakako treba poneti kvalitetan šator. Ništa ispod 3000mm vodonepropusnosti. Samootvarajući šatori su običan shit - niti su nešto posebno laki, niti su projektovani da izdrže malo ozbiljniji vetar.

Dvoslojni šatori koji se mogu naći po tržnim centrima (Colleman, McKinley i sl.) su skroz korektni, jedino što uglavnom kubure sa težinom (3-4kg). S druge strane poznati proizvođači kao što su (Mountain Hardware, North Face, Marmot...) mogu vas obradovati jako lakim modelima sjajnih performansi, ali nažalost to prati i cena. Takvi šatori za jednu osobu kreću od 1kg (viđao sam čak i nešto manje), za dve osobe od 1,4kg itd. Generalno do 2kg se smatra prihvatljivim.

Pored izbora šatora sa ultralakom konstrukcijom (dur aluminijum i slično) postoje i drugi načini da se šator olakša. Umesto da vučete sa sobom klinove za šator iste napravite perorezom od drveta svako veče (par minuta posla).

Inače, zatezanje šatora klinovima je od ozbiljne važnosti u lošim vremenskim uslovima. Kada ima vetra, ili se on može očekivati, obavezno zategnite šator maksimalno i to ne samo u nivou zemlje, već i sa onim kanapima koji vise sa stranica šatora. Ti kanapi će dodatno stabilizovati šator + odvojiti spoljni sloj od unutrašnjeg i time umanjiti mogućnost prokišnjavanja. Ko je spavao u nezgodnim uslovima zna koliko vetar može da deformiše loše vezan šator.

 

- Podloške za spavanje (sleeping mats) su već dosta stvar ličnog ukusa. Nekom odgovara da spava na tvrdom, a neko voli da se ljuška. U kampove do kojih se stiže kolima nosim samonaduvavajuću podlošku od 7mm na kojoj je spavanje kao i kući u krevetu, ali je ne bih teglio na leđima ni za koje pare. 2,5mm je korektno, 3,5mm je prihvatljiv komfor. Osetno lakša varijanta su namenske podloge od pene (1,5cm debljina je ok bar meni) i ko je umoran na njima može pristojno da se naspava. S druge strane takve podloške su prilično gabaritne u zamotanom stanju, pa im mesto svakako nije u rancu ili u bisagama, već se kače spolja.

Iskustvo sa naduvavajućim podloškama je različito. I kineski dušek za plažu bi leti radio posao da mogu da se zakunem da neće bez razložno da se probuši. Probao jednom i noć proveo na zemlji. Ne znam kakvi bi bili ovi Intex i slični (verovatno bolji, ali bih ih sigurno nosio bar dva). Oni debeli teget dušeci, što navodno menjaju krevet, mogu da budu udobni, ali su teški kao tuč, mučno ih je napumpati i sa pumpom, a na sve to ni oni ne garantuju da neće popustiti - desilo se to mom prijatelju u stabilnom kampu pod Midžorom pre par godina, bez ikakvog vidnog razloga (u šatoru nije bilo trnja, a ni oko istog), tako da je tada on proveo noć na zemlji.

Kod podloške je izuzetno bitna izolacija ako kampujete zimi, po hladnom vremenu. Stepen termoizolacije ne mora biti proporcijalan debljini podloške.

Da pomenem, nema podloške koja će vas spasiti muka ako šator razvijete na grbavom terenu. Pre postavljanja šatora nije teško odabrati ravan teren, da ne bude u rupi (zbog slivanja vode u slučaju kiše), a nije teško ni ukloniti eventualno kamenje iz trave ili povaditi veće busenje. To je u suštini pola posla oko mirnog sna.

 

- Vreća. Ne treba vući debele zimske vreće po letnjim turama, ali ipak treba biti obazriv. Većina planinara će vam potvrditi da su se najviše smrzli leti, čak i bili na ivici hipotermije, jer su podcenili noć i promene vremena. U prirodi se ne drži dijeta i na spavanje se obavezno ide sit. Kada ste siti vaše telo proizvodi toplotu, a vreća služi da sačuva tu toplotu uz vas. Kada ste gladni nema te vreće koja će vas ugrejati, tako da još jednom ponavljam - toplotu stvara vaše telo, a ne vreća.

Razlika u vrećama je uglavnom sledeća - postoje vreće punjene perjem i one koje su punjene raznim veštačkim materijalima. Prednost perja je nedostižna toplotna izolacija za sve veštačke materijale, kao i jako mala težina. Perjane su uglavnom i najskuplje, a pune se najkvalitetnijim, uglavnom guščijim paperjem. Mana perjanih vreća je nikakva otpornost na vlagu. Nedaj Bože da šator popusti i nakvasi perjanu vreću. Istog trenutka perje gubi sva termoizolaciona svojstva i nalazite se u velikom problemu da preteknete noć. Sintetičke vreće i pri natapanju zadržavaju deo termoizolacionog svojstva, jeftinije su, ali su i značajno glomaznije i teže (perje se za razliku od sintetike jako dobro kompresuje).

Kad smo kod termoregulacije da pomenem da je poželjno staviti na glavu kapu ili kapuljaču od duksa ukoliko koristite vojne vreće. Vojne nemaju sopstvenu kapuljaču, a čovek najvećim delom tokom noći gubi toplotu baš preko glave. Vojne vreće ne vrede 2 pare na minusu + rekorderi su po glomaznosti i težini. Koristim i njih, ali samo leti i kad sam kolima na kampu.

Dodatak vrećama koji bi svako trebao da ima uz sebe je Astro folija (kao za čokoladu)

Astro folija košta 200-300RSD i nezaobilazan je deo bezbednosne opreme, pored priručne apoteke. Ne desilo se to nikom, ali ova folija može da vam sačuva život i da vas spasi od smrzavanja. Koristi se tako što se umotate u nju, kako bi se sva toplota koju vaše telo zrači bila reflektovana nazad ka vama. Naravno, ne morate biti hipotermični da bi je koristili - tih 300 dinara može pomoći da prospavate znatno topliju noć bez zveckanja zubima, u slučaju da ste loše procenili svoju opremu i vremenske uslove.

 

- Ranac. Pored obuće esencijalni deo opreme u prirodi. Uvek se bira prema sebi, na taj način što ga napunite drugim artiklima u radnji, okačite na leđa, lepo utegnete i šetate 30 minuta. Ako ste dobro natovarili ranac i za 20 minuta će te shvatiti da li se pojavljuju bolne tačke, odnosno da li je ranac "fit" za vaša leđa. U suprotnom shvatićete to na putovanju. Kod ranca je bitan i sistem ventilacije na leđima. Rančevi bez toga će vam izazvati takvo znojenje na leđima da ćete ih psovati čitav put + nije nemoguće da vas opali hladan vetar kad ih skinete i ukoči na mestu. Kod manjih rančeva (do 35-40L) lepo mi se pokazao AirZone patent koji poseduju LoweAlpine rančevi, a radi se o specifičnoj konstrukciji i mrežici koja odmiče ranac od vaših leđa. Sa tim nikad problema ni znojenja nisam imao. Slične patente upotrebljavaju i drugi proizvođači.

 

Verovatno ima još bezroj dobrih saveta vezanih za opremu, ali sam se trenutno samo ovoga setio

 

U svakom slučaju želim nam svima što više lepog vremena i što više boravka na putu i u prirodi.

Као и сви клинци тог доба, а сада ми је скоро 60, и ја сам возио Понике. Први бицикл ми је био неки руски са пуним гумама и на њему сам учио и научио да возим. У основној школи прелазим на Понике  које ми је брат склапао од делова са отпада који се налазио на Дорћолу поред "Драпшина". Првог "Рога" сам набавио од друга у 3. разреду средње школе. То је био "Сениор". Следећи је био "Маратон" .....Младост и неискуство су ме довели до тога да сам на фудбалу покидао задње укрштене лигаменте колена. Мислио сам да нећу сести никада на бицикл. Упорним вежбама све сам пребродио. До данас су ми украли 4 бицикла а један од тих сам враћао 3 пута (омиљени "Пежо" који је украден после матурске вечери мога детета). Сада возим "старце" као што сам и ја. Када смо били клинци, екипу седих глава на бициклама смо звали Алалверци јер су се тако поздрављали када се сретну у вожњи. Некада су полицајци вадили вентиле када смо бициклама возили по Бранковом мосту и бацали у Саву. Првог правог бициклисту кога сам видео био је Штале, и живео је у крају. Почетком 80тих сам два пута возио до мора (и по острвима) са екипом из СО и Бг. Одувек возим само рекреативно, Толико из моје скромне бициклистичке биографије Поздрав

Elem...

Uoči PBP-a razmišljao sam na koji način da ga vozim.
1. Da jurim vreme, znači da vozim najbrže što mogu, da pravim što manje pauza i da spavam samo koliko da preživim;
2. Da vozim opušteno, pričam sa kolegama, pravim fotografije i videe.

Na kraju je ispalo nešto između, do Bresta sam vozio po opciji 1. a nazad do Rambujea po opciji 2.

Pošto sam u 2018. imao izvežen i brevet 1000 km, mogao sam da biram startno vreme (prednost prilikom predregistracije) i odabrao sam prvu grupu od 90 sati. Pre nas krenuli su oni koji voze na 80 sati i svi specijalni bicikli (tandemi, ležeći i sl.), a mi, G grupa, pošli smo u 17:30.

I zaista, nisam nikad imao gužvu na kontrolnim tačkama, uđem i praktično mogu da biram kom kontroloru da dam karton. A čuo sam da kad naiđe onaj veliki talas, da ljudi čekaju i po 10 minuta na pečatiranje.

Imao sam sa sobom hrane dovoljno da do Bresta ne moram da jedem u restoranima (tu se gubi mnogo vremena), mislim da sam samo jednom stao da kupim u nekoj pekari nešto (ne sećam se tačno šta).
Čak sam pre starta navukao dodatne nogavice i rukave, pa ih spustio do stopala, odnosno šaka, tako da bih kasnije mogao da ih povučem na gore ili tokom vožnje ili kad budem stao zbog wc-a. Eto koliko sam pazio na svaki minut.

I stigao sam u Brest za 31:45, u 01:15.

Međutim, smrz'o sam se u poslednjih par sati, bilo je i hladno, a i vlaga je bila velika. Ja sam čak taj kritični spust (ne motaš i hladno je) imao pre ponoći, a mogu da zamislim kako je bilo onima koji su kasnije naišli, tokom noći i u zoru. Kažu da je u to doba bilo samo par stepeni iznad nule, uz neku nenormalnu vlažnost vazduha.

Mislim da su mnogi pukli te druge noći i odustali, a ovaj PBP je rekordan po broju odustajanja.

Ja sam ranije čitao blogove ljudi (uglavnom "žabara") koji su vozili prethodna izdanja PBP-a i znao sam da tamo u blizini okeana postoji taj problem sa noćno-jutarnjom hladnoćom i vlagom, tako da sam bio dobro opremljen. Na spustu sam obukao čak i kišnu jaknu i pantalone, i opet mi je bilo hladno, a video sam i ljude sa golim nogama, nisu ni nogavice poneli, mislili ono, kao, "leto je..."

Kad sam stigao u Brest, jeo sam u restoranu, pa potražio neko mesto za dremku. Nije mi se išlo nazad, jer sam se već bio smrzao i kud sad da krećem nazad u najgore vreme, bilo je oko 02h.

Pitao sam nekog iz organizacije gde su spavaone, pokazao mi je prstom, ja odem tamo i vidim popadali ljudi po patosu, po stolicama... Tek narednog jutra sam ukapirao da je odmah tu, ali drugi ulaz, bila spavaona... a ja budala mislio to je to, spavanje ko gde stigne...

I ništa, umotao sam se u onu aluminijumsku foliju, legao dole na patos i komirao se. Probudio sam se posle... ko zna koliko, pojma nemam, možda jedan sat... i bilo mi je mnogo loše. Smrznut, boleo me stomak, vrtelo se u glavi, hladan znoj obliva čelo... Nisam smeo da ustanem na noge, da mi se ne bi smrklo, da ne bih pao i polomio se...
U tim momentima stvarno nisam znao kako će sve to da se završi, da li ću dobiti temperaturu, proliv, pojma nemam... i da li ću nastaviti da vozim ili je "festa finita".

Seo sam na stolicu, kacigu na sto, glavu na kacigu... i nastavio da spavam.
Mučio sam se tako celu noć, a mislim da sam tek pred jutro uspeo da utonem u neki dublji san.

Ujutro počela buka, dreka, izašlo Sunce... Probudio sam se oko 08h i, na sreću, bio sam ok. Ponovo sam jeo u restoranu, očistio lanac na biciklu alkoholom, podmazao ga i krenuo nazad u 09:10. Znači, u Brestu sam ostao od 01:15 do 09:10, skoro 8 sati.

(E da, bicikl sam našao mokar kao da je cele noći padala kiša, znači strašna vlaga)

I pošto sam izgubio tih 8 sati u Brestu, umesto 3 ili 4, propao mi je plan da PBP završim negde za oko 65 sati. Ali bio sam zadovoljan što se osećam dobro, čak odlično, pa sam rešio da okrenem drugi list i u povratku vozim po opciji 2. Tako da sam u nastavku prestao da gledam sat i broj pređenih km, pričao sa ljudima, jeo 2-3 puta u restoranima (osim što sam se snabdevao u pekarama), fotografisao...

- Bilo je i jedne krize tokom poslednjeg jutra, počeo sam da gubim vodu u nenormalnim količinama (opširnije na blogu, kad budem napisao post), verovatno zbog previše Nes kafe (a inače nikad ne pijem kafu)
- Bilo je i promašivanja puta, ukupno desetak km viška (i o tome na blogu)
- Bilo je i sudara sa kolegom, tj. udario on mene otpozadi dok sam stajao pored puta, vozi čovek i drema (i o tome će biti opširnije)

Stigao sam na cilj oko 22:45, nisam spavao ni tu treću noć, kao što nisam ni prvu.
Do Bresta za 31:45, tamo ostao 7:55, od Bresta nazad za 37:35.
Ukupno vreme 77:15.
Nemam nikakve druge podatke, prosek brzine, efektivno vreme... ništa.

Odspavao sam u svom kombiju, ustao oko 11h, šetkao se gore-dole, gledao ostale kako dolaze (stizali su do popodne), vozili su me (nas) džipom na tuširanje na lokalni fudbalski stadion, jeo sladolede, pričao sa ljudima...
Ma to mi je bilo veliko uživanje, tih 5-6 sati poslednjeg dana.

Na kraju, ne smem da zaboravim ono najvažnije: Najlepša stvar na PBP-u je "publika". Znači svi ti ljudi koji stoje kraj puta, aplaudiraju, svi ti ljudi koji iznose stolove na drum i nude besplatno piće i hranu (neki noću odu da spavaju, ali ostave napolju sto sa posluženjem), sva ta deca koja koja pružaju ruke (give me 5) itd. itd.

★

Bio sam mnogo tužan kad se sav taj cirkus završio, a ostao sam do kraja u kampu... Jedino što sam želeo, bilo je da što pre prođu 4 godine i ponovo dođem...

*

Od PBP-a je prošlo već skoro 9 meseci, tačnije oko 175 dana.
Od tih 175 dana, nije bilo ni jednog jedinog da ja nisam mislio na PBP. I ne samo jednom dnevno...

****************************

Malo sam odužio, već je kasno, pogledaću sutra starije postove na ovoj temi i probati da odgovorim na pitanja. Takođe, može i nova pitanja, meni će biti zadovoljstvo da odgovorim na svako.
(postaviću i nekoliko fotografija)

Vozio sam sa majstorima breveta.
Miodrag Ivanović - Mića muzičar, prekaljeni brevetaš, učesnik PBP-a 2019-te.. vozi čovek, razbija.
Jovan Živković, rep. Srpska, čovek mašina.
Zoran Kačavenda.. on je bio tu da vuče kad nastupi kriza.

Šta da kažem.. teško i lepo, moja najteža vožnja za sve ove godine. Borba sa samim sobom.. a sebe je najteže pobediti samog sebe.
Brevet 1000km je nešto što zaista vredi probati. Od same fizičke snage i kondicije važnija je psihička priprema. Jer teškoća je bilo dosta, počev od razmišljanja gde i šta jesti jer se praznog stomaka ne može voziti puna 3 dana, kao i razmišljanje o krevetu koji treba negde dase pronadje. Što se hrane tiče ne može se ni svašta jesti pa je to svojevrsni izazov. Naravno, jelo se slabo zbog vrućine i polo se svašta, sve što padne pod ruke. Tu je i prva noć koju ja i Zoran vozimo bez pauze što znači da nas čeka oko 40sati vožnje bez sna. Bile su tu 2 dremke po kojekakvim klupama, čisto da se zadovolji potreba mozga za trenutkom sna.. nedovoljno svakako.
Kao šlag na tortu nametnulo nam se julskih 35-36 stepeni.. vrelina koja ubija psihu. Prvog dana je još bilo i najlakše dok smo prolazili istočni deo Srbije, meni inače omičjen za vožnju. Od Zaječara krene noćni deo a da ne bude dosadno pobrinuli su se putevi Srbije pa su deonicu od oko 30km do Knjaževca pretvorili u gradilište. Iza Knjaževca prvi ozbiljan uspon na Tresibabu.. ne previše teška za odmorne noge ali posle 300km u mrklom mraku beše malo naporna. Narednog dana još topliji dan i uspon na Koznik ka Jošaničkoj banji u kojoj dominira sparina. Nekako to preživesmo ali na kraju drugog dana uz Goliju mozak već počinje da halucinira, prividjaju se različite stvari u mrklom mraku na 1100 nadm. visine. I konačno spust u Ivanjicu.. i dugo očekivani odmor u krevetu.
Treće jutro.. 6 sati sna prolazi kao da je trajalo 6 minuta 😁
Preostalih 380km prolazi u jurnjavi sa vremenom. Imali smo ga dovoljno ali vrućina usporava. Tu dolazi do izražaja drugi vozač koji vuče ili gura ovog koji upada u krizu. A posle 700-800km kriziranje je sve češće. I na kraju, poslednjih 40km probijamo psihičku kočnicu i kreće jurnjava.. znamo da se tih 30-40km možemo iskidati.
Na cilju čeka Mića koji se već odmorio.
E da, meni je još ostalo 15km do kuće koji su bili jaaako teški jer sam se borio da ne zaspim vozeći bicikl Beogradskim ulicama.